Nedelja pacova

24.05.11 Vavilon

Neobjašnjivo je kako neke knjige ne nalaze put do čitalaca kao da su pod sjajem neke veoma baksuzne zvezde nastajale. Roman „Nedelja pacova“, Vuleta Žurića je primer bestselera koji, ko zna zbog čega, ostaje nepročitan iako je izvesno da poseduje sve atribute jednog književnog hita.
Već i sam podnaslov, „ prvi partizanski krimić“, može da zaintrigira jer je odista reč o formi detektivskog romana smeštenom u vreme prvog zasedanja Avnoja, 1943. Jajce je oslobodjena teritorija koju iz nerazjašnjenih i zagonetnih razloga ne bombarduju nemački avioni, glavni lik je živopisno zamišljen i opisan lik maršala Tita, koji (očekivano) povlači sve konce operacije stvaranja nove Jugoslavije, nazvane „Nedelja pacova“. Tita Vule Žurić okružuje ne samo političkim ličnostima, partizanskim idejnim vodjama poput Djilasa, Dedijera, Koče Popovića, Krcuna, Moše Pijade, već i poznatim piscima, Brankom Ćopićem, Skenderom Kulenovićem, Vladimirom Nazorom, koji će igrati podjednako važnu ulogu stvaranja literature o novoj Jugoslaviji. U sedam poglavlja – dana koji se odbrojavaju do presudnog 29. novembra, valja da se razreši zagonetka ko je ubio Nikoletinu Bursaća, izmišljeni lik iz dela Branka Ćopića. Istragu vodi jedan od savezničkih oficira, a kao pomoćnik mu je dodeljen prevodilac, dečak Slavko, čiji lik uobličuju brojne asocijacije koje čitalac mora imati od Salaša u Malom ritu (i glavnog glumca Slavka Štimca) do prototipa dečaka, partizanskih kurira. Činjenica da je Slavko zapravo crnac koji je sa majkom živeo u Americi i u Jugoslaviju došao u potrazi za ocem, situira roman u još jedan paralelni žanr na kome detektivski samo parazitira, a to je urnebesna burleska.
Burlsekni ton izvrtanja, parodiranja, poigravanja istorijom i činjenicama, duhovito prikazani karakteri i poznatih i nepoznatih ličnosti, elementi travestije i persiflaže imaju dvostruku ulogu: da duhovitošću i podsećanjem na komične osobine nekih od najpoznatijih likova Nob-a, zabave čitaoce, ali i da se poigraju sa istorijskim stereotipima i mitovima. Žurić to radi pre svega šarmantno jer bi drskost bila prejaka reč za karikiranje likova kojih se već odavno niko više ne plaši. Stvarajući književni „bosanski lonac“ gde se zajedno krčkaju mutni interesi saveznika, partizana, nemačkih i ruskih špijuna, skupa sa interesima „naših naroda i narodnosti“, gde jedino glavnokomandujući zna, ali uz smešak nikad ne otkriva „ko kosi, a ko vodu nosi“ i kako raspetljati Gordijev čvor za čije je vezivanje i sam zaslužan, Žurić se, vešto izbegavajući svaku dozu tragike, poigrava ozbiljnim temama kakve su nerazumevanje, haotičnost, konfuzija, skrivene namere, mračni ali i banalni porivi koji bacaju likove u dogadjaje i iz njih ih spašavaju stihijski. Parada prevodilaca koji bi trebalo da doprinesu boljem razumevanju parodirana je do krajnjih granica i indirektno učitava u čitalačku recepciju ideju o nerazumevanju koje oduvek vlada na ovim prostorima, kao i o nejasnim povodima i ishodištima istorijskih dešavanja koja uvek ostaju tajna za potonje generacije. U dosledno učitavanom podtekstu knjige, tako se provlači više ozbiljnih tema, od postmodernog nepoverenja u istoriju do preispitivanja iste kroz podsećanje na neke teme i likove koje smo možda prebrzo zaboravili, pa sve do svojevrsnog omaža Branku Ćopiću, jednom od najtragičnijih likova iz plejade tzv. partizanskih pisaca.
I bez ovog „višeg smisla“, za sve one čija krštenica nosi brojku ispod 1980. godine, roman Nedelja pacova je duhovito štivo koje bi za neke moglo imati čak i sentimentalne efekte uz svakako očekivanu dobru zabavu.

Jasmina Vrbavac

10.01.11 Popboks

Nakon Narodnjakove smrti, Vule Žurić traga za tajnom uspešne glavnotokovske književnosti, tražeći nadahnuće u nasleđu partizanske mitomanije

Istoriju pišu pobednici. Istorija je, i to ne samo sa tačke gledišta onih postmodernim destrukcionizmom opijenih, zbir rekla-kazala priča o teško dokazivom, te je kao takva podložna i presispitivanju, redefinisanju, pa zašto ne i remiksovanju? Sa ovim stajalištem bi se, pretpostavimo, složili mnogi, a ta postavka leži i u srži novog proznog dela sada već pisca srednje generacije Vuleta Žurića.
Vule Žurić je u desetak dela istrajavao na lo-fi prozi, preokupaciji stvarnosnom književnovšću, ispisujući stranice i stranice o melaholiji kao neizbežnom fatumu tihih gubitnika, a takvi su, je li, u ovakvoj podeli stvari u većini. Nakon dosta izdanja koja bi se, uprošteno izraženo, dali podvesti pod gorepomenutu formulaciju, Žurić se u Mrtvim bravama pre par godina ogledao i u nastojanju da iznađe novi glas. Mrtve brave su nam predstavile Žurića zagledanog u pinčonovsko nasleđe, da bi sa prošlogodišnjim naslovom Narodnjakova smrt načinio novi krupan iskorak u svom izrazu. Narodjakova smrt je postmoderno šegački intoniran pokušaj da se ostavi trag u, nazovimo je tako, komunikativnijoj prozi.
Osokoljen primetno dobrim prijemom i preduzimljivošću novog izdavača (Laguna), Žurić je rešio da donekle ponovi formulu. Koncem 2010. godine pojavio se novi roman ovog pisca, Nedelja pacova, potcrtan i bučnim izdavačkim sloganom „prvi partizanski krimić“. Tu se vraćamo na priču o istoriji sa početka ovog prikaza, jer Žurić ovde žanrovske obrasce detektivske misterije začinjava svojim viđenjem godina što su prošle pune muka, kada ginulo se za slobodu nemo...
Nedelja pacova je misterija u kojoj priučeni detektivi (kanadski oficir i njegov prevodilac (tamnoputi partizanski kurir srpsko-afroameričkog porekla) pokušavaju da pronađu ubicu koji je samo par dan pred istorijsko zasedanje AVNOJ-a u Jajcu mučki ubio heroja i voljenog partizanskog harambašu Nikoletinu Bursaća, i to čudnom metodom iščupavši mu srce junačko iz nedara. Već po samom izboru žrtve jasno je kojim se putem to Žurić zaputio – osim junaka iz poratne fikcije, na pozornicu na kojoj se raspetljava ova intriga Žurić izvodi i samog maršala Tita, savezničke mutivode (među kojima je i Čerčilov sin, te pisce kalibra Ćopića, Kulenovića, Nazora i junake partizanskog otpora poput Dedijera, Milovana Đilasa, Koču Popovića)...
Naravno, sve ovo je dovoljno da se prepozna da je Žurić posegnuo za parodijom kao ključem uz pomoć kojeg prevashodno treba išitavati ovo njegovo delo. Autor parodira sve i svašta, i po tom svom žaru budi asocijaciju na slične juriše Svetislava Basare iz ranijeg dela karijere. Zaleđe u vidu ratišta, slobodarskog Jajca u tom odusdnom trenutku po formiranje nove državotvorne avanture balkanskih Južnih Slovena, je zapravo cirkus, parada mutnih interesa, krupnih zamašateljstava i bizarnih naravi. Veliki deo šarma ovog štiva zapravo i počiva na Žurićevoj drskoj zaigranosti nad istorijskom zbiljom koja možda to nikad nije ni bila.
Ono što se glasno i jasno mora istaći – uz zamerku da pisac nepotrebno hrli ka dijaloškoj formi kao osnovnom potezu, Žurić je ovladao tajnama zanata, jer njegova proza u Nedelji pacova pokazuje nekoliko značajnih odlika zrelosti. Pripovedanje je pregledno, konsekventno i ritmično, intriga drži pažnju i roman se lako i bezbolno čita. Ipak, tim pre zbunjuje autorova odluka da posegne za parodijom i persiflažom kao preovlađujućim sredstvima, jer čini se da bi Nedelja pacova imala dovoljno dobrh i jakih aduta i da je bila ispripovedana u mirnijem i tradiocionalnijem tonu.
Ipak, ovde već zalazimo na teritoriju procene autorovih izbora što je na sam par koraka do omeđivanja suštinskih autorskih sloboda, a možda se upravo taj posprdni ton koji prožima čitavu Nedelju pacova ispostavi kao najefektniji mamac za novopridošlu publiku. Krajnji sud će, kao i uvek, doneti (nadajmo se, neka poštenija) istorija.

Zoran Janković