Mojih devet života

19.03.21

Pečat
19/03/2021
Stara engleska izreka kaže da mačke imaju devet života, da se u prva tri igraju, u druga tri lutaju, a da u poslednja tri ostaju tamo gde pripadaju. Naš proslavljeni slikar Miloš Šobajić, koji je svoju najnoviju autobiografsku knjigu naslovio „Mojih devet života“, imao je u svom bogatom životu mnogo stvaralačkog igranja i mnogo bogotražiteljskog lutanja, ali je, čini se, konačno stigao i skrasio se tamo gde treba, u zagrljaju voljene žene Maje i u gradu i zemlji kojima svojim bićem neraskidivo pripada

Pisana ispovest Miloša Šobajića, koja nas vodi od rođenja u ratnom vihoru Slavonije i felinijevskih slika nestašnog odrastanja i divljeg šegačenja u Nikšiću, pod budnim okom stroge i fatalistički nastrojene baba Vasilije, preko studija na beogradskoj Likovnoj akademiji i prvih, velikih slikarskih uspeha u Gradu svetlosti tokom sedamdesetih godina prošlog veka, do kasnijih razočaranja i gorčina izazvanih raspadom Jugoslavije početkom devedesetih i pratećom satanizacijom srpskog naroda u zapadnim medijima, jedna je od najuzbudljivijih i misaono najbogatijih knjiga memoarske proze objavljenih kod nas, i čita se u jednom dahu poput kakvog modernog bestseler romana, prepunog avantura, zanimljivih anegdota i neočekivanih obrta.

PAPUK 1944 Priča počinje u decembru 1944. na snegom zavejanoj planini Papuk u Slavoniji, u surovim ratnim okolnostima dok su Sovjeti nadirali a Nemci se povlačili, gde se Miloš Šobajić rodio i jedini preživeo od četrdeset beba koje su u tim danima došle na svet u improvizovanoj bolnici. Ostale bebe su umrle od hladnoće, a on je volšebno preživeo zato što ga je majka, odvažna Ličanka Mirjana, polugola i iscrpljena, požrtvovano pešice nosila kroz sneg zamotanog u ćebe od sela do sela, gde ga je prepovijala, dojila i uz vatru vraćala u život. Ta borbena volja za životom i urođena vitalnost, koje je nasledio od majke i koje su obeležile teške uslove pod kojima je stigao na svet, pratile su Miloša Šobajića kroz čitav njegov životni i stvaralački put, omogućavajući mu da se u svakoj neprilici dočeka na noge poput mačke i krene u novi početak.
Sudbina je udesila da zvanični datum pobede nad nacizmom, 9. maj 1945, dočeka u Parizu, kao šestomesečna beba u povorci ljudi koja je na Šanzelizeu proslavljala kraj rata, jer mu je otac bio postavljen za vojnog atašea, zaduženog za repatrijaciju zarobljenih jugoslovenskih oficira iz logora u Belgiji i Nemačkoj. Pariz, u kome je proveo prve tri godine života, Šobajiću je očigledno već tada bio sudbinski predodređen kao značajna životna destinacija, ali ga je put do povratka u njega vodio preko Istanbula, gde je otac Vojo službovao kao generalni konzul. Tu je tri godine pohađao elitnu francusku katoličku školu „Naša Gospa Sionska“, u kojoj je bio poznat po nedisciplini i po tome što je francuske časne sestre izluđivao pričama o tome kako Bog ne postoji, dok je njegov otac obavljao osetljive diplomatske zadatke i drugovao s Ijanom Flemingom, tada engleskim konzulom i obaveštajcem, koji će u istoriju ući kao autor knjiga o Džejmsu Bondu. Istanbul, carski grad na granici Evrope i Bliskog istoka, sa svojim egzotičnim i orijentalnim bojama, ukusima i mirisima, sa svojim opojnim šarenilom i kulturološkim i civilizacijskim protivrečnostima, s američkim nosačima aviona u Bosforu, elegantnim damama i uglađenim hladnoratovskim špijunima, ostavio je jak i neizbrisiv utisak na Miloša Šobajića kao hiperaktivnog, osmogodišnjeg dečaka, koji je baš u njemu prvi put, pod uticajem porodičnog prijatelja Zuke Džumhura, počeo da uči da crta i da razvija sopstvenu čulnost i osećaj za estetiku. Zanimljivo je da Šobajić piše kako se više nikada, nakon detinjstva, nije usudio da ode u Istanbul, jer želi da zadrži tu blistavu dečačku sliku o tom čudesnom gradu iz svojih uspomena kakvu je, gotovo preslikanu, pronašao još i kod turskog nobelovca Orhana Pamuka u romanu „Muzej nevinosti“.
Nakon jednog incidenta u školi, koji je bio kap što je prelila već prepunjenu čašu, Šobajić je izbačen iz „Naše Gospe Sionske“ i odlukom roditelja vraćen u zemlju da u Nikšiću kod babe nastavi školovanje. Odrastanje u provinciji, kako navodi Šobajić, bilo je blagoslov za njega, jer je imao osećaj nesputane slobode i bezbrižnosti, a mladalačke igre i dogodovštine koje je doživljavao sa svojim tadašnjim drugarima opisane su tako živopisno i duhovito da imamo utisak da nam pred očima promiče neka nikšićka verzija „Amarkorda“. Delovi knjige koji se tiču Nikšića i Crne Gore izuzetno su značajni jer osvetljavaju prošlost porodice Šobajić, odnosno Kadović, inače jedne od najuglednijih srpskih porodica u tim krajevima oko manastira Ostrog, a Šobajićevi preci bili su veliki prosvetitelji koji su krajem 19. i početkom 20. veka u Nikšiću osnovali prvu biblioteku, prvo pozorište, prvi bioskop, prvi bleh-orkestar i hor, prvi časopis i prvo kulturno-umetničko društvo „Zahumlje“. Svoje porodično ime Miloš Šobajić dodatno je proslavio velikim umetničkim uspehom koji mu je doneo svetsku slavu, brojne izložbe po svim krajevima planete i raskošne slikarske monografije koje su pisali i priređivali čuveni književnici i eminentni kritičari poput Petera Handkea i Alena Žufrea.

KOCKA NA SENI Odlazak u Pariz odmah nakon svršenih studija, bez novca i gotovo bez ikakvih konkretnih planova, a s jasnom ambicijom da u francuskoj prestonici živi sa suprugom Lotkom isključivo od slikarstva, bio je čin ogromne hrabrosti ili mladalačke ludosti, u zavisnosti iz kog ugla se posmatra. Šobajić u knjizi iskreno opisuje prvi razgovor sa čuvenim kritičarem Valdbergom koji mu je bio „veza“ i koji je bio zapanjen lakomislenom samouverenošću dvadesetsedmogodišnjeg mladića koji je iz Beograda stigao u Pariz s desetak platna i odmah očekuje izložbu i unosan ugovor s galerijom. Sreća ga je ipak pogledala, Valdbergu se bio dopao, pa ga je preporučio galeristi za izložbu koja je realizovana u roku od samo nekoliko meseci, čime je lansirana velika umetnička karijera koja traje skoro pedeset godina. Za vreme svog dugačkog i plodnog stvaralačkog veka Šobajić je svašta preturio preko glave, doživeo je mnoge vrtoglave uspone i padove, čuo je sve moguće priče i video je sve što se može videti u svetu likovne umetnosti i kulture, i to u epicentru svih zbivanja, u Parizu, gde je u svom ateljeu na Monmartru (u kome je nekada slikao i Pikaso) stvarao, družio se i ispijao šampanjac s najpoznatijim umetnicima, kritičarima, aristokratama i političarima, pa su stoga u knjizi možda i najzanimljiviji njegovi uvidi i promišljanja o stanju i pravcu kretanja savremene umetnosti i njenoj ulozi u opštem moralnom i spiritualnom sunovratu zapadne civilizacije.
Šobajić naročito oštro i kritično piše o konceptualnoj umetnosti, koju naziva NATO artom i koja je, po njemu, glavno oružje globalističke „duboke države“ za rušenje duhovne vertikale, prirodnog osećanja za sklad i lepotu i identitetskih uporišta savremenog čoveka. Ili kako on, nakon navođenja bizarnih primera umetnika koji su izlagali soptveni izmet u konzervama za sardine i iskorišćene menstrualne uloške, u knjizi na jednom mestu zaključuje: „Takva konceptualna dela, koja sam prvi put otkrio na početku sedamdesetih godina, bila su probni baloni za buduću ozbiljnu najezdu sličnog proizvoda, da bi do danas državna politika iz oblasti umetnosti insistirala na ekskluzivnom predstavljanju samo konceptualne umetnosti, po velikim, državnim muzejima. Zvanična politika ’duboke države’ favorizuje koncept kao vid izražavanja, računajući na podršku ogromne većine mladih i netalentovanih ljudi koji pristupaju ovom, veštačkom i brzom uspehu, jer su već na prvoj izložbi proglašeni od organizatora za transavangardu! Ta armija netalentovanih konceptualnih umetnika, organizovanih iz centara moći, dovedena je da proizvodi dilentatizam i kič, predstavljajući ta nedela kao vrh ljudske kreativnosti. Upravo je to način razbijanja ljudskog uma – kad vam konstantno nameću po značajnim svetskim muzejima i galerijama da je dobro ono što pouzdano znate da nije. U jednom momentu posumnjate u svoj sud, jer je ubeđivanje konstantno i svim sredstvima i velikim novcem podržano, i vi pomislite da grešite. Od vas se zahteva samo da oborite nivo svoje inteligencije i obrazovanja i postaće vam sasvim prihvatljivo delo u muzeju koje je na intelektualnom nivou deteta od sedam godina.“
Osim konceptualne umetnosti, Šobajić se u svojim memoarima obrušava i na srpske intelektualce i umetnike u Francuskoj koji su, iz sopstvenog kukavičluka ili srebroljublja, pristajali, pa čak i podsticali užasne medijske stereotipe o Srbima tokom ratnih devedesetih. Šobajić, koji je tada branio svoj narod i odlazio na ratište sa Momom Kaporom i Dragošem Kalajićem, doživeo je veliko otrežnjenje i gorko razočaranje u Zapad i Francusku kada je video kako ga se zbog njegovog rodoljublja mnogi dotadašnji pariski prijatelji i poznanici, pod uticajem monstruozne antisrpske propagande, odriču i od njega distanciraju kao navodnog eksponenta Miloševićeve politike i prokazanog pripadnika „zločinačkog“ naroda. Verovatno je sva ta nakupljena gorčina iz tih godina krvavog jugoslovenskog raspleta uticala i na to da se iz Pariza vrati u Beograd sredinom 2000-ih i da na Megatrend univerzitetu osnuje sopstveni Fakultet za dizajn i umetnost na kome je čitavu deceniju, u ulozi dekana i profesora, nesebično prenosio svoja dragocena znanja i iskustva studentima i mladim umetnicima, ali i na kome je imao sreću da upozna sadašnju suprugu Maju, s kojom je otpočeo poslednji od njegovih „devet života“. Pre tri godine Miloš Šobajić napisao je i objavio knjigu „Slikaj i ćuti“, koja je bila svojevrsni manifest i poruka upućena mladim srpskim umetnicima. Nakon čitanja njegovog poslednjeg dela možemo samo da zaključimo da je dobro što veliki umetnik nije sledio sopstveni savet, jer bi njegovim ćutanjem srpska kultura ostala uskraćena za jedno vanredno važno i inspirativno literarno svedočanstvo o burnoj i složenoj epohi čiji je istaknuti akter i lucidni tumač bio.

Marko Tanasković