Mrtve brave - niskobudžetni roman

31.07.09 Politika

Četvrti u nizu Žurićevih romana, „Mrtve brave”, čiji se habitus pronalazi na gotovo nemogućoj granici dva veoma udaljena diskursa, realističkog i hermetičnog, u podnaslovu se karakteriše kao zapravo nepostojeći žanr u književnosti, „niskobudžetni roman”. Budući da niskobudžetni mogu biti samo filmovi (da ostanemo u domenu umetnosti), podnaslov se može tumačiti kao igra reči koja asocira na niskožanrovski, „laki” roman. Ali, kako i niskobudžetni film nije po pravilu isključivo i niskožanrovski, već često nezavisan i autorski, tako i Žurićeva knjiga, teško smestiva u bilo koji od postojećih trivijalnih žanrova, više svojim podnaslovom upućuje na jedan potpuno nezavisan autorski koncept koji istrajava već godinama unazad, tvrdoglavo ne odustajući od svoje komunikativne i poetičke hermetičnosti. Čime se može objasniti, mada ne i opravdati, gotovo potpuni izostanak recepcije jednog od, u protekloj godini, najzanimljivijih eksperimentalnih, naglašeno autorskih, romana.

Veoma skrupulozno, sam Žurić čitaocu pruža izvesnu pomoć upućujući ga na autore kao što su Nabokov (iz čijeg dela je preuzet naslov, „Mrtve brave”), Džojs i Kafka, ali i na one koji se čine daleko presudnijim za tumačenje ovog romana, iako su i nešto skriveniji: uticaji se mogu tražiti u parodijskom i antirealističkom konceptu nadrealističkih stremljenja. Sledeći autorove naznake o sprezi ovog romana sa filmom, nadrealistički metod se prepoznaje u sličnosti sa Bunjuelovim filmskim slikama koje imaju kvalitet nove realnosti, šokantne, groteskne, ironične, ponekad nerazumljive jer slede logiku sna u kojem se najrazličitije naturalističke sekvence jukstaponiraju, postavljaju jedne uz druge bez čvršćih međusobnih veza i, koliko god pojedinačno delovale prepoznatljivo i realno, teško povezuju u smislenu celinu.

Doživljaj neprohodnosti teksta formira se uprkos tome što tri naratorska glasa, kroz veoma različite stilske pristupe, zapravo pripovedaju neke poznate životne teme o švercu droge, seks-trafikingu ili fudbalu čiji su akteri čitav niz likova, sitnih i krupnijih mafijaša, dilera, makroa, polusveta ali i nesrećnih žena, izbeglica... Kada se, na kraju romana, kroz ispovest toka svesti jedne od glavnih junakinja retroaktivno poveže priča i uoče zakonitosti po kojoj isprepletane narativne celine prikazuju nizove snoviđenja a ne realističkih događanja, „Mrtve brave” se zaokružuju u novi entitet koji dobija drugačiji poetički i čitalački smisao. Spoznaja da se likovi međusobno sanjaju ali da njihovi snovi nisu stilski prepoznatljivi iz korpusa postmodernističke, pa čak ni romantičarske, oniričke proze već da fantastika snevanog najviše optira sa nadrealističkim filmskim slikama, vodi tako čitaoca ka drugačijim uvidima.

Ponovno konstituisanje početnog realističkog događaja sagledava se iz nužno nove vizure koja u sebi sadrži i dozu skrivenog, do kraja nedovoljno razjašnjenog, i čitaocu prepuštenog na „doradu”, „otvorenog” dela. Svestan civilizacijske (kako je još Bunjuel verovao), ali i književnopoetičke zakonitosti (koja je već odavno postala opšte mesto) da ljude više nije moguće emotivno probuditi osim umetničkom subverzijom u vidu iskošenih uglova gledanja koji će ih trgnuti, Žurić koristi mnoge raspoložive adute eksperimentalnih i avangardnih pokreta koji su mu prethodili. Pre svega apsurd i parodiju, i postavlja ih, ovoga puta, u kontekst dekonstrukcije realnosti kroz snovidno u maniru nadrealističkih stremljenja, pripovedajući o našim naravima u dijapazonu od „bosanske škole” izvanrednog humora do emocionalno dramatično ispovednih sekvenci tragičkih tonova.

Posebno je važno napomenuti da Žurićevo poigravanje filmskom i uopšte vizuelnom tradicijom nadrealizma ne vraća ovaj roman automatski u epohu s početka prošlog veka, već je samo jedan od mogućih ključeva za otključavanje „Mrtvih brava” iza čije se ključaonice nalaze još mnogostruki prolazi do celovitosti romana koji, zapravo, i dalje teži veoma jednostavnom cilju – prikazati dramatičnu životnu priču o ratnim i poratnim zbivanjima na ovim prostorima u kojima su se ljudi – u pokušaju da sačuvaju glavu, profesiju, ili da profitiraju – prestrojavali u hodu sa manje ili više uspeha. Ta priča, koju horski opevaju kako domaći tako i pisci regiona, u Žurićevom izvođenju dobija na disonantnosti tonova jednog, u svakom pogledu, autentičnog glasa.

Jasmina Vrbavac

05.12.08 NIN

Nakon Mirjane Đurđević i njenog urnebesnog serijala o inspektorki Hari, zrenjaninska “Agora” prihvatila je i Vuleta Žurića, još jednog pisca “po strani” od glavnih tokova i komercijalnih imperativa tržišta. Tako je ovo malo književno preduzeće iz tzv. unutrašnjosti pokazalo dovitljivost i elastičnost uglavnom nesvojstvenu ovdašnjim izdavačkim “gigantima”. Uporedo s pravovremeno brzim ali zato ne i kusim štampanjem celog niza odličnih, već odavno globalno etabliranih romana ideološki “korozivne” nobelovke Doris Lesing, jednim delom verovatno i zahvaljujući finansijskim efektima istoga, “Agora”, naime, moglo bi se već reći sistematično, prigrljuje i domaće autore koji u istom paketu donose određeni tržišni rizik i spisateljsku subverzivnost.
Daleko od toga da Đurđevićevoj nužno prognoziram krajnji uspeh Lesingove, a Žuriću status Bukovskoga ili bar Flena O’Brajena. Reč je o nečemu drugom, što se, verujem, dobro očitava baš u simultanom objavljivanju ovogodišnjih ostvarenja ovih dvaju pisaca. Čim preživim ovaj roman po svoj prilici nije “skandaloznije” štivo od Đurđevićkinih prošlogodišnjih Čuvara svetinje, koji su, uzgred, nedavno doživeli ponovljeno izdanje kod istog izdavača; Mrtve brave, takođe, nisu subverzivnije od Žurićevog vrlo dobrog, ali pre nekoliko godina jedva primećenog Tigrera. Ova književnost zahteva, međutim, jednu vrstu posebnog tretmana u vidu “kumulativnog” prijema koji podrazumeva strpljenje s autorskim konceptima i njihovim “kolateralnim” efektima zarad uvida u ono što predstavlja njihovu ukupnu zanimljivost i osobenost.
Prethodni roman Vuleta Žurića, Crne ćurke i Druga knjiga Crnih ćurki, primerice, kao kakvo konveksno ogledalo “deformiše” i dovodi do krajnosti skoro sve ono što je u Tigreru bilo držano na višestruko upletenim, mada prilično labavim zanatskim uzdama imaginacije. Ali to je i dalje isti autorski rukopis, u velikoj meri oslonjen na poetiku burleske, parodije i groteske, onih hibridnih, “polip” žanrova koji ne dejstvuju mimo svakovrsnog preterivanja i “izobličavanja”, kao što ni satirično-parodijska upotreba multimedijalno-trivijalnih žanrovskih matrica u slučaju kvazidetekcijskih romana i pseudokrimića Mirjane Đurđević jednostavno ne funkcioniše izvan njihovog u znatnoj meri apsurdističkog rastakanja i izvrtanja na naličje.
Ovogodišnjim narativnim izdancima ova dva samosvesno postranična pisca otuda možda zaista najbolje pristaje odrednica iz podnaslova Žurićevih Mrtvih brava – “niskobudžetni roman(i)”. Ipak, dakle, roman(i), kako primećuje Đurđevićeva u svom podnaslovu; ali pri tom romani koji se – ako već sledimo već pomenutu filmološku metaforu – bez ostatka ostvaruju u niskomimetskom modusu, a to će reći humornim, neretko i lakrdijskim prikazivanjem “prljave” i tzv. visoke književnosti “nedostojne” svakodnevice.
Razlike, naravno, postoje, i one se najviše pokazuju u složenosti pripovednog zapleta, koji u najnovijoj “epizodi” Đurđevićkine neobavezne sage o inspektorki Harijeti ide gotovo pravolinijski u podražavanju medicinskog trilera s elementima socijalno-kritičkoga romana i “otvorenim” završetkom što nagoveštava skrivenu dosetku u agatakristijevskom stilu “narator-postaje-traženi-ubica”. U međuvremenu, pripovedanje ne propušta da zabeleži i sve one verističke marginalije kojih se kloni gvozdena istražna logika romana Ko je ubio Rodžera Ekrojda ili nekog sličnog uzornog ostvarenja britanske kraljice književnih zločina, a koje idu od detaljnog opisivanja toalet- ili kafe-rituala do bolničkih banalnosti i novinski tipizovanih uličnih pikanterija.
Žurićevo romansijersko glagoljanje, opet, ima doslovno somnabulni oblik uzajamnog “potkazivanja” stvarnosti i snova koji je praktično nemoguće “raščešljati” jer se asocijativno i kalamburski račva na sve strane. Moguće je tek razaznati prisustvo hobi-tematskih opsesija iz prethodnih romana u vidu fudbala (Rinfuz) i estrade (Tigrero), jednako udaljenih ili pak bliskih kripto-političkoj metaforičnosti kojoj diskretno naginje Žurićeva pripovedna fraza. Zato se Mrtve brave “otključavaju” uglavnom na mahove i “separatno”, u odeljcima i segmentima u kojima čitalac raspoznaje sopstvene afinitete, odnosno kolektivne tranzicijske fantazme, prožete tek unekoliko “pomerenim” slikama nepodnošljivo nedostojne realnosti.
Stoga se značaj ovih “niskobudžetnih” romana ogleda možda baš u njihovoj egzemplarnosti, u zanatskoj nesavršenosti koja prati pripovednu tematiku i tako tek ovlaš simbolično svedoči o ovom nelepom prelaznom dobu sveopšte krize. Za razliku od nekih drugih, koji nisu odoleli napasti skrivanja svojih beskrajnih narativih pletenija u konceptima tematski (pre)ambicioznih romanesknih ciklusa, autori ovih nedoteranih romana dosledni su u svojoj averziji prema “velikim” zamislima i preozbiljnim konstrukcijama. Odričući se zanatskih alibija i opravdanja, oni nam zapravo upućuju autoterapeutski iskrene romansijerske gestove svoje vrste kroz koje u izvesnom smislu progovara sama tranzicija, onoliko opora i okrutna, onoliko podsmešljiva i gorka koliko samo može da bude danas i ovde.


Tihomir Brajović

01.11.08 Danas

Ključevi za čitanje ponekad su neophodno pomoćno sredstvo da bi se došlo do kakve-takve racionalne i logičke strukture, koja bi trebalo da predstavlja tumačenje. Međutim, ukoliko te smernice (koje, naravno, mogu biti raštrkane u samom romanu) izostaju, onda se delo otvara za sasvim slobodno i često proizvoljno vršljanje po tekstu.
Autor je toga najčešće svestan i to čitaocima olakšava da se upuste u poduhvat tekstualne analize, koja kasnije u očima spisatelja deluje kao nasilje, mada ga je on, pišući hermetično, prizivao.
Novi roman Vuleta Žurića, Mrtve brave, jedan je od slučajeva koji se mogu čitati na beskrajno mnogo načina, što nije uvek vrednosno pozitivna tvrdnja. Fabula u kojoj dva narativna toka u stvari predstavljaju snove junaka koji sanjaju jedno drugo, navodi na zaključak da je roman u priličnoj meri pomeren od stvarnosti i da bi trebalo potražiti znakove za njegovo tumačenje i postvarivanje. Najvažniji putokaz za čitanje, bez obzira na to što je i sam dovoljno nejasan, jeste poslednje poglavlje romana, u kome slušamo ispovest Šejle, lika koji bi trebalo da predstavlja sponu između dva narativna toka i da ih na neki način objedini i objasni.
Međutim, pored ovog centralnog putokaza, koji u mnogome skreće čitaocu pažnju na literarno nasleđe kojim se Vule Žurićpoigrava, postoje i neki formalni zahvati koji bi mogli da nas odvedu u pravcu bogatom smislom. Naime, narativni tok koji opisuje Stojankine susrete sa okolinom izrazito je dijaloški. Za razliku od njega, tekstovi koje izgovara trener izrazito su monološki, kao uostalom i tekst koji zaokružuje roman, s tim da je Šejlin tekst smišljena reminiscencija na monolog Moli Blum u Džojsovom Uliksu. Ovi formalni obrasci menjaju mesta kad se pređe na referencijalni plan dela, jer je u stvari tekst koji izgovara trener ono što Stojanka sanja da on izgovara, ergo to je originalno Stojankin jezik i obratno, dijaloška forma kojom se slika potraga za automobilom i babom pripada treneru, s obzirom na to da su to sekvence sna koji sanja trener. Problem sa Šejlom, u ovom smislu, jeste u tome što ona nema svog parnjaka snevača, ali se njena priča u stvari može nadovezati na trenerovu. Kad ona na kraju romana postavi pitanje o Stojankinoj sudbini, onda se i mi moramo zapitati o ponovnom slaganju informacija koje smo stekli tokom čitanja. Možda se, ipak, Žurićev roman odistinski tiče stvarnosti i to one nelepe, stvarnosti organizovanog kriminala, ljudskog trafikinga, trgovine drogom i sličnog.
Onirička priroda romana svedoči, naravno, o onome što se danas najčešće naziva politika želje (uz ogradu da je najpre potrebno prihvatiti Frojdovo tumačenje sna kao želje). Strategije kojima se pisac služio da bi nam dočarao složeno delovanje podsvesti, koja u snu izbija na površinu, ukazale su na dva glavna libidinalna pravca u kojima bi moguće tumačenje moglo da se kreće – novac i slava. U oba slučaja radi se o tome da likovi kojima bismo mogli da pripišemo jednu od ovih žudnji, i tu se nalazi taj duhoviti ironijski obrt, u suštini žude za onim drugim, za onim što je njihova izvorna strast. Ovakva identitetska podvala, gde je jedan lik suprotno od onoga što mislimo da jeste, služi Žuriću da nam se nasmeje u brk i da nas upozori da porazmislimo o tome ko smo, šta smo i u šta se projektujemo, bilo u snu, bilo u sanjarenjima. I sam naslov romana, preuzet od Nabokova i u citatu naveden na početku, potvrđuje ovu liniju tumačenja, bez obzira što se izvorno radi o metafori. Mrtve brave mogu biti pokvarene, mogu biti nezaključane, a mogu biti i one iza kojih ne stoji ništa - ali one, u svakom slučaju, ostaju mrtve.
Ipak, sve to je moglo i mnogo ubedljivije. Duhoviti delovi romana, odlično, basareskno poigravanje sa literarnim uzorima i njihova karnevalizacija, kafkijanski otkačena priča o Stojankinoj potrazi za babom, koja tek na kraju biva delimično razjašnjena, sve to ukazuje na Žurićevo majstorstvo i spisteljske vrline. S druge strane, mnogo toga je ostalo fragmentarno, nepovezano, raštrkano, podjarmljeno pukom postizavanju efekta – ili da upotrebimo piscu tako drage fudbalske metafore – bila je to više igra za (malobrojnu) publiku, a manje timski rad kome je jedini imperativ rezultat. Shodno tome, momci koji su igrali za raju nadavali su se autogolova, a tim, na žalost, izgleda nije ni postojao.

Vladimir Arsenić