01.02.21
Tokovi istorije
Autor ove knjige, koju je sa originala (The Rise of Authoritarian in the Western Balkans: New Perspectives on South-East Europe, Palgrave, Macmillan, 2019) preveo Đorđe Tomić, dobro je poznat svetskoj naučnoj javnosti ne samo kao profesor i direktor Centra za proučavanje jugoistočne Evrope na Univerzitetu u Gracu već i kao autor uticajnih analiza, projekata, publikacija i naučnih konferencija. U prologu ove knjige nastalom 2015. za potrebe jednog univerzitetskog bloga, Biber se u ironičnoj formi obratio imaginarnom balkanskom autokrati koji pretenduje na apsolutnu vlast. Uz upozorenje da je grčevito čuvanje vlasti poput „plesa na ivici vulkanskog kratera“, autor je posredstvom upečatljivih metafora demistifikovao mehanizme vladanja balkanskih autoritaraca, osnaženih „iritantnim dodvoravanjem“ stranih faktora. Dva osnovna pojma oko kojih se plete analitička mreža su fenomen balkanskih stabilokratija („pogubnih dinamika unutrašnjeg autoritarizma i spoljne podrške“) i njihov širi kontekst kompetitivnog autoritarizma, koji je generisan na globalnom nivou kao posledica krize demokratije a koji se relativno lako „zapatio“ i na tzv. Zapadnom Balkanu.
U većem delu knjige autor se bavi fenomenom regresije demokratije u procesima čišćenja hibridnih režima, zaglavljenih između defektne demokratije i kompetitivnog autoritarizma, pri čemu nas posredstvom poljskog i mađarskog primera podseća da ni konsolidovana demokratija ne mora uvek biti „jednosmerna ulica“. Na primeru savremene Srbije demonstrirao je kako se u uslovima potkopavanja demokratskih institucija i parlamentarizma „tasovi demokratije“ slobodno podešavaju. Autokratiju posmatra kao živi proces u kome vladari, uz sadejstvo slabih institucija, skromne demokratske tradicije i rasprostranjenih neformalnih praksi, poput žonglera na žici levitiraju između demokratije i diktature preskačući čas na jednu čas na drugu stranu. On primećuje da balkanski režimi pate od „ugrađenog deficita legitimiteta“ jer su ga, izuzev u socijalističkom periodu, bazirali pretežno na „zastupanju nacionalnih ciljeva“ i etničkim podelama. Analizom obrazaca takmičarskog autoritarizma Biber je pokazao zašto je 90-ih godina bilo teško primeniti srednjoevropski model demokratizacije na postjugoslovenskom prostoru, kao i prirodu vitalnosti aktuelnih autokrata koji su karijeru započeli zahvaljujući svojoj pseudoreformatorskoj reputaciji (str. 29).
U drugom poglavlju autor obrađuje nastanak poluautoritarnih režima tokom 90-ih a kao razloge „odloženog sloma komunizma“ i izostanka demokratske konsolidacije u Jugoslaviji i Albaniji navodi dotadašnju nezavisnost ove dve zemlje od sovjetskih uticaja i slabosti disidentskih pokreta u njima, čije se delovanje, u nedostatku sovjetskog neprijatelja, pretvorilo u unutrašnji sukob „nacionalističkih kontraelita“ (34–37). Preimenovane komunističke partije i njihovi nacionalistički oponenti stoga nisu svoj legitimitet temeljili na izgradnji demokratskih institucija, već na zaštiti od spoljnog i unutrašnjeg neprijatelja, mobilizacijom nacionalizama i autoritarnih praksi (39–40). Na primeru Socijalističke partije Srbije (SPS) i Hrvatske demokratske zajednice (HDZ), koje su svoju dominaciju bazirale na uzurpaciji javnih resursa i „strateškoj“ upotrebi nacionalizma, te korišćenju rata kao „strategije za sticanje legitimiteta“, Biber je objasnio genezu „sultanističkih“, hibridnih poredaka koji su počivali na klijentelizmu, „divljem“ kapitalizmu i partijskoj kontroli državnih institucija (41–42). Period 1997– 2000. označava kao godine prvog demokratskog preokreta na Zapadnom Balkanu začinjenog „spektakularanim padom“ Miloševića, koga je međunarodna zajednica nakon višegodišnje „prećutne podrške“ potpuno izolovala (46). Biber primećuje da kraj ove faze kompetitivnog autoritarizma nije bio proizvod otpora nacionalizmu, već autoritarizmu i korupciji, zbog čega je populistička Srpska radikalna stranka (SRS) postala dominantna opozicija.
Drugi talas demokratizacije krenuo je 2000. i već naredne godine uspostavljen je posleratni poredak, premda su uporedo sa prijemom Slovenije u EU i pacifikacijom HDZ-a demokratske vlasti u Srbiji zadržale običaj partijske kontrole nad državnim resursima (49–52). Pišući o izolaciji i sankcijama kao jeziku komunikacije zapadnih zemalja sa autokratskim režimima (čije su naličje „nagrađivanje i inkluzija“) Biber otkriva kako su zapadne države, nakon ponude Srbiji da uđe u EU, izolovale ultranacionalističku SRS „uskrativši joj status sagovornika“ (52–53). Međutim, veliki raskorak između proklamovane i praktične politike slabio je pristupne procese uprkos „privlačnosti EU“ a Biber uočava ovaj stepenasti transfer pritisaka na potencijalne članice koji je prema identičnom obrascu dolazio od Italije i Slovenije, do Grčke i Bugarske. Postjugoslovenske države autor je opisao kao „spoj formalne demokratije i neformalne autoritarnosti“ nastao usled „nedovršene revolucije“ i preživelih struktura iz oborenih režima (55).
Treće poglavlje govori o obrascima autoritarizma i „de-demokratizacije“ u pojedinačnim zemljama Zapadnog Balkana uporedo sa antidemokratskim tendencijama unutar EU koje su joj oskrnavile imidž „projekta budućnosti“ i istovremeno joj odvratile pažnju sa balkanske periferije. Povratak autoritarizma Biber situira u vreme kada su se balkanski lideri po istovetnoj matrici dodvoravali zapadnim administracijama kao „mladi i pragmatični reformatori“, a zapravo nedovoljno transformisani nosioci nekoliko tipova autoritarne vladavine (59). Autor se posebno zadržava na Srbiji, u kojoj su se nakon nekoliko velikih lomova na vlast vratili prividno preobraženi radikali i „pragmatično krilo“ SPS-a koje je postalo međunarodno prihvatljiv faktor nagrađen prijemom u Socijalističku internacionalu. Od 2012. Srbija je ponovo na putu autoritarizma, tvrdi Biber, ovoga puta bez ratova ali sa radikalskom stranačkom infrastrukturom Srpske napredne stranke (SNS) koja „uz odmerenu podršku iz inostranstva“ proklamuje privrženost evropskim integracijama i liberalnoj demokratiji (76). Skretanje Demokratske stranke udesno, porast korupcije i letargija biračkog tela olakšali su put SNS-u do hegemonije, što zaista i predstavlja neslavni kraj postmiloševićevske decenije. Potpisivanjem Briselskog sporazuma nova vlast u Srbiji osvojila je naklonost EU-administracije i SAD-a pa se činilo da je i Srbija na pragu „sanaderizacije“. Međutim, centralizacija vlasti vodila je rastakanju nezavisnih institucija, nezapamćenoj kontroli medija, satanizaciji opozicije i širenju „mikroklijentelističke mreže“ (83). Istina, ovakvom razvoju situacije doprinele su „neformalne političke moći“ bivšeg predsednika, kao i korumpirana partijska uprava DS-a, koja je i dovela do početnog „zarobljavanja države“, tvrdi Biber. Osim toga, on smatra da je međunarodni položaj naprednjačkog vođe dodatno učvršćen 2016. kada su u srpsku skupštinu ušle dve „virulentno nacionalističke i antievropske grupacije“. Pažnja Floriana Bibera usmerena je i ka velikim, netransparentnim ekonomskim projektima i visokoj korupciji, pri čemu iznosi detalje iz sopstvenih razgovora sa evropskim zvaničnicima o skandaloznim pokušajima naprednjačkog režima da zataška krupne afere i ukloni ih iz godišnjih izveštaja Evropske komisije (88).
Podjednako precizno autor skicira „postepenu pluralizaciju“ Severne Makedonije do 2006, nakon čega je usledila erozija demokratije uz neprekidne makedonsko-albanske tenzije koje je obuzdavao međunarodni faktor (90–92). Pored simboličke manifestacije novog nacionalističkog, „antičkog“ narativa i „muzeološke ofanzive“ na istorijsko nasleđe susednih država, Biber uočava i kulminaciju zarobljavanja države kroz stranačko zapošljavanje i korupciju koji su generisali otpor i doveli do pada makedonskog „poluautoritarca“. Među kompleksnije slučajeve spada Bosna i Hercegovina, čiji je fragmentirani sistem vlasti proizašao iz dominacije etnonacionalnih stranaka, što je autora podsetilo na situaciju u Libanu (107). Sličan nivo neodgovornosti međunarodnog faktora značajno je uticao i na karakter kosovskog režima, čiju su stabilnost nagrizali nepriznavanje od strane Srbije, svojevrsna albansko-srpska segregacija i „zarobljavanje države“ u vidu (više)partijske kontrole nad javnim resursima (113). Uprkos sve neformalnijem karakteru međunarodne intervencije, glavna obeležja kosovskog „kompetitivnog autoritarizma“ ostali su neupitna politička privrženost Zapadu, neubedljiva skupštinska i institucionalna kontrola (118). Biber primećuje da je izborna dinamika promenjena nakon Briselskog sporazuma (na str. 120 piše greškom da je zaključen 2012. godine) kada je politička moć Srba izmeštena iz Prištine u Beograd, a novu političku praksu ilustruje kolektivnim pristupanjem polovine stanovnika Štrpca SNS-u. Na primeru stabilokratije u Albaniji ponovo je ukazao na obrazac pragmatične transformacije lidera autokratskog pedigrea, ali i na visok nivo polarizacije izazvane geografskom raspolućenošću i odnosom prema komunističkom nasleđu.
Prema Biberovom mišljenju, najsličniji (polu)autoritarni put ipak su imale Srbija i Hrvatska, zaključno sa povratkom nacionalističkih partija na vlast, ovoga puta u formi nezgrapno transformisanih proevropskih stranaka. Da „čak i površne ili kontrolisane reforme povećavaju rizik od hapšenja“, pokazalo je hapšenje Sanadera zbog korupcije, što je bila jasna poruka latentnim balkanskim autoritarcima, od kojih su neki momentalno odustali od reformi pravosuđa. Hrvatska je, prema rečima autora, ipak „imala sreće sa tajmingom“ zbog čega su novi trendovi „neliberalne hegemonije“ na istoku EU doprineli da hrvatska država izgleda daleko prihvatljivije (130–133). Iz svih pomenutih autoritarnih obrazaca Biber je, osim solidarnosti među samim autokratama, apstrahovao nekoliko zajedničkih komponenti: nerazvijenost demokratskih institucija, koje su ostale „lak plen za političke stranke i pohlepne elite“; slabost državne uprave; stranke kao interesne zajednice; sve slabije međunarodno interesovanje za stanje na periferiji; visok stepen polarizacije bez ideoloških razlika, u kome se politički život pretvara u „igru nultog zbira u kojoj pobednik uzima sve“ (134).
U četvrtom poglavlju Biber, poput hemičara u laboratoriji, eksperimentiše posmatrajući autoritarne vladare i njihove mehanizme u formalno demokratskom poretku. Zaključuje da su takvi režimi navikli da u stanju „visoke neodređenosti“ manipulišu „politikom neizvesnosti“ i proizvode trajno vanredno stanje, ali da otvorenu autokratiju još uvek doživljavaju kao „rizičnu strategiju“ (136). Umesto toga, balkanske autokrate same proizvode i rešavaju krize – od spoljne pretnje i proglašavanja opozicije za nacionalnog izdajnika, skretanja pažnje sa afera na međuetničke tenzije, do indukovane krize u bilateralnim odnosima i vanrednih izbora radi suspenzije političkog života (139–145).
Važan deo knjige predstavlja odeljak o međunarodnom legitimitetu i dinamici stabilokratije u kojoj se spoljna podrška takvim režimima bazira na obećanoj stabilnosti i zanemarivanju vladavine prava. Iako svestan toga, Biber na neki način opravdava „strane aktere“, za koje tvrdi da ne podstiču namerno eroziju demokratije već da je ona „plod više složenih razloga“ (149). On ipak priznaje da demokratske države „u ime realne politike“ uspostavljaju sa balkanskim autokratama „solidne, pragmatične ili cinične odnose“ a da je usponu stabilokratije doprineo jaz između formalne opredeljenosti za EU i unutrašnje autoritarnosti, kao i naprasna introvertnost EU izazvana decenijom globalnog terorizma, „bregzita“, svetske ekonomske i migrantske krize (153). Autor primećuje da je na bujanje stabilokratija uticala i benevolentnost porodica evropskih partija koje su, prigrlivši balkanske partije, dale legitimitet pravim vinovnicima krize demokratije. Konačno, gotovo svi balkanski lideri su svoj povratak na političku scenu započeli kao „samoproglašeni reformatori koji nude raskid sa prošlošću“ pa otuda i njihov početni spoljnopolitički kredit pomoću koga su cementirali unutrašnju vlast (158). Istražujući uzroke „nekritičke podrške zapada“ Biber je rasvetlio i ulogu „nezapadnih aktera“ u odnosima sa balkanskim autokratama (164–165).
Potkopavanje institucija i parlamenta u Srbiji, „neformalne obrasce vladanja“, korupciju i povezivanje sa organizovanim kriminalom autor kvalifikuje kao paradigmu „zarobljavanja države“. Osim toga, na osnovu analize raznih oblika partijske prinude, tehnika izbornih mahinacija, fragmentacije opozicije i slabosti civilnog društva on izvodi važan zaključak da su profilisani dvostranački sistemi preduslov izvesnijih i češćih promena vlasti (166–172). Svevlašće je ilustrovano kontinuitetom širenja neformalne moći predsedničke funkcije, dok je simuliranje progresivne tehnokratije (angažmanom nestranačkih stručnjaka) bilo samo „ružičasto poziranje“ pred svetom radi prikrivanja sve oštrijih autoritarnih tendencija u Srbiji (178–179). Iako u nešto blažoj formi, revizionistički i nacionalistički narativ naprednjaka prepoznat je kao njihovo važno strateško oruđe spremno za radikalizaciju u slučaju da evropska perspektiva izbledi (186–187). Učvršćivanje kulta ličnosti vladara i suzbijanje kritičke misli posredstvom „tabloidnog terora“ vodilo je masovnoj diseminaciji prizemnog govora mržnje, šovinizma i ksenofobije, što autor ilustruje podatkom da su dva vodeća režimska glasila samo tokom 2018. najavila 265 sukoba i ratova protiv „ustaša“ i „Šiptara“ (192–193).
Mehanizme svrgavanja hibridnih režima i „kompetitivnih autoritaraca“ na Balkanu autor rekonstruiše posredstvom primera makedonskog predsednika Gruevskog (197–198). Za razliku od uvodnih saveta za ostanak na vlasti, Biber se „balkanskom knezu“ obratio i u formi sarkastičnog epiloga, ovoga puta javno nudeći instrukcije za njegovu smenu. S obzirom na duboku ukorenjenost balkanskih autoritarnih režima, Biberov recept sastoji se iz dosta sastojaka: uhvatiti autoritarca „na delu“; pokazati građanima da „nečujna većina“ ne podržava autoritarca; povratiti javnu sferu za koju internet nije dovoljan; napasti podršku koju autoritarac dobija iz inostranstva; ponuditi alternativu kako bi se izbegao apatični utisak da su svi isti; ne ulaziti u debatu pod njegovim uslovima niti ga nadjačavati u patriotizmu; „birati popularne bitke“ koje privlače pažnju javnosti; izaći na izbore u okviru multietničke koalicije (199–201).
Kao politikolog i istoričar, Florian Biber odlično razume istorijske procese i pravilno dešifruje njihovu savremenu refleksiju. Uporedan i pregnantan pogled iz „ptičje perspektive“, svojstven zapadnoj humanistici, ukazuje na upadljive obrasce i podudarnosti koji ovdašnjim istraživačima često izmiču. Pored čvrstih heurističkih i metodoloških okvira, autor se drži pedantnog i odmerenog jezičko-stilskog izraza tako da brojne metafore kojima pribegava ne ostavljaju mogućnost za dvosmisleni prevod ili nejasnu interpretaciju. Aktuelnost trenutka objavljivanja ove monografije pokazuje da izdavač pažljivo „osluškuje“ inostranu naučnu produkciju, zbog čega je Biblioteka HH vek dobila još jedan „klasik“ koji po svom praktičnom potencijalu raskrinkavanja manipulativnih tehnika vladanja i mogućih pravno-političkih metoda otpora autokratiji na prvi pogled podseća na Strahovladu Vojina Dimitrijevića.
Vladan Jovanović
