Kamerna opera Madlenianum

01.01.15

Teatron

Autor obimne publikacije Kamerna opera Madlenianum (520 stranica, tvrd povez, latinica, Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd, 2014), vokalni pedagog Vladimir Jovanović, profesor novosadske Akademije umetnosti u penziji, u periodu 2000–2005. umetnički sekretar Kamerne opere i ujedno izvođač solista, poznat je srpskoj umetničkoj javnosti po knjigama o Nikoli Cvejiću, baritonu, o Đurđevki Čakarević, mecosopranu, članovima jugoslovenskih i inostranih operskih kuća, po publikacijama posvećenim gostovanjima Opere beogradskog Narodnog pozorišta u inostranstvu (zasada jedinom iscrpnom svedočanstvu o turnejama beogradske Opere), kao i o drugim temama koje dotiču srpsku scenu (Masneov Don Kihot) i srpsku književnost (Desanka Maksimović kao inspiracija srpskih kompozitora).
Da Vladimir Jovanović nije „podvukao crtu“ (zbirka njegovih stihova i priča Podvlačim crtu izašla je u decembru 2013), svedoči novo delo, istorijat Kamerne opere u Zemunu. Knjiga obuhvata period od početka delanja Kamerne opere 1998. do prestanka rada 2005. godine, u stvari do prestanka njene egzistencije u koncepciji kakvu je zacrtala i ostvarila uprava od samog početka. Jovanovićevo delo predstavlja sveobuhvatno i vrlo detaljno urađen istorijat„najmlađe“ operske ustanove na našim prostorima, delovanje Kamerne opere Madlenianum, privatnog operskog preduzeća – zadužbine Madlene Janković-Cepter.
U„uvertiri“ knjige, nekoj vrsti predistorije srpskih operskih pregnuća, sa naslovom Od Opere na bulevaru do Kamerne opere u Zemunu (11–45), Jovanović polazi od 1868, tj. 1882. godine, kada je u Kraljevskom Narodnom pozorištu izvedena Vračara Davorina Jenka, prva srpska opereta. Na stranama 13–15 posvećuje sažet i pregledan prikaz prvoj privatnoj operi u Srbiji, beogradskoj„Operi na bulevaru“, nedržavnoj muzičko-pozorišnoj instituciji basiste Žarka Savića, kratkotrajne sudbine u periodu 1909 –1911.
Bez obzira što je Savić (i sam umetnik i vokalni pedagog međunarodne reputacije, pritom i osoba sa znatnim organizacionim sposobnostima) uložio veliki deo ličnog imetka u „Operu na bulevaru“, opstrukcije su, kao što znamo, dovele do njenog zatvaranja. Sledi sažet ali vrlo sadržajan pregled istorije Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, koji pokriva period od 1920. do 1990. godine (str. 16– 33). Ne gubimo iz vida da imamo istoriju naše Opere do sada podrobnije obrađenu samo za razdoblje između dva svetska rata.
O samom nastajanju Kamerne opere Madlenianum autor nas obaveštava na stranama 33–43, uvodeći nas u turbulentno vreme raspale Jugoslavije, bombardovanja Srbije i Crne Gore, smene vlasti na prelomu milenijuma, kada se realizovala zamisao organizatora i reditelja Gordana Dragovića o stvaranju prve Kamerne opere, kako se ispostavilo, ne samo u Srbiji već i na Balkanu. Zvanični faktori sa ređim izuzecima nisu imali razumevanja za Dragovićeve ideje, ali su se tu našli inteligentni, imućni prijatelji, agilni bračni par Janković-Cepter, Milan i Madlena, spremni za ulaganja takve vrste.
Ni naše mecene velikog formata nisu mimoišle opstrukcije sa više strana, tako da smo svesni koliko je hrabrosti i izdržljivosti (ne samo novca) morala imati dobrotvorka umetnosti, gospođa Cepter, u sredini gde svaki epitet „privatno“, od početaka raznih kulturnih i prosvetnih delatnosti u Srbiji stvara odbojnost (setimo se tek neverovatne preduzimljivosti Mage Magazinović da krajem 1910. godine u Beogradu otvori svoju školu „ritmike i plastike“, za razliku od Žarka Savića i Madlene Janković – bez ikakvih sredstava). Isto toliko hrabrosti imao je i Gordan Dragović kada je odlučio da uvede za naše prostore nov organizacioni model, služeći se iskustvima modernih teatarskih ustanova širom Evrope.
Kamerna opera je, naime, bila umetničko preduzeće bez stalnog ansambla, usmerena prvenstveno na mlade i sposobne izvođače koji su bili angažovani po projektu, što znači da su stvarane zasebne ekipe za svaku predstavu. Ta su se savremena iskustva odnosila i na sklop same zgrade Madlenianuma, odnosno bivše „Zemunske opere“ koja je obnovljena iz temelja. Da napomenemo da je novo zdanje imalo i sklonište u kome su se Zemunci krili za vreme NATO bombardovanja.
Prva glava, Svedočenja (str. 47–194), sadrži intervjue autora knjige sa umetnicima direktno vezanim za delatnost Kamerne opere, koja ubrzo postaje i baletska (i izdavačka!) ustanova. Na prvom je mestu Gordan Dragović, rukovodilac Opere Madlenianum, njen umetnički direktor, sa najopširnijim tekstom (50 stranica), zatim Vesna Marković, Dragovićev zamenik i koordinator, Mladen Jagušt, dirigent, Krunislav Simić, igrač i koreograf, Nono Dragović, reditelj, Konstantin Kostjukov, prvak i šef baleta beogradskog Narodnog pozorišta, prvi bariton Opere Narodnog pozorišta Miodrag – Miša Jovanović, Balint Varga, koncertmajstor orkestra Kamerne opere Madlenianum i reditelj i pisac Radoslav Lazić.
Svedočenja intervjuisanih su dragocenost posebne vrste. Na čelu se nalazi intervju Gordana Dragovića, čiji se prikaz, krcat zanimljivostima, čita kao kakav napeti avanturistički roman, sa usponima i vrhuncima, ali bez srećnog kraja. Kamerna opera je prestala da postoji aprila 2005, s tim da se njen repertoar više nigde ne ponovi. Za mladim operskim teatrom, koji je bio 2002. godine učlanjen u međunarodnu asocijaciju „Opere Evrope“, zažalili su pored njenog direktora i svi ostali intervjuisani umetnici i organizatori, smatrajući s pravom da je menjanje koncepcije Madlenianuma kao Kamerne opere, uvođenjem dramske komponente u njen sastav, stvoren jedan već postojeći (danas, u modernom svetu scene, uglavnom napušten) način pozorišne organizacije.
Kakvog smo repertoara ostali lišeni govori nam i druga glava, Kritike (str. 195–351), koja obuhvata tekstove o predstavama Madlenianuma po sezonama, kojih ima šest. Ukratko, autor iznosi šta je pisano o operama Tajni brak D. Čimaroze, Nasilje nad Lukrecijom B. Britna, Sinjor Bruskino Đ. Rosinija, Mudrica K. Orfa u dve verzije, Dve udovice B. Smetane i Cosi fan tutte Mocarta, i o baletima Orfej u podzemlju K. Simića, Nižinski – Zlatna ptica G. Dragovića, Liederabend D. Sifnios i V.Logunova, kao i Triptih R. Uljea.
Izvođačka delatnost ovim nije bila iscrpljena. U trećoj glavi, Teatrologija – Bibliografija (str. 361– 436), nalazi se popis predstava i koncerata koji su održani u Kamernoj operi Madlenianum od 1998. do 2005. godine, pored svih mogućih podataka o broju predstava, gostovanjima u Srbiji i inostranstvu (što je izuzetno važno), o učesnicima predstava i koncerata, o solistima, pevačima i igračima, dirigentima, rediteljima, koreografima, scenografima, kostimografima, horu i orkestru, libretistima i prevodiocima, uključujući takođe izdavačku delatnost (objavljen, između ostalog, Vagnerov spis Opera i drama), koja je prestala da postoji 2003. godine.
Četvrta glava, Ličnosti i dokumenta (str. 441–518), sadrži hronološki sređen izbor likovne i pisane dokumentacije o nastajanju i delatnostima Kamerne opere Madlenianum u periodu od 1997. do 2005. godine, zatim uobičajene registre, indekse imena ličnosti i scenskih dela, kao i podatke o autoru i sažetak na engleskom jeziku.
Impozantna knjiga Vladimira Jovanovića – koja predstavlja pravo bogatstvo za istoričare kulture, muzikologe i teatrologe – namenjena je stručnjacima, ali je pristupačna i široj čitalačkoj publici, zainteresovanoj za kulturni život u Srbiji.
Uzorno koncipirana i sistematizovana istorija privatne Kamerne opere Madlenianum treba u svakom slučaju da posluži i kao model za buduću istoriju operskog i baletskog delovanja u okviru nacionalnih teatara Beograda i Novog Sada.
Nadežda Mosusova