Engleska knjizevnica Doris Lesing (Lessing), dobitnica Nobelove nagrade za knjizevnost 2007. godine, okoncala je formalno obrazovanje jos kao tinejdzerka, a proslavila se romanima u kojima opisuje odnose polova i rasa. Ostra kriticarka aparthejda, bila je i clanica britanske Komunisticke partije i aktivna u kampanjama protiv nuklearnog naoruzanja, a iako je Svedska akademija istakla njen uticaj na feministicki pokret u ranom periodu, sama Doris Lesing svojevremeno se od njega distancirala.
Doris Lesing nagradjena je Nobelom za celokupno delo, kao autorka velikog zenskog iskustva koja sa skepticizmom, zarom i vizionarskom moci tematizuje i istrazuje danasnju podeljenu civilizaciju.
Debitovala je romanom “The Grass Is Singing” (1950), a medju njenim najpoznatijim delima je “Zlatna beleznica” (The Golden Notebook) iz 1962. godine, za koju je Svedska akademija navela da je bila pionirski rad bitan i za feministicki pokret i da pripada knjigama koje su medju prvima predstavile novi pogled 20. veka na musko - zenske odnose.
Doris Lesing negirala je, medjutim, da je ikada bila aktivna feministkinja, navodeci da nije nikada ni volela taj pokret, jer je previse ideoloski zasnovan.
“Svakakve tvrdnje o meni jednostavno nisu tacne”, rekla je Doris Lesing.
Sadrzaj njenih ostalih romana krece se od polu - autobiografskih iskustava iz Afrike, gde je provela detinjstvo i mladost, preko drustvenih i politickih pitanja, do psiholoskih trilera i naucne fantastike.
Rodjena je 22. oktobra 1919. godine u britanskoj porodici u Kermansahu u Persiji, sadasnjem Iranu, kao Doris Mej Tejlor (May Taylor). Njen otac Kuk Tejlor (Cook) bio je kapetan u britanskoj vojsci tokom Prvog svetskog rata, a potom bankar, dok je majka Emili bila medicinska sestra.
Doris Lesing je opisala deo detinjstva, koji je provela u Zimbabveu, u prvom delu autobiografije “Under My Skin” (1994).
U mladosti je radila kao dadilja, telefonistkinja, sluzbenica, stenografkinja i novinarka, objavivsi nekoliko kratkih prica.
Udala se 1939. godine za Frenka Carlsa Visdoma (Grank Charles Wisdom), sa kojim ima sina Dzona (John) i cerku Dzin (Jean), a razveli su se 1943. godine, nakon cega se 1945. udala za Gotfrida Lesinga (Gottfried), nemacko - jevrejskog imigranta koga je upoznala na sastanku jedne markisisticke grupe u vezi sa rasnim pitanjima. Sa Lesingom ima sina Pitera. Kada su se razveli 1949. godine, preselila se u London i pocela ozbiljno da se bavi pisanjem.
Izmedju 1952. i 1956. godine bila je clanica britanske Komunisticke partije i aktivna u kampanjama protiv nuklearnog napruzanja.
Zbog kritika juznoafrickog rezima bio joj je zabranjen ulazak u tu zemlju, prvi put 1956. do 1995. godine.
Posle krace posete Juznoj Rodeziji, sada Zimbaveu, bio joj je zabranjen ulazak i u tu zemlju, u kojoj je odrasla. Povratak u Zimbabve opisala je u knjizi “African Laughter: Four Visits to Zimbabwe” (1992).
Njen debitantski roman “The Grass is Singing” (1950) ispituje odnos bele zene farmera i njenog crnog sluge.
I radnja njenog poluautobiografskog serijala “Children of Violence” vecim delom je smestena u Afriku.
Taj serijal obuhvata knjige “Martha Quest” (1952), “A Proper Marriage” (1954), “A Ripple from the Storm” (1958), “Landlocked” (1965) i “The Four-Gated City” (1969).
Pravi proboj ostvarila je “Zlatnom beleznicom”, cija glavna junakinja, Ana Volf, ima pet beleznica o Africi, poltici i komunistickoj partiji, odnosima sa muskarcima i seksu, Jungovoj analizi i tumacenju snova.
Tokom 70-ih objavila je, izmedju ostalog, “Briefing for a Descent into Hell” (1971), a knjige iz tog perioda sama je okarakterisala kao introspektivna dela.
U seriji romana “Canopus in Argos: Archives” (1–5, 1979–1984) usla je u oblast naucne fantastike, ispitujuci razvoj ljudske vrste u postatomskom periodu razvoja drustva. Pisala je i o kolonijalizmu, nuklearnom ratu i ekoloskoj katastrofi, kao i suprotnosti zenskih i muskih principa.
Sredinom 80-ih vratila se realistickom nacinu pisanja delom “The Good Terrorist” (1985), satiricnom slikom potrebe savremenog drustva za kontrolom kroz pricu o mladoj zeni koja se prikljucuje teroristima.
Usledila su autobiografska dela “Under My Skin” (1994) i “Walking in the Shade” (1997), kojima se osvrnula i na celu epohu i poslednje dane engleske imperije.
Medju njenim bitnim delima su i “The Summer Before the Dark” (1973) o slomu vrednosti sredovecne zene i “The Fifth Child” (1988), psiholoski triler o porodicnim odnosima.
Vizije globalne katastrofe navele su je da se vrati jednostavnijem zivotu, pa je poslednje decenije objavila dela “Mara and Dann” (1999) i “The Story of General Dann and Mara"s Daughter, Griot and the Snow Dog” (2005).
Doris Lesing dobitnica je vise knjizevnih nagrada, a iako je bila tri puta nominovana za Buker, nikada je nije dobila.
Izmedju ostalog, dobila je nagradu princa os Asturije 2001. godine i S.T. Dupont Golden PEN nagradu (2002).
Došlo je proleće, zatim i leto, a oni su dolazili sve ređe, ponekad ih danima nije bilo. Derek je nabavio motor.
Sada, kad god bi čula za neku provalu, razbojništvo ili silovanje, ma gde da se desilo, krivila je njih, ali je mislila da je nepravedna. Ne mogu oni za sve biti krivi! U međuvremenu, čeznula je da odu. U njoj je kao kvasac rasla potreba da započne novi život. želela je da završi s ovom nesrećnom kućom i mislima koje su išle uz nju.
Ali, oni su ipak dolazili, ponekad. Kao da nisu dugo odsustvovali, ne rekavši ništa o tome gde su bili, ušetali bi u dnevnu sobu, i smestili se oko TV-a, četvorica ili petorica njih, ponekad čak i desetorica ili jedanaestorica. Nisu više pustošili frižider - sada je unutra bilo veoma malo toga. Donosili su enormne količine raznoraznih prehrambenih proizvoda koji su poticali iz desetine zemalja. Pice i kiš; kinesku i indijsku hranu, pita-hleb punjen salatom, tortilje, samoze, čili kon karn, pite i paste i sendviče. Bili su konvencionalni i zadrti Englezi, zar ne? Ne bi pojeli ništa osim onoga što su njihovi roditelji već isprobali! Izgleda da im nije bilo važno šta jedu, pod uslovom da toga ima mnogo i mogli su da prosipaju mrve i korice i kutije unaokolo, i ništa nisu morali da spremaju.
Ona je spremala za njima i mislila - neću još dugo.
Sela bi sama za veliki sto dok su oni leškarili s druge strane niskog zida, a zvuci s televizora činili protiv-struju njihovim snažnim, bučnim, srditim glasovima - glasovima otuđenog, neprijateljskog, ignorantskog plemena.
Širina stola ju je smirivala. Kada su ga kupili kao odbačeni mesarski sto, imao je rapavu, na mnogo mesta zasečenu površinu, ali su je izravnali stolarskim rendom i na tom stadijumu svog postojanja pokazivao je čistu, kremastu belinu novog sloja drveta. Ona i Dejvid su ga lakirali. Od tada, hiljade ruku, prstiju, rukava, golih podlaktica leti, obraza dece kojima je glava pala napred jer su zaspali u krilu nekom od odraslih, debeljuškastih stopala malih teturavaca koje su podizali da tuda hodaju dok svi aplaudiraju, sve to, dvadesetogodišnje glačanje i milovanje, dalo je širokoj ploči - bila je sva od jednog komada, odsečenog davnih dana s nekog gigantskog hrasta - svetlucavu svilastu površinu, tako glatku da su prsti klizili po njoj. Ispod ove kože ležali su uronjeni čvorovi i pršljenovi, njihov raspored joj je bio dobro poznat. Mada, bilo je ožiljaka po površini. Ovde se video smeđi polukrug gde je Doroti spustila previše vruć tiganj pa ga, ljuta na sebe, naglo podigla. Tamo je bio vijugavi crni otok, ali Harijet nije mogla da se seti šta ga je napravilo. Ako biste sto gledali iz određenog ugla, imao je polja prekrivena sićušnim jamicama ili udubljenjima, gde su postavljali metalne podmetače da dragocenu površinu sačuvaju od toplote posuda.
Kad bi se nagnula napred, mogla je da u svetlucanju vidi svoj odraz - mutno, ali dovoljno da se nagne ponovo nazad, izvan vidokruga. Izgledala je kao i Dejvid - staro. Niko ne bi rekao da ima četrdeset dve. Ali, nije to bilo obično starenje kad kosa sedi, koža postaje umorna: nevidljiva supstanca izlučivala se iz nje; oticao je iz nje neki sastojak koji su svi uzimali zdravo za gotovo, koji je bio nalik na sloj masti, ali nije bio stvaran.
Naslanjajući se nazad odakle nije mogla da vidi svoj nejasni lik, zamišljala je kako je, nekada, ovaj sto postavljan za gozbe i uživanja, za - porodični život. Ponovo je zamišljala scene od pre dvadeset, petnaest, dvanaest, deset godina, faze kroz koje je prošla paluba Lovatovih, prvo Dejvid i ona, hrabre naivčine, s njegovim roditeljima, i Doroti, i njenim sestrama... onda su došle bebe i postale mala deca, nove bebe... dvadeset ljudi, trideset, guralo se oko ove sjajne površine i ogledalo se u njoj, dodavali su druge stolove na krajeve, proširivali ovaj daskama postavljenim na nogare... videla je kako se ovaj sto produžava, i proširuje, i lica kako se okupljaju oko njega, uvek nasmejana lica, jer u ovom snu nisu primali na stan kritiku ili nesklad. I bebe... deca... čula je smeh male dece, njihove glasove, a onda široki sjaj stola kao da je potamneo, i pojavio se Ben, uljez, uništitelj. Oprezno je okrenula glavu, plašeći se da kod njega ne nadraži čula za koja je bila sigurna da ih poseduje, i videla ga tamo, u njegovoj stolici. Sedeo je odvojen od ostalih, uvek odvojen; i, kao i uvek, oči su mu počivale na licima drugih, promatrao je. Hladne oči? Uvek je mislila da su hladne; ali šta su videle? Zanete mislima? Čovek bi mogao poverovati da on razmišlja, prima podatke iz onoga što vidi i slaže ih - ali po unutrašnjim obrascima o kojima ona ili bilo ko drugi nisu mogli ni da nagađaju. U poređenju s grubim i neotesanim mladićima, on je bio zrelo biće. Dovršeno. Kompletno. Osećala je da gleda, kroz njega, u rasu koja je svoj vrhunac dostigla hiljadama i hiljadama godina pre čovečanstva, šta god to značilo, i uzela ovaj oblik. Da li su Benovi ljudi živeli u pećinama pod zemljom dok im se ledeno doba formiralo nad glavom, jeli ribu iz crnih podzemnih reka, ili se iskradali na površinu, u britki sneg da namame u zamku nekog medveda, ili pticu - ili čak ljude, njene (Harijetine) pretke? Da li su ti ljudi silovali žene očeva ljudske rase? I tako pravili nove rase, koje su napredovale i nestajale, ali su možda ostavile svoje seme u ljudskoj matrici, tu i tamo, da se pojave ponovo, kao što se Ben pojavio? (I možda su Benovi geni već bili u nekom fetusu koji se upravo bori da dođe na svet?)
Da li je osećao njene oči na sebi, kao što bi ih čovek osetio? Ponekad bi je pogledao dok ga je posmatrala - ne često, ali dešavalo se da mu oči sretnu njene. Unela bi tada u svoj pogled ove spekulacije, ove sumnje, svoju potrebu, svoju žudnju da zna više o njemu - koga je, na kraju krajeva, ona rodila, nosila osam meseci, iako ju je to umalo ubilo - ali on nije osećao pitanja koja je postavljala. Ravnodušno, ležerno, ponovo bi odvratio pogled, i oči bi mu prešle na lica njegovih ortaka, njegovih sledbenika.
I videle - šta?
Da li se ikada do sada sećao da ga je ona - njegova majka, ali šta je to njemu značilo? - našla na onom mestu, i dovela ga kući? Našla ga kad je bio bedna kreatura, polu-mrtva u ludačkoj košulji? Da li je znao da se, zato što ga je dovela, ova kuća ispraznila, i svi su otišli nekud, osta-vili nju samu?
U krug i u krug i u krug - da sam ga ostavila da umre, onda bismo svi mi, tako mnogo ljudi, bili srećni, ali nisam mogla, te stoga...
I šta će sada biti s Benom? Već je znao za polusrušene zgrade, pećine i šupljine i skloništa u velikim gradovima gde su živeli ljudi koji nisu sebi nalazili mesta u običnim domovima i kućama - morao je za to znati, jer gde bi inače mogao biti tokom onih perioda od po nekoliko dana, ili nedelja, kad nije dolazio kući. Uskoro, ako je dovoljno često bio deo velikih gužvi, deo onog elementa društva koji zabavu traži u neredima, uličnim tučama, on i njegovi drugovi biće poznati policiji. On nije bio neko koga bi lako mogli prevideti... opet, zašto je to govorila? Niko od nadležnih nije zapažao Bena od kako se rodio... Kad ga je ona videla na televiziji u onoj gužvi, nosio je jaknu s podignutom kragnom, i šal, i ličio je na nečijeg mlađeg brata, možda Derekovog. Izgledao je kao ugojeni školarac. Da li je obukao tu odeću da bi se prerušio? Da li je to značilo da zna kako izgleda? Kako je video sebe?
Da li će ljudi uvek odbijati da ga vide, da prepoznaju šta je on?
To ne bi bio, ne bi mogao biti, neko od nadležnih, ko bi onda morao da preuzme odgovornost. Nijedan učitelj, ili lekar, ili specijalista ne bi bio u stanju da kaže: "Evo šta je on". Niti bi to mogao neki policajac, ili policijski lekar, ili socijalni radnik. Ali, pretpostavimo da jednog dana ne-ko ko je amater u proučavanju čoveka, možda neki antro-polog neobičnog soja, zaista vidi Bena, na primer kako stoji na ulici sa svojim ortacima, ili u policijskom dvo-rištu, i prizna istinu. Prizna kuriozitet... šta onda? Da li bi Ben mogao, čak i tada, završiti kao žrtva nauke? Šta bi oni radili s njim? Rasporili ga? Ispitivali one njegove kosti nalik na toljage, one oči, i otkrili zašto mu je govor tako grub i nespretan?
Ako se ovo ne bi desilo - a njeno dosadašnje iskustvo s njim govorilo je da je to malo verovatno - onda su njene prognoze za njega bile još gore. Banda će nastaviti da se izdržava krađom, i pre ili kasnije biće uhvaćeni. Ben, takođe. U rukama policije, on će se opirati, i urlati, gaziti, i vrištati, van sebe od besa, i oni će ga drogirati, jer će na to biti primorani, i ubrzo će biti onakav kakav je bio kad ga je ona našla, na samrti, nalik na xinovskog puža-go-laća, slabog i mlitavog, u platnenom pokrovu.
Ili bi možda mogao izbeći da bude uhvaćen? Da li je bio dovoljno pametan? Ovi njegovi ortaci, njegova banda, svakako nisu, odaje ih uzbuđenje, zanos.
Harijet je sedela u tišini, zvuci televizije i njihovi glasovi dopirali su kroz susedna vrata. Ponekad bi brzo pogledala Bena, a onda na drugu stranu, i pitala se koliko brzo će svi jednostavno otići, možda i ne znajući da se neće vratiti. Ona će sedeti tu, kraj tihog, nežnog sjaja jezera na koje je ličio sto i čekati da se vrate, ali se oni neće vratiti.
A zašto bi i ostali u ovoj zemlji? Lako bi mogli otići i izgubiti se u toliko ogromnih gradova sveta, tamo se prik-ljučiti podzemlju, dovijati se nekako. Možda će vrlo uskoro, u novoj kući, u kojoj će živeti (sama) s Dejvidom, gledati televizor, i tamo, na snimku, u vestima iz Berlina, Madrida, Los Anđelesa, Buenos Ajresa, videće Bena, kako stoji, ponešto izdvojen iz gužve, zuri u kameru svojim goblinskim očima, ili gleda lica u masi u potrazi za još nekim pripadnikom sopstvene vrste.
02.11.07 NIN
Jednostavno strašno
Peto dete, Doris Lesing
Ako se kao tačne pokažu slutnje pojedinih tumača da će o spisateljskom statusu nove nobelovke Doris Lesing u budućnosti najbolje svedočiti upravo Peto dete (1988), a ne, recimo, proslavljena Zlatna beležnica (1962), onda bi se razlog za to po svoj prilici mogao tražiti u retkoj sposobnosti sažimanja tematskih interesovanja i problemskih opsesija, tako karakterističnoj za ovaj kratki, ali i dugo nakon čitanja uznemirujući roman.
Ono o čemu ovde pripoveda Lesingova moguće je, stoga, po potrebi predstaviti u svega dve ili možda tri rečenice. Peto dete je, najpre, knjiga o gotovo ostvarenom snu pomalo starinski nastrojenih glavih junaka (Harijet i Dejvid), odlučnih da, uprkos blagom negodovanju okoline, žive u srećnoj porodici i ogromnoj kući na londonskoj periferiji, s mnogo dece i bezmalo stalnih gostiju tokom beskrajnih prazničnih i letnjih svetkovina. Katastrofični preokret dolazi s Benom, sinom koji se zloslutno razlikuje od druge dece i drugih ljudi i koji će svojom bezosećajnošću i destruktivnošću sasvim rasturiti porodičnu idilu. Rušeći u prah i pepeo prividnu nedodirljivost dotadašnjeg života, ovaj furiozni antijunak pri tome u isti mah dovodi u pitanje i vrednosti na kojima je on počivao, suočavajući pometene aktere romana s iskustvom preteće praznine i obesmišljenosti.
Reč je, u stvari, o narativnom dočaravanju onoga što je “unhajmlih”, teskobno i strahobno u isti mah, onoga što je neotklonjivo zazorno i što se, po mišljenju Julije Kristeve, ne može pobediti i ukloniti, već se može samo “skrenuti”, da bismo se tako od njega bar unekoliko rasteretili, upravo kroz književnost i njenu katarktičku simulaciju životnih kriza rečima. Narativna virtuoznost Doris Lesing možda se nigde ne oglašava tako ubedljivo kao u sposobnosti minimalistički svedenog i jednostavnog dočaravanja tog neimenljivnog iskustva nepoznato strašnog u poznatom i na prvi pogled prisnom, porodično bliskom. Pomenuti spoj porodične priče i horor-atmosfere skoro neizbežno asocira na slična, žanrovski hibridna ostvarenja, poput Rozmerine bebe ili Isterivača đavola, na primer. Ali ono što upadljivo razlikuje i izdvaja Peto dete jeste odsustvo mitološke, religiozne ili bilo kakve druge, jasno i čvrsto uspostavljive simbolike. Asketski lišavajući svoj roman svih “spoljnih” analogija i nadnaravnih kauzalnosti, iako junaci neprestano očajnički tragaju za njima, Lesingova je uobličila zapravo jezovito ogoljenu povest o nepovratnoj propasti utopije građanskog raja. Smislotvorno najzahtevniji momenat te povesti predstavlja, nesumnjivo, pokušaj Harijete, te moderne Majke Hrabrosti i anti-Medeje, u sebi raspolućene između privrženosti i gnušanja, ali i spremne na trpljenje i osudu u odbrani tabua detetovog života, da svoj položaj vidi kao ulogu “žrtvenog jarca”, odnosno da Benovo rođenje doživi kao kaznu za “drskost” njenog i Dejvidovog uverenja da mogu samostalno i slobodno odlučivati o svojoj sreći.
Poimajući njenu životnu filozofiju tragičkog prekoračenja ljudske mere kao retrogradnu tlapnju o “razljućenim bogovima i spaljivanju veštica”, a zalažući se za etos preuzimanja odgovornosti i filozofiju slučajnosti, praktično preduzimljivi i okrutno trezveni otac porodice Dejvid posredno otvara Peto dete za moguća feministička i rodno osvešćena shvatanja, u okviru kojih se polni stereotipi po pravilu javljaju pre pod socijalnom nego biološkom prinudom. I mada je Lesingova dugo označavana kao vodeći feministički pisac, takva mogućnost tumačenja je ovde, čini se, ublažena prisustvom jedne još obuhvatnije vizure koja se tiče slikanja društvenih naravi uopšte. Sve vreme nagoveštavana, ova mogućnost čitanja i razumevanja u prvi plan dolazi u poslednjem delu romana, od momenta u kojem antagonizam između Bena i porodice, majstorski nijansiran i psihološki prikazan, u izvesnom smislu biva suspendovan, zahvaljujući činjenici da je ovaj kućni monstrum i familijarni trol najzad pronašao sebi ravne, i to, naravno, izvan kuće, u društvu urbanih probisveta i autsajdera, vremenom izrastajući u njihovog nezvaničnog ali i te kako priznatog predvodnika.
Ovim zaokretom Peto dete se u samoj završnici otrglo iz kamernih okvira porodične horor-tragedije u nastajanju i u znatnoj meri se približilo dimenzijama političke i civilizacijske satire, tj. “unutrašnje” slike okrutne britanske stvarnosti sedamdesetih i naročito osamdesetih godina prošlog veka, s prećutnom kritikom tačerizma i njegovih posledica, odnosno aluzivnim upućivanjem na globalno stanje stvari, potpunije prikazano u svojevrsnom nastavku ove teskobne priče pod naslovom Ben u svetu (2000). S pažnjom čekajući verovatni skori prevod ovog ili nekog drugog naslova, možemo tek da primetimo da, priključujući se ranijim dobitnicama (T. Morison, E. Jelinek) na nevelikom spisku laureata lepšeg pola, kao i neposrednim godišnjim prethodnicima (H. Pinter, O. Pamuk), ime Doris Lesing van svake sumnje nemalo doprinosi sada već, čini se, prilično izglednom obnavljanju doskora ozbiljno poljuljanog poverenja u izbor i odluke Nobelovog komiteta za književnost.
Tihomir Brajović
14.10.07 Blic
Lesing: Poguban uticaj medija
Gromoglasno je, kako i dolikuje, odjeknula vest da je britanska spisateljica Doris Lesing ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za književnost.
U izveštajima ovdašnjih medija predočen je njen opus, biografija, stavovi i ukazano da je u prevodu na srpski jezik do sada objavljen samo njen roman "Peto dete" ("Agora", 2004), dok je knjiga "Tamnice koje smo izabrali da u njima živimo" ("Bata", 1993) skoro prećutana. Reč je o zbirci od pet predavanja emitovanih na radio-mreži CBS 1985. godine. U njima Lesingova raspravlja o pitanjima lične slobode i individualne odgovornosti u svetu koji je sve više uspostavljen na političkoj retorici, masovnim osećanjima i verovanjima.
"Pojedinac je uvek taj koji daje ton i omogućava stvarni napredak društva", piše nobelovka. U poglavlju "Kada se u budućnosti osvrnu na nas" autorka napominje da je ljudsko biće spremno na svakojake užase kojih je istorija prepuna, te da toga treba biti svestan, kao i mehanizma koji relativno lako to podstiče. Unutar sledećeg poglavlja - "Vi ste prokleti, mi smo spaseni", govori o strukturi verovanja i ljudskoj potrebi da pripada pobedničkom uverenju.
Sledi poglavlje "Menjaj kanal da gledamo "Dalas", u kome se bavi pogubnim uticajem medija, odnosno "ispiranjem mozga". Forsiranje grupnog mišljenja - obrazlaže u poglavlju "Grupno mišljenje" - jeste stvaranje atmosfere za pokornost.
Uprkos ne baš vedroj analizi stanja stvari, Doris Lesing nalazi argumente za uverenje da će prevagnuti vedrija strana medalje i da će kreativni pojedinci odigrati ključne poteze.
T. Nježić
14.10.07 Politika
Jedan pogled na prozu Doris Lesing
Subverzivno pripovedanje
Imam utisak da i Doris Lesing spada u one osobe koje prepoznaju vlastitu sudbinu u traganju za mestom na kome se zaista odigravaju scene vlastitog života. O tome svedoči praktično celokupan njen prozni opus koji obuhvata skoro pedeset naslova i šezdeset godina intenzivnog književnog rada.
Njoj je literatura proteza uz koju nadvladava prividnost pojavnosti, gradeći iza naoko predvidljivog, realističkog pripovedanja svest o magmi paralelnog sveta u kome se zapravo razmenjuju te realističke slike.
Činjenicu da za percepciju realiteta nije dovoljna vidljivost i opipljivost ovoga sveta, da je taj isti svet, čak i kada se redukuje na isključivo okvire psiholoških ili socijalnih realiteta, ipak i dalje previše komplikovan za jednoznačno razumevanje, Lesingova iz knjige u knjigu koristi kao intrigu tajnovitosti koja održava na okupu najrazličitije prozne sadržaje.
S jedne strane, okarakterisana kao najklasičniji, i bez sumnje najuspešniji, britanski realistički pisac od Drugog svetskog rata naovamo, koji se doktrinarno bavi ljudskom prirodom u njenom socijalnom okruženju, ona upravo kroz realističku priču nudi daleko više, dopire do metafizičkih istina o identitetu.
Pokušavajući da dopre do istinitih uvida u načine funkcionisanja ljudskog društva i razmeštaju smisla pojedinca u njemu, Doris Lesing se tokom književne, ali i životne karijere, koristila različitim ideološkim protezama, poput marksizma, ideja antipsihijatrijskog pokreta Roberta Lenga ili sufi misticizma, zamenjujući ih stalno u težnji da pronađe svoj pravi subverzivni alat. Alat kojim se književno uzbudljivo otvara ona naoko (dugo)trajna konzerva društvenog uređenja ljudskih bića.
Iako je od njenog najpoznatijeg, prvog svetski slavnog romana, „Zlatna beležnica” (1962), kritika često poredi sa Virdžinijom Vulf (naravno ne samo zbog prezimena glavne junakinje, niti zbog prozne fascinacije radom sećanja, udvajanja identiteta i previše slobodnim mešanjem fakata i fikcije), pripovedanje Doris Lesing jeste samosvojno, lično obojeno, utoliko pre što je za ovu autorku prepoznavanje fragmenata psiholoških realiteta junaka samo deo priče, iz knjige u knjigu, uvek drugačije determinisanog socijalnog okruženja. Pri tome, tragedije su uvek lične, a problemi društvenog okruženja proističu iz njegovih nesavršenosti koje autorka literarno katalogizuje.
Junaci njenih knjiga, najčešće bivaju lakmus papir za prirodu te nesavršenosti. Poput dečaka Bena, petog deteta Harijete i Devida, iz istoimenog romana „Peto dete” (1988), ali i njegovog furioznog nastavka „Ben u svetu” (2001). U „Petom detetu” Doris Lesing se na svoj uobičajen način bavi psihologijom otuđenosti u zatvorenoj društvenoj sredini.
U ovom slučaju koristi priču o bračnom paru koji, zgrožen hedonizmom engleskog društva šezdesetih godina, odlučuje da se povuče na selo i odgaja decu u idili domaćeg života. Idila traje sve dok im se ne rodi peto dete koje je različito, sasvim drugačije, koje kao da potiče od druge ljudske rase, nekog tamnog, pre zatrtog nego izgubljenog, potkontinenta iz njene istorije.
Ta različitost, kao i svaka različitost uostalom, biva povod za samoodbrambeni progon od strane ušuškane, sasvim samozadovoljne okoline, ali i za tragičnu odluku majke, koja instinktivno staje na stranu tog deteta, iako je ono upravo eksploziv koji će uništiti njenu celokupnu, do tada brižljivo negovanu, porodičnu građevinu.
Neverovatno lako, u jednostavnom realističkom ruhu, pred čitaocem se otvara horizont zastrašujućih konotacija ove priče, o antropološkom besmislu društvenog fenomena (marksisti bi nekada rekli, osnovne društvene jedinice) porodice. Veliko pitanje je postavljeno, odgovore je teško dati, ali čitaocu ostaje gorak ukus svesti o tragičnom.
Nenad Šaponja
--------------------------------------------------------------------------
Frankfurt je donosi sreću
Od našeg specijalnog izveštača
Frankfurt na Majni, 12. oktobra – Samo sat vremena pre zvaničnog saopštenja o dobitniku Nobelove nagrade za književnost za 2007. godinu, Džejn Fridman je na štandu svoje izdavačke kuće „Harper-Kolins”, koja je izdavač dela nobelovke Doris Lesing na engleskom jeziku za SAD i Veliku Britaniju, skeptično izjavila da „ovogodišnji dobitnik nije nijedan od njihovih autora”, prenosi „Dnevnik Frankfurtskog sajma”. Ali, nešto kasnije, kada je objavljena vest da je Doris Lesing novi laureat, Fridmanova je izjavila da je ushićena, i potresena od sreće, jer je, kako je kazala, Doris Lesing izvanredan pisac i ikona u svetu ženske književnosti još od momenta kada je objavila „Zlatnu beležnicu”. Zanimljivo je da je Doris Lesing druga autorka ove izdavačke kuće, koja je dobila Nobelovu nagradu. Upravo je Fridmanova imala tu privilegiju da bude urednik knjige i Toni Morison, čija je dela prva objavila, pre nego što je ova postala laureatkinja. – Sećam se da je i tada vest stigla baš usred Frankfurtskog sajma... Frankfurt mi donosi sreću! – izjavila je Džejn Fridman.
D. Radović
05.06.04 Dnevnik - Novine i časopisi
Ukratko
Doris Lesing: "Peto dete"
Rešena da objavljuje vrhunska dela savremene beletristike mlada izdavačka kuća “«Agora”» iz Zrenjanina kao svoju šestu knjigu čitaocima je ponudila remek-delo Doris Lesing ((1919) pod naslovom “«Peto dete”, a u prevodu sa engleskog Tanje Slavnić. U sasvim realističkom duhu istričana je još jedna porodična saga u podnaslovu označena kao bajka ili horor.
Gotovo malograđanska idila Harijet i Dejvida Lovata, u trenutku kada imaju sve, pa i četvoro dece, biva narušena kada Harijet zatrudni peti put. Slučajni gen iz tajni ljudske vrste čini svoje i sve ostalo odvija se u senci toga straha i posledica dolaska na svet, u najmanju ruku, problematičnog Bena. Dete kao sa druge planete ne može da se uklopi u krhki zatvoreni svet, hedonizam engleskog društva šezdesetih godina...
A upravo Lesingova je pravi majstor u literarnom variranju i tumačenju nekih od najbitnijih problema svoga veka – od rasizma do feminizma, pa i uloge pojedinca i porodice u savremenom društvu. Od prvog svog romana “Trava peva” (1950) ova postmoderna feministkinja, kako je mnogi vide, razvija svoje opsesivne teme i polako izrasta u jednog od kultnih pisaca. Iako je imala izlete i u oblast naučne fantastike, koji su rezultirali serijom romana, Doris Lesing se, čini se, ponajbolje oseća u realističkom prosedeu, a i sami čitaoci su prihvatili takve njene romane.
«Peto dete» jeste uznemirujuća priča o neprilagođenosti, ali i trijumf jedne spisateljice koja zna da gradi dramaturgiju strave i užasa, ali i provlači suptilna (sa)znanja iz oblasti psihologije i ostalih humanističkih nauka. Roman je prvi put objavljen 1988, a 2000. dobio je nastavak u delu “«Ben”, u svetu», sa takođe velikim publicitetom i hvalospevima u britanskim književnim listovima i časopisima.
Tako «”Agora”» ide svojim putem i do kraja godine najavljuje i knjige Mišela Fejbera «”Kiša mora pasti”», te romane Kejt Moris “«Zima Silvije Plat”», Majkla Redhila “«Martin Sluon»”, Sare Paretski “»Pogled iz tunela”», kao i autobiografsku prozu Pavla Ugrinova “«Pogled preko svega”».
M. Ž.
