Engleska knjizevnica Doris Lesing (Lessing), dobitnica Nobelove nagrade za knjizevnost 2007. godine, okoncala je formalno obrazovanje jos kao tinejdzerka, a proslavila se romanima u kojima opisuje odnose polova i rasa. Ostra kriticarka aparthejda, bila je i clanica britanske Komunisticke partije i aktivna u kampanjama protiv nuklearnog naoruzanja, a iako je Svedska akademija istakla njen uticaj na feministicki pokret u ranom periodu, sama Doris Lesing svojevremeno se od njega distancirala.
Doris Lesing nagradjena je Nobelom za celokupno delo, kao autorka velikog zenskog iskustva koja sa skepticizmom, zarom i vizionarskom moci tematizuje i istrazuje danasnju podeljenu civilizaciju.
Debitovala je romanom “The Grass Is Singing” (1950), a medju njenim najpoznatijim delima je “Zlatna beleznica” (The Golden Notebook) iz 1962. godine, za koju je Svedska akademija navela da je bila pionirski rad bitan i za feministicki pokret i da pripada knjigama koje su medju prvima predstavile novi pogled 20. veka na musko - zenske odnose.
Doris Lesing negirala je, medjutim, da je ikada bila aktivna feministkinja, navodeci da nije nikada ni volela taj pokret, jer je previse ideoloski zasnovan.
“Svakakve tvrdnje o meni jednostavno nisu tacne”, rekla je Doris Lesing.
Sadrzaj njenih ostalih romana krece se od polu - autobiografskih iskustava iz Afrike, gde je provela detinjstvo i mladost, preko drustvenih i politickih pitanja, do psiholoskih trilera i naucne fantastike.
Rodjena je 22. oktobra 1919. godine u britanskoj porodici u Kermansahu u Persiji, sadasnjem Iranu, kao Doris Mej Tejlor (May Taylor). Njen otac Kuk Tejlor (Cook) bio je kapetan u britanskoj vojsci tokom Prvog svetskog rata, a potom bankar, dok je majka Emili bila medicinska sestra.
Doris Lesing je opisala deo detinjstva, koji je provela u Zimbabveu, u prvom delu autobiografije “Under My Skin” (1994).
U mladosti je radila kao dadilja, telefonistkinja, sluzbenica, stenografkinja i novinarka, objavivsi nekoliko kratkih prica.
Udala se 1939. godine za Frenka Carlsa Visdoma (Grank Charles Wisdom), sa kojim ima sina Dzona (John) i cerku Dzin (Jean), a razveli su se 1943. godine, nakon cega se 1945. udala za Gotfrida Lesinga (Gottfried), nemacko - jevrejskog imigranta koga je upoznala na sastanku jedne markisisticke grupe u vezi sa rasnim pitanjima. Sa Lesingom ima sina Pitera. Kada su se razveli 1949. godine, preselila se u London i pocela ozbiljno da se bavi pisanjem.
Izmedju 1952. i 1956. godine bila je clanica britanske Komunisticke partije i aktivna u kampanjama protiv nuklearnog napruzanja.
Zbog kritika juznoafrickog rezima bio joj je zabranjen ulazak u tu zemlju, prvi put 1956. do 1995. godine.
Posle krace posete Juznoj Rodeziji, sada Zimbaveu, bio joj je zabranjen ulazak i u tu zemlju, u kojoj je odrasla. Povratak u Zimbabve opisala je u knjizi “African Laughter: Four Visits to Zimbabwe” (1992).
Njen debitantski roman “The Grass is Singing” (1950) ispituje odnos bele zene farmera i njenog crnog sluge.
I radnja njenog poluautobiografskog serijala “Children of Violence” vecim delom je smestena u Afriku.
Taj serijal obuhvata knjige “Martha Quest” (1952), “A Proper Marriage” (1954), “A Ripple from the Storm” (1958), “Landlocked” (1965) i “The Four-Gated City” (1969).
Pravi proboj ostvarila je “Zlatnom beleznicom”, cija glavna junakinja, Ana Volf, ima pet beleznica o Africi, poltici i komunistickoj partiji, odnosima sa muskarcima i seksu, Jungovoj analizi i tumacenju snova.
Tokom 70-ih objavila je, izmedju ostalog, “Briefing for a Descent into Hell” (1971), a knjige iz tog perioda sama je okarakterisala kao introspektivna dela.
U seriji romana “Canopus in Argos: Archives” (1–5, 1979–1984) usla je u oblast naucne fantastike, ispitujuci razvoj ljudske vrste u postatomskom periodu razvoja drustva. Pisala je i o kolonijalizmu, nuklearnom ratu i ekoloskoj katastrofi, kao i suprotnosti zenskih i muskih principa.
Sredinom 80-ih vratila se realistickom nacinu pisanja delom “The Good Terrorist” (1985), satiricnom slikom potrebe savremenog drustva za kontrolom kroz pricu o mladoj zeni koja se prikljucuje teroristima.
Usledila su autobiografska dela “Under My Skin” (1994) i “Walking in the Shade” (1997), kojima se osvrnula i na celu epohu i poslednje dane engleske imperije.
Medju njenim bitnim delima su i “The Summer Before the Dark” (1973) o slomu vrednosti sredovecne zene i “The Fifth Child” (1988), psiholoski triler o porodicnim odnosima.
Vizije globalne katastrofe navele su je da se vrati jednostavnijem zivotu, pa je poslednje decenije objavila dela “Mara and Dann” (1999) i “The Story of General Dann and Mara"s Daughter, Griot and the Snow Dog” (2005).
Doris Lesing dobitnica je vise knjizevnih nagrada, a iako je bila tri puta nominovana za Buker, nikada je nije dobila.
Izmedju ostalog, dobila je nagradu princa os Asturije 2001. godine i S.T. Dupont Golden PEN nagradu (2002).
Sunca dugačkih leta početkom prošlog veka obećavala su samo mir i bogatstvo, prosperitet i sreću da ne spominjemo. Niko nije pamtio ništa nalik tim letnjim danima kada je sunce stalno sijalo. Hiljade memoara i romana potvrđivalo je tu činjenicu, i stoga mogu pouzdano da izjavim da je te kasne subote u avgustu 1902. u selu Longerfild popodne bilo izvanredno. Povod je bila godišnja proslava Ujedinjene eseške i safoške banke, a mesto dešavanja nepregledno polje koje im je svake godine pozajmljivao farmer Redvej, koji je, inače, veći deo godine, tu držao krave. Aktivnosti su se odvijale na nekoliko različitih mesta. Uzbuđena vriska i povici na kraju polja govorili su da se ovde igraju deca. Dugačak sto, krcat svakojakom hranom, bio je postavljen pod nekim hrastovima. Najviše pažnje privlačila je utakmica kriketa, a većina posmatrača tiskala se oko figura odevenih u belo. Ceo prizor svakog časa pretile su da progutaju senke velikih brestova koji su odvajali ovo polje od sledećeg, sa kojeg su proterane krave ceo događaj posmatrale zamišljeno, pomerajući vilice poput kakvih tračara. Igrači u čistim belim dresovima, koji su posle celodnevne igre već bili pomalo prašnjavi, znali su koliko su važni na ovom letnjem festivalu, svesni da su sve oči uperene u njih uključujući i grupu varošana koji su se naginjali preko ograde odlučni da ništa ne propuste.
Nedaleko od terena za kriket, na jastucima poređanim po travi, sedele su krupna svetla žena čije je zajapureno lice svedočilo da joj ne prija vrućina, mrvica od devojke, njena ćerka, i devojka koja se upravo nagnula napred, očiju uperenih u lice gospođe Lejn, da čuje šta ova govori. „To je veoma ozbiljna stvar, draga moja, ta svađa sa tvojim ocem.“ U tom trenutku se svetla žena naže da mahne mladiću koji je izlazio da sa palicom stane kod gola, na šta se on osmehnu i klimnu glavom, pokazujući da ju je primetio. Bio je neverovatno zgodan, crn i dobro građen, a iznenadna tišina pokazivala je da u tome što on stoji tamo ima nečeg posebnog. Bacač je zaputio loptu i udarac ju je lako hitnuo na dobranu razdaljinu.
„Šššš“, rekla je Meri Lejn, „Samo malo. Hoću da vidim...“
Dejzi, ona devojčica, već je bila nagnuta gledajući napred, pa je sad i Emili Mekveg, druga devojka, takođe gledala, mada sigurno nije mnogo videla. Bila je sva rumena od uzbuđenja i odlučnosti i neprestano je ispod oka posmatrala stariju ženu, nadajući se da će joj privući pažnju.
Još jedna lopta poletela je ka zgodnom mladiću, koju on iznova spremno odbaci, što izmami mlak aplauz.
„Odlično“, rekla je gospođa Lejn i samo što nije počela da aplaudira, ali je bacač već bio potrčao napred.
Opet... opet... lopta se približila mestu gde su one sedele i igrač u polju je potrčao da je vrati. Timovi su se smenjivali, na nekoliko mesta začuo se aplauz, a onda gromoglasan pljesak kad je mladić loptu poslao skoro do mesta gde su se deca igrala.
Došlo je vreme za čaj. Dugački sto na nogarama je opkoljen, a jedna žena stajala je kraj čajnika i delila šolje.„Mogla bih da popijem jedan, Dejzi“, rekla joj je majka i devojčica otrča da stane u red.
Sad se gospođa Lejn setila da devojka Emili očekuje od nje mnogo više, pa je pažnju usmerila na nju i rekla:
„Stvarno mislim da ti još ne znaš u šta se upuštaš“.
Gospođa Lejn bila je uticajna žena, s prijateljima na važnim položajima, i već je iz desetak izvora saznala u šta se tačno Emili Mekveg upušta.
Devojka je prkosila ocu i rekla mu da neće otići na fakultet, biće medicinska sestra.
„Biće izmećarka među izmećarkama“, rekla je gospođa Lejn sebi, šokirana devojčinom odlukom.
Dobro je poznavala Džona Mekvega i njegovu porodicu. Dok je Emili bila u školi, sa divljenjem je pratila njene trijumfe, žaleći pri tom što njena ćerka nije tako bistra i što nema toliko duha i oštrine. Devojke su bile drugarice, a baš zato ljudi su se oduvek čudili koliko su različite. Jedna je bila povučena, naizgled krhka i lako ju je bilo prevideti, druga bi odmah zagospodarila sobom i okolnostima, uvek prva u svemu, glavna devojčica u školi, odnosila je nagrade: Emili Mekveg, drugarica i zaštitnica male Dejzi.
„Znam da mogu“, rekla je Emili mirno.
„Ali zašto, zašto?“, htela je gospođa Lejn da pita, i možda bi to i učinila da joj nije prišao mladić zaslužan za aplauze i ona je podigla glavu da ga poljubi i kaže: „Odlično. Baš, odlično“.
Ovde nešto mora da se ispriča.
On je prihvatio šolju čaja od Dejzi i ogromno parče torte i seo kraj prijateljice, gospođe Lejn. Poznavala ga je od kad se rodio.
Dva brata: starijeg, Harija, majka je obožavala. Bilo je poznato da je nezadovoljna što joj muž, otac dvojice dečaka, službenik u banci pun mržnje prema svom poslu, provodi svaki tren slobodnog vremena svirajući orgulje u crkvi. Umesto da, jasno, smatrala je, pokuša „da napreduje“. On je bio neambiciozan, ali su starijem sinu ponudili posao pre nego što je i završio školu, što je više nego što školarci mogu da očekuju. I on je, takođe, bio bistar, lako je polagao ispite, osvajao nagrade. Ali ova majka nije volela drugog sina, Alfreda, ili se barem tako ponašala.
Tući dete u ono doba samo je pokazivalo nameru da se poštuje Božja volja. „Štedi prut da razmaziš dete.“ Ali je gospođa Lejn, kad je to videla, bila šokirana. I ona je bila žena bankarskog službenika, na višem položaju, ali je njen muž bio stub crkve i bavio se lokalnim aktivnostima. Već dugo se diskutovalo o Alfredovoj nesreći što ima takvu majku i dečaku su svakojako povlađivali i činili posebne ustupke ljudi kojima ga je bilo žao. Nije ga zanimala škola, ali je zato bio veoma dobar sportista, naročito je dobro igrao kriket. Napunio je šesnaest pre otprilike nedelju dana i bio je premlad da igra sa muškarcima. Ali evo ga tu, igra, a ako je gospođa Lejn imala dobrog udela u ubeđivanju uticajnih ljudi da mu treba dati šansu da se istakne, ko bi to uopšte mogao znati? Alfredova majka sedela je među gledaocima i izgledalo je da joj je neprijatno kad joj ljudi čestitaju što ima tako briljantnog sina, očigledno smatrajući da bi uvek trebalo aplaudirati samo onom drugom sinu.
Alfredu se pružala šansa da iskaže i sebe i svoju spretnost i gospođa Lejn je bila oduševljena i sobom i njime. Često je govorila da voli tog dečaka kao da ga je ona rodila i žalila je što nije tako. Alfredova majka joj se nimalo nije dopadala, mada u ovoj zajednici u kojoj svako svakog zna, to nije bilo nešto što bi mogla često da izrazi.
„Alfrede“, rekla je, hladeći se programom dnevnih dešavanja, „Alfrede, sve si nas učinio ponosnim“.
I sad su Alfreda pozvali sa terena – i on je otrčao uputivši osmehe svim trima, Dejzi, koja ga je obožavala kao i njena majka, i toj drugoj devojci s kojom ga nisu upoznali.
Preko, na terenu, odigravalo se malo savetovanje sa Alfredom i, dok je ovo posmatrala, gospođa Lejn ponovo usmeri pažnju na Emili.
„Plata je veoma loša, veoma, ne možeš ni da zamisliš“, rekla je starija žena. „Radićeš poslove jedne izmećarke, jezivo, i radno vreme je dugačko. A i hrana je loša.“ Nije joj bilo lako da iznese još neku primedbu...
04.10.08 Vijesti
Surova stvarnost i neostvareni snovi
Alfred i Emili, Doris Lesing
“Alfred i Emili” posljednji roman britanske nobelovke Doris Lesing, koji je kritika u Engleskoj dočekala sa nepodijeljenim pohvalama, predstavlja literarnu rekonstrukciju života spisateljičinih roditelja, Alfreda Tajlera i Emili Makvej. Ovo djelo predstavlja neku vrstu posmrtnog darivanja i ispravljanja starih nepravdi. Veliki interes čitalaca na ovim prostorima za prevedene knjige Doris Lesing (“Peto dijete”, “Ben u svijetu”, “Ljeto pije sumraka”, “Trava pjeva”, “A posebno mačke” i “Memoari preživjele”) bio je presudan da njen najnoviji roman “Alfred i Emili”, koji se na engleskom jeziku pojavio u maju ove godine, zrenjaninski izdavač “Agora” prevede iz rukopisa i da srpski prevod (Tamara Veljković-Blagojević) bude prvi prevod ovog djela na neki strani jezik.
Zamišljen kao mješavina memoara i fikcije, roman “Alfred i Emili” se sastoji iz dva poglavlja u podnaslovu određena kao: Kratki roman i Dva života. U prvom dijelu autorka se trudila da svoje roditelje liši stvarne faktografije, predstavljajući njihove živote onakvima kakvi su mogli biti da nije bilo strahota Prvog svjetskog rata (koga ona naziva terminologijom toga doba – Veliki rat), i koji je i te kako uticao na sudbine i kasniji život njenih roditelja. U literarnoj verziji nema rata, roditelji su mladi, ostvarivanje njihovih snova je na pragu, ali se oni neće vjenčati, otac će postati farmer, a majka će biti medicinska sestra i udati se za doktora... Autorka kaže da im je “Podarila živote kakve je trebalo da imaju. Dala sam im život bez rata, pristojan život, kakav mi živimo, jer nijesmo imali rat, a to shvatamo kao zauvijek dato”.
Drugi dio knjige je autobiografski i djeluje kao otrežnjenje poslije uljepšane, izmaštane verzije. Njen otac je u Prvom svjetskom ratu jedva preživio ranjavanje šrapnelom, poslije čega mu je amputirana noga. Velika ljubav njene majke, doktor iz bolnice u kojoj je kao sestra zbrinjavala ranjenike, utopio se u Lamanšu. Ovo su samo puke činjenice o njenim roditeljima i gubicima koje su pretrpjeli prije nego što su stupili u brak. Doris Lesing analizira porodične odnose pod sjenkom rata i sopstveno odrastanje na afričkoj farmi.
“Alfred i Emili”, antiratna knjiga mudre žene, pisana iskustvom i zrelošću poznih godina (“među starim ljudima leže cijeli kontinenti iskustva, odmah iza tih neupečatljivih lica”), ilustruje tvrdnju da se ne može pobjeći od sopstvene biografije i biografije bližnjih. Doris Lesing je u ovoj neobičnoj porodičnoj povijesti našla originalan pristup, na fin način je preklopila surovu stvarnost i neostvarene snove, varirajući između dijaloga i naracije. Iako naizgled različita dva dijela ovog romana se savršeno uklapaju: uzrok pronalazi posljedicu, nesreća - depresiju, tuga - nezadovoljstvo, dosada – otuđenje, bolest – smrt, da bi na kraju ova slagalica života postala jasna i precizna.
Doris Mej Tajler Lesing (1919, Persija, današnji Iran) spada u najznačajnije britanske pisce druge polovine 20. vijeka. U fokusu njenih knjiga nalazi se ljudska priroda u socijalnom okruženju, proispitivanje stereotipa i tabua, politički angažman i mentalno zdravlje, rasizam, feminizam, konflikti pojedinca u savremenom društvu. Formalno obrazovanje je okončala kao tinejdžerka, bila je oštra kritičarka aparthejda, članica britanske Komunističke partije i aktivna u kampanjama protiv nuklearnog naoružanja. U mladosti je radila kao dadilja, telefonistkinja, službenica, stenografkinja i novinarka, objavivši i nekoliko kratkih priča. Udala se 1939. godine za Frenka Čarlsa Visdoma sa kojim ima sina Džona i kćerku Džin, a razveli su se 1943. godine, nakon čega se 1945. udala za Gotfrida Lesinga, njemačko - jevrejskog imigranta koga je upoznala na sastanku jedne marksističke grupe u vezi sa rasnim pitanjima. Sa Lesingom ima sina Pitera. Kada su se razveli 1949. godine, preselila se u London i počela ozbiljno da se bavi pisanjem. Njena najznačajnija, pored pomenutih, djela su: „Zlatne bilježnice“, „Ispod moje kože“, „Dobri terorista“, „Opet ljubav“, „Djeca nasilja“, „Rascjep“.
V.OGNJENOVIĆ
