Ljubica Cuca Sokić

12.01.04 Politika

Monografija o Ljubici Cuci Sokić objavljena je i predstavljena krajem decembra protekle godine, nekoliko dana nakon njenog rođendana. Obimno delo (izdavači "Topi" i Vojnoizdavački zavod) predstavljeno je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u prisustvu slikarke, a o knjizi su govorili Irina Subotić, Jerko Denegri, Nikša Stipčević i predstavnici izdavača.

Govoreći o umetnosti Cuce Sokić, Irina Subotić, koja je sa Aleksom Čelebonovićem autor tekstova u ovoj monografiji, rekla je da ona predstavlja deo našeg osnovnog obrazovanja i osećanja vrednosti u čitavoj našoj umetnosti.

"Još tridesetih godina Ljubica Sokić bila je mladi perspektivni umetnik koji je širom otvorenih očiju osećao naš svet i našu umetnost, da bi tokom svog boravka u Parizu shvatila šta znači evropska umetnost, oplemenjujući njome stvaranje svog slikarstva. Njena umetnost, čiji se dosta sužen, ali dosledan tematski okvir odnosio na figuru, urbani predeo, mrtve prirode, ređe portret, slikanje malih, beznačajnih stvari, bila je primećena i prihvaćena sa mnogo poštovanja", rekla je Irina Subotić.

Ona je takođe istakla doslednost u stvaralaštvu naše slikarke, koja se ogleda u činjenici da je iz prethodnih perioda uvek prenosila najbolje osobine, držeći se svojih tema i istražujući likovne elemente – odnos boje, forme, svetlosti... Ljubica Sokić i dan-danas svakodnevno odlazi u svoj atelje u Kolarcu, a slike kojima je on popunjen, zaveštaće muzejima i galerijama, kao i Kući legata za koju se već duže vreme zalaže deo ovdašnje kulturne javnosti.

U monografiji o Ljubici Sokić štampan je i tekst Alekse Čelebonovića, koji je, po rečima Jerka Denegrija, najznačajniji tekst u njegovom kritičarskom opusu. Čelebonović je bio savremenik generacije koja je u Parizu upoznala tokove moderne umetnosti, tačnije grupe "Desetorica" kojoj je pripadala i Ljubica Sokić.

Nikša Stipčević rekao je da je Cuca Sokić naselila svoje slike svojom dušom i svojim duhom, a duh i duša, kao što je rekao, nisu sinonimi. Stipčević kaže da Cuca Sokić nije tražila u svetu neshvatljivi smisao zla, već je u večnosti malih stvari tražila neshvatljivi smisao dobra. Projektovala ga u viđeno, u ono što je tražila da vidi, mir i tišinu, red u neredu, simetriju u asimetriji, razum u nerazumu...

Posle svih ovih reči, Cuca Sokić je poželela da kaže ono što je više puta zapažala. To je činjenica da u našem slikarstvu ima mnogo žena, za razliku od nekih velikih naroda gde se one, kao što je rekla, "mogu izbrojati na prste jedne ruke". Podsetila je na Katarinu Ivanović, Nadeždu Petrović, Zoru Petrović i rekla da je i danas mnogo onih koje obećavaju. A zašto je to tako? "Verovatno zato što je ova sredina, iako mala, imala razumevanja za njih i one su mogle da pokažu ono što znaju", kazala je Ljubica Sokić.

M. Đorđević