Engleska knjizevnica Doris Lesing (Lessing), dobitnica Nobelove nagrade za knjizevnost 2007. godine, okoncala je formalno obrazovanje jos kao tinejdzerka, a proslavila se romanima u kojima opisuje odnose polova i rasa. Ostra kriticarka aparthejda, bila je i clanica britanske Komunisticke partije i aktivna u kampanjama protiv nuklearnog naoruzanja, a iako je Svedska akademija istakla njen uticaj na feministicki pokret u ranom periodu, sama Doris Lesing svojevremeno se od njega distancirala.
Doris Lesing nagradjena je Nobelom za celokupno delo, kao autorka velikog zenskog iskustva koja sa skepticizmom, zarom i vizionarskom moci tematizuje i istrazuje danasnju podeljenu civilizaciju.
Debitovala je romanom “The Grass Is Singing” (1950), a medju njenim najpoznatijim delima je “Zlatna beleznica” (The Golden Notebook) iz 1962. godine, za koju je Svedska akademija navela da je bila pionirski rad bitan i za feministicki pokret i da pripada knjigama koje su medju prvima predstavile novi pogled 20. veka na musko - zenske odnose.
Doris Lesing negirala je, medjutim, da je ikada bila aktivna feministkinja, navodeci da nije nikada ni volela taj pokret, jer je previse ideoloski zasnovan.
“Svakakve tvrdnje o meni jednostavno nisu tacne”, rekla je Doris Lesing.
Sadrzaj njenih ostalih romana krece se od polu - autobiografskih iskustava iz Afrike, gde je provela detinjstvo i mladost, preko drustvenih i politickih pitanja, do psiholoskih trilera i naucne fantastike.
Rodjena je 22. oktobra 1919. godine u britanskoj porodici u Kermansahu u Persiji, sadasnjem Iranu, kao Doris Mej Tejlor (May Taylor). Njen otac Kuk Tejlor (Cook) bio je kapetan u britanskoj vojsci tokom Prvog svetskog rata, a potom bankar, dok je majka Emili bila medicinska sestra.
Doris Lesing je opisala deo detinjstva, koji je provela u Zimbabveu, u prvom delu autobiografije “Under My Skin” (1994).
U mladosti je radila kao dadilja, telefonistkinja, sluzbenica, stenografkinja i novinarka, objavivsi nekoliko kratkih prica.
Udala se 1939. godine za Frenka Carlsa Visdoma (Grank Charles Wisdom), sa kojim ima sina Dzona (John) i cerku Dzin (Jean), a razveli su se 1943. godine, nakon cega se 1945. udala za Gotfrida Lesinga (Gottfried), nemacko - jevrejskog imigranta koga je upoznala na sastanku jedne markisisticke grupe u vezi sa rasnim pitanjima. Sa Lesingom ima sina Pitera. Kada su se razveli 1949. godine, preselila se u London i pocela ozbiljno da se bavi pisanjem.
Izmedju 1952. i 1956. godine bila je clanica britanske Komunisticke partije i aktivna u kampanjama protiv nuklearnog napruzanja.
Zbog kritika juznoafrickog rezima bio joj je zabranjen ulazak u tu zemlju, prvi put 1956. do 1995. godine.
Posle krace posete Juznoj Rodeziji, sada Zimbaveu, bio joj je zabranjen ulazak i u tu zemlju, u kojoj je odrasla. Povratak u Zimbabve opisala je u knjizi “African Laughter: Four Visits to Zimbabwe” (1992).
Njen debitantski roman “The Grass is Singing” (1950) ispituje odnos bele zene farmera i njenog crnog sluge.
I radnja njenog poluautobiografskog serijala “Children of Violence” vecim delom je smestena u Afriku.
Taj serijal obuhvata knjige “Martha Quest” (1952), “A Proper Marriage” (1954), “A Ripple from the Storm” (1958), “Landlocked” (1965) i “The Four-Gated City” (1969).
Pravi proboj ostvarila je “Zlatnom beleznicom”, cija glavna junakinja, Ana Volf, ima pet beleznica o Africi, poltici i komunistickoj partiji, odnosima sa muskarcima i seksu, Jungovoj analizi i tumacenju snova.
Tokom 70-ih objavila je, izmedju ostalog, “Briefing for a Descent into Hell” (1971), a knjige iz tog perioda sama je okarakterisala kao introspektivna dela.
U seriji romana “Canopus in Argos: Archives” (1–5, 1979–1984) usla je u oblast naucne fantastike, ispitujuci razvoj ljudske vrste u postatomskom periodu razvoja drustva. Pisala je i o kolonijalizmu, nuklearnom ratu i ekoloskoj katastrofi, kao i suprotnosti zenskih i muskih principa.
Sredinom 80-ih vratila se realistickom nacinu pisanja delom “The Good Terrorist” (1985), satiricnom slikom potrebe savremenog drustva za kontrolom kroz pricu o mladoj zeni koja se prikljucuje teroristima.
Usledila su autobiografska dela “Under My Skin” (1994) i “Walking in the Shade” (1997), kojima se osvrnula i na celu epohu i poslednje dane engleske imperije.
Medju njenim bitnim delima su i “The Summer Before the Dark” (1973) o slomu vrednosti sredovecne zene i “The Fifth Child” (1988), psiholoski triler o porodicnim odnosima.
Vizije globalne katastrofe navele su je da se vrati jednostavnijem zivotu, pa je poslednje decenije objavila dela “Mara and Dann” (1999) i “The Story of General Dann and Mara"s Daughter, Griot and the Snow Dog” (2005).
Doris Lesing dobitnica je vise knjizevnih nagrada, a iako je bila tri puta nominovana za Buker, nikada je nije dobila.
Izmedju ostalog, dobila je nagradu princa os Asturije 2001. godine i S.T. Dupont Golden PEN nagradu (2002).
02.04.11 Danas
„Staro“ a nestvarno aktuelno
Zlatna beležnica, Doris Lesing
Još samo godinu dana i Doris Lesing će moći da proslavi tačno pet decenija otkako je objavila Zlatnu beležnicu, svoj najslavniji i najprevođeniji roman. Pedeset godina je dugačak period, svetska književnost je obogaćena svežim, savremenim delima pa bi neko mogao da kaže da je Zlatna beležnica zastarela. Ali, ne, stvari stoje potpuno drugačije! Ovaj roman Doris Lesing, sada prvi put na srpskom jeziku u izdanju zrenjaninske Agore i u prevodu Predraga Šaponje, gotovo je nestvarno aktuelan.
Osnovne teme koje on otvara danas se zaoštravaju do krajnjih granica: u prvoj deceniji 21. veka čovek više nije raspolućen već je razbijen u paramparčad, neonacizam i neostaljinizam divljaju. Suprotno veličanstvenim prodorima u nove tehnologije, civilizacija nikada nije bila više prepuštena sumnji, preispitivanju i razočaranju u velike ideje. Partije i njihovi programi postali su baza za bezgraničnu i nekontrolisanu vlast nad ljudima i nemoćni surogati za kolektivno nadahnuće. Pogotovu one, komunističke provenijencije, koje ne samo da više ne mogu već ne umeju da odgovore na potrebu čoveka koji ne veruje u utopije i pored nikad veće potrebe da utopija postoji.
Uz sve ovo, Zlatna beležnica ima savršenu konstrukciju po najboljem receptu postmoderne i velikim (ovaj pridev stavljamo u znake navoda) postmodernistima s kraja 20. veka, sa distance od pet decenija, drži nečuvenu lekciju. Roman je, inače, pisan u realističnom maniru, sa karakterističnim naporima ove književnice da rečima izrazi, tačnije, definiše reakcije ljudi u međusobnoj komunikaciji, i granična psihička stanja u koje pojedinac zapada. Jednom rečju, Zlatna beležnica zapanjujuće je aktuelna klasika na kojoj bi generacije pisaca trebalo da se uče pravoj literaturi. Objavljeno 1962, ovo delo Doris Lesing prati život književnice Ane Vulf koja je zapala u stvaralačku krizu i odbija da dalje piše. Razvedena, sa kćerkom koja čini prve nesigurne korake ka osamostaljivanju od majke, Ana Vulf se što nesvesno što svesno upetljava u klupko ličnih i društvenih realija, eksperimentišući do koje se granica te brojne, kontroverzne i međuprožimajuće stvarnosti mogu podneti a da čovek ne pukne već da obnovi svoje kreativno jezgro i sklopi mir, tačnije, primirje. Sa svetom i sa sopstvenim Ja, koje će mu omogućiti izlazak iz nepodnošljivog haosa.
Pored razgovora sa lekarkom psihijatrom koja je, više osluškivanjem i navođenjem na zaključak nego nametanjem svoga mišljenja, podstiče da se otvori pred izazovima i izađe iz zadatog, izuzetno senzibilna Ana odlučuje da svoj život i svet oko sebe raščlani tako što će ih zapisati u četiri beležnice, a potom ih uzglobiti u jedinstvenu celinu. Preciznim određenjem podela ona će u Crnu beležnicu zapisivati svoju mladost u Africi, pred Drugi svetski rat. Te godine su joj i bile inspiracija za roman posle kojeg je i počela da se pita šta je svrha pisanja. A potom, još više, šta je svrha ljubavi, patnje, verovanja u ideju, šta su iskrenost, istina, moral, hrabrost. I da li je život „navikavanje na stvari koje su nepodnošljive“.
Druga, Crvena beležnica, baš kako i boja sugeriše, sadrži Anino iskustvo kao člana britanske Komunističke partije. U ovom delu knjige koji počinje od 1951, Doris Lesing daje vrlo oštru i preciznu kritiku ne samo staljinizma u Sovjetskom savezu već, naročito, ponašanja komunista u Velikoj Britaniji koji u osudi Staljinove politike uveliko i bezrazložno - sem iz razloga straha - kaskaju za Francuskom čiji intelektualci, osvestivši se, uveliko prekidaju svoje očijukanje sa politikom SSSR.
Doris Lesing je u ovom delu Zlatne beležnice najjača u svojoj angažovanosti: ona nam predočava apsurdnost rada komunističkih partija na Zapadu koje objektivno ne mogu, ili vrlo retko (a pitanje je i koliko žele) uspevaju da se informišu o političkom teroru unutar granica SSSR. Pa, ipak, u tim se zapadnim komunističkim „ćelijama“ beskrajno i ponizno raspravlja o sovjetskoj politici, u senci staljinističke kandže zastrašivanja i represije koja se nevidljivo iz SSSR širi i na njih. Britanski i ini komunisti u zapadnim zemljama predstavljaju klonove SSSR; oni poslušno nemaju stav, a ako se ne boje da ga imaju onda strepe da kažu šta misle. Premišljaju se, kolebaju, i na kraju jedini vid njihovog otpora ogleda se u izlasku iz Partije. Na svom malom terenu, ukopani, oni nesvesno igraju svoje uloge sitnih komunističkih birokrata, bespomoćnih pred užasom koji prepoznaju na Istoku ali i pred makartističkom antikomunističkom histerijom koja je zapalila Ameriku.
Gde je ta odgovornost ne samo intelektualca već svakog čoveka pred ovim zlom, pita se Ana Vulf, a današnji čitalac Zlatne beležnice prepoznaje da je pitanje upućeno i njemu. Jer, kako junakinja Doris Lesing rezignirano zaključuje, jedino iskustvo iz kojeg ljudi ne umeju ništa da nauče jeste upravo političko iskustvo.
Ali, ako postoje druga iskustva iz kojih se uči onda njih valja zapisati u trećoj, Žutoj beležnici. U njoj se nalazi romansirana priča o Aninoj ljubavnoj vezi sa muškarcem koji ju je ostavio. Ova beležnica govori o složenom odnosu muškarca i žene iz čega je najgore zaključiti da se Doris Lesing zalaže za feminizam. Suštinski, celo delo ove britanske književnice duboko je i suptilno istraživanje o načinima oslobođenja Žene i Muškarca i o stvaranju zajedničkog Sopstva. U tom istraživanju, žudnja za slobodom i za sjedinjenjem sa Drugim razgrađuje se detaljno na različita pa čak i promiskuitetna seksualna iskustva ali i na beskrajne intimne razgovore iz kojih se čita vapaj oslobođenog usamljenika. U ovakvim redovima otkriva se nesumnjivi omaž Doris Lesing psihoanalizi.
Četvrta, Plava beležnica potvrđuje prethodno: u njoj su Anini zapisi o sebi, o snovima o kojima raspravlja sa doktorkom, o prijateljicama i o muškarcima. U vezi sa jednim od njih Ana će doživeti grozničavo i bolno iskustvo zajedničkog propadanja u unutarnji ponor iz kojeg će se oboje roditi pročišćeni patnjom, autentičnom i silovitom kao što je Umetnost.
I, iz toga izrasta i kruna romana, peta, Zlatna, beležnica.
Ana slučajno kupljenu svesku boje zlata poklanja ljubavniku za njegov roman ali tu sunčanu, toplu boju poverenja u novi život i novo dostojanstvo prema sebi i drugima uzima za naslov svog sledećeg romana koji će nazvati Zlatna beležnica Time se zaokružuje mudra i vešto izvedena postmodernistička igra Doris Lesing sa beležnicama koje se međusobno ukrštaju, tonu i izranjaju jedna iz druge, stvarajući buduće napisane ili naslućene sveske.
Roman Lesingova počinje rečenicom koju će Ani sugerisati odlazeći ljubavnik, baš kao što će i Ana u poklonjenoj zlatnoj svesci sugerisati prvu rečenicu njegovog budućeg romana. Zlatna beležnica je, dakle, zalog da se čovek može spoznati i promeniti. Način promene, naravno, bira sam. I, pridržavajući se jedino važećeg pravila: da od straha za novim, život koji mu je dat ne proćerda u himerama.
Anđelka Cvijić
23.07.10 B92
Predstavljena “Zlatna Beležnica“
Doris Lesing
Roman "Zlatna beležnica", kojim je nobelovka Doris Lesing već po objavljivanju, 1962. godine, stekla svetsku slavu, objavila je je izdavačka kuća "Agora" iz Zrenjanina.
Zrenjaninska izdavačka kuća koja je 2007, kada je Doris Lesing (na fotografiji) dobila Nobelovu nagradu za književnost, bila jedina u Srbiji koja je imala jednu njenu objavljenju knjigu (Peto dete) do danas je objavila deset knjiga vremešne spisateljice, rođene 1919. godine u tadašnjoj Persiji, današnjem Iranu.
Glavni urednik "Agore", Nenad Šaponja ocenio je da je objavljivanje "Zlatne beležnice" bitan događaj za srpsku kulturu jer je reč o jednom od najznačajnijih romana objavljenih na engleskom govornom području u drugoj polovini 20. veka.
Ističući da se Lesing stalno menjala od kako je 1950. godine u realističkom pripovedačkom maniru objavila prvu knjigu "Trava peva", Šaponja je napomenuo da je već sa "Zlatnom beležnicom", odmah prevedenom na više od 30 jezika, promenila recepciju proze.
Lesing, koja je zbog pripadanja komunistima, na Nobelovu nagradu čekala 40 godina, koliko je prošlo od kako je prvi put nominovana za najprestižnije priznanje, još 1974. godine, objavivši "Leto pre sumraka" , pokazala je žestoku kritiku Zapada i ideje globalizma.
Kretala se potom u vodama postmodernizma, feminizma, naučne fantastike, tako da je teško jednoznačno odrediti njeno mesto u svetu književnosti, rekao je Šaponja.
"Zlatna beležnica", koja je na na ovim prostorima prvi put objavljena 1971. godine u Hrvatskoj, smatra se feminističkim romanomom jer njen skelet predstavlja pet celina nazvanih Slobodne žene.
Šaponja, međutim, misli da to što ona prodire u najtananije tajne žene ne znači da je ona feministička i da je i sama autorka odbacila taj ključ za njeno čitanje.
Roman se na 616 strana bavi socijalnim relacijama, muško-ženskim odnosima, dubinom osećaja života, ocenio je Šaponja.
On je podsetio da roman prati život književnice Ane Vulf koja doživljava svetsku slavu svojom prvom knjigom i ne uspeva da napiše narednu.
Rastrzana između različitih uloga koja ima kao supruga, ljubavnica, pisac i politički aktivista vodi dnevnike u sveskama različite boje koji odgovaraju različitim delovima njene ličnosti.
Tek kada pretrpi nervni slom i potpunu dezintegraciju, biće u stanju da otkrije novu „celovitost“ o kojoj piše u poslednjoj beležnici.
Knjigu je sa engleskog preveo Predrag Šaponja i na objavljivanju najznačajnije knjige Lesingove u "Agori" je rađeno oko dve godine.
Šaponja je podsetio da je nobelovka, pre nego što se 1949. godine doselila u London, gde je i danas nastanjena, živela u tadašnjoj Južnoj Rodeziji i otuda njeno dobro poznavanje Afrike, pretočeno i u knjigu.
Zanimljivo je da je zanemarila formalno obrazovanje za šta je "najzaslužnija" katolička škola čije ju je nametanje stereotipa odvratilo od daljeg školovanja. To joj nije smetalo da se upozna sa svim relevantnim kulturama, pogotovo književnošću, doživlavajući englesku kulturu kao provincijalnu upravo zbog zanemarivanja drugih, rekao je Šaponja.
On je podsetio da iz dva braka ima troje dece i da je posle nekoliko poseta ŠSR-u počela da kritikuje ono što je videla i da se "hladi" od ideje komunizma. Ne pristjući da ublaži svoju retoriku po pitanju Zapada, što joj je sugerisano kako bi joj prolaz do Nobelove nagrade bio lakši, kada ju je 2007. godine konačno dobila rekla je da se ona nije promenila, već da je to uradio žiri.
