Katenačo

11.06.11

Književnik Vule Žurić o svojim romanima i pričama, u kojima provejava drečavi svet narodnjačke potkulture, hvatanje odbeglih haških zatvorenika, fudbal i katenača političara poput Dinkića


Kada su pre četiri godine „Rolingstonsi” održali koncert u Beogradu, Mik Džeger je nekoliko puta, između numera, zagrejanu publiku ushićeno pitao da li se dobro zabavlja. A pisac Vule Žurić primećuje da nas naši muzikanti ništa ne pitaju, već nas iznova sva medijska sredstva uveravaju kako samo uz njih možemo biti srećni...

U romanu „Narodnjakova smrt” (Laguna), Vule Žurić pisao je o epizodama iz života jednog zabavljača, turbo-folkera Sokola. Ali ovaj junak nije bio plod njegove mašte, kako uverava pisac, nego stvarne medijske mašinerije, koja mu nije bila iritantna sama po sebi, koliko je to bio naš pervertirani odnos prema njoj.

– Zanimljivo je do kakve dosade je dovedeno zabavljanje, a do kakvog imperativa trud medija da nas zabavi. Bavio sam se time kako mediji žele da mi vidimo ljude poput Sokola, i kada sam gledam takve likove na TV ekranu, pitam se da li oni u stvarnosti, uopšte, mogu da postoje, i da li su tu zbog nas, ili smo mi tu zbog njih. U jednom trenutku ispada da oni nas gledaju kao da smo mi u rijalitiju – kaže Vule Žurić i nastavlja kako nije morao da istraživački gleda i sluša drečave slike i preglasne pesme da bi stvorio turbo-folk svet svog romana. Mediji nas, smatra, toliko zlostavljaju, da je i nekoliko minuta gledanja više nego dovoljno da bi se shvatilo da nema šta da se shvati.

Cunami lošeg ukusa

Brzina je postala suština naših života, dodaje Žurić, i sve što traje duže od tri minuta proglašava se za dosadno. Ćutanje je ravno smrti.

– Koliko se tehnološki opismenjavamo, toliko zaboravljamo istinska slova. U Istoriji smo učili kako su se u neka stara vremena vlastodršci trudili da narod bude što neukiji, a tehnološka revolucija nas tera da sve više umemo, dok s druge strane, osećaji tupe, i kad prvi put gledate talas cunamija – zabezeknuti ste, ali kad tu istu sliku vidite deseti put, pitanje je da li ćete osetiti saosećanje, ili će to biti samo jedna strašna televizijska slika. Izgleda da je taj talas preplavio i nas same, smatra pisac, i uz konstatovanje sveopšteg gubljenja dobrog ukusa, podseća na jednu tezu koja nam je dugo plasirana.

– Govorili su nam da je neko smislio turbo-folk, i bacio ga među nas kao atomsku bombu ili otrov, i da je estetika šljokica od građana napravila nacionaliste, a Miloševiću omogućila da tako i toliko vlada. Ali, zar baštinici ideje šestog oktobra nisu imali spreman neki kontraplan? U međuvremenu je turbo-folk estetika postala jedina vrednosna lestvica našeg društva, mada su jedini politički krivci koje je bocnula „Sablja” ostali Svetlana Ražnatović i Aca Lukas, kaže Žurić. „Mediji se navodno gade takve potkulture, a sa druge strane je proizvode”, dodaje pisac.

Muzika Žurićeve mladosti, provedene u rodnom Sarajevu odnosila se, pak, na pank i džez. U svoj rodni grad on ide i danas, i iako ne želi da se bavi spekulacijama tipa „šta bi bilo kad bi bilo”, pretpostavlja da bi, i da nije bilo rata, otišao iz njega svojom voljom, ali bi mu se uvek vraćao.

U „kućnom pritvoru”

Kada je u Sarajevu počeo rat, Vule Žurić kao „književni balavac” još uvek nije pripadao nijednoj književnoj generaciji. Prvu knjigu „Umri muški” objavio je 1991. u Beogradu, a dve godine kasnije je došao za njom, ujedno bežeći od njenog naslova. Citira reči Vudija Alena koji je rekao „U slučaju rata, moj ratni raspored je da budem talac”.

– Slično je bilo i sa mnom. Kao i većina civila u Sarajevu, svoj ratni staž sam proveo u svojevrsnom kućnom pritvoru. Sa planina su pucali srpski topovi, na vrata je kucala muslimanska policija. Posle godinu dana uspeo sam da postanem prevodilac Unprofora, išao na linije razgraničenja dve vojske, i dva puta po 15 dana boravio u Žepi, o čemu sam pisao u romanima „Blagi dani zatim prođu”, i „Tigreru”, naglašava pisac koji je u ovom potonjem romanu pisao o hvatanju odbeglog haškog zatvorenika.

– Najpre je strašna, a smešna, sama ta igra reči:Mladić – Komadić – Mladić, a zanimljiva je i reakcija stanovnika sela Lazareva, koji su napravili demonstracije, zabranili slikanje, i napali TV ekipu, što vidim kao „čudnu vrstu TV kritike”.

– Oni su se pobunili protiv načina izveštavanja sa lica mesta, koji je suštinski kaljao njihov obraz. O neznanju i brzopletosti medija dovoljno govori to što su te ljude odmah proglasili za izbeglice, što temeljno obrlaćenom gledaocu odmah mora da znači samo jedno – kaže Vule Žurić.

Prema njegovom mišljenju, ljudi se rado odriču prošlosti za čije su dobro poznavanje do juče dobijali petice iz Istorije. „Mislimo da će najlakše i najbezbolnije biti ako se u ovom puzanju ka Evropskoj uniji odreknemo sebe samih. U isto vreme, stalno nam se poručuje kako su osumnjičeni i osuđeni za ratne zločine sve radili u naše ime.” Sva sreća, primećuje Žurić, pa nam ostaje nezloupotrebljeno prezime, ili makar nadimak, pod kojim se lako prelazi u ilegalu.

Lica istine

Istina o ratu, smatra pisac, nikad nema dva lica, ali koliko ima ratnih sudbina, toliko postoji priča o toj istini. Da li ćemo joj se makar približiti, i koliko brzo, zavisi od sposobnosti da saslušamo sve one koji imaju nešto da ispričaju. Čak i onaj koji je živeo u planini, nije gledao vesti, niti čuo makar brujanje motora bombardera, i on ima pravo, smatra Žurić, da ispriča svoju priču.

Sam njegov odlazak iz Sarajeva, kako kaže, više je ličio na stranice iz Hemingvejevih priča, nego na sladunjave melodramske kadrove njihovih dramatizacija, ali dok te slike blede, sećanje na one koji nisu mogli da odu, pa su, ne mogavši više da izdrže, izvršili samoubistvo, još uvek opominje.

– U Bosni se još uvek i opet gotovo nasilno negira realnost podela, novostvoreni identitet se naziva građanskim, dok se bilo šta hrvatsko ili srpsko imenuje kao ekstremni nacionalizam. Od silne građanštine i multikulturalnosti nećemo moći da saznamo ni koliko, recimo, Srba danas živi u Sarajevu.

----------------------------------------------

Polemika Betona i Proze na putu

– Stvaralaštvo proznih pisaca moje generacije nikada nije kritičarski klasifikovano. Nema studioznijeg i naučnog stanja stvari, pa makar i pogrešnog. Nadam se da će doći do rekonstruisanja tog kritičkog prostora, što nije toliko potrebno piscima, koliko je potrebno čitaocima – kaže Vule Žurić, a o sukobu pisaca i kritičara okupljenih oko „Betona” i onih iz grupe Grupe P 70 (Proza na putu) kaže:

– Ne vidim ništa loše u tome što ove dve grupe između sebe „ratuju”. Njihova polemika se tiče vrlo bitnih i pažljivo odabranih pitanja. Od davnog sukoba između „Dela” i „Savremenika”, nismo imali dve tako profilisane grupe koje uporno ne odstupaju od svojih shvatanja literature, društvene angažovanosti umetnika, kulturnih vrednosti i kulturnoga nasleđa.

-------------------------------------------

Večiti derbi

Poslednja Žurićeva zbirka priča „Katenačo” (KCNS), naslovljena je po fudbalskom terminu (specifično zatvaranje posle postignutog gola), a fudbal, inače, igra značajnu ulogu i u Žurićevoj poetici.

– Fudbal je čudna životna igra, ima svoja pravila, a nikada nije ista. Neke utakmice završene su sa 0:0, a bile su interesantnije od života. Pisca koji se bavi posmatranjem to mora da zanima, budući da će zvezdaš, partizanovac, i navijač nekog drugog kluba, gledati derbi na tri drugačija načina. Za Sajam knjiga Božo Koprivica i ja pripremamo knjigu o večitom derbiju: on piše o Partizanu, što je tužnija strana života, a ja o Zvezdi... U našoj politici, pak, moglo bi se reći da Mlađan Dinkić igra katenačo! Zabije nam gol, pa se povuče iz vlade.


Mirjana Sretenović

26.05.12 Danas

Pisci srpske moderne i avangardne literature i njihovi književni junaci, klasici ruske emigrantske književnosti, ratni zločinci iz devedesetih, njihovi saradnici i njihove porodice, ali i njihove žrtve, koje danas možete sresti širom „globusa“, potom Nemci, četnici i partizani, pa zatim tranzicioni gubitnici i tranzicioni profiteri u savremenoj Srbiji, ubistva, zločini, samoubistva, sahrane, policajci, detektivi, novinari, naši fudbaleri i američki hokejaši, klasici džeza i netalentovani filmski epizodisti... Teško da bi se to raznoliko mnoštvo stvarnih i izmišljenih likova - kao i onih koji su nešto između - mogli zamisliti na jednom (književnom) mestu. Međutim, svi oni - i sve to - nalazi se u koricama nove knjige Vuleta Žurića.
Zbirka Katenačo sadrži sedamnaest kratkih priča čija tematska raznovrsnost je zaista nesvakidašnja. Ipak, one se uslovno mogu podeliti u dve grupe: one koje su smeštene u savremeni postratni i postjugoslovenski, tranzicioni kontekst, i druge, koje se rasprostiru po širokom intertekstualnom i intermedijalnom prostoru, kako naše, tako i svetske istorije i (pop)kulture čitavog dvadesetog veka. Priče iz ove druge grupe, mogu se preciznije odrediti kao metabiografska ili parabiografska proza: Žurić preuzima neki detalj ili anegdotu iz biografija različitih umetnika i onda ih dopisuje i fikcionalizuje u drugačijoj, iskošenoj perspektivi, često u karikaturalnom svetlu, dajući im neko novo značenje ili barem otvarajući mogućnost za „apokrifno“ čitanje (Stanislav Krakov kao oficir za vreme Prvog svetskog rata, Rastko Petrović na putovanju u Africi, Milan Rakić sa srpskom vojskom na Kosovu za vreme Balkanskog rata, neobičan susret Gajta Gazdanova kao taksiste i mladog Oskara Daviča kao boksera u Parizu krajem dvadesetih godina). Priča pod naslovom Entropija je komički intonirana, metaistoriografska fikcija o Drugom svetskom ratu, o završnom periodu takozvane Užičke republike i povlačenju partizanske vojske prema Bosni i Crnoj Gori. Glavni junak - a potom i glavni leš - je partizanski oficir sa nadimkom Čiča, a priča je izvedena kao parodija partizanskih filmova, sa kontra-parodiranjem prepoznatljivih komunističkih stereotipa i mitologema o ratu.
Jedna od najpoznatijih i najboljih Žurićevih ranih priča, Miss you, Božo Sušec, govori o prostitutki koja u Sarajevu za vreme rata i opsade grada na groteskno-bizaran i „fiktivan“ način uspeva da „pomiri katoličanstvo i pravoslavlje“. Petnaestak godina kasnije, Vule Žurić objavljuje priču koja je na neki način njen parnjak (Dnevnik jedne...). Junakinja je sada beogradska prostitutka: tokom Drugog svetskog rata ona je „u milosti“ oficira koji koriste vijagru sa utisnutim kukastim krstom, dok po završetku rata postaje družbenica onih koji koriste iste tablete, ali sa ucrtanom petokrakom. Te dve priče, na različitim „istorijskim primerima“ - iako na možda previše generalizovanom i simplifikovanom nivou, pogotovo u novijoj „varijanti“ - ipak predstavljaju funkcionalne alegorijske slike suštinske podudarnosti (velikih) ideoloških koncepata, u smislu eksplotisanja i unesrećivanja „običnog čoveka“, koji kao da na to svesno i dobrovoljno pristaje.
Žurićeva proza je svet književnih znakova dvostruke narativne posredovanosti, ili drugim rečima, višestruke ironičke prelomljenosti i parodijske odmaknutosti od „realnosti“ o kojoj pripoveda, tj. na koju referiše, i to važi od mikrostilističkog nivoa (kroz prozor se „plavilo nebeskoplavo nebo“), sve do krajnjih po-etičkih implikacija. „A šta da je sve obrnuto? Možda sam ja stvarno doktor Dabić koji se prerušio u Radovana Karadžića?“ Ukoliko biste ovaj citat čitali istrgnut iz konteksta, s pravom biste ga smatrali neprikladnim ludizmom, i to nimalo duhovitim - ako ste „blagonakloni“ prema autoru, ili nesuvislom relativizacijom i degutantnim poigravanjem sa (smrtonosno) ozbiljnim stvarima - ako biste u tumačenju bili „nepristrasni“. Međutim, u priči Operacija bubreg, Žurić uspeva da od Radovana Karadžića/doktora Dabića napravi književni lik izvan eksplicitnog političkog/etičkog pogleda na „stvarnu“ ličnost R. K. Priča Lovci na veprove zapise takođe govori o ratu u Bosni i to kroz priču o generalu Basti, prvom ratnom saradniku „komandanta Vepra“, za kojim traga tajna policijska služba. Priča je prelomljena kroz odnos generala sa sinom koji se odrekao oca na početku rata: „Ja roditelje nisam video od devedeset i prve, od kada sam dezertirao iz očeve jedinice a on me strpao u vojni zatvor i tražio da me izvedu pred preki sud“.
Vredniji deo zbirke jesu priče koje govore o socijalnom sivilu i „crnilu“ u savremenoj Srbiji, ali i Bosni, mahom kroz povesti o porodicama, razorenim ratom i dokrajčenim tranzicijom (Mario Banana, Hora decubitus, Dani sira i vojne muzike). Žurić konstruiše uverljive slike života kao pukog preživljavanja i bezizglednosti, u društvu koje je nefunkcionalni hibrid nekadašnjeg socijalizma i današnjeg turbokapitalizma. S druge strane, on ne zaobilazi ni snažno generacijsko iskustvo emigracije i egzila. Polka sevdah bluz govori o ženi koja je ranjena za vreme opsade Sarajeva i po završetku rata se odselila u Kanadu, da bi nakon više godina ponovo došla u Bosnu. U priči Power Play junak je hokejaški sudija u američkoj profesionalnoj ligi, koji nastrada u tuči igrača, ali ga na neverovatan način spase devojka iz publike, poreklom iz Bosne. Naslovna priča govori o samoubistvu (?) sportskog novinara, u čijoj pozadini je slika domaćeg fudbala kao paravana za poslove koji ujedinjuju mafiju i policiju/državu.
Žurićevo pripovedanje je retorički krajnje redukovano i fragmentarizovano, gotovo do granice komunikativnosti, ali je istovremeno - prezasićeno informacijama. Klasično shvaćeni siže i psihologizacija u gradnji likova odstranjeni su iz većine priča, tačnije iz njihovog „pojavnog“ sloja, što ih, imajući u vidu savremene prozne „standarde“, čini prilično hermetičnim. Žurićeve priče mogu se posmatrati i kao fabulativni negativi u kojima je „radnja“ prisutna samo kao odjek, preko svojih posledica. Pred čitaocem su kinematografskom tehnikom montirani parčići fabule, ulomci dijaloga, krhotine žanrovskih matrica (pre svega krimi literature sa detektivskim potragama), u štimungu koji je karakterističan za džez, ali i film-noar. Srđan Srdić u pogovoru s pravom tvrdi da je Žurićevo pripovedanje „ne-ironično“ samo kada je reč o džezu, i da tada čak postoji i senka „romantičnog patosa“ (radi se o Čarlsu Mingasu i misterioznoj smrti Biksa Bajderbeka). Gledano iz perspektive Katenača na dosadašnji Žurićev prozni opus, čini mi se da je njegovoj autorskoj koncepciji kratka priča mnogo primerenija forma od romana.

Goran Lazičić