Astragan

16.01.05

BEOGRADSKI pisac Dragan Velikić (52) već godinama doživljava veliki uspeh ne samo kod nas, nego i u svetu. NJegovi romani, priče i eseji prevedeni su na nemački, francuski, engleski, italijanski, slovenački, češki..., i to - po nekoliko puta. Najbolja potvrda za to je da se njegov roman „Astragan“ našao na listi deset najčitanijih knjiga protekle godine u Sloveniji!
Nije li paradoks da je „Astragan“ poslednji roman našeg pisca objavljen u Hrvatskoj pre raspada one Jugoslavije?
- A zašto na osnovu jednog pojedinačnog slučaja želite da odmah stvorite nekakvo pravilo? Nema tu nikakvog paradoksa. „Astragan“ je vrlo brzo, nakon što se pojavio u nekada najpoznatijoj ediciji „Hit“ zagrebačkog „Znanja“, objavljen na nemačkom i češkom. Desilo se da knjiga bude objavljena baš u vreme kada je počeo raspad zemlje. Mogao sam da povučem rukopis, ali odlučio sam da plivam uzvodno, i to u kontinuitetu do danas činim.

Vaši romani doživljavaju uspeh u svetu, posebno u Nemačkoj. Tamo ste jedan od naših najcenjenijih pisaca, kako romana, tako i eseja na osetljive političke teme.
- Preterujete. Nije uspeh što vas neko prevodi i objavljuje, već je uspeh ukoliko pomerate nešto u svesti te nove publike. Niko vas na Zapadu ne objavljuje zato što ste politički podobni. To su gluposti. Nemačko tržište je otvoreno za srpsku i svaku drugu književnost. Neuporedivo je više naših pisaca na njihovom tržištu nego hrvatskih ili slovenačkih. Naš pisac je u svetu sam. Iza njega ne stoje institucije, niti država, što je za književnost bolje. Nije uspeh kada srpski pisac proda hiljadu ili pet hiljada knjiga, već da uopšte postoji mimo politike. A takvih pisaca mi imamo.

Smatrate li uspehom to što možete da prodate više hiljada knjiga u inostranstvu, jer ne morate da pravite kompromise sa vlašću?
- Nemam auto, nisam zaposlen, živim u stanu od 40 kvadrata. Je li to uspeh? Za mene je uspeh raditi u životu ono što najbolje znaš i voliš. Nema tog uspeha zbog kojeg neću reći ono što mislim. Naš politički život je deponija gde pliva svakojaki otpad. Takva nam je i književnost. Zato je i moguće da imamo mnogo pisaca sa knjigama, ali bez književnog sveta. Opstajati u takvom „imaginarnom“ svetu samo po sebi je najveći uspeh.

Da li se nešto u međuvremenu promenilo, ili srpski pisac i dalje može da dobije auto ili stan samo od političke partije kojoj pripada?
- Zašto bi pisac uopšte nešto dobio? I zašto bi bio član neke političke partije? Već sama činjenica je nekakvom kombinacijom hromozoma u času rođenja nasledio dar od ko zna kojeg pretka jeste dobitak. Dar u piscu postoji kao što u kamenu postoji skulptura. Samo od njega zavisi da li će to da pretvori u književno delo. Mnogi pisci su radili nešto drugo da bi ostvarili egzistenciju, recimo, Kafka, Zvevo, Pesoa, Kavafi, Crnjanski. Nabokov je godinama predavao na univerzitetu. Nikada nije imao svoj stan. Nakon svetskog uspeha Lolite preselio se iz Amerike u Švajcarsku i živeo je u hotelu. Gazdanov je četvrt veka bio taksista u Parizu.

Mislite li da je nacionalistička politika ipak opstala i posle odlaska njenih „prvih“ zagovornika sa vlasti?
- Naravno da je opstala. I ne znači da su eksponenti baš ti „prvi“ zagovornici. Naše društvo je veoma bolesno, i put ozdravljenja je dug. Kao i kod svake bolesti najvažnije je odrediti tačnu dijagnozu. Problem je što smo okruženi nadrilekarima.

Šta je po vama rešenje?
- Ne postoje recepti. Kada bi svako radio ono što najbolje ume, bilo bi to idealno. Za početak, ipak, da ujutro dobro razmislimo da li nam je potreban virus koji nude dnevne novine. Dobre knjige su najbolji anti-virus program.

D. MATOVIĆ