Problem evropskog identiteta

01.08.10

Etnoantropološki problemi

U domaćem kontekstu, pojam Evropska unija uglavnom asocira na politiku, ekonomiju i putovanja bez vize. Da bi se postalo Evropljaninom u Evropskoj uniji, potrebno je usvojiti i ispuniti određena "prava i obaveze", ali da bi se pojedinac osećao takvim Evropljaninom neophodno je postojanje svesti o evropskom identitetu (počevši od važnih simbola poput zastave, grba i himne) i svesti o kulturi.
Radom Problem evropskog identiteta. Uvod u antropologiju Evropske unije, koji predstavlja prerađenu verziju master rada odbranjenog na Filozofskom fakultetu u Beogradu 2008. godine, Ivana Gačanović Evropsku uniju sagledava iz jednog drugog ugla – antropološkog. Kroz analizu identitetskih politika ove evropske zajednice, autorka problematizuje poimanje i upotrebu koncepata "evropskog identiteta" i "evropske kulture" u njenom zvaničnom diskursu, istovremeno razjašnjavajući vezu između EU i antropologije.
Pored odabrane literature koja obrađuje ovu problematiku, autorka se prilikom analize koristi zvaničnim aktima Evropske unije (Ugovori iz Mastrihta, Amsterdama, Nice, o Ustavu za Evropu, Reformski ugovor iz Lisabona), te programima i akcijama različitih institucija EU (s akcentom na akcije koje sprovodi Evropska komisija) koji mogu pomoći u razumevanju istraživanog problema. Autorka na 128 strana ove knjige na zanimljiv način prezentuje svoja razmišljanja i analizu, ograđene hibridnim analitičkim okvirom koji tvore antropologija Evropske unije, antropologija globalizacije, antropologija javnih i praktičnih politika i antropologija multikulturalizma i sistematizovane u šest celina.

Teorijska uvertira i ključni koncepti

Posle jasno definisanih ciljeva, polaznih tačaka i metoda istraživanja, prvi deo rada (kroz poglavlja Antropologija i evropske integracije: pitanje "evropskog identiteta", Kultura i identitet kao politički neizbežni koncepti, Multikulturalizam: kako izaći na kraj sa kulturnom različitošću?) predstavlja jednu širu teorijsku osnovu koja obuhvata razmatranje odnosa antropologije i pitanja evropske integracije, kulture, identiteta, globalizacije i multikulturalizma.
Analizirajući neka od brojnih pitanja koja su se našla na istraživačkom putu antropologa (koji su se bavili Evropskom unijom), autorka objašnjava antropološku relevantnost ove teme. Ključna pitanja koja se javljaju su pitanje "kulture" i stvaranje "evropskog (kulturnog) identiteta" (14/15). Iako veoma važna, ova pitanja su u studijama EU u početku bila zanemarivana, da bi usled novonastalih (društvenih, političkih, kulturnih, istorijskih) okolnosti tek u poslednjoj deceniji dvadesetog veka dobila na značaju.
Jedna od polaznih pretpostavki s kojom autorka kreće u svoje istraživanje jeste da problemi koji nastaju prilikom procesa konstruisanja "evropskog identiteta" proizlaze upravo iz neadekvatnih koncepcija "identiteta", "kulture", "zajednice" u evropskim institucijama, politikama i agendama (10). Shvatanje kulture u antropološkoj naučnoj disciplini se tokom vremena menjalo. Prvobitno esencijalistički određena kao jasno ograđeni, konstantni entitet, kultura postaje nešto fluidno, neuhvatljivo, konstruisano. Kao važnu promenu u antropologiji koja se tiče koncepta kulture, autorka vidi u promeni s kojom kultura od predmeta antropološke analize postaje njeno kognitivno sredstvo za razumevanje kako političkih tako i drugih tekovina savremenog sveta (34). U skladu s postavljenim ciljevima, Ivana Gačanović identitet i kulturu u kontekstu EU razmatra kroz skiciranje načina na koji je tzv. "stari" koncept kulture postao sveprisutan u retorici savremenih političara, društvenih teoretičara, te ističe pojedine uzroke i manifestacije savremene ekspanzije ovog pojma (33). U ovom radu je zastupljen relativistički koncept kulture koji se posmatra kao kulturno-istorijski konstrukt (34), dok se kritika "starog" koncepta zasniva na "novoj" antropološkoj koncepciji "postkulture" koja se primenjuje i na probleme multikulturalizma, kao i identitetskih politika institucija EU (31).
Tesno povezana s Evropskom unijom, globalizacija je u radu shvaćena kao sveprisutna teorijska konstrukcija (koja je dostigla karakter prećutnog znanja) i paradigma unutar koje se odvijaju savremena teorijska razmatranja (24). U skladu s temom rada, autorka ukazuje na neke globalizacijske tokove koji su implicirali pro menu u shvatanju kulture i identiteta (priroda odnosa veza među ljudima, izmenjena percepcija teritorijalnosti i identifikacije individue) i s tim u vezi pokazuje da principi teritorijalnosti i narodnosti ipak nisu nestali iz projekta izgradnje EU, te da bi nastojanja antropologa trebalo da se kreću u pravcu razlikovanja deteritorijalizacije i reteritorijalizacije (30).
Kao jedna od najčešće navođenih posledica globalizacije je multikulturalizam. S obzirom na to da multikulturalizam implicira određenu teoriju kulture/identiteta, Ivana Gačanović smatra da je teorijska intervencija u savremenim multikulturalnim raspravama (u okviru politike identiteta) jedan od najvažnijih izazova za antropologiju (40). Pružajući pregled osnovnih ideja i problema koji odlikuju multikulturalizam, autorka skreće pažnju na problematična mesta ovog koncepta, polazeći najpre od njegovog određenja (42).

Kultura i identitet(i) u EU
Drugi deo knjige (koji čine poglavlja Izgradnja evropskog identiteta iz antropološke perspektive, Kako izmisliti Evropljanina? i Zaključak: ka evropskom građanstvu) predstavlja analizu materijala na osnovu koje autorka upućuje na problematična mesta u identitetskim politikama EU koje se u radu shvataju kao "nekonzistentan skup ideja i akcija, koje zagovaraju i sprovode evropske institucije, a koje za cilj imaju stvaranje svesti/privrženosti/lojalnosti EU kao političkom entitetu i projektu, od strane njenih "građana" tj. "Evropljana’" (54). Jedan od osnovnih problema koji se javlja jeste nejasnost same ideje "evropskog identiteta" kao i prisutnost "starog" koncepta kulture, naročito u domenu "kulturnih programa" (58).
U kontekstu priče o evropskoj zajednici, u ovom radu se na kulturnu politiku gleda kao na "skup normativnih delatnosti pomoću kojih vladajuće strukture pokušavaju da razviju identitete i svest političkih subjekata (grupa i/ili pojedinaca), u cilju ostvarivanja određene političke ideje" dok u tom slučaju kultura predstavlja osnovno sredstvo za postizanje takvog cilja (59). Samim tim postaje jasno zašto je važno uočiti koji se koncept kulture krije iza zvanične retorike. Polazeći od pretpostavke da kultura figurira kao vezivno tkivo u projektima stvaranja političkih zajednica, Ivana Gačanović istražuje pojam kulture u zvaničnom diskursu EU kroz analizu inicijativa evropskih institucija te aktuelnih politika i programa (npr. Kultura (20072013)), najpre se osvrćući na određenje ovog pojma u Ustavu (62). Autorka takođe upućuje i na grupe simboličkih inicijativa koje imaju za cilj formiranje svesti o zajedničkom pripadanju (naročito program People’s Europe). Analiza je pokazala još jedan bitan momenat, a to je da nije reč o podizanju svesti već o stvaranju jednog novog "evropskog" osećaja zajedništva i pripadanja (97). Razvoj evropskih kultura se odvija i kroz socijalne i obrazovne politike EU kao i brojne akcije vezane za obrazovanje i mlade (kulturne razmene, promovisanje kulturnog i jezičkog diverziteta), a osnovne vrednosti koje unija propagira (između ostalih i borba protiv rasizma) se "uče" i na seminarima, raznim programima i događanjima. Na osnovu iznetog materijala moguće je izdvojiti neke od kulturnih karakteristika koje se mogu naći u zvaničnom diskursu EU (kultura je: nešto što nekome pripada, što se nasleđuje, aktivnost, predmet razmene i saradnje, nešto manipulativno, aplikabilno) a koje autorka označava kao primere esencijalističkog shvatanja ovog koncepta (87). Jedna od najisticanijih vrednosti EU jeste kulturna različitost (85).
U radu se dalje ukazuje na problematičan momenat konstruisanja "evropskog identi teta". Naime, u multikulturalnom društvu svaki pojedinac zahteva jednak građanski tretman, dok istovremeno svako ima pravo da bude različit (82). Osnovne odlike "evropskog identiteta" su poštovanje ljudskih prava i prava na različitost, međutim autorka upozorava da je reč o kontradiktornosti jer univerzalnost evropskog nasleđa isključuje potrebu za izdvajanjem kulturnih različitosti (101). Kao problem bi se moglo označiti i to što se ovi koncepti u javnom diskursu ne dovode u pitanje već se koriste samo kao eksplikativne kategorije (83/84).
Važno, i od identiteta neodvojivo mesto predstavlja i konstitucionalizacija "evropskog građanstva". S tim u vezi, Ivana Gačanović kreće od pretpostavke da je koncept građanstva upotrebljavan za idejno približavanje stanovništva država članica EU (23). Posle prikazivanja određenja koncepta građanstva u članovima Lisabonskog ugovora, navedeni su i razlozi zbog kojh je ovaj koncept problematičan (nije zamena nacionalnog građanstva već njegova dopuna, građani nisu nosioci suverenosti već su to države članice i dr.) (108).
Na osnovu pružene analize postaje jasno da se Evropa umnogome i dalje (samo)određuje kroz koncepte nasleđa i tradicije (humanizam, Razum, zajedništvo) te da je stoga suprotstavljena multikulturnoj, multietničkoj, multikonfesionalnoj, multijezičkoj Evropi (114) kakvom se predstavlja. Jedna od uloga antropologa bi mogla biti i u isticanju značaja kulture u ovoj "evropskoj priči" kao i na insistiranju na činjenici da kultura nikad nije bila, a ponajmanje u globalizovanoj današnjici, fiksni entitet.
Bavljenje Evropskom unijom otvara jedno novo i posve neophodno istraživačko polje u domaćoj antropologiji, naročito kada se ima na umu činjenica da se gotovo svakodnevno, u različitim kontekstima, susrećemo s pojmom Evropske unije. Najpre u tom smislu i vidim vrednost ove knjige. Kao svojevrstan uvod, ova studija predstavlja vrlo korisnu polaznu osnovu ne samo za razmatranje problema evropske zajednice, već i nezaobilaznih antropoloških pitanja kulture i identiteta. Budući da je reč o aktuelnoj temi kojoj se pristupa na zanimljiv i razumljiv način, verujem da će se knjiga naći i u rukama vanantropološke čitalačke publike.

Marija Ristivojević

01.05.10

Antropologija

Proces evropskih integracija koji se, sa manjim ili većim poteškoćama, odvija sa otpočinjanjem druge faze tranzicije u Srbiji, uslovio je i pojačan interes domaće akademske zajednice za karakteristike i društvene i ekonomske učinke ovih procesa. Takvo se zanimanje pojavilo i u etnologiji/antropologiji u Srbiji, i nekoliko domaćih autora postaloi su deo pravca koji se može označiti kao "antropologija Evropske unije", a koji se već devedesetih godina prošlog veka oformio u evropskim i ne-evropskim naučnim zajednicama. Ovaj "novi teren" srpske etnologije/antropologije uslovio je i izvođenje antropološkog naučnog projekta na Filozofskom fakultetu u Beogradu pod rukovodstvom dr Bojana Žikića – "Kulturni identiteti u procesima evropske integracije i regionalizacije". Moglo bi se reći da se poslednjih deset godina u domaćoj etnologiji/antropologiji istraživanje evropske problematike odvijalo na tri paralelna koloseka. Najpre to je proučavanje pitanja evropskog (supranacionalnog) identiteta i kulturnih politika kao takvih, a koji su determinisani evrointegracionim i globalizacijskim procesima na našem kontinentu, što je na primer elaborirano u radovima Miroslave Malešević (2006, 2007) i Vladimira Ribića (2006). Drugi je pravac posvetio osobitu pažnju karakteristikama i uticajima evrointegracionih procesa na našem tlu, te problematici srpskoevropske kulturne i identitetske dinamike u najnovijem dobu, što je bio predmet pažnje autora poput Aleksandra Boškovića (2005), Mladene Prelić (2006) i Srđana Radovića (2009). Treći pak vid proučavanja usredsredio se u pravcu istraživanja Evropske unije kao političkog sistema koji uslovljava odgovarajuće kulturne i identitetske promene i fenomene, u znatnoj meri u skladu sa postavkama klasičnih antropologa Evropske unije poput Krisa Šora (Cris Shore) i Marka Abelesa (Marc Abeles). Istraživanje EU kroz prizmu službenih diksursa, političkih akcija, kulturnih politika i sl, izvodi se u nizu evropskih antropoloških zajednica, pa i u relativno malobrojnim poput hrvatske (Obad 2009), a takav je slučaj i u Srbiji. Najnoviji doprinos u okviru ovakvog usmerenja istraživanja u nas je monografija autorke Ivane Gačanović koja je izašla iz štampe prošle godine (puna bibliografska jedinica data je na dnu teksta).
Knjiga "Problem evropskog identiteta: uvod u antropologiju Evropske unije" izašla je 2009. godine u izdanju Srpskog genealoškog centra i Odeljenja za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu kao 44. monografija u ediciji Etnološka biblioteka. Radi se o prvoj knjizi antropološkinje Ivane Gačanović, doktorantkinje i saradnice u nastavi na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a kojoj su prethodila dva naučna rada (Gačanović 2009a, 2009b). Knjiga na 128 stranica razmatra nekoliko pitanja izgradnje, sadržaja i karakteristika "identiteta u povoju" kakav je (potencijalni) evropski. Nakon uvodnih poglavlja (Uvod i Antropologija i evropske integracije: pitanje "evropskog identiteta") sledi razmatranje koncepta multikulturalizma i njegovo stavljanje u kontekst antropološke i evropske problematike (poglavlja Kultura i identitet kao politički neizbežni koncepti i Multikulturalizam: kako izaći na kraj sa kulturnom različitošću?). Središnje glave monografije diskutuju identitetske i kulturne politike koje se tiču izgradnje evropskog identiteta kroz pre svega savremeni politički i službeni diskurs Evropske unije (Izgradnja evropskog identiteta iz antropološke perspektive i Kako izmisliti Evropljanina?), a nakon završnih razmatranja (Zaključak: ka evropskom građanstvu) dat je sažetak na engleskom jeziku i spisak korišćene literature. Ova monografija donosi uvide i interpretacije "projekta" izgradnje evropskog identiteta, i to pre svega kroz prizmu identitetskih politika, odnosno mera i akcija sociokulturnog inženjeringa koje se sprovode sa "vrha ka dole". Ovakva vrsta "centralnog upravljanja", da se poslužimo Baumanovim izrazom (Zygmunt Bauman), sprovodi se kroz kompleksne političke i javne ustanove i akte EU i njenih članica, a koje autorka izlaže kroz tekst, posebno ističući niz bazičnih akata Unije i Evropske komisije koji se bave i pojmovima kao što su kultura i ljudska prava – tako se razmatra formulisanje i elaboracija termina kao što su (zajednička/evropska) kultura, identitet, nasleđe i sl, u dokumentima kao što su Lisabonski ugovor, Povelja o osnovnim pravima i slobodama, elaborat EK o umetnosti i kulturi u EU i dr. Analiza antropološke i identitetske problematike u zvaničnim i državnim aktima i službenim politikama nije često sprovođena u nas (u poslednje pak vreme ističe se Brković 2008), te se ova monografija ističe kao jedno od prominentnijih dela u domaćoj etnologiji koja za fokus uzima zvaničnu, službenu legislativu kao eksplanatorni materijal.
Kako se u recenziji knjige navodi, "na osnovu dometa savremenih antropoloških teorija o kulturi i identitetu, kao i na osnovu specifičnog pristupa antropologije javnih politika, Ivana Gačanović pokazuje kako antropologija može da doprinese razumevanju i kritičkom razmatranju nastojanja da se Evropska unija, koja je ranije obično proučavana kao ekonomsko-politička zajednica, integriše na kulturnom planu, a kao analitičke okvire koristi antropologiju Evropske unije, antropologiju globalizacije, antropologiju javnih politika i antropologiju multikulturalizma." Pri analizi autorka se oslanja na sadržaje i ciljeve kulturnih politika različitih ustanova EU, sa posebnm naglaskom na delatnosti koje u tom cilju sprovodi Evropska komisija, te na druga pravna dokumenta i programe "kulturnog sektora". Istražujući na ovaj način problematiku evropskog identiteta, Ivana Gačanović formuliše logiku njegove izgradnje na ovaj način: "pomiriti se sa već postojećim, esencijanim vrednostima grupnih identiteta, ali sve više i više ih stavljati u senku novog načina identifikovanja, koje nadilazi pretpostavljene nacionalne, etničke i druge identitete, i lagano uspostavljati novu hijerarhijsku lestvicu." (Gačanović 2009:105). Autorka zaključuje da su evropske elite po shvatanju činjenice da se svest o pripadnosti EU ne može zasnivati na stvaranju zajedničkog tržišta i na tome zasnovanim interesima, počele sve više da se pozivaju na kulturu, te su kreirale koncept evropskog građanstva – iako naglašava da i ovakav koncept ima ozbiljne nedostatke, autorka drži da je "davanje prednosti privrženosti demokratskim, univerzalnim pravima, nad zahtevima za bilo kojom vrstom kulturnog zaveštanja, za sada najprikladnije (odnosno najmanje diskrimativno) za potrebu izgradnje evropskog identiteta." (Gačanović 2009: 111) Istovremeno, autorka uočava određenu napetost koja opstojava između osećaja za multikulturalnost i osećaja nacionalnog pripadanja u generalnoj identitetskoj i kulturnoj politici Unije (a što izranja i iz odredbi Lisabonskog ugovora) koja i dalje u znatnoj meri esencijalizuje kulturne različitosti.
Fokusirajući se na sadržinu i implikacije identirtetskih politika EU, autorka razmatra i probleme preklapanja različitih identiteta u (hiper)kompleksnim zajednicama, i ukazuje na karakteristike, nazovimo ga, supranational building-a, koji ne mora u budućnosti biti značajka samo formulisanja evropskog identiteta, već moguće i nekih drugih. Kroz ovu knjgu se otvara i šire pitanje upotrebe/upotreba multikulturalnosti/multikulturalizma u identitetskoj (re)konstrukciji savremenih društava – mogućnosti i ograničenja ovog koncepta na primeru EU dati su kroz tekst knjige, ali se ovi uvidi mogu iskoristiti i pri razmatranju ovakve problematike i pri istraživanju identitetske problematike i na nacionalnom nivou. Monografija "Problem evropskog identiteta" predstavlja korisnu dopunu aktuelnoj antropološkoj produkciji u Srbiji koja problematizuje i analizira pitanja povezana sa evrointegracijskim procesima u savremenom periodu, a posebno s obirom na to da daje do sada najdetaljniji uvid u identitetske politike EU, čije će se karakteristike, posledice i rezultati u skorijoj budućnosti direktno osetiti i u našem društvu.
Srđan Radović