Engleska knjizevnica Doris Lesing (Lessing), dobitnica Nobelove nagrade za knjizevnost 2007. godine, okoncala je formalno obrazovanje jos kao tinejdzerka, a proslavila se romanima u kojima opisuje odnose polova i rasa. Ostra kriticarka aparthejda, bila je i clanica britanske Komunisticke partije i aktivna u kampanjama protiv nuklearnog naoruzanja, a iako je Svedska akademija istakla njen uticaj na feministicki pokret u ranom periodu, sama Doris Lesing svojevremeno se od njega distancirala.
Doris Lesing nagradjena je Nobelom za celokupno delo, kao autorka velikog zenskog iskustva koja sa skepticizmom, zarom i vizionarskom moci tematizuje i istrazuje danasnju podeljenu civilizaciju.
Debitovala je romanom “The Grass Is Singing” (1950), a medju njenim najpoznatijim delima je “Zlatna beleznica” (The Golden Notebook) iz 1962. godine, za koju je Svedska akademija navela da je bila pionirski rad bitan i za feministicki pokret i da pripada knjigama koje su medju prvima predstavile novi pogled 20. veka na musko - zenske odnose.
Doris Lesing negirala je, medjutim, da je ikada bila aktivna feministkinja, navodeci da nije nikada ni volela taj pokret, jer je previse ideoloski zasnovan.
“Svakakve tvrdnje o meni jednostavno nisu tacne”, rekla je Doris Lesing.
Sadrzaj njenih ostalih romana krece se od polu - autobiografskih iskustava iz Afrike, gde je provela detinjstvo i mladost, preko drustvenih i politickih pitanja, do psiholoskih trilera i naucne fantastike.
Rodjena je 22. oktobra 1919. godine u britanskoj porodici u Kermansahu u Persiji, sadasnjem Iranu, kao Doris Mej Tejlor (May Taylor). Njen otac Kuk Tejlor (Cook) bio je kapetan u britanskoj vojsci tokom Prvog svetskog rata, a potom bankar, dok je majka Emili bila medicinska sestra.
Doris Lesing je opisala deo detinjstva, koji je provela u Zimbabveu, u prvom delu autobiografije “Under My Skin” (1994).
U mladosti je radila kao dadilja, telefonistkinja, sluzbenica, stenografkinja i novinarka, objavivsi nekoliko kratkih prica.
Udala se 1939. godine za Frenka Carlsa Visdoma (Grank Charles Wisdom), sa kojim ima sina Dzona (John) i cerku Dzin (Jean), a razveli su se 1943. godine, nakon cega se 1945. udala za Gotfrida Lesinga (Gottfried), nemacko - jevrejskog imigranta koga je upoznala na sastanku jedne markisisticke grupe u vezi sa rasnim pitanjima. Sa Lesingom ima sina Pitera. Kada su se razveli 1949. godine, preselila se u London i pocela ozbiljno da se bavi pisanjem.
Izmedju 1952. i 1956. godine bila je clanica britanske Komunisticke partije i aktivna u kampanjama protiv nuklearnog napruzanja.
Zbog kritika juznoafrickog rezima bio joj je zabranjen ulazak u tu zemlju, prvi put 1956. do 1995. godine.
Posle krace posete Juznoj Rodeziji, sada Zimbaveu, bio joj je zabranjen ulazak i u tu zemlju, u kojoj je odrasla. Povratak u Zimbabve opisala je u knjizi “African Laughter: Four Visits to Zimbabwe” (1992).
Njen debitantski roman “The Grass is Singing” (1950) ispituje odnos bele zene farmera i njenog crnog sluge.
I radnja njenog poluautobiografskog serijala “Children of Violence” vecim delom je smestena u Afriku.
Taj serijal obuhvata knjige “Martha Quest” (1952), “A Proper Marriage” (1954), “A Ripple from the Storm” (1958), “Landlocked” (1965) i “The Four-Gated City” (1969).
Pravi proboj ostvarila je “Zlatnom beleznicom”, cija glavna junakinja, Ana Volf, ima pet beleznica o Africi, poltici i komunistickoj partiji, odnosima sa muskarcima i seksu, Jungovoj analizi i tumacenju snova.
Tokom 70-ih objavila je, izmedju ostalog, “Briefing for a Descent into Hell” (1971), a knjige iz tog perioda sama je okarakterisala kao introspektivna dela.
U seriji romana “Canopus in Argos: Archives” (1–5, 1979–1984) usla je u oblast naucne fantastike, ispitujuci razvoj ljudske vrste u postatomskom periodu razvoja drustva. Pisala je i o kolonijalizmu, nuklearnom ratu i ekoloskoj katastrofi, kao i suprotnosti zenskih i muskih principa.
Sredinom 80-ih vratila se realistickom nacinu pisanja delom “The Good Terrorist” (1985), satiricnom slikom potrebe savremenog drustva za kontrolom kroz pricu o mladoj zeni koja se prikljucuje teroristima.
Usledila su autobiografska dela “Under My Skin” (1994) i “Walking in the Shade” (1997), kojima se osvrnula i na celu epohu i poslednje dane engleske imperije.
Medju njenim bitnim delima su i “The Summer Before the Dark” (1973) o slomu vrednosti sredovecne zene i “The Fifth Child” (1988), psiholoski triler o porodicnim odnosima.
Vizije globalne katastrofe navele su je da se vrati jednostavnijem zivotu, pa je poslednje decenije objavila dela “Mara and Dann” (1999) i “The Story of General Dann and Mara"s Daughter, Griot and the Snow Dog” (2005).
Doris Lesing dobitnica je vise knjizevnih nagrada, a iako je bila tri puta nominovana za Buker, nikada je nije dobila.
Izmedju ostalog, dobila je nagradu princa os Asturije 2001. godine i S.T. Dupont Golden PEN nagradu (2002).
26.02.08
O agilnosti domaćih izdavača
Trava peva, Doris Lesing
O agilnosti domaćih izdavača mnogo može da kaže podatak da se prečesto dogadjalo da o piscu Nobelovcu ne znamo gotovo ništa. Malo je falilo da se to dogodi i sa Doris Lesing, engleskom spisateljicom koja za sobom ima preko pedeset romana i šezdeset godina stvaralačkog rada, a kod nas samo dve objavljene knjige – sabrane eseje koje je objavio Bata 1993. i roman Peto dete u izdanju Agore, 2004. Obe knjige su prošle prilično nezapaženo sve do objave da je Lesingova 104 nosilac Nobelove nagrade.
" Uprkos tome, Lesingova nikome nije bila apsolutno novo ime književnosti. Njena poluvekovna prisutnost u javnosti nije mogla čak ni kod nas proći nezapaženo, ali koje su njene glavne teme i opsesije u književnosti, kao i specifičnosti njenog rukopisa, za domaće čitaoce ostali su do skora tajna. Sada kada je Agora nastavila da sukcesivno objavljuje njene najznačajnije knjige, prilika je da se upoznamo sa jednom od najznačajnijih spisateljica dvadesetog veka. "
Njen prvi roman Trava peva, objavljen 1950. godine izvanredan je početak ovog upoznavanja jer su u njemu na okupu autorkine ključne teme i opsesije koje su je i kasnije proslavile. Belkinja, nakon završene škole ostaje da živi u gradu, zapošljava se u administraciji i slobodno vreme provodi u druženju i na zabavama. Nezamislivo samostalna za pojmove sredine 20.veka u Africi, priterana malogradjanskim pogledima na svet svojih prijatelja, ona pristaje da se uda za siromašnog farmera i promeni svoj do tada srećan život za nemaštinu i patnju koja će je odvesti u nervno rastrojstvo. U nemilom koprcanju, uronjena u životne nedaće, ona se, takoreći nesvesno, zbližava sa jedinim preostalim crnim slugom i sve vodi već očekivanom tragičnom raspletu. Iz ovog kratkog sižea postaje jasno da je već prvim romanom Lesinogova trasirala put nekim od gorućih tema XX veka koje će je pratiti u većini njenih romana (ako se ne računa njen izlet u naučnu fantastiku), a to su rasizam, feminizam, socijalna raslojenost, destrukcija gradjanskog modela i njenog osnovnog postulata - porodice kao mikrosveta u kome se ogledaju egzistencijalni nemiri i osujećenost, a sve to ponekad do razmera zastrašujućeg. Poetički bliska realističkom izrazu, Doris Lesing ga često prevazilazi slikama naizgled obične realnosti koju smo skloni da prihvatamo zdravo za gotovo, dok ona u svojoj suštini krije izopačenost i nesreću pojedinca prikrivenu formom „normalnog života“. Jezgrovite i minimalističkim sredstvima dočarane povesti o stegama koje civilizovano društvo nameće pod izgovorom normalnosti gradjanskih kodeksa, ispunjene su stereotipima i suštinskom neslobodom i one su najčešće apostrofirane motivima zdravlja i bolesti, pre svega u psihološkom smislu, kao dve protivteže koje će nepogrešivo ukazati na anomalije jednog društva. Tako se slike realnosti raskrinkavaju u romanima Doris Lesin i dobijaju svoju iščašenu vizuru koja snagom njenog talenta prevazilazi okvire realizma i dopire do metafizičkih istina o identitetu i egzistenciji individue. Svako društvo i svaki pojedinac lako može ostvariti nivo prepoznavanja u njenim romanima, i to se ne odnosi samo na probleme polnog identiteta, rasizma ili gradjanskog rasapa. Zato je tako lako bilo prisvajati Doris Lesing, kao što su to činile svojevremeno feministkinje, uprkos njenom nepristajanju na svrstavanje. A ona je samo oduvek bila spisateljica koja je precizno secirajući društvo zasecala njegove najbolnije tačke.
Jasmina Vrbavac
Vavilon, 26. februar 2008.
