Simetrija vrtloga

01.02.15 Polja

Knjiga pesama Simetrija vrtloga Dragana Jovanovića Danilova svedoči Helderlinovo mnenije da, mimo svega, „pesnički stanuje čovek na ovoj zemlji“. Zato je pun zasluga. A Martin Hajdeger će to pesničko-filosofsko geslo oduševljeno interpretirati na sledeći način: „Poetsko stanovanje gradi suštinu stanovanja. Pevanje i stanovanje ne samo da se ne isključuju, već – zovući se naizmenično – pripadaju jedno drugom. [...] Poetsko stvaranje je osnovna moć čovekovog stanovanja.“ Dakle, zasluga čoveka koji je pesnik, leži u moći imaginacije, uobrazilje, i u njegovoj kreativnoj sposobnosti, kao prirodnoj suštini njegovog stanovanja u ovoj stvarnosti, to jest, njegovog postojanja koje ovu stvarnost čini lepšim i boljim mestom. No, na koji način Danilov stiče zasluge za svoje pesničko postojanje? Poetikom koja se okreće čistoj poeziji, ideji o metafizičkoj misiji pesništva, poslanju koje vraća dignitet estetici lepog i transsentimentalnosti u kojoj je reč ispunjenja svojim izvornim (simboličkim i slikovnim) značenjem, u kojoj je jezik retoričan, nereferencijalan, a gde se disperzivni pesnički glas sakupio, ucelovio kao subjekt i iznova konstituisao originalni duhovni identitet.
U poslednjoj zbirci pesama, međutim, Danilov svoju pesničku egzistenciju opravdava ideološkom platformom koja se okreće čoveku i vraća dignitet humanitetu. Kroz sedam ciklusa pesnik uspešno varira poziciju mislećeg i čulno osetljivog subjekta, uspevši da svojim pesničkim okom i ubedljivom retorikom zahvati i ono parče egzistencije koje se događa na rubu pogleda. Pesnik prati putanju kontemplativno-osećajno-doživljenog kretanja subjekta i ocrtava je na telu pesme. On kadrira raskošne pesničke slike i estetizuje lice i naličje života. Tako kao simbol pesničkog putešestvija konfiguriše vrtlog. Naime, raspupela pesnikova imaginacija oživljava telo jezika, čak i kada ono označava čulno poimanje i stvara pesmu. Jezik sa druge strane, imaginaciju i unutrašnju dijalektiku subjekta ospoljuje i transformiše za spoljašnjost pesme, spoljašnjost sveta, jer je i subjektu svet prikazan sa spoljne strane. Tako nastaje (pesnička, estetičko-duhovna) egzistencija iz koje subjekt stvaralac, kao njen sastavni deo, ceo kreativni proces posmatra, promišlja i zapisuje u jezik. Počevši od samog naslova – simetrije vrtloga – možemo naslutiti nastavljanje na jedan duhovno-povesni kontinuitet koji čoveka, u njegovoj subjektivnosti i individualnosti, postavlja u središte pesničke slike i centar mišljene stvarnosti. Naime, naslov sadrži protivurečan metaforički sklop – oksimoron – koji pretpostavlja jednu dublju poetsko-idejnu dijalektiku. Drugi član ovog oksimorona – vrtlog – ukazuje na kružno kretanje zahvaljujući spajanju dveju suprotnih struja koje, opet, stvaraju dve vrste: ciklonskog tipa, gde se voda kreće od dna ka površini, i anticiklonskog tipa, pri čemu voda pravi ulegnuće u obliku levka, jer se kreće od površine ka dnu. Danilovljev vrtlog u naslovu sluti još jedan proces, ovoga puta poetski i meditativni – simbolizaciju egzistencije koja vrtloži smisao u sebi ili oko sebe, i ulazi u prostor poezije. To je vid stanovanja koji podrazumeva kružno kretanje u duhu i vremenu, ali i koji se zasniva na različitim preobražajima i deformacijama te spiralno-ciklične putanje koju opisuje. Postavlja se pitanje, međutim, otkuda simetrija, preslikavanje oblika i figura nečeg tako neuhvatljivog i u prirodi neizvesnog, koje se opire bilo kakvom kalupu i disciplini, kao što je prirodni i kontemplativni pojam vrtloga? Danilov je pronalazi u samoj biti pesničke egzistencije koja se osmišljava, dakle, u odnosu na tačku ili središte koje je simetrično samo sebi, i koja se sve vreme nalazi na međi onostranog i ovostranog, reči i stvari, tela i reči, telesnog i duhovnog, čulnog i kontemplativnog, života i smrti. Čovekov krug u svim svojim metamorfozama, koje simbolizuje vrtlog, obuhvata predstavu o duhu koji je izvorište kretanja kroz vreme. Naime, uvid koji se nameće prilikom sagledavanja Danilovljeve idejne potke u ovoj knjizi jeste subjekt koji se nakon svih duhovnoistorijskih lomova vraća u središte kruga koje se širi ka spoljašnjosti ili ka unutrašnjosti. Ta ekstenzija središta ka spolja i ka unutra, u zavisnosti od dominantnog duha epohe, kako nam pokazuje Žorž Pule, svoje duhovno-povesno uporište ima u neoplatonizmu, renesansi i romantizmu. Tu se ispostavlja tačnom premisa da je svet „široko polje koje čovek preplavljuje svojim prisustvom“. Radi se, naime, o kružnom rascvetavanju ljudskog mikrokosmosa, te o pobedi subjektivnosti kao meri stvari. Jer, „svaka duša je tačka rasta, zračno središte koje tvori vlastito kružno delovanje. Ona u sebi potencijalno sadrži sve, ona je sve. Ali taj potencijalni totalitet ona treba da razvije i ostvari“. To je ona Paskalova „tačka koja se svuda pomera“, kao kamenčić bačen u vodu koji širi talase. To je ona romantičarska težnja jakog duha-središta da krene u traganje za nepoznatim krugom, koje je beskonačna periferija stvarnosti, a koje sve vreme naslućuje izvor. To pokazuje da subjektivnost, premda sveprožimajuća, nije inertna. „U dubini njegove centralnosti neopisivo se mešaju tajna njegovog vlastitog bića i tajna Boga koja je sa njom povezana. Povući se u središte ne znači, dakle, odreći se celovitog postojanja, osuditi sebe na jedan umanjen život, već, [...] vratiti se prvobitnim snagama, crpsti na izvoru.“ A ljudsko biće, prema Puleu, razvija se kao stvaralačko načelo, „‘ispuštajući istovremeno iz sebe nebrojeno i nepresušno mnoštvo zrakova’. Svaki čas u životu, svako mesto, ma koliko bilo sićušno, ako ga ispuni i najmanje prisustvo, postaje središte zračne energije koja, kako kaže Sen-Marten, ‘raste istovremeno i u svim pravcima; zauzima i ispunjava sve delove svoje periferije’“. To je ta „zračna centralnost misli“, beskonačna moć ekspanzije, ne samo kognitivnog, već i umnog, senzualnog i numinoznog koju Danilov peva i o kojoj peva. Pesnik je dakle i središte i krug koji se dvostruko, vrtložno kreće, izazvan spoljnom stvarnošću, s jedne, i unutrašnjom imaginativnom potrebom širenja, s druge strane. On postojanje obujmljuje svojom moćnom subjektivnošću, svojim delotvornim individualizmom. Danilovljev vrtlog se ospoljava kako na planu kretanja subjekta, tako na planu metafore, pesničke meditacije ili cele pesničke slike. Izazov za kontemplativno traganje nalazimo u pesmi „Vrtlog“, u kojoj je predstavljen fenomen samoubistva skakanjem s mosta u vrtlog reke. Subjekt ironično odgoneta smisao takvog čina: „Samo mrtvi mogu videti golu zbilju – / tonu u noći kao kipovi svetaca. // Kakav spektakl! Kakva dobro obavljena transakcija s ništavilom!“ Premeštanje tematskog središta sa spoljašnjeg na individualni plan događa se u pesmi „Psi noću laju na karavane“. Projekcija simboličkog suicida usled „tačnog beznađa“ odigrava se već u prvom stihu: „Bacam se s vrha hridine.“ Jer, subjekt otvoreno progovara o svom drhtanju nad posedom iskustva, poput talasa, držeći se čvrsto za poziciju centra, koju je osvojio, koja mu je poznata, dok telo devojaka postaje ona granica do koje pesnički treba doskočiti, koju treba prisvojiti, za novu pesničku poziciju. Završetak ljubavne priče u pesmi „Ambis“ ukazuje na bivstvovanje u zajedničkom centru dvoje ljubavnika, koji se nakon ljubavnog brodoloma, cepaju i odvajaju ka svojim periferijama, ka novim centrima svoje egzistencije. Pesnik bolnu istinu raskida, kao cepanja jednog središta, podržava sa stoičkim mirom: „Svako sam kuje tišinu u duplji svog tela.“ No, ipak ne radi se o razdvajanju od Drugosti. Romantičarsko rastakanje koje ostavlja prazninu dočarano je transsimbolistički omeđenom pesmom „Velike su puste duše“, koja predstavlja i intertekstualnu korelaciju sa pesmom „Velike su pustinje“ Fernanda Pesoe. Jer, „u pustim dušama / su pustinje i noći nad pustinjama: u pustim / dušama su one same jer nemaju s kim podeliti / izobilje ništavila“. A hipostazirana pusta duša jeste izvor i ishod putanje subjekta koji ipak teži izlasku iz svoje tamnice: „tek u pustoj duši stigao si tamo odakle si krenuo“. Ovaj reverzibilan proces pokazuje da čovek od sebe ne može pobeći gde god da se zaputio. Romantičarsku čežnju za nadiskustvenim spoznanjima i za izlaskom iz svoga „ja“ verno prenosi pesma „Daleki topli prozori“. Pesnik otvara pitanje postojanja Boga, koje će u pesničkim meditacijama „Imaš li i ti nekog kome ćeš se ispovediti?“, „Čuvar stada“ i „Pričam svojoj kćeri priču“ produbiti i sa pesničke slike proširiti na celu pesmu. U okviru poetike zapazićemo to semantičko pomeranje sa talasa kao eksplikacije misaono-imaginativnih struja o čovekovom identitetu (ponajpre u tematsko-motivskom opsegu i konstrukciji oblika koji je vezan za Beograd), do vrtloga kao fenomena koji nastaje uzburkavanjem kontemplativnog toka ili sudarom oprečnih misaonih sila. Zato je pesnik „ludi vodopad“, onaj koji predstavlja slobodan pad reči i misli, izazvan promenama u elevaciji reljefa stvarnosti. Upravo se u ciklusu koji nosi ovaj naslov sopstvo najviše preispituje, smenjuju se talasi i vrtlozi i renesansno i romantičarsko poimanje središta. Pesnik će u eksklamativnom zanosu zapisati svoje spasonosno saznanje: „Kad tonem sve otkrijem / U Veneciji nema vode!“ A to seljenje unutar središta, otkrivanje dubina sopstvene ličnosti, kojem je sklon renesansni i romantičarski pesnički duh, najreprezentativnije su date u pesmama: „Seobe poročnog sina“ i „Seobe ruža“. Seobe sugerišu pomeranje središta samospoznaje, odnosno kružnog kretanja oko središta, u imaginarnom prostranstvu koje je tekovina subjektivnosti renesanse, a koja je svoju pravu apologiju dobila u romantizmu. Pesnik veli: „Ne mogu postati nezavisan od seoba / koje se već dugo odvijaju unutra“, a potom: „daleko od istorije odvijaju se moje seobe, one su u meni samom, vani ih nikada nije bilo.“ U pesmi „Seobe ruža“ primećujemo eklatantnu primenu zrakaste ekspanzije energije centra na primeru metafore ruže koja svedoči nepokretnost sveta. Ruže su devojke koje uz pomoć vetra šire miris i svet obujmljuju sobom i dokazuju večnu istinu o čoveku.2 Ali pupoljci se otvaraju i duboko unutra („Jutarnja pesma sa železničke stanice u Požegi“). Flagrantan primer kretanja od središta ka periferiji predstavlja pesma „Devojke u lakim pamučnim haljinama“. Na početku govorni subjekt održava distinkciju između ja-središta i periferijskog ne-ja, koji predstavljaju devojke u letnjim pamučnim haljinama. No, izazvan lepotom, koja je sada, nasuprot onoj naslućenoj u pesmi „Daleki, topli prozori“, transparentna i prisutna, s ove strane kruga, a koja je iskonska jer postoji „otkako se svet zaljuljao“, središte mora da krene u to kontemplativno-lirsko iskustvo približavanja periferiji, u ovom slučaju, to čini tako što periferiju priziva sebi. U tom procesu shvata da je došlo do zamene središta, i da su devojke ono neosvojeno pokretno središte ka kojoj se nepokretna pesnička margina mora ustremiti, jer „one su vetar koji ide dalje / ostavljajući iza sebe prazninu da nam / uzvrati zagrljaj.“ Upravo zato što je (nakon modernističke pesničke egzistencije, korespondentne rasredištenom duhu epohe), u iznova izgrađenom središtu stvari i zato što je otkrio numinozno poreklo svoje pesničke egzistencije, u vrtlogu kojim pokušava da je ucelovi, subjekt se mora pitati o Bogu kao onom kojem je renesansna i barokna tradicija odredila mesto središta svih središta, čak i čovekovog. Taj eksplicitni dijalog iznet u pesmama „Imaš li i ti nekog kome ćeš se ispovediti?“, „Čuvar stada“, teži antropomorfizaciji Ličnosti, travestiji ispovedne molitve, ontološko-gnoseološkoj inverziji koja je modernističko tretiranje teme, a ovde posledica svesti o slobodi izbora, koja je drama, ali i konsekvenca romantičarski egocentrične perspektive, prema kojoj sve polazi od subjektivne projekcije stvari, čak i Božje prisustvo i objava. Subjekt je u pesmi „Imaš li i ti nekog kome ćeš se ispovediti?“ sav okrenut Božjoj instanci i blagonaklono joj se obraća, razgovarajući, pri tom, sa sopstvenim strahovima i željama. Pesma „Čuvar stada“ bavi se ontološkim pitanjima koja polaze iz osvojenog središta i inverzno ukazuju na spoznanje pronađenog Boga u samom subjektu. Tu se epohalna poetičko-ideološka migracija završava. U kontekstu osvrtanja na generacijske dihotomije koje impliciraju promenu životnih svetonazora i duhovnih uporišta u ciklusu „Naša deca“, subjekt će prilikom obraćanja svojoj kćeri u pesmi „Pričam svojoj kćeri priču“, ukazati na postojanje središta kao na onu Istinu koja je nepobitna i do koje je sopstvenim iskustvom došao. Njen metafizičko-groteskni antipod kao dokaz postojanja Boga biće strašilo, a otac je onaj koji nejako dete štiti od Irodovog pogroma, to jest od svih zala ovog sveta. Ključno iskustvo, srce samospoznanja centra, odigrava se, međutim, u pesmi „Moje grobno mesto“: „u meni ima pusto mesto na koje / ostareli orlovi odlaze umirati, spoznavši / u svojim dijamantskim mozgovima / da ništa od ovog sveta nije naše.“ To mesto je okrilje, utočište i mir; ono je očišćeno od prljavštine reči svakodnevice, ono je smešteno u nutrini bića. To pesničko biće je u Danilovljevom pesničkom carstvu koje je magijski lirično, sklono prerušavanjima i promenama oblika, pa ga susrećemo kao ribu, orla, gavrana, psa na nekoliko mesta, itd. Jedna od dominantnih simetrija vrtloga ispoljava se na planu promišljanja pesničkog stvaralaštva i upošljavanja jezika, ali i korespondencije kako između reči i misli, tako i između poezije i stvarnosti: „Najtačnije reči izgovorile su senke“, „Sunčan dan je tako rečit, ali ćutljive / senke imaju poslednju reč“, „Kao krtica, kopam hodnike u jeziku; / tek ponekad izađem na vazduh, drhtim, / rastrzan sam, i to je jedino stanje / u kojem sam suveren.“ U Danilovljevoj pesničkoj kosmogoniji zatičemo osobenu sumnju u mogućnost jezičkog izražavanja istinskog pesničkog osećanja i nauma: „Reči su preslabe za ono što im se poverava.“ Ipak, subjekt/pesnik ima reči kojima bi opisao svoje „tačno beznađe“. Središte u kojem obitava pesnički samosvestan govorni subjekt doživljen je kao kavez: „početak i kraj ne staju u večnost, nego u kavez“, tunel, u koje čovek odlaže sebe, kao ono mesto odakle izviru reči koje ne doprinose završnici, tačnoj artikulaciji onoga što je proosećano i doživljeno pre pesme. A nema strpljenja da boravi u neverbalnoj izolaciji. Njemu su reči neophodne da bi mogao pesnički da stanuje. Ali ono što rabi u svom iskustvu su „olovne reči“, kao one koje pripadaju svakodnevici i koje su zaboravile svoje simboličko i slikovno poreklo, pa ne mogu uzdignuti oskudni ovostrani ontološki pejzaž u kojem je pesnik prinuđen da živi. Alijenacija subjekta u označitelju se događa usled opredmećivanja, oživljavanja reči i jezika, koji postajući zasebni entiteti, zadobijaju svoje telo i svoju volju: „Ne radim s rečima, ja se od njih čistim. / Pišem zato da se ne uznosim iznad drugih.“ Ali jezik kao membrana poezije, kao prenosnik pesničkog nadahnuća, nije dovoljno iskaziv za postojanje samog subjekta i sveta koji se u njemu događa: „Niko tako ne steže u zagrljaj kao / neizgovorene reči!“ („Zašto pesma nema reči“). I upravo u tome se krije poetička determinanta i lirska drama Danilovljevog pevanja koju dosledno podržava i u ovoj zbirci pesama „okasneli pogled“ i „imenovanje onog što se opire rečima“. U tome leži gnoseološki paradoks – u nepobitnom poverenju u jezik pesnička zebnja u njegov ontološki i gnoseološki potencijal. Danilov pokušava da konfiguriše pesmu kako upotrebom stvari iz skladišta prisustva, tako i onih koje su sklonjene, smeštene u odsustvo: „Reči su tu da ih niko ne vidi i ne čuje. / Između nas ćutanje brzo menja oblike, / nikad ne postajući glas“ („Zašto pesma nema reči“). Pesnik afirmiše telesnost reči; reči i tela su izjednačeni radi izbegavanja granica otuđenog jezika i kjerkegorovski drhte u oskudici egzistencije: „Drhteća naša tela i reči – to je isto. // Kako se tela otvaraju / jedno drugom, tako se reči na papiru / smiruju od drhtanja.“ Poezijom se dozivaju i vaniskustveni prostori, transcendira se iz jedne egzistencije u drugu, naslućenu, neopipljivu. I premda svestan da ne možemo spoznati šta zaista stoji iza reči („Jutarnja pesma sa železničke stanice u Požegi“), Danilov svečano napušta pitanje može li se poezijom stvoriti i spoznati svet, jer nosi onaj teret koji ima i oseća da je poezija jedino utočište, središte egzistencije pod koje mu se valja skloniti. Paradigmatična pesma za proniknuće u Danilovljev autopoetički svetonzor jeste „Orao i dete, ili šta mi je na samrti rekao otac“: „Nema načina da se jasno kaže ono što se / želi reći, ništa ne jemči svemoć jezika. / Zato ne uči od Hegela, već slušaj senke, / jedino one su spoznale nešto.“ Subjekt je na iskustvima pesničke tradicije naučio na koje teme valja upošljavati reči, a koje valja izbegavati, kako ga sam pesnički jezik ne bi izneverio. A upravo su reči one senke, ono žuđeno Drugo, ka kome u svom pokušaju Celogovara (Wholespeak) – kako ga formuliše australijski pesnik Les Marej – inklinira pesnička svest, jer u tišini reči leži ontološka sigurnost u kojoj, pun zasluga, stanuje pesnik. * * * Na koncu, leksičko, slikovno i pesničko bogatstvo pesničke knjige Simetrija vrtloga, kao i sveukupne književnosti Dragana Jovanovića Danilova svoju ilustraciju i adekvatan čulno-duševni analogon zadobija u svečarskom i gastronomskom domenu življenja. Naime, kada čitamo Danilovljeva dela, bilo da su u pitanju poezija, romani ili eseji, imamo utisak kao da se nalazimo na prazničnoj gozbi; da je pred nama ogromna šarena trpeza, nalik švedskom stolu, punom raznoraznih đakonija kojima nas domaćin uslužno nudi. Obilje je prva asocijativna reč koju naš doživljaj priziva u svest. Obilje osećanja, misli, reči, čulnih slika, boja. I mi se štedro gostimo. I koju god reč, frazu ili pesničku sliku da okusimo, svaka je ukusna i našem trbuhu laka. Mogli bismo degustirati od svake vrste jela, od svake boje, koliko god da smo inače probitačni. A Danilovljeva melodioznost, zvučni raspored i semantička završnica postaje fino crveno vino kojim zalivamo okušene poetske specijalitete. I koliko je u početku ta pesnička melodija prozračna i lagana, nalik Šubertovoj razigranoj simfoniji, toliko je ona osnova tog vina koja ostaje na nepcima koji minut nakon što svi ukusi i doživljaji prođu, onaj element koji čini to vino i tu književnost osobenim, nalik Bahovom fugama, fantazijama ili prelidima za orgulje. A u njima se sažima iskustvo duhovnog i svetovnog, numinoznog i profanog, poezije koja znači stvari i život reči.