Izmišljanje Ruritanije/Imperijalizam mašte

21.05.05

Nema tu nikakvih velikih, zemljotresnih ispovesti, to je jedna obična priča jedne obične žene. Svesna sam da se stvari sećamo različito, i ja sam verovatno u mnogim detaljima grešila kada sam ih opisivala, ali namerno nisam ništa istraživala za ovu knjigu – suprotno od mog naučnog rada, bilo mi je važno da onk

Poslednjih nedelja jedna knjiga osvaja čitaoce u Velikoj Britaniji, a nepodeljeno mišljenje književne kritike svrstava je u najbolja dela koja su se pojavila ovog proleća. Reč je o knjizi „Černobilske jagode. Memoari” (izdavač „Atlantik buk”) Vesne Goldsvorti, profesora engleskog jezika i književnosti na Kingston univerzitetu. Naslov je metaforičan: kišni oblak radijacije otrovao je sve pred sobom, pa i jagode od kojih je, tog ranog proleća, Vesna Goldsvorti, tada Bjelogrlić, u svojoj rodnoj Srbiji pravila slatko.

Da li su te jagode prouzrokovale kancer koji je dobila petnaestak godina kasnije, već kao udata, u Londonu, i kao majka dvogodišnjeg Aleksandra? Da li je ta atomska kiša nad Balkanom slutila i raspad Jugoslavije koju je Vesna ponela u mozaiku sećanja? Suočena sa bolešću, Vesna Goldsvorti – čitaocima u svetu i nama već dobro poznata po sjajnoj književno-istorijskoj studiji „Izmišljanje Ruritanije. Imperijalizam mašte” (izdavač na srpskom „Geopoetika”, Beograd, 2000) u kojoj je proučavala pisce koji su, kako kaže, svojim delima uticali na stvaranje slike o Balkanu kao divljem istoku Evrope – počela je da piše memoare. Svoja sećanja na jednu zemlju koja se raspala, sećanja koja se, engleska je kritika jednodušna, odlikuju iskrenošću, otvorenošću, duhovitošću i vrhunskim književnim stilom.

U poslednjoj nedelji aprila, slušaoci Bi Bi Sija imali su prilike da u pet epizoda radio serije „Book of the Week” čuju glas Vesne Goldsvorti. Autorka je čitala je odlomke iz „Černobilskih jagoda”, memoara za koje, inače, kaže da nisu priča o kanceru. Ova, mnogostruka čast koju je Bi Bi Si ukazao našoj spisateljici je veća tim pre kada se zna da od 50 knjiga godišnje koje se tako snime ima tek desetak savremenih autora, a odlomke uglavnom čitaju glumci.

Knjigu će na nemačkom u septembru, kao vodeći naslov svoje najnovije produkcije objaviti austrijsko-nemački konglomerat „Hanzer Dojtike”, slobodnom prevodu „Nostalgija za Nigdinom: Priča o jednom životu”, u fantastičnoj opremi, i kao njihov vodeći naslov za jesen.

Ovaj intervju sa Vesnom Goldsvorti vođen je putem elektronske pošte.

Direktni povod za Vašu knjigu je jedan, ali su se za pisanje, rekla bih, stekli i drugi, koji Vam očito nisu davali mira. Nije lako pisati o sebi, i o zemlji koja više ne postoji?
– Da, počela sam da pišem knjigu memoara u jednom trenutku koji se obično opisuje kao polovina životnog puta. Meni se činilo da bi, možda, mogao biti i kraj. Suočena sa rakom koji se, na svu sreću, pokazao mnogo više lečivim nego što su lekari isprva pomislili, želela sam da svom, tada dvogodišnjem, sinu ostavim zapis o sebi, ali i o zemlji iz koje dolazim i jednom vremenu koji bi se njemu uskoro mogli činiti daljim nego što se meni činio Prvi svetski rat. Knjiga je došla kasnije. Najteže mi je bilo ne da pišem o sebi, već da pronađem formu koja bi odslikavala način na koji sam se ja sećala fragmenata i preloma u mozaiku sa kojim sam se suočila kada sam počela da razmišljam o svom životu: odrastanje u Titovoj Jugoslaviji, život u Engleskoj, rat izdaleka. Pisati na engleskom, recimo, o detinjstvu podeljenom između Dedinja i Žarkova, dva tako različita beogradska predgrađa, pokazalo se međutim toliko zabavnim da sam ubrzo prestala da brinem da li će to uopšte nekoga zanimati. Osetila sam da pišem nešto što će naći čitaoce. S pravom: na moje književno veče u Rojal Festival Holu došlo je toliko ljudi da je jedva bilo mesta za stajanje.

Kao Roršahov test

Da li ste i ovom knjigom, posredno, možda ponovo polemisali sa idejom Zapada o istočnoj Evropi, u želji da Vaš sin shvati i `ovu stranu` Vaše životne priče?
– Da. Moja univerzitetska karijera pokazuje da se i u nauci ne može pobeći od autobiografije. Moj sin Aleksandar u sebi nosi krv jedne engleske vojničke porodice, pradedovi su mu bili generali u Indiji i Africi, jedan je čak bio guverner na Foklandskim i Karipskim ostrvima. NJihovi tragovi – slike, komadi uniforme, pisma koja su potpisivali Viktorija i Edvard – okružuju i mene u radnoj sobi iz koje sa Vama razgovaram. Aleksandrova srpska krv mogla bi u tom okruženju lako da postane nevidljiva, kao reka ponornica. Ja sam se ovom knjigom upisala u porodičnu istoriju – uz niz političkih i vojničkih memoara koje su pisali muškarci iz kuće Goldsvortijevih, tu je sada i knjiga njegove majke iz sasvim drugačijeg sveta, puna fotografija mojih predaka iz Hercegovine, Crne Gore i Srbije. Ona jeste jedna mala vežba iz lične taštine, koliko su to i generalski zapisi, ali je, to smem slobodno da kažem, napisana mnogo bolje nego njene susetke na polici u našoj kućnoj biblioteci.

Kako sada gledate na SFRJ? Kakvu vrstu nostalgije osećate, koja su Vam sećanja bila najlepša a koja najteža dok ste pisali knjigu?
– Prevod na nemački izlazi u septembru pod naslovom „Nostalgija za Nigdinom: Istorija jednog života”. On odslikava tu jugoslovensku stranu knjige. Ne osećam nikakvu nostalgiju, ali se zemlje iz koje sam otišla pre dvadeset godina, i u koju se ne mogu vratiti, sećam možda sa jednom dozom neposrednosti koja je moguća, možda, baš zato što njeno cepanje nisam osetila na svojoj koži. Ja pogledam mapu Balkana i još uvek na njoj vidim Jugoslaviju zato što sam, kao u Roršahovom testu, navikla da je tamo vidim, ali prema toj činjenici ne osećam neku veliku sentimentalnost.
– Najinteresantnija stvar sa sećanjima nije bilo to koliko su ona za mene bila lepa ili teška, nego upravo veze koje su se među njima uspostavljale. Recimo, u istom poglavlju opisujem zakletvu koju sam dala britanskoj kraljici kada sam primila britansko državljanstvo, i zakletvu koju sam dala Savezu pionira kao sedmogodišnja devojcica sa crvenom maramom oko vrata i pesnicom na slepoočnici. U te dve kontradiktorne zakletve odslikavaju se i uzbudljive kontradikcije moje životne priče.

Titov rođendan

Pisali ste iskreno i otvoreno o svemu. Zašto ste, onda, u jednim novinama rekli da ne biste voleli da se `Jagode...` pojave na srpskom jeziku?
– To je citat iz knjige, jedno intertekstualno zadirkivanje. Mnoge teme o kojima sam pisala jesu veoma lične, ali ja nemam, kako to Englezi kažu, nikakvih kostura u ormaru koje bih morala da skrivam. Nema tu nikakvih velikih, zemljotresnih ispovesti, to je jedna obična priča jedne obične žene. Svesna sam da se stvari sećamo različito, i ja sam verovatno u mnogim detaljima grešila kada sam ih opisivala, ali namerno nisam ništa istraživala za ovu knjigu – suprotno od mog naučnog rada, bilo mi je važno da ona ponese boju moga glasa. Međutim, ona u Engleskoj pripada jednoj sasvim određenoj beletrističkoj tradiciji, a na srpskom je dovoljno da kažem i samu reč „memoari” i pojavi mi se pred očima muškarac na kraju nekakvog veoma pompeznog života za nekakvim veoma pompeznim radnim stolom.

Šta je Vaš suprug rekao kada je pročitao Vašu knjigu? Da li ste Vašem sinu čitali njene delove, kako je on reagovao na Vaša sećanja, na, recimo, ona o Titovim sletovima?
– Moj sin ima tek pet godina i u knjizi ga najviše interesuju fotografije: utvrdio je da najviše liči na svoga dedu Petra Bjelogrlića, iz razloga samo njemu znanih. Moj suprug, kao i veliki deo engleske publike, zabavljao se čitajući opis sleta za Titov rođendan (jedan od posthumnih rođendana) na kome sam čitala svoju pesmu na fudbalskom stadionu pred hiljadama ljudi. Englezi prosto ne znaju da li da mi na tome zavide ili da se smeju. Ne znam zapravo ni ja sama, ali i sada poznajem tu mladu devojku koja sam bila. Ona se lomi da li da odbije ili da prihvati tu, već tada pomalo sumnjivu, počast ali pesnička sujeta pobeđuje. I ja joj sada zavidim, i smejem se istovremeno.

Mogu li se “Černobilske jagode” tumačiti i kao priča o dvojnom identitetu. Vi ste i Srpkinja i Engleskinja; šta Vam je sada bliže?
– Ja sada postojim kao dva u jednom – najistinitija u činu prevođenja. Moj engleski još uvek ima tragove stranog naglaska ali me ljudi sve ređe pitaju odakle sam, moj srpski je sve arhaičniji. Ne zaboravljam ga, ali ima već toliko naslaga koje u mojoj glavi postoje samo na engleskom: imena sastojaka sa kojima spremam nedeljni ručak, imena knjiga i filmova, delova automobila koji vozim – mogla bih tako da ređam od sublimnog do banalnog čitav dan. Dvojnost mi, na neki način, odgovara, ja u njoj vidim nešto što obogaćuje a ne nešto što osiromašuje.

Kritika je, uz izvanredni književni dar, istakla i humor u Vašoj knjizi. Da li Vam je on pomogao da se `izmirite` sa istorijom, kada je u pitanju bivša Jugoslavija?
– Za mene je humor izuzetno važan: istočnoevropski, crni humor, engleski nonsens iz „Alise u zemlji čuda” ili „Monti Pajtona”, to se nekako spojilo u mojoj prirodi. On, svakako, pomaže da se čovek suoči sa teškim stvarima, i za mene su to bili mnogi detalji iz istorije i života naroda iz koga potičem. Ali, to važi i na veoma ličnom nivou – dok sam bila na lečenju, nikako nisam mogla da slušam klasičnu muziku koju obično slušam, već sam stekla veliku zbirku američke i srpske narodne muzike, koje su inače po sentimentu veoma slične. Nastaju iz jednog teškog, seoskog života u kojem se o ljubavi, životu i smrti peva direktno, bez uvijanja, često sa inatom i podsmešljivo. Ta moja turbo-kantri faza bila je, na sreću moje porodice, veoma privremena ali je i ona konačno postala jedna vesela epizoda u knjizi.

Šta je za Vas, ukratko, značila ova knjiga? I o čemu će biti Vaš novi roman?
Ona je jednu tešku godinu pretvorila u nešto čega se rado sećam. Već mi je donela na desetine pisama čitalaca koji se sa njom, iz ovih ili onih razloga, poistovećuju. Juče sam u knjižari u zapadnom Londonu potpisivala primerke kupcima. Jedna gospođa tražila mi je da potpišem deset primeraka, jer želi da ih pokloni svim svojim prijateljicama pošto je prethodno, celu noć, ostala budna da bi pročitala knjigu u jednom dahu. Iako sam neko ko piše i predaje književnost, meni se čini da nikako ne mogu biti dostojna takve energije i entuzijazma, ali sam zahvalna sudbini koja mi je omogućila da ih osetim. Memoare sam pisala kao da su me gonile stotine duhova; roman pišem veoma sporo, i još nisam sigurna gde će me ta priča odvesti, iako me – kako to ovde biva – izdavač i agent zovu na svakih nedelju dana da provere kako napredujem.

Anđelka CVIJIĆ

19.05.05

Najjači kulturni stereotipi o Istočnoj Evropi stvoreni su na osnovu životnih priča sovjetskih disidenata koji su bežali na Zapad. Jako je kulturno nasleđe Solženjicina, Nabokova, to je dominantna ideja o egzilu koja se preliva i na mnogo manje zemlje

Knjigu Vesne Goldsvorti “Chernobyl Strawberries” (Atlantic Books) britanska kritika ocenila je kao delo koje bi bilo preporučljivo svima koji se bave Balkanom, a naročito političarima i predstavnicima UN.

Iako nije reč ni o politici, ni o istoriji, ni o ratu, već o porodičnoj priči, govoreći o svom odrastanju u Titovoj Jugoslaviji, studiranju na Beogradskom univerzitetu, preseljenju u London i načinu na koji je doživela devedesete, autorka je očigledno ponudila drugačiju sliku Balkana od one na koju je zapadna publika navikla. U preko dvesta prikaza koliko je do sada izašlo u Britaniji, moglo se pročitati i to da bi se sa junacima ove knjige mogli poistovetiti mnogi stanovnici Londona.

Vesna Goldsvorti, profesor na Kingston univerzitetu, ovdašnjoj publici poznata je po knjizi “Izmišljanje Ruritanije”, studiji o stereotipima na osnovu kojih je stvaran balkanski identitet u anglosaksonskoj književnosti, koja je takođe dobila odlične ocene kritike i nalazi se u lektiri studija kulture na nekoliko evropskih univerziteta.

“Chernobyl Strawberries” pripada potpuno drugom žanru, to je memoarsko štivo, napisano u trenutku kada autorka saznaje da boluje od raka dojke, a od lekara dobija veoma loše prognoze. Wen sin Aleksandar u tom trenutku ima dve godine, otac mu je Englez, majka Srpkinja, žive u Londonu. U noćima nesanice, strahova i bolova, Vesna Goldsvorti počinje da piše o svom životu, o tome ko je, odakle dolazi, kako je izgledao svet u kome je odrasla.

Posle teških operacija i dugotrajnih terapija, šanse da se bolest ne vrati značajno su se povećale. Njen sin sada ima pet godina.
- To je bila knjiga koju sam jednostavno morala da napišem, uopšte ne pomišljajući da će biti štampana. Počela sam da pišem pismo svom sinu Aleksandru i pretpostavljala da će to ostati na policama kućne biblioteke. Aleksandrov otac je iz engleske vojničke porodice, bilo je među njima guvernera Foklandskih ostrva, Kariba, službovali su u Indiji, tako da imamo nekoliko porodičnih memoara sa najudaljenijih tačaka planete. Mislila sam da će to biti samo još jedna knjiga koja će se pridružiti drugima na polici, ali će govoriti o zemlji iz koje dolazi njegova majka. Pisala sam misleći da neću biti tu da mu ispričam te priče.
Međutim, kako su se zdravstvene prognoze poboljšavale, tako su rasle i moje ambicije. Predajem englesku književnost i očigledno ne umem da pišem, a da ne stvaram književnu formu. Čak i pišući pismo sinu, paralelno sam razmišljala da li da događaje opisujem linearno ili da svoja sećanja organizujem na neki originalniji način da bih ga zabavila. Pitala sam se kako bi mi poznavanje romaneskne forme moglo pomoći da ispričam životnu priču. Tada nisam znala ni da li će Aleksandra to da zanima, a sada se ispostavlja da lične priče uvek nađu put do čitalaca. Knjigu su serijalizovali i londonski “Tajms” i Bi-Bi-Si za koji sam nedavno snimila radio-seriju od pet epizoda.

Izgleda da je čitalačku publiku iznenadila priča iz Beograda o odrastanju uz časove francuskog, baleta, letovanja, zimovanja.
-Htela sam da prenesem lepotu tog života, a ne nekakvu disidentsku priču o istočnoevropskom sivilu. Stižu mi pisma engleskih čitalaca da ih opis košarkaške utakmice u gimnaziji na Banovom brdu podseća na njihovu školu... Jedan novinar mi je rekao da je zbunjen koliko je, uprkos titoističkoj podlozi, to građanska priča. Sve majke, tetke, te drage beogradske gospođe iz mog života, prepoznatljive su i ovde. To su univerzalne evropske priče. Nisam o tome mnogo razmišljala, ali mi je drago što sam to uspela da prenesem.
Mene je u prvom redu vodila misao da će se, kada moj sin odraste, istorija socijalističke Jugoslavije činiti davna i daleka i da bi i tada mogli da je potisnu mnogo jači stereotipi o Istočnoj Evropi.

Kojih stereotipa ste se najviše plašili?
- Nisam se plašila, ali sam bila duboko svesna da su kada je o Istočnoj Evropi reč, najjači kulturni stereotipi stvoreni na osnovu životnih priča sovjetskih disidenata koji su bežali na Zapad. Jako je kulturno nasleđe Solženjicina, Nabokova, to je dominantna ideja o egzilu koja se preliva i na mnogo manje zemlje. Bilo bi neumesno da ja, kao obična beogradska devojka, koja je u London došla zato što se zaljubila i udala, prisvajam te priče. Priča o balkanskom ratu je takođe postala stereotipna, nisam htela da izgleda kao da sam došla tražeći utočište, jer nisam. Htela sam da napišem običnu priču, a eto ispala je najneobičnija. Pitaju me da li sebe smatram egzilantom, nisam egzilant, ali ja ne znam koja je to reč koja mene opisuje.
Zbog Aleksandra, nisam htela ni da moja priča postane priča o bolesti, nisam htela ni da bude o ratu, napravila sam izbor onoga što mi se činilo da treba da zna o svojoj majci i o zemlji iz koje ona dolazi. Kada je počelo bombardovanje, bila sam u pozorištu i kada sam se vraćala, ispred kuće sam srela dečaka čija je majka Engleskinja, a otac Srbin. Rekao je: “Mi smo večeras počeli da bombardujemo Beograd.” Dugo sam razmišljala o tom “Mi”.

Radili ste kao novinar na Bi-Bi-Siju tokom rata. U knjizi ste opisali kako su hrvatska i srpska redakcija razdvojene staklenim zidom kada je počeo sukob i kako je jedan kolega iz hrvatske redakcije imao problema jer je rekao “naša vojska”. U jednom trenutku ipak se i za vas ispostavilo da postoji “mi”. Kada vam je stigla vest o “Oluji”, plakali ste “zbog izbeglica u beskrajnim kolonama, zbog toga što nisam plakala na isti način kada su drugi patili i shvatila sam da prosto po tome koliko je bolelo još uvek mogu da kažem "moja strana".
- Da, ja sebe nisam dovoljno poznavala, možda baš zato što sam otišla iz neke drugačije zemlje, koju još uvek, kao u Roršahovom testu, vidim na svakoj mapi Evrope. Postoji teorija Benedikta Andersona, kojom sam se dosta bavila, da je nacija jedna konstruisana zajednica i da mi sebe zamišljamo kao pripadnike neke nacije. Ta teorija se modifikuje onog trenutka kada osetite to što sam ja tada osetila. Jedan kolega iz hrvatske redakcije, sa kojim sam često delila noćne smene, rekao je jedne noći avgusta 1995. da sačekam sa jutarnjim vestima, jer se nešto važno događa. Kada mi je postalo jasno šta je to važno, shvatila sam da, ma koliko da me je bolelo kada smo mi činili zlo drugima, u tom trenutku bolelo je više. To me je potreslo. Dovelo me je do suza sve, bilo mi je žao i što nisam bolja osoba, i što nisam drugačija, pa da mogu da oprostim sebi. U knjizi sam napisala da sam po svemu već postala Engleskinja, ali da su te pukotine kojima se ono što boli prikrada do mene, eto još uvek srpske. Posle deset godina vratio mi se taj trenutak. On govori ko sam ja.

Vreme bombardovanja opisali ste kroz telefonske razgovore sa roditeljima koji su u Beogradu. Kako čitaoci reaguju na to da ste se sa ocem smejali toliko da su vaš muž i majka pitali: Šta je toliko smešno?
- Kada je pogođena Rafinerija, koja je i pre pola veka dva puta gađana, moj otac je rekao “treća sreća”. On je zapravo stalno pokušavao da razveseli i nasmeje mene, iako sam ja sedela u Londonu, a on je živeo pod tim napadima Britanaca, “mojih momaka”. Volela bih da mogu da poverujem da i ja delim tu hrabrost i širinu duha. Smisao za humor u nevolji dotakao je mnoge čitaoce moje knjige.
Inače je ton mojih memoara često šaljiv. Nije to neka ozbiljna, pompezna knjiga. Neki kritičari su rekli da je smisao za humor veoma istočnoevropski, a drugi da je to upravo engleski humor, da je to Alisa, Monti Pajton. Verovatno je i engleski i srpski. Sentiment i temperament su srpski, a književno pripada žanru koji je više engleski. Ovde književni memoari imaju veću i drugačiju tradiciju.

Na početku knjige govorite o osećaju krivice. “Od svih jezika koje govorim, jezik krivice govorim najbolje.”
- To se pre svega odnosi na moje roditelje. Preselila sam se u London prateći liniju lične sreće, a njihova očekivanja su bila drugačija. To sam shvatila pišući, jer ova knjiga je više o njima nego o meni. Engleska imperija je sagrađena tako da čovek sa 23 godine nema više vezu sa roditeljima, može da se preseli na drugi kraj sveta, nema osećanja krivice. Kod nas su te veze drugačije, mnogi naši ljudi ovde su mi rekli da ih je knjiga rasplakala. Kada čovek živi na suprotnom kraju Evrope, lomovi su veći.

Rekli ste da vam je bolest pomogla da mnoge stvari stavite na svoje mesto, uključujući i Jugoslaviju. Kako vam ta nepostojeća država izgleda sada?
- Bolest mi je pomogla da prihvatim fragmentarnost života. To što sam otišla iz zemlje, menjala poslove, bavila se izdavaštvom, novinarstvom, radila na univerzitetu, u bolesti mi je sve to postalo drago. Ranije sam mislila o tome šta bih postigla da sam išla jednim pravcem ili da nisam otišla, da sam ostala tamo itd. Kada čovek ima emigrantsko iskustvo, razmišlja i o tom paralelnom životu koji se negde nastavlja. Onda je došlo mirenje sa samom sobom, fragmentarnost mi je postala dragocena. U tom smislu i Jugoslavija je postala deo mirenja. Kada neko govori o Jugoslaviji, optužuju ga za nostalgiju, a ja nisam nostalgična za Jugoslavijom, nego za svojim sećanjima. Moj svet je Beograd. Pomirenje sa sobom pomoglo mi je da se vratim u to vreme bez potrebe da ulepšavam ili da preterujem na bilo koji način.

Kritičari jednoglasno hvale vaš stil, jezik i nazivaju vas engleskom književnicom koja je ostala Srpkinja. Da li je ova knjiga mogla biti napisana na srpskom?
- Deo uživanja u pisanju ove knjige bilo je prevođenje uspomena na drugi jezik. Trebalo je da sve što mi se desilo prenesem na engleski. Bila bi sigurno drugačija da sam je pisala na srpskom. Mislim da ne bih mogla ni da je prevedem, a da nešto ne dopišem. Kada govorim srpski, ja sam drugačija osoba, paradoksalno, opreznija, formalnija, možda čak i plašljivija. Na engleskom sam možda neko mlađe biće koje ima mnogo manje da izgubi.

Hoće li knjiga ipak biti prevedena?
-Upravo se završava prevod na nemački, gde će knjiga kod izdavača “Hanzer Dojtike” biti vodeći naslov ove jeseni: berlinski “Rovolt” i minhensko-bečki “Hanzer Dojtike” nadmetali su se za prava na prošlom sajmu knjiga u Frankfurtu. Milo mi je što su južnjaci pobedili. Spremam se za veliku turneju po Austriji i Nemačkoj. Sledeći prevod biće, koliko mi je poznato, švedski. Moj agent pregovara sa jednim meni dragim beogradskim izdavačem tako da će, verujem, i srpski prevod doći na red.

Ivana Janković

07.07.03

Knjiga "Izmišljanje Ruritanije: Imperijalizam imaginacije" je doktorska disertacija Vesne Goldsvorti i u njoj se razmatra kako se na Balkan gleda spolja, kako je balkanski identitet stvaran od 19. vijeka u anglosaksonskoj književnosti - i kao takav pretvoren u "divlji Istok Evrope" !
Svoju knjigu autorka je izvorno napisala na engleskom jeziku; a kod nas je objavljena u izdanju "Geopoetike" - "Biblioteka Humanitas". Dr Vesna (Bjelogrlić) Goldsvorti rođena je 1961. godine u Beogradu. Studije jugoslovenske i opšte književnosti završila je na Filološkom fakultetu u Beogradu. U Britaniji živi od svoje 24. godine. Radi kao viši predavač na Univerzitetu u Kingstonu (London) gdje je direktor postdiplomskih programa za studije engleske književnosti. Profesor je po pozivu na američkim univerzitetima St.Lorens u Njujorku i Baknel u Pensilvaniji. Na početku razgovora upitali smo je koji je bio podsticaj da istražuje ovu tematiku:
- Istraživački rad počela sam, i ne sluteći, posljednjih dana 1989. godine kada sam požurila u Bukurešt u želji da osjetim atmosferu rumunske prijestonice neposredno poslije pada Čaušeskua. Oduvijek su me zabavljale priče o fanariotskim prinčevima i princezama - ličnostima kao što je recimo Antoan Bibesko, zet britanskog premijera Lorda Askvita, čiji su posjedi u Rumuniji navodno bili toliko veliki da je Orijent Ekspres preko njih putovao najmanje dva sata, ili njegov brat Emanuel, koji je Marselu Prustu poslužio kao inspiracija za lik Sen Lua. Na ovom putovanju shvatila sam koliko o Rumuniji zapravo ništa ne znam, iako sam odrasla u Beogradu, na dva sata od rumunske granice. Moji pogledi na našeg istočnog susjeda bili su već tada obojeni upravo onom vrstom engleskih fantazija o Balkanu koje sam kasnije obradila u "Izmišljanju Ruritanije".
Istovremeno, shvatila sam da to moje neznanje dijeli i velika većina mojih tada još jugoslovenskih sunarodnika, čije je uobičajeno pitanje pred svako moje putovanje na istok - bez obzira da li je riječ o Rumuniji, Bugarskoj ili Pakistanu - bilo "šta ćeš tamo". Mi smo, i nesvjesno, zapravo upijali tu dihotomiju po kojoj je sve zanimljivo i poželjno na zapadu, a istok je tamni vilajet od koga treba bježati. Tako se u meni rodila želja da tu dihotomiju podrobno ispitam, posebno kada je riječ o mom rodnom, balkanskom prostoru. Magistrirala sam na temi britanskih viđenja Rumunije, a u doktorskoj disertaciji proširila istraživanja na čitavo poluostrvo.
Zašto ste se opredjelili da istražujete dio prošlosti svijeta iz koga potičete?
- Zanimala me je dvostruka prizma u kojoj je Balkan za Britance privlačno-odbojan, neodoljivo-odvratan, svijet od koga se stalno bježi a u koji se opet stalno vraća. Željela sam da ispitam šta doprinosi stvaranju takve dvostruke vizije o Balkanu kao "anti-Evropi", da tako kažem. Međutim, čitajući britansku književnost o balkanskim zemljama zapravo naučite više o Britancima nego o Balkancima. Recimo, kako objasniti britanski stav prema ratu i ratovanju? Zašto se rat opisuje kao nešto najgore što jednom narodu može da se desi, a da se istovremeno veliča sva ta ratna industrija koja je istovremeno i moćna industrija takozvane "informativne zabave" koja sukobe i ubijanje predstavlja kroz prizmu glamurozne avanture stranih dopisnika, plavih šljemova, političara i reportera? Ili kako objasniti činjenicu da prosječan Britanac smatra da ima ne samo pravo nego i dužnost da interveniše u sukobima te vrste, sa kojima spolja gledano Britanija nema nikakve veze. U pitanju je očigledno jedan imperijalni recidiv, koji je u književnosti izuzetno zanimljiv.
Naslov Vaše knjige je "Izmišljanje Ruritanije: Imperijalizam imaginacije". Otkud baš takav naslov? Kako se stvara kolonija u imaginaciji?
- Taj moj "imperijalizam imaginacije" je sad postao široko prihvaćen teorijski termin, što je znak da sam imenovala nešto što je trebalo imenovati i opisati. Evo o čemu se radi. Veliki broj najuticajnijih pisaca balkanskih priča i romana - Bernard Šo o Bugarskoj, Brem Stoker o vampirima, među kojima je svakako najpoznatiji Drakula, ali i desetine drugih popularnih britanskih pisaca, nijesu na Balkan nikada kročili, niti ih je taj teren zaista zanimao osim kao jedan rudnik za eksploataciju egzotičnih lokacija. Ne treba ih za to kriviti: oni nijesu pisali istoriju već zabavne romane i pozorišne komade na osnovu kojih su kasnije pravljeni još zabavniji filmovi. Zanimljivo je međutim da ta egzotična-zabavna mapa postaje na neki način dominantna mapa Balkana, poznatija nego "stvarni" Balkan, koji je ili odveć komplikovan ili toliko nevažan da i ne zaslužuje pažnju. U onom trenutku kada, najčešće povodom ratova i sukoba, balkanski prostor privremeno zasluži svijetla pozornice, opet se poseže za ruritanskim mitovima, jer su oni "lakši" nego neke komplikovane istorijske priče sa još komplikovanijim imenima i topografijom, tako da se na kraju stvarni ljudi i njihovi problemi čine manje stvarnim od vampira i ruritanskih zavjera. To je ta začarana spirala koju sam nazvala imperijalizmom imaginacije, u kojoj svijet fantastike postaje stvarniji od postojećeg svijeta, upravo zbog toga sto se radi o zemljama čiji je godišnji ekonomski proizvod ravan budžetu jedne osrednje holivudske filmske kompanije.
Na osnovu kojih djela i pisaca ste pronašli građu za knjigu "Izmišljanje Ruritanije"?
- Te građe je toliko da sam ja, iako sam pročitala i izučila na desetine knjiga, tek začeprkala po površini - pisci kao što su Bajron, Šeli ili recimo romanopisac Džojs Keri koji se u vrijeme balkanskih ratova uputio u Crnu Goru ne bi li postao "crnogorski Bajron" (o čemu je jedno vrijeme maštao i Lord Tenison), poznati su i ovdašnjim anglistima. Ono što sam ja posebno izučila jesu desetine i desetine zabavnih, avanturističkih romana o izmišljenim balkanskim zemljama, kao sto su Ruritanija, Kravonija ili Vučinija, koji su pisani za najširu čitalačku publiku.
Koliko se slika o Balkanu promijenila u tekstovima pisaca 20. vijeka?
- U 20. vijeku, u djelima pisaca kao sto su Lorens Darel ili Ivlin Vo, radi se i dalje vrlo često o osavremenjivanju toga bajronovskog mita (kroz špijune tipa Džejmsa Bonda, oficire-džentlmene i sl.) ili o njegovom prerađivanju u jednu komičnu, burlesknu matricu kroz koju se autor podsmijava i balkanskim primitivcima i megalomanskim britanskim imperijalistima.
Posebne riječi hvale za Crnogorce imali su Vilijam Gledston i Alfred Tenison, autor soneta "Crna Gora". Zbog čegaĘih toliko glorifikuju?
- Gledston je kao liberal i jedan duboko religiozan čovjek bio nevjerovatno mnogo potresen patnjama bugarske raje i masakrima u kojima je poslije bugarskog ustanka u aprilu 1876. živote izgubilo na desetine hiljada nedužnih žrtava neregularne turske vojske, takozvanih baši-bozuka, a da Britanija pritom nije reagovala. Turgenjev je recimo u pjesmi "Kriket u Vindzoru" opisao Kraljicu Viktoriju kako igra ovu popularnu igru sa glav-ama nedužnih Bugara umjesto loptica (pjesmu je preveo na engleski romanopisac Henri Džejms).
Za Gledstona su Crna Gora i njena pomoć bosansko-hercegovackim ustanicima predstavljali usamljeni zrak nade u balkanskoj tami, pa je on o bugarskim patnjama i crnogorskom junaštvu održao čuveni govor u britanskom parlamentu koji je trajao ni manje ni više nego dva i po sata. Taj govor inspirisao je i njegovog prijatelja Lorda Tenisona da jednim sonetom preuzme na sebe lovorike "crnogorskog Bajrona", što je bila zaista velika stvar pošto je Tenison bio ne samo mnogo konzervativniji od liberala Gledstona, nego i veliki rusofob, a Rusi su u to vrijeme bili svakako najznačajniji među prijateljima Crnogoraca.
Koji su najčešći stereotipi i predrasude o balkanskom podneblju iz djela popularne britanske književnosti?
- Neke od njih sam već pomenula. O balkanskim narodima se često piše kao o djeci o kojima se treba starati ali od kojih se često dižu ruke. Recimo, u odjeku jednog takvog stava londonski Gardijan je nedavno prenio stav jednog anonimnog predstavnika Unmika na Kosovu: "To vam je kao kad oblačite dijete: pružite mu pantalone privrede, košulju obrazovanja, sako demokratskih procesa, i tako dalje. A dijete sve vrijeme hoće da istrči napolje i da se igra u gaćama. Ako ga pustimo, povrijediće se". Taj stereotip o djetinjastoj, a divljoj naravi Balkanaca potiče iz ruritanskih romana, u kojima zapadnjaci igraju ulogu odraslih i odgovornih roditelja neozbiljne dječurlije koja bi se, bez roditeljske brige, uglavnom tukla.

Vujica OGNJENOVIĆ

01.01.00

29.10.2000.
Imperijalizam mašte
Vesna Goldsvorti: "Izmišljanje Ruritanije"; izdavač: "Geopoetika", Beograd
Kako je stvarana slika o "divljem istoku Evrope", o Balkanu kao njenom najmračnijem delu, koji je suprotnost evropskom, pokušava da odgovori Vesna Goldsvorti (rođena Bjelogrlić) u svojoj obimnoj knjizi "Izmišljanje Ruritanije", s podnaslovom "Imperijalizam mašte". Autorka minucioznom analizom obimne beletrističke, dnevničke i putopisne građe dokazuje da je u stvaranju takve slike presudnu ulogu odigrala engleska književnost prošlog veka, pokazujući kako je "divlji Balkan" ubrzo postao opšte mesto zapadnoevropskog i američkog mišljenja. Analizirajući dela mnogih pisaca (Lord Bajron, Šeli, Agata Kristi, Rebeka Vest, Šo, Grejem Grin), potom filmska ostvarenja, zabeleške britanskih diplomata, sve do najnovijih novinskih izveštaja, Vesna Goldsvorti svoju knjigu završava nečim što je ona nazvala "imperijalizmom imaginacije" u našem veku.
Po mišljenju kritičara, autorka je prva u teorijsku misao uvela ovaj termin, u kojem mašta poprima dotad nepoznate karakteristike - naime da nešto što je sinonim najhumanijeg ljudskog čina - čina kreacije - može poprimiti i kolonizatorske oblike. Za domaće čitaoce dragocena je i druga strana uvida autorke - da ovde nije reč samo o razumevanju predrasuda koje drugi imaju prema nama, nego pre svega predrasuda koje smo sami o sebi stvarali, posebno se osvrnuvši u predgovoru pisanom za srpsko izdanje, poslednjih dana meseca oktobra dvehiljadite, na trenutno otkriveno srpsko evropejstvo, kao da Srbija nikad nije bila deo Evrope. Knjigu su sa engleskog preveli Vladimir Ignjatović i Srđan Simonović.
M. L.

01.01.00

KOLONIZACIJA INVENCIJOM

Vesna Goldsworthy, Inventing Ruritania: The Imperialism of the Imagination, New Haven and London: Yale University Press, 1998

Knjiga Vesne Goldsvordi Otkrivanje Ruritanije: Imperijalizam imaginacije ispituje fenomen kulturne kolonizacije Balkana, kao i sve vidove stvaranja fiktivne i mitske slike ovog prostora kao "Divljeg istoka" Evrope. Književna kolonizacija se, po svojim fazama i posledicama, ne razlikuje puno od teritorijalne, iako je, naizgled, srazmerno blaža. Proces "imaginacijskog porobljavanja" započinje laganim i neprimetnim prodiranjem putopisaca, istraživača i avanturista na nov i neistražen prostor: takvo je sondiranje terena potrebno da bi se stvorio topos koji će potom pisci i stvaraoci preuzeti za potrebe svojih dela.

Čini se, međutim, da proces britanske kolonizacije invencijom, kad je u pitanju Balkan, nije bio predvidljiv ni tipičan, da nije imao svoj pravi analogon. Razlog je ambigvitet samog položaja novog mitskog toposa: Balkan je geografski bliži Velikoj Britaniji od mnogih njenih kolonija, ali joj je, u svetlu kulturnih kodova, bezmalo potpuno tuđ. Balkan je i nadomak Evropi i beskrajno daleko od nje, i njen neotuđivi deo i neka vrsta "divljeg mesa". Stoga literarna invencija Balkana predstavlja i veći izazov i teži problem negoli heterotopsko otkrivanje dalekih kontinenata i mračnih mesta zemljinog šara.

Bogata imaginacija pisaca i filmskih radnika koji su se upuštali u invenciju heterotopskog prostora Balkana projektovala je na nj fiktivne nacionalne, religijske i seksualne tabue koji su se docnije prirodnom povratnom spregom odrazili na politički stav prema Balkanu. Proces imaginacijske kolonizacije stvorio je ne samo fantastične toponime kao što su Ruritanija ili Transilvanija, nego i stereotipe koji su u velikoj meri predodredili odnos prema autentičnom geografskom prostoru. Pričanje priča o Balkanu iz pera Antonija Houpa, Brema Stokera, Grejama Grina, Rebeke Vest, Lorensa Darela i mnogih drugih, bilo da je poprimalo vid romaneskne naracije, putopisa ili poezije, od invencije ili stvaranja novog očito se, u viđenju politike i za njene potrebe, pretvorilo u fingiranje, krivotvorenje etničke, političke i kulturološke slike jednog regiona.

Autorka knjige navešće nas najpre, s punim pravom, da se zapitamo o čemu zapravo govorimo kada govorimo o Balkanu. Prostor na kome se mešaju uticaji Istoka i Zapada, orijentalno i evropsko, zbog same svoje polivalentnosti postaje predmetom manipulacija - sve u vezi s njim što se ne može objasniti neretko se nasilno umeće u okvire stereotipa i predrasuda, te tako simplifikacija prerasta u falsifikovanje. Očigledno je da se krivotvorenje identiteta ne bi dogodilo da vekovima nije vladala koliko prostorna, toliko i politička neodredivost Balkana. Nacije sa tog prostora sebe vide kao predvorje, ili raskrće, različitih svetova. U nekim izvorima, nemačkim naročito, predvorje Balkana je i sama Austrija, tako da neki Hitlerovo austrijsko poreklo implicitno smatraju uzrokom njegove monstruozne filozofije, kao primesu balkanskog u njegovom mračnom karakteru. Čak i ako se smatra Evropom, Balkan se opisuje kao "druga Evropa", kao "divlja Evropa", kako je nazvan u putopisu Harija de Vinta iz 1906. Taj se prostor pokazuje tako varljivom i neodredivom mešavinom evropejstva i orijentalizma da stav prema njemu kao prema "egzotičnom" ili Drugom jednostavno nije moguć.

Za Goldsvordijevu, literarna invencija te "druge Evrope" otpočinje Bajronovim i Šelijevim gorljivim zalaganjem za porobljene balkanske narode: "Britanska "narativna" kolonizacija Balkana počela je početkom devetnaestog veka, a njen Kolumbo bio je Bajron". Najuticajnije književne konstrukcije Balkana u prvoj polovini devetnaestog veka nastaju iz interakcije britanske naklonosti prema starogrčkoj kulturi i okasnelog osamnaestovekovnog žara spram orijentalne egzotike. Već u Bajronovom odnosu prema Balkanu Goldsvordijeva nalazi tragove raznolikosti dvaju svetova koji se stapaju na poluostrvu - iako Bajron želi da ostavi utisak umornog putnika, njegovi opisi su nadahnuti i živopisni; i pored toga što prezire otomansku tiraniju fasciniran je turskom gostoljubivošću, dok simpatija za grčke nacionalne ideale nije razlog da pesnik ne prezre grčki mentalitet. Koliko god ga privlačila mističnost orijentalizovanog Balkana, Bajrona progoni i helenska kultura na čijim je ruševinama taj novi svet stvoren. I dosta je toga, koliko nesporazuma toliko i mistifikacije, upravo proisteklo iz stvaranja "slike", ili "imidža". Kao što je Bajronova zasićenost samo prividna, tako romantičarskoj invenciji Balkana u engleskoj literaturi više pridonosi pesnikov imidž borca za grčku nezavisnost, njegova smrt u Misolongiju i čuveni portret na kome je odeven u grčku narodnu nošnju nego njegovi stihovi. Bajron i Šeli balkansku borbu za nezavisnost sagledavaju, na pozadini francuske revolucije, kao borbu za oslobođenje od tiranske vlasti, kao borbu za evropsku stvar. Krimski rat je u drugoj polovini veka tu perspektivu promenio, te su od tada viđenja Balkana sve više bivala predodređena odnosom velikih sila na području Evrope. Sticanje podrobnijih znanja o Balkanu ipak nije umanjilo privlačnost mitske Bajronove kreacije.

U engleskoj književnosti, Balkan će sve jednako biti slika "orijentalnih" grehova požude, iskvarenosti i surovosti s jedne, i čistote idilične Homerove postojbine s druge strane. Ipak, on će biti i metom ostrvskih "teritorijalnih pretenzija": uslediće dela koja bajronovskog heroja od zaštitnika potlačenih pretvaraju u vladara Balkana. Takav primer javlja se u popularnom romanu Antonija Houpa Zatočenik dvorca Zende (1894) koji je prodat u stotinama hiljada primeraka i imao tri ekranizacije. U ovoj tipičnoj pustolovnoj priči zamene identiteta, jedan mladi Englez na tronu državice Ruritanije privremeno zamenjuje njenog kralja, na koga izuzetno liči, i uspeva kako da reši goruću nacionalnu krizu, tako i da osvoji srce kraljeve verenice princeze Flavije. Nakon pojave ovog romana, Ruritanija postaje arhetipska slika Balkana - iako bi se moglo prigovoriti da puno toga u vezi sa ovom mitskom zemljom asocira na Nemačku, kako po toponimima, tako i po njenom geografskom položaju (glavni junak u Ruritaniju putuje vozom za Drezden!), ona u umu engleskih čitalaca i holivudskih reditelja ostaje arhetipska slika Balkana čiji je potencijal za herojstvo i romantiku ogroman. Houpov roman (i njime inspirisana dela Hilde Greg, koja je pod pseudonimom Sidni S. Grir pisala pustolovne pseudoistorijske romane, ili F. O. H. Naša, čiji roman Keti od Balkana (1931) opisuje pustolovine imaginarne princeze iz zemlje Silarije) stvara sliku o britanskom džentlmenu koji je po svojim preimućstvima ravan aristokratskim figurama, te stoga biva potencijalni spasilac Balkana. Neke autentične dinastičke sudbine postaće takođe predmetom fikcije: Doroteja Džerard svoj roman Usijana kruna (1909) zasniva na ubistvu kralja Aleksandra i Drage Mašin, ali se ne koncentriše toliko na regicid koliko na egzotičnu ljubavnu priču o princu kraljevine Mezije i Jele, ćerke penzionisanog oficira. Herojstvo i romantika važniji su od političkih implikacija.

Balkan će kao ukleto mesto biti viđen ne samo u Drakuli Brema Stokera i drugim delima fantastične književnosti, nego i u romanesknim žanrovima koji plediraju ako ne na stvaranje "iluzije zbilje", ono bar na iluziju verovatnosti. Tako je roman Lorensa Darela Beli orlovi nad Srbijom "knjiga za dečake" u najboljoj tradiciji špijunskog romana, dok romani Grejama Grina Voz za Stambol (1932), nezaobilazno Ubistvo u Orijent Ekspresu Agate Kristi i slični romani Etel Line Vajt, Sesila Robertsa i Erika Amblera stvaraju utisak da tokom tridesetih godina ovog veka u britanskoj književnosti nastaje svojevrstan "žanr Orijent Ekspresa". Pomenuti romani svoj tok i kompoziciju zasnivaju na ruti slavnog voza, gde centralno mesto zauzima Balkan kao svojevrsni "Bermudski trougao" celog puta. Balkan je mističan i tajanstven, s one strane mračnog prozorskog okna, klaustrofobično mesto. "Neuroza bivanja u zamci - nemogućnosti izbavljenja sa Balkana - koja je oblikovala veliki deo političke prakse Zapada u eri postkomunizma, ovde nalazi svoje rane fikcionalne prethodnike," piše Goldsvordijeva.

Kakva su, pak, komična viđenja Balkana? Komad Džordža Bernarda Šoa Oružje i čovek (prvi put izvedena 1894) na svoj način istražuje "privlačnost i pretnju Drugog koje je učinjeno egzotičnim". Mesto radnje je Bugarska, zemlja obeležena jakim porivom ka imitiranju Zapada, čiji žitelji nisu toliko stereotipni koliko iskarikirani u svojoj težnji ka evropejizaciji. Šoov mlađi savremenik Hektor Hju Manro, poznatiji kao Saki, pisac kratkih priča i dopisnik iz Makedonije u vreme Ilindenskog ustanka, pokušava da stvori sliku o Balkanu kao o kutku Evrope u kome još uvek ima romantike i uzbuđenja. Njegove priče "Purpur balkanskih kraljeva" i "Orman jučerašnjice" govore o autentičnim ljudima i događajima kroz romantičnu prizmu njegovog ličnog pogleda na Balkan. U njima ima koliko lamenta za romantičnom slikom Evrope koju su narušili ratovi u njenom najnetaknutijem području, toliko i ironičnog razmatranja nove ravnoteže sila u Evropi. Zanimljivo je da u Sakijevim pričama sve osobe koje su uznemirene situacijom na Balkanu jesu - žene. Ono što ovaj pisac šaljivo naziva "balkanskim stanjem duha", a što podrazumeva iracionalan nemir, opet biva slika Drugog. Žene su nedokučive koliko i ratne strasti na Balkanu.

Posebno zanimljiv odeljak knjige Vesne Goldsvordi jeste analiza neobjavljenih dela E. M. Forstera, čuvenog autora Puta u Indiju. I kratka priča Šta mari: jedan moralitet i drama Srce Bosne su složene homoerotske fantazije u kojima imaginarna balkanska državica Potibakija, odnosno Bosna u kojoj se dva zemljaka pobratima zaljube u kći britanskog konzula u Bosni, postaju nosioci ne samo egzotike, nego i seksualnih tabua koji se sasvim lagodno, ali i shematizovano, uklapaju u tipično ruritanski stereotip.

Poglavlje ove studije koje govori o Ivlinu Vou, romansijeru koji je u Jugoslaviji boravio koncem drugog svetskog rata kao član britanske vojne misije na čijem je čelu bio Ficroj Maklin, predstavlja zanimljivo svedočenje o nesklonosti komunističkom režimu koje je Vo delio sa Darelom. Svoja iskustva u Jugoslaviji Vo je opisao u poslednjem tomu trilogije Mač časti, Bezuslovna predaja. Ovo delo smatra se vrhuncem Voovog stvaralaštva i po kvalitetu je neuporedivo sa Darelovim delima koja su inspirisana jugoslovenskim iskustvom. Međutim, oba pisca dele jaku nenaklonjenost komunizmu koja je kod Voa dodatno osnažena solidarnošću sa, po njegovom mišljenju ugnjetavanom, katoličkom sveštenstvu.

Edit Daram, Rebeka Vest i Olivija Maning su, za razliku od svojh muških kolega, na Balkan dospele pre pukim slučajem nego diplomatskom misijom, nemajući velikog predznanja o balkanskoj istoriji; iza sebe su ostavile veliki i značajan opus (Daramova čak sedam knjiga na balkanske teme, Vestova kapitalno delo Crno jagnje i sivi soko, dok je Maningova napisala Balkansku trilogiju , čija je radnja smeštena u Bukureštu i Atini). Iako je provela manje vremena u Jugoslaviji (dva putovanja 1937 i 1938), Vestova je napisala Crno jagnje i sivog sokola (1941), delo koje je i pedeset godina po objavljivanju preporučivano kao najbolji uvod u poznavanje zemlje i ljudi. Dok je Maningova pisala autobiografsku priču o propasti svog braka kojoj je balkanski predeo poslužio samo kao živopisna kulisa, namere Vestove i Daramove su drugačije. Potpuno oprečnih interesovanja i simpatija (Daramova je bila pro-albanski, a pred kraj života i antisrpski nastrojena), ove dve autorke su dale relevantna viđenja Balkana. Vestova jasno stavlja do znanja da nije dovoljno samo učiti o Balkanu - treba učiti od njega. Borba pravoslavnih Srba protiv Otomanske imperije za nju je čin odbrane evropske civilizacije. Vestova je svoje zanimanje za Jugoslaviju objašnjavala zanimanjem za odnose malih država i velikih carstava - što bi moglo, po mišljenju Goldsvordijeve, "prevedeno u odnose između polova, činiti žene spremnijim da saosećaju sa "malim državama" ". "/Ž/ene pisci sačinjavale su svoje sopstvene itinerere i govorile o svojim nedoumicama na način na koji mnogi muškarci koji moraju da se užive u ulogu stručnjaka ne bi mogli. Mnoge od ovih žena putovale su na Balkan da bi pronašle sebe, da bi otkrile, angažovale se i podržale neku stvar, i da bi naprosto pobegle od dosade domaćeg ognjišta. U tome su bile istinske naslednice Bajrona."

Knjiga Vesne Goldsvordi završava se tamo gde je najzanimljivija i u trenutku kad dostiže kulminaciju svoje argumentacije. Međutim, cilj ove studije nije da eksplicitno govori o sadašnjim balkanskim podelama i krivim ogledalima koja ih odslikavaju, nego da istraži izvore ponešto nakaradnih ali i lažno liberalnih slika o Balkanu. Goldsvordijeva će ukazati da, iako je rat u Bosni poređen sa španskim građanskim ratom, on nije imao ni svog Orvela ni svoga Hemingveja, kao i da se večito ukazivanje na multikulturalnost Sarajeva neće reflektovati u analognom stavu prema, recimo, Belfastu. Ruritanija kao lažna slika, kao stereotip koji godi, nadživela je svog autora; iako književna tvorevina, predodredila je istoriju i politiku i njene aršine. Ili je, pak, nepobitna neusaglašenost aršina za Balkan i ostatak Evrope pomalo ironično i gorko svedočanstvo da je Balkan ipak nešto Drugo?

Vladislava Gordić