Bila sam tvoje more

23.07.08

Razgovarala: Dragana MATOVIĆ

Otkad u Nemačkoj nema jevrejskih pisaca, njihova književnost je slaba. Jevreji su uvek bili skloni pisanoj reči, oduvek su pisali i bili vezani za knjigu. Svaka jevrejska kuća je biblioteka

Književnica Ana Šomlo-Ninić, koja poslednjih godina živi u Izraelu, veliki broj čitalaca stekla je romanima "Kao...", "Milenina pisma Kafki", "Žuti prkos", "Ponovo u Jerusalimu", ali i prevodima sa hebrejskog jezika. Upravo za prevodilaštvo dobila je pre nekoliko godina prestižno priznanje "Laureat svetlosti", nagradu za doprinos afirmaciji izraelske kulture i književnosti u svetu.

Nedavno objavljen dnevnik čitanja "Moj svet knjiga" (izdavač "Pešić i sinovi"), izazvao je veliku pažnju javnosti kao više decenija stvarani tekst u nastajanju.

– "Moj svet knjiga" pišem od kada sam savladala prva slova i nisam ni danas prestala. To nisu kritički prikazi, već moji utisci o pojedinim knjigama. Pišem o tome kako nalazim i odabiram knjige, šta čitam, kako čitam, šta prevodim... Kada sam pravila selekciju, birala sam one tekstove za koje sam pretpostavila da će biti interesantni čitaocu. Išla sam hronološki, tako da iz raznih godina imam po jedan tekst.

- Na jednom mestu kažete da je vaš svet knjiga stvarniji od sveta u kome živite, da li je zaista tako?
– Kad dođete u godine kad niste najmlađi, onda duboko ulazite u svet knjiga. Živim dosta povučeno u svetu u kome nema mojih školskih drugarica, onih sa fakulteta, posla... Kad čovek nije više mlad, privlači da pre pisana, nego kazana reč.

- Da li se u vaš svet knjiga infiltrirao kompjuter i Internet?
– Nikako. Ne mogu da ih prihvatim, niti upijem. Jednostavno se ne snalazim s kompjuterom. Moram da vidim reč pisanu na hartiji.

- Koja vrsta literature vas u poslednje vreme najviše interesuje?
– Uvek čitam po nekoliko knjiga paralelno. Trenutno čitam knjige Doris Lesing i "Staljinovu sablju" Ivana Ivanjija. Dobila sam želju da se ponovo vratim onim piscima koji su mi nekad bili interesantni, kao što su Tolstoj, Dostojevski, Tomas Man. Želela bih da uporedim njihove knjige sa modernom književnošću, koja mi je često strana i teško mogu da je prihvatim. Poslednjih meseci prevodim na srpski jezik knjigu "Holokaust" izraelskog istoričara Izraela Gutmana. Ta knjiga je postala udžbenik na svim univerzitetima ujedinjene Evrope.

- Može li se istorijska nepravda ispraviti literaturom?
– Zbog toga treba da se piše o holokaustu. Neki ljudi negiraju da je postojao, a ja sam u holokaustu izgubila 38 članova moje porodice. Lično me vređa kada se negira holokaust. Ali, ni književnost ni knjiga ne mogu da izmene ljude. Ovo što je u Gutmanovoj knjizi potresno jesu autentični fragmenti dnevnika dece koja su tamo stradala. Oni su bili svesni toga da će umreti i beležili su svoja viđenja. Na žalost, ni to ne upozorava ljude da budu drugačiji, već se stradanja nastavljaju na raznim prostorima u svetu.

- Postoji li zajednički imenitelj za sve pisce jevrejskog porekla?
– Mislim da ne postoji. Možda se u njihovoj literaturi provlače biblijski koreni. Međutim, izraelski pisci su odrasli na različitim podnebljima, osim onih koji su rođeni Izraelci, tako da na njih više utiče prostor iz kojega su potekli, nego ono što proživljavaju u Izraelu. A i na one koji su rođeni u Izraelu dosta su uticali porodica, roditelji, pa i oni imaju priče koje ih vezuju za prošlost. Čovek nije biljka koja može da se presadi u drugu zemlju, nego ima duboke korene koji se ne mogu izvaditi.

Rečnik

- Nedavno je objavljeno drugo izdanje hebrejsko-srpskog rečnika, koji ste vi sačinili. Postoji li sličnost između hebrejskog i srpskog jezika?
– Ne postoji nikakva veza. Studirala sam orijentalistiku. Hebrejski ima dosta sličnosti sa arapskim jezikom, ali to su sasvim drugačiji jezici. Posle studija otišla sam na usavršavanje u Jerusalim. Kad sam se vratila prevodila sam sa hebrejskog i onda sam beležila sve reči, izraze, idiome na koje sam nailazila. Tako je nastao ovaj rečnik.

- Kako objašnjavate činjenicu da su i u srpskoj literaturi ističu pisci jevrejskog porekla, poput Danila Kiša, Davida Albaharija, Aleksandra Tišme, Filipa Davida?
– U svakoj zemlji je tako. Otkad u Nemačkoj nema jevrejskih pisaca, njihova književnost je slaba. Jevreji su uvek bili skloni pisanoj reči, oduvek su pisali i bili skloni bili vezani za knjigu. Svaka jevrejska kuća je biblioteka. To je tradicija koja se prenosi vekovima.

- Postoji li nešto zanimljivo u savremenoj izraelskoj literaturi?
– Ima interesantnih pisaca, i stalno se pojavljuju novi. Uz Amosa Oza, Davida Grosmana, Jehude Amihaja, koji su poznati u svetu, ima i potpuno novih imena. Mnogo se piše u Izraelu, i mnogo prevodi.

- Mora li prevodilac da uđe u duh jezika pisca, da se na neki način identifikuje sa njim kako bi pretočio njegovo delo u drugi jezik?
– Čim prevodite, morate potpuno da se udubite i da se identifikujete sa piscem, da biste na pravi način preveli neko delo.

- Kako se pisac bori protiv nepravde?
– Na papiru.

- Samo na papiru?
– Samo na papiru. Nijednom piscu nije pošlo za rukom da promeni svet.