Ponovo u Jerusalimu

Nedelju dana pre no sto ce krenuti na letovanje u Kaliforniju, Deboru je pozvao otac u svoj biro. To je cinio uvek kada je zeleo da joj saopsti nesto znacajno. Ovog puta plasila se da ce zahtevati od nje da ne putuje sa Aleksom u Kapistrano. Jos uvek nije rekla roditeljima da su kupili avionske karte. Htela je da ima nedelju dana mira. Dovoljno je da dva dana pred put razgovaraju o njenoj samovolji, o tome da je Aleks goj i da im vec dvadeset godina, otkako se rodila kao zensko, a ne sin, priredjuje neprilike. Kada je usla u njegov biro, osmehnuo se, ustao i pruzio joj ruku kao da je dosao neki znacajan klijent koji zeli preko njegove agencije da posalje robu okeanom. I Debora se osmehnula, jer uprkos svojoj tacnoj pretpostavci, bila je u to uverena, nikada prema svom ocu nije osecala takav otpor kao prema majci, iza cijih je tankih usana uvek stajala nepomirljivost. Bar ce ovog puta izbeci sukob sa njom.


- Sine - oslovio je - zeleo sam da porazgovaramo...


- Posle dvadeset godina mogao si da se naviknes da ti se rodila kci - prepoznala je u svojim recima rezak majcin glas. Nikada im nisu razlikovali glasove, cak ni on, otac. - Uri, brzo mi reci sta zelis, jer za pola sata imam sastanak sa Aleksom. - Odlucila je da mu, ipak, kaze za Kapistrano.


- I ti si mogla da naucis za dvadeset godina da imas oca. - Osmehnuo se. U stvari, njemu je godilo sto ga oslovljava po imenu. Sam ju je tome naucio.


- Tata, - rekla je - Aleks i ja putujemo za nedelju dana u Kapistrano! - preduhitrila ga je.


- Imao sam drugi predlog za tvoj letnji odmor. Zeleo sam da te posaljem u Englesku.


- U Englesku? Samu?


- Da, samu.


- Kojim povodom?


- U Karmel-koledz kraj Oksforda. Tamo ce biti skup judaista. To je, istovremeno i prilika da upoznas Evropu, bar delom, da sretnes mlade Jevreje, intelektualce iz celog sveta.


- Ali, Uri, pa kakav sam ja judaista? Sem alef-bejta i nesto Tore, sto sam naucila kao dete, ne bih nista razumela. To toliko nema veze sa nuklearnom fizikom koju studiram i kojoj zelim da se posvetim.


- Zato i zelim da te posaljem u Oksford. To je prilika da nesto saznas, da nekoga upoznas...


- Nekog ko ne bi bio Aleks?


- Da, neko ko bi ti, mozda, bio blizi duhom...


Posmatrala ga je. Oci su mu bile blage, licem mu je preleteo osmeh. Obrve su mu se upitno podigle: - Razmisli. Ni sutra nece biti kasno. Na tebi je da resis.- Ustao je i stavio joj ruku na rame.


* * *


Stajala je na aerodromu Getvik. Osvrtala se oko sebe. Rekli su joj da ce je sacekati autobus za Oksford, ali nikoga ko bi joj licio na polaznike jevrejskog seminara nije ugledala u blizini. Bila je ljuta na sebe. Zasto je prihvatila, uopste, Urijev predlog? U stvari, znala je. Samo dve Aleksove reci "Vi, Jevreji"... Dalje ga nije ni slusala. U usima joj je odjekivao kraj oceve recenice: "... mozda neko ko bi ti bio blizi duhom..." Nije zelela da upozna nekog, niti joj je bilo bitno sto Aleks nije Jevrejin, ali htela je da ga kazni, da ga nauci da njih dvoje mogu biti samo "mi". Medjutim, usledile su njegove pretnje, ucene: ukoliko... ako..." Odjednom se srusila pred njom predstava o Aleksu. Njegova samouverenost i superiornost... Ostavila mu je poruku na telefonu: "Putujem u Oksford". Proslo je nedelju dana. Nije izlazila iz kuce. Sedela je kraj telefona. Aleks se nije javio. Da je otac bio kategorican, da to nije bio samo njegov predlog kojim joj je pruzio izbor, ne bi prihvatila letnji seminar...


- Vi putujete, mozda, u Oksford? - Kao da je odjednom isklijao iz vode, iskrsnuo je pred nju mladic sa naocarima i bradom. Kasnije je primetila da ima kepele na glavi.


- Vi ste sofer za Oksford? - upitala ga je.


- Nisam sofer i nisam iz Oksforda, ali putujem tamo. Pricuvajte mi stvari, idem do informacija...


Iz autobusa je posmatrala zelene sume kroz koje su prolazili, tipicna engleska sela iz filmova koje je gledala. Jednom su izbili na Temzu.


- Prvi put ste u Engleskoj? - oslovio je mladic sa aerodroma.


- Da - rekla je i nastavila da gleda kroz prozor.


- A vi?


Josef je bio iz Jerusalima. Tamo je studirao pravo, ali je od ranog detinjstva isao u skolu "Talmud-Tora". I dalje je pohadja i veceri rado provodi na predavanjima rabina. Debori je bilo neshvatljivo sta on trazi u Oksordu kada je u Jerusalimu na izvoru judaistickih shvatanja i nauke, sem ukoliko ne dolazi kao predavac.


- Svaki covek je nauk za sebe. Zelim da upoznam Jevreje iz dijaspore - rekao je. - Sta ih zadrzava u tom stranom svetu, gde ih ne vole i unistavaju. Svaki susret uci coveka necemu, pa, evo, i ovaj sa vama.


- Da? - posmatrala ga je ljubopitljivo. - Recimo?


- Kada upoznaje druge, covek otkriva sebe samog. Ne moze se sve definisati recima. Neki su pojmovi suvise zamrseni da bi ih covek odmah izrazio. - Govorio je sporo, trazeci reci na engleskom. Josefova majka bila je iz Odese, a otac iz Irana, poreklom. Nameravao je da diplomira i polaze advokatski ispit.


Njihovi razgovori su se nastavili u Oksfordu. Posle predavanja isli su u duge setnje, sedeli na obali Temze. Debora je postepeno saznavala neka tumacenja Tore, ali je sustina ostajala negde u dubimi, njoj nedostupnoj.


- To je kao kada neko ne zna da pliva, a pokusava da roni - rekao joj je Josef. - Tora su stepenice kojima se polako penjes, ali imas i odmorista na kojima uzimas vazduh.


- Mi, u Americi, navikli smo na lift.- Smejao se njenim jednostavnim recenicama. Uzivao je u njenom osmehu. Divio se njenoj crnoj kosi koja joj se u slapovima spustala na ramena.


- Izgledas kao da si prava Izraelka - govorio joj je. - Trebalo bi da dodjes u Jerusalim.


- Kod tebe? - pitala je, glasno se smejuci. - Sta bi na to rekli tvoji roditelji? - zastala je.


- A tvoja devojka? - unosila mu se u lice.


- Niko sem mene ne bi ti se radovao - priznao je.


- Da?


* * *


Njihovi telefonski razgovori, po povratku u Njujork i Jerusalim, trajali su satima. Debora je imala potrebu da u detalje pise Josefu o tome sta se sve dogadjalo otkada su se rastali. A dogodilo se jedino to da se ona zaljubila u njega i da je odlucila da otputuje u Jerusalim. Objasnila je to svojim roditeljima. Njena majka nije imala razumevanja za njena nova osecanja.


- Kako si mogla tako brzo da zaboravis Aleksa? To samo govori o tvom nestabilnom karakteru - govorila je.


Uri je smatrao da treba da saceka da prodje vreme, da njena odluka sazri, da proveri moze li zauvek da ostavi njih i da ode u Jerusalim, gde nema nikog svog, gde ljudi zive nekim potpuno drugacijim zivotom koji nema nikakve veze sa tim kako je ona navikla da zivi u Americi.


Oglusila se o njihove reci kao i o Aleksovu molbu da razmisli, da zaboravi prolaznu letnju ljubav, preko cega je on spreman da predje. Jedino o cemu je mogla da razmislja bio je Josef i kada je jednog dana od njega stiglo pismo: - Dodji, ne mogu bez tebe! - odletela je za Izrael.


Josef je docekao na aerodromu u Lodu. Nasao joj je sobu u jednom hotelcicu u Baki. Njeni su roditelji mislili da ce se brze vratiti ako sa manje para otputuje. Debora je upisala ulpan, pa je presla da stanuje tamo gde je slusala predavanja. Odlucila je da upise i mehina - pripremnu godinu za fakultet, a da zatim studira pravo, sto je vec i Josef studirao. Tako bi mogla da se zaposli i da spremaju zajedno ispite.


Josefove roditelje nije upoznala, jer oni nisu mogli da se pomire s tim da je njihov sin upoznao u Engleskoj devojku zbog koje je zaboravio sve svoje obaveze prema Rejcel sa kojom je bio od detinjstva. Debora nije razumela jidis, nije znala nijednu molitvu, niti je uopste poznavala jevrejski zivot, i sada je odjednom odlucila da postane zena njihovog jedinog sina, uvek tako ozbiljnog i poslusnog. Kada se odselio od njih, zamalo da su drzali shivu. Ne, ne, tu devojku nisu zeleli ni da vide. Savetovali su sinu da razgovara sa rabinom, u nadi da ce ga on vratiti na pravi put. Poslusao ih je, ali kasnije im je rabin sam rekao da je njihov sin odabrao put srca i da ga sa te staze vise niko nece vratiti.


* * *


U studentskoj sobi Josef je stanovao zajedno sa Elijem. On ce kasnije ispricati kako se sve dogodilo.


- Moj drug, koga sam od detinjstva poznavao, bio je izuzetna licnost: misaon, iskren, dobar. Zajedno smo sluzili i vojsku. Bio je hrabar, ali skroman. Svi smo ga voleli. Ali, otkada je bio u Oksfordu, Josef se sasvim izmenio. Pricao mi je da je otkrio svoju drugu polovinu duha za kojom je u sumraku lebdeo kroz vreme i prostor i da ga sada vise nista nece rastaviti od nje. Ta ljubav bila je snaznija od svih zadatih reci, od svih dotadasnjih zelja i namera. Da li se u njihove zivote umesao Gospod ili sam djavo, tesko je zakljuciti, ali sigurno je rec o sudbini koja sama odabire putanju zivota i sa koje ni roditelji, ni prijatelji, ni dosadasnji zivot nisu dovoljno snazni da ga odvrate. Te veceri, rekao mi je da je odlucio da sutra ujutro, s obzirom da nema predavanja, podje sa Deborom u Jordan. Tamo ce joj saopstiti da je odlucio da se vencaju, bez obzira sto to ni njegovi ni njeni roditelji ne zele. Ako ona bude prihvatila da se uda za njega, onda ce on raditi, uciti, postace samostalni, a ukoliko ne bude prihvatila... nije mu rekao sta bi u tom slucaju preduzeo. Bio je jos mrak kada se Josef tog jutra spremio. Cuo ga je, ali kako njegov drug nije hteo da ga uznemirava, pa se u mraku oblacio, nasao je samo cedulju na pisacem stolu, gde mu je ostavio poruku da ce se vratiti iste veceri ili za tri dana.


Nije se nikada vratio. Bio je u autobusu koji je eksplodirao u ulici Ben Jehuda u Jerusalimu. Cim je cuo vesti na radio-programu Kol-Jisrael, Eli je znao da su Debora i Josef bili u tom autobusu. Osetio je to. Znao je. Odjurio je tamo. Nije pogresio. Njihove ruke bile su spojene... Poceo je da grca. Glas mu je utihnuo. Nije imao snage da izgovori da su delovi njihovih tela bili razasuti i da je prepoznao Josefovu saku. Stajao je pred njihovom zajednickom grobnicom na Har Herclu.


Sa jedne strane rake stajali su Josefovi roditelji, sa druge - njeni, Deborini. Doputovali su nakon strasne vesti da se njihova kci nalazila u autobusu u kome je bio Arapin, samoubica koji je na svom telu nosio deset kilograma eksploziva.


- Moj sin - poceo je svoj govor Josefov otac - bio je mladic dubokih moralnih osecanja i velike hrabrosti. Zalicu do kraja svog zivota sto nisam uspeo to da sagledam dok je bio ziv.Njega su vodili kroz zivot ljubav i hrabrost. Bili smo suvise ograniceni da bismo to shvatili. Cesto smo setali Har Herclom i zaustavljali se kraj grobova njegovih drugova, poginulih u ratu, jednom drugacijem ratu od ovog u kome je moj sin izgubio zivot. On je stradao na putu ljubavi na koji su mnogi od nas zaboravili. Doci cu, sine, svake veceri da razgovaram sa tobom. Negde u srcu osecam da ces me cuti. - Spustio je zatim ruku na rame svoje zene, Josefove majke, koja je cvilela, guseci se u suzama.


Posle nekoliko trenutaka, svi prisutni gledali su upitno u Deborinog oca, navikli da reci oprostaja izgovore najblizi onih koji su otisli u vecnost.


- I ja osecam duboku krivicu pred svojom kceri. Nije sama odabrala ovaj put. Ja sam je usmerio. Njene su zelje bile sasvim drugacije. Za mene je, pak, Har Hercl, bio oduvek simbol povratka, neostvarenih zelja. Osecao sam da bih u podnozje ovog brega trebalo da se vratim zauvek, tamo, odakle su moji praoci prognani. Ali, nisam imao hrabrosti. Hteo sam da svojoj porodici omogucim bezbedan zivot. Poslao sam svoju kcer na put, gde ce upoznati Josefa. Rekao sam joj: "Mozda ces sresti nekog ko ce ti biti duhom blizak." Poslusala me je. Ovde je i ovde ce zauvek ostati.