Engleska knjizevnica Doris Lesing (Lessing), dobitnica Nobelove nagrade za knjizevnost 2007. godine, okoncala je formalno obrazovanje jos kao tinejdzerka, a proslavila se romanima u kojima opisuje odnose polova i rasa. Ostra kriticarka aparthejda, bila je i clanica britanske Komunisticke partije i aktivna u kampanjama protiv nuklearnog naoruzanja, a iako je Svedska akademija istakla njen uticaj na feministicki pokret u ranom periodu, sama Doris Lesing svojevremeno se od njega distancirala.
Doris Lesing nagradjena je Nobelom za celokupno delo, kao autorka velikog zenskog iskustva koja sa skepticizmom, zarom i vizionarskom moci tematizuje i istrazuje danasnju podeljenu civilizaciju.
Debitovala je romanom “The Grass Is Singing” (1950), a medju njenim najpoznatijim delima je “Zlatna beleznica” (The Golden Notebook) iz 1962. godine, za koju je Svedska akademija navela da je bila pionirski rad bitan i za feministicki pokret i da pripada knjigama koje su medju prvima predstavile novi pogled 20. veka na musko - zenske odnose.
Doris Lesing negirala je, medjutim, da je ikada bila aktivna feministkinja, navodeci da nije nikada ni volela taj pokret, jer je previse ideoloski zasnovan.
“Svakakve tvrdnje o meni jednostavno nisu tacne”, rekla je Doris Lesing.
Sadrzaj njenih ostalih romana krece se od polu - autobiografskih iskustava iz Afrike, gde je provela detinjstvo i mladost, preko drustvenih i politickih pitanja, do psiholoskih trilera i naucne fantastike.
Rodjena je 22. oktobra 1919. godine u britanskoj porodici u Kermansahu u Persiji, sadasnjem Iranu, kao Doris Mej Tejlor (May Taylor). Njen otac Kuk Tejlor (Cook) bio je kapetan u britanskoj vojsci tokom Prvog svetskog rata, a potom bankar, dok je majka Emili bila medicinska sestra.
Doris Lesing je opisala deo detinjstva, koji je provela u Zimbabveu, u prvom delu autobiografije “Under My Skin” (1994).
U mladosti je radila kao dadilja, telefonistkinja, sluzbenica, stenografkinja i novinarka, objavivsi nekoliko kratkih prica.
Udala se 1939. godine za Frenka Carlsa Visdoma (Grank Charles Wisdom), sa kojim ima sina Dzona (John) i cerku Dzin (Jean), a razveli su se 1943. godine, nakon cega se 1945. udala za Gotfrida Lesinga (Gottfried), nemacko - jevrejskog imigranta koga je upoznala na sastanku jedne markisisticke grupe u vezi sa rasnim pitanjima. Sa Lesingom ima sina Pitera. Kada su se razveli 1949. godine, preselila se u London i pocela ozbiljno da se bavi pisanjem.
Izmedju 1952. i 1956. godine bila je clanica britanske Komunisticke partije i aktivna u kampanjama protiv nuklearnog napruzanja.
Zbog kritika juznoafrickog rezima bio joj je zabranjen ulazak u tu zemlju, prvi put 1956. do 1995. godine.
Posle krace posete Juznoj Rodeziji, sada Zimbaveu, bio joj je zabranjen ulazak i u tu zemlju, u kojoj je odrasla. Povratak u Zimbabve opisala je u knjizi “African Laughter: Four Visits to Zimbabwe” (1992).
Njen debitantski roman “The Grass is Singing” (1950) ispituje odnos bele zene farmera i njenog crnog sluge.
I radnja njenog poluautobiografskog serijala “Children of Violence” vecim delom je smestena u Afriku.
Taj serijal obuhvata knjige “Martha Quest” (1952), “A Proper Marriage” (1954), “A Ripple from the Storm” (1958), “Landlocked” (1965) i “The Four-Gated City” (1969).
Pravi proboj ostvarila je “Zlatnom beleznicom”, cija glavna junakinja, Ana Volf, ima pet beleznica o Africi, poltici i komunistickoj partiji, odnosima sa muskarcima i seksu, Jungovoj analizi i tumacenju snova.
Tokom 70-ih objavila je, izmedju ostalog, “Briefing for a Descent into Hell” (1971), a knjige iz tog perioda sama je okarakterisala kao introspektivna dela.
U seriji romana “Canopus in Argos: Archives” (1–5, 1979–1984) usla je u oblast naucne fantastike, ispitujuci razvoj ljudske vrste u postatomskom periodu razvoja drustva. Pisala je i o kolonijalizmu, nuklearnom ratu i ekoloskoj katastrofi, kao i suprotnosti zenskih i muskih principa.
Sredinom 80-ih vratila se realistickom nacinu pisanja delom “The Good Terrorist” (1985), satiricnom slikom potrebe savremenog drustva za kontrolom kroz pricu o mladoj zeni koja se prikljucuje teroristima.
Usledila su autobiografska dela “Under My Skin” (1994) i “Walking in the Shade” (1997), kojima se osvrnula i na celu epohu i poslednje dane engleske imperije.
Medju njenim bitnim delima su i “The Summer Before the Dark” (1973) o slomu vrednosti sredovecne zene i “The Fifth Child” (1988), psiholoski triler o porodicnim odnosima.
Vizije globalne katastrofe navele su je da se vrati jednostavnijem zivotu, pa je poslednje decenije objavila dela “Mara and Dann” (1999) i “The Story of General Dann and Mara"s Daughter, Griot and the Snow Dog” (2005).
Doris Lesing dobitnica je vise knjizevnih nagrada, a iako je bila tri puta nominovana za Buker, nikada je nije dobila.
Izmedju ostalog, dobila je nagradu princa os Asturije 2001. godine i S.T. Dupont Golden PEN nagradu (2002).
03.10.09 Danas
Pogled koji razotkriva
PROZA - Londonske skice Doris Lesing
Zrenjaninska izdavačka kuća Agora, tokom protekle dve godine, upoznala je ovdašnju čitalačku publiku sa većinom ključnih romana britanske nobelovke Doris Lesing (uskoro izlazi i Zlatna beležnica, koja joj je donela svetsku slavu), a sada je objavila i jedan od dva najpoznatija izbora priča ove autorke. U izuzetnoj tematskoj zbirci Londonske skice (London observed: stories and sketches) sabrane su priče inspirisane Londonom, u kojima dolazi do interakcije između junaka i specifičnog socijalnog okruženja ovog grada.
Uz ime Doris Lesing vezuju se pojmovi kao što su feminizam i društvena angažovanost, posebno kritika rasizma i kolonijalizma, dok bi se način pripovedanja najbliže mogao opisati kao metatafizički realizam, proza koja kreće od realnog i opipljivog: scene, detalja, dijaloga, a cilj joj je razotkrivanje suštinskog, onog što se krije ispod površine. U Londonskim skicama ta površina je uglađenost britanskog života, u kojoj samo pažljivi posmatrači, kakvi su obično junaci Doris Lesing, umeju da prepoznaju disonantne tonove kroz koje probija ogoljena animalnost, bilo u vidu borbe za dominaciju između muškaraca i žena, sinova i očeva, majki i ćerki, bilo kao iskonska potreba za ljubavlju, dodirom i zajedništvom, koja se u savremenom društvu prikriva kao nepoželjna.
Likovi su živi i upečatljivi, iako je reč o kratkoj formi, a perspektiva je uglavnom ženska. Orijentacija na žensko iskustvo, pak, nije programska, već u sebi ujedinjuje svu složenost obuhvaćenu ovim pojmom, pošto Doris Lesing ne robuje nijednoj ideologiji, pa ni feminističkoj. Njene junakinje se bore i dalje, a njihova borba je hrabra i istrajna, iako se front u međuvremenu promenio, postao fluidniji.
Većina priča dešava se u severnom Londonu, ali prizori su dosta različiti. Šokantna Debi i Džuli, koja otvara knjigu, zavlači se u London skvotova i narko-dilera, mračnih i prljavih skloništa u kojima se skrivaju maloletne trudnice i izgladneli psi; Majka predmetnog deteta vodi nas u nehumano betonsko predgrađe u kom žive Arapi, dok se ostale priče odvijaju na konvencionalnijim mestima: bolnicama, aerodromima, metroima, parkovima i mirnim ulicama, luksuznim restoranima i lokalnim kafeima. Iako u Londonu žive ljudi svih socijalnih slojeva, i sa svih krajeva sveta, ta draž raznovrsnosti često je samo prividna idila, posebno kada se umešaju siromaštvo i glad. U pričama DHSS i U odbranu metroa autorka ukazuje na društvenu nejednakost i nadmen odnos privilegovanog Zapada prema žiteljima „Trećeg sveta“, o čemu je mnogo puta javno govorila, između ostalog i prilikom primanja Nobelove nagrade za književnost 2007. godine.
Jedan broj priča bavi se i životinjskim svetom, opet na sasvim poseban način. Naturalistički opis porođaja, s početka zbirke, ima svoju paralelu u priči Zadovoljstva parka, u kojoj srna donosi na svet mlado lane, dok minijatura Vrapci prikazuje jedan stariji bračni par kome posmatranje cikličnih kretanja u prirodi pomaže da prevaziđe traumu odvajanja od sopstvenog deteta. Životinjski svet tako je izgubljena spona sa prirodom, surovom i veličanstvenom, koja se nekada javlja kao utočište od besmislene ljudske destruktivnosti, a drugi put pokazuje svoje mračnije lice, koje je autorka najupečatljivije opisala u čuvenom romanu Peto dete. Animalni instikti povezani su i sa „nasilnošću i glupošću mladosti“, nasuprot uobičajeno sentimentalnoj slici iste, nagonima za razaranjem koji se ne mogu objasniti samo socijalnim prilikama (U odbranu metroa).
Nevelike po obimu (najkraće imaju dve-tri, najduže tridesetak strana), Londonske skice su savršeno uobličene, bez ijednog slabog mesta u zbirci, a po finoći i britkosti pripovedanja jedva da imaju ravne u celokupnoj savremenoj književnosti. Iako je ovako zanimljiva knjiga zasluživala posvećeniji i donekle precizniji prevod, posao koji su uradili Aleksandar Bjelogrlić i Mirjana Đurđević, koja je takođe prevela nekoliko priča, ipak je solidan. On omogućava čitaocu dobro polazište za produbljivanje interesa za ovu autorku, koju bi svako ko može trebalo da čita i u engleskom originalu.
Tijana Spasić
