Duhovi Balkana

01.06.20

Lipar

Pre tačno dvadeset godina, Dragan Jovanović Danilov objavio je prvu knjigu eseja, pod naslovom Srce okeana (1999). Duhovi Balkana (2019) njegova je druga esejistička knjiga, koja se pojavljuje u, čini se, odabranom trenutku, svojevrsnom Kairosu, u kome je čitalac kadar da prepozna kako se misaoni okean pesnika kristalizovao u Duh. U prvoj knjizi obale i proplanci Danilovljevog eseja razuđeni su, raznovrsniji i slobodniji, dok u Duhovima Balkana čini se da je trinaest eseja pažljivo ustrojeno i raspoređeno tako da oblikuje celovitiju i znatno čvršću zidanicu. Lajtmotiv vode i njenih raznovrsnih metamorfoza u Danilovljevoj poeziji preobrazili su se u formi eseja u svojevrsne kristale, kao što se kod Venclovića nakon Apokalipse obnavljao svet: „Svet hoće mnogo lepši ostati / negoli što je sad: / zemlja biti bela ka hartija, / i providna kano staklo. / A vode tvrde u kristal se preobrnuti”.
Integrativni faktor svih eseja i značajano obeležje Duhova Balkana postaju kristali, kojima se uspostavlja axis mundi imaginativnog kosmosa, koji otvara Danilov. U eseju „Živeti u malim gradovima”, naime, u vidu poslednje rečenice čitamo kako pesnik namerava „da na kraju rituala ime svakog malog balkanskog grada ili varošice izgovori(m) kao ime nekog kristala”. U „Vesništvu Mediale” zapaža kako Dado Đurić svoju sliku „gradi poput kristala”, dok delo Olje Ivanjicki „otelovljuje čudesne kristalizacije i ukrštaje najrazličitijih kulturnih i civilizacijskih entiteta”. Zatim, izrazito upečatljiv esej „Tarkovski, Paradžanov i Madžidi, pesnici” donosi novum koji Paradžanovljev filmski izraz imenuje „lirskom kristalizacijom”, „koja zrači u pravcu našeg srca”. „U Bahovim kristalofonijama skrivene su ogromne količine kosmičkog entuzijazma i nebeske smernosti”. On predstavlja „kristalnu svest, kristalnu prirodu, kristalnu čistotu, kristalno uzbuđenje”, štaviše, „sa Bahom suze se zalede i pretoče u kristale”, kako pesnik priznaje u kratkom i efektnom tekstu „Šubert i Bah kao antipodi”. Čak i „Zapis na veliki praznik Dionisa” svedoči kako su „grožđe i vina kao drago kamenje” i, konačno, u „Simetriji vrtloga” možemo pročitati značajan autopoetički iskaz: „Pesnička slika je za mene nukleus oko koga se kristališe sve ostalo. Moja ’tvornica slika’ potiče od mog dečačkog čitanja mitova drevnih Grka koji su mislili u slikama”.
Iz navedenog se može zaključiti da Danilovljeva pesnička slika, koja za posledicu ima kristalizaciju stvarnosti, dobija utemeljenje u simbolici kristala, kodiranoj u „arhetipovima snova i sanjarija”. Međutim, kristal funkcioniše i kao jedna od sinegdoha celokupnog pesnikovog poimanja umetnosti, budući da ga, poput Muza, „zaziva” kada piše o rodnom mestu, omiljenim slikarima, filmskom umetniku, kompozitoru i sopstvenoj poeziji. Takođe, treba pomenuti i dva povlašćena trenutka pri recepciji umetničkih dela, koja u Danilovu bude suze kada sluša Šuberta i Baha i estetizovanu konzumaciju grožđa i vina, koje „vrede koliko i visoka književnost”, ali i „retke knjige prepune iznenađenja”. Ono, dakle, što je probudilo u nama lepotu, emociju i katarzu, prošlo je višestepenu vrednosnu proveru i može se iskristalizovati u pravu Umetnost.
Prema Rečniku simbola, kristal, pored toga što reprezentuje čistoću i jasnu ideju, jeste i „bistar duh”, što je nesumnjivo važno kada imamo u vidu da je Danilov eseje uobručio sugestivnim naslovom Duhovi Balkana. Premrežavajući ih motivima kristala, otkriva nam onu neuhvatljivu kvintesencijalnu vrednost podneblja na kome živimo i „senki naših predaka”, koje se, prošav kroz umetničku prizmu, u nama pretvaraju u svetlost. Kristal, takođe, predstavlja „prelazni sloj između vidljivog i nevidljivog”, a pesnik to upravo ovom metaforom hvata i deli sa čitaocima kroz esejistički medij.
Pored ostalog, u eseju „Blistavo mnogoženstvo knjiga” pominju se brojne retke i neobične knjige, među kojima i pojedini antikviteti koji tematizuju kristale, ali nam se otkriva i enigmatična pojava Klare Dajčeve Župić: „Možete ukucati njeno ime na Guglu, ali nećete naći ništa. A za razliku od knjiga množine najvećih današnjih mislilaca, knjige Klare Dajčeve Župić, objavljivane od 1932. do 1935. godine u Beogradu i Zagrebu, superiorno proniču u duhovne praizvore vidljivog i nevidljivog sveta” iliti, te knjige su pravo tekstualno otelotvorenje kristala.
Čak, kada se ima u vidu viđenje kristala kao „zametka” ili „nedovoljno zrelog dijamanta” u Rečniku simbola, a kontekstualizuje se sa esejem „Pečat ugljika” Klare Dajčeve Župić, postaje dodatno jasniji Danilovljev odabir naslova knjige. Naime, „tmasti ugalj može da postane kamenom s hiljadu boja, nosiocem svjetla i zrcalom boja. Može da postane di[j]amant. Mnogo je dragulja kremena, ali samo je jedan di[j] amant, koji je postao iz ugljika. Taj jedan jedini sjajniji je od sviju drugih”. To nam sugeriše kako Balkan, razume se, nije tek „tmasti ugalj” iliti mračno mesto lišeno vrhunske umetnosti. On je kadar da postane i jeste jedinstveni dijamant, posebno kada se u njega uperi svetlost koju emaniraju Danilovljevi kristali.
Pesnik to čini zaista nenametljivo, te tako semantizacija kristala u njegovim esejima teče potpuno prirodno i sraslo sa ostalim delovima teksta. Kod našeg baroknog pisca, pesnika, gravera i bakroresca Zaharija Stefanovića Orfelina, čiji nadimak koji se izjednačio sa njegovim imenom, prema jednoj varijanti znači najvažniji kamen u kruni, omen njegovog nomen-a ujedno je i simboličko zračenje njegove umetničke aure. Kod Danilova, pak, orfelinovski omen sastavni je deo njegovog imaginarijuma i same tekstualne tkanice.
Budući da je Danilov stvaralac čija se poetika kreće u smerovima koji uspostavljaju intenzivan dijalog sa barokom najšire uzev, a o čemu izrazito svedoči esej „O baroknoj veroispovesti”, koji je štampan u knjizi Srce okeana, možemo reći da se zapaža i renesansna i barokna arhitektonika Duhova Balkana. Valter Benjamin je, konfrontrirajući renesansu i barok, istakao kako renesansa istražuje svemir, a barok biblioteke, tj. da su barokne meditacije posvećene knjigama, jer od njih ništa nije besmrtnije. Otuda Danilov, kako kaže, poput ne samo Borhesa, već i dominikanskog biskupa Ričarda de Berije, u ideji o biblioteci vidi „sveobuhvatnu sliku sveta”, a sakupljanje knjiga naziva religijom, dok metafora svemira pokriva oblast „knjižarske vaseljene”, ali i njegove lične biblioteke: „Nikada nisam posumnjao u to da je moja privatna biblioteka središte svemira”. Drugim rečima, a s obzirom na to da Arnold Hauzer u Socijalnoj istoriji umetnosti ističe kako je jedna od značajnih odlika baroka otelotvorenje celine, biblioteka zaista postaje saglediva kao „sveobuhvatna slika sveta”. Svemir se mora otkrivati i ima ih više, pa se to odnosi na traganje za knjigama u knjižarama, antikvarnicama, staretinarnicama, ne bi li se otkrivali Novi svetovi, kao u doba renesanse. Privatna biblioteka viđena kao centar svemira predstavljena je, ipak, kao deo veće celine, ali onaj najvažniji, onaj koji pokreće Danilova na istraživanje i čitanje, koji mu pruža radost i čini ga svojevrsnim grofom: „praviti privatne biblioteke jeste plemićki čin”.
Danilov je, dakle, posebno u esejima „Blistavo mnogoženstvo knjiga”, „Živeti u malim gradovima” i „Beograd, grad za samospoznaju” napisao najlepše stranice u slavu, dostojanstvo i čast retkim i odabranim knjigama, rodnom gradu Požegi i prestonom Beogradu. Oni u određenom smislu podsećaju na vizantijski žanr enkomion, koji je predstavljao pohvalnu besedu, a čija je jedna od najčešćih tema bila baš piščev rodni grad. Požega jeste mesto u kome je pesnik rođen, međutim, Beograd je, očigledno, mesto koje se rodilo u njemu, tj. koje predstavlja njegov unutrašnji lik i to ne samo zbog toga što je „grad za samospoznaju”. Beograd je, naime, „gigantska biblioteka kroz koju protiču Sava i Dunav”, a „Leonid Šejka je, prisetimo se, govorio o Beogradu kao mogućem ’središtu sveta’”.
I van ovih primera, neretko se Vizantija spomene u esejima, što, razume se, nije beznačajan marker. Vizantijski okviri imaju ono svojstvo koje poseduju kristali – predstavljaju dragocenosti i omogućuju da se sačuvaju duhovne vrednosti za budućnost. Najposle, ni evropske renesanse i baroka ne bi bilo da vizantijski umetnici nisu preneli tekovine antičke kulture na Zapad, nakon pada Carigrada 1453. godine. Stoga se, najverovatnije, ove dve stožerne tačke knjige ulivaju u kristalno središte, kao ulice koje vode ka centru grada, na šta se, štaviše, aludira u jednoj od fusnota: „Požega je jedini grad u Srbiji koji ima savršenu urbanističku strukturu. U kružni centar upisan je krst dve ulice koje se seku. Taj krst je otelotvorenje apsolutnog”. Danilov piše vrlo promišljene i nadahnute eseje, baš onako kakvom idealu stremi: „da u svom radu spojim i izmirim slovensku dionizijsku furiju i germansku posvećenost poslu”. On je duh kome su devize samospoznaja i samoobrazovanje, ali on ga nesebično prenosi čitaocima, koji će, tragajući za makar jednom od knjiga koje se spominju u Duhovima Balkana, otkriti nešto novo i u sebi i o svetu. Osetiće se uzvišenim na proplancima eseja, predajući se „Duhovima balkanskog romana”, „Kultu čitanja poezije”, „Vesništvu Mediale”, „Mediteranskoj velikoj operi”, „Magičnom svetu Leonor Fini”, filmovima Tarkovskog, Paradžanova i Madžidija, muzici Baha i Šuberta, „Simetriji vrtloga” iliti umetničkim Dionizijama.
Jelena Marićević Balać