Prodavnica "Bate" u Širokom Brijegu (1937-1938)
"Za sve doživljeno i upamćeno iz tih godina imam samo jedno ime: zavičaj. On ispunjava moje sećanje slikama nastalim u životu a ne u mitovima, glasa sa odavno utihnulom, a meni ipak čujnom muzikom od zvonjave omiškog i supetarskog zvonika, od šumova borova, tamarisa, jablanova u kotlini Cetine, od cike lastavica i krika galebova, pesme cvrčaka, huke talasa, žalobnog brundanja dalekih trabakula što ispunjava horizont, dok oni promiču kanalom noseći svoje teške terete.
A ni danas, kao ni onda, ne čujem ga ni u kakvim himnama i marševima; još uvek ga gledam u bojama prirode, a ne grbova i zastava."
"Našavši se u Dalmaciji, dakle prestavši da slušam španski i da ga govorim, zaboravio sam taj jezik i naučio drugi. Izvesno vreme zadržao sam guturalno, "špansko" izgovaranje suglasnika, zbog čega sam bio izložen podsmevanju dečurlije. Sećam se kako mi jednog sunčanog prepodneva na supetarskoj rivi nekoliko mangupa (fakina) podrugljivo dovikuje: Kaži: guća! Kaži: idem gući! Slušao sam to i gledao prizor oko sebe – luku, čamce, ćutljiva okna kamenih kuća – obuzet osećanjem nepripadanja."
"Da bi se izbegla zabuna, moram reći da uprkos svom prezimenu nisam pružio svom učitelju iz Širokog Brijega nikakav stvarni povod da u meni vidi stranca među svojim učenicima, koji su svi bez izuzetka bili Hrvati. Naime, već u Drveniku, Omišu i Supetru, prilagodivši se okolini, navikao sam se da sebe nazivam Hrvatom. Pa ipak, uzrok antipatije čija sam žrtva postao nalazio se negde tu. Kad danas o tome promislim, on mi se čak čini očiglednim. Znam da je potreban i te kakav oprez u pribegavanju naknadnim projekcijama pri tumačenju prošlosti, ali u onome što se desilo već jednog od mojih prvih dana u toj školi nalazim jedinu opipljivu činjenicu kojom se može objasniti kasniji sled događaja. Tog sam se dana, naime, ni ne sluteći kakvu neman time mogu razdražiti – a kako bih i mogao tako nešto pretpostaviti! – pred čitavim razredom glasno pohvalio da znam i ćirilicu. Saopštio sam, dakle, da sam dragovoljno naučio pismo – simbol koji su mnogi u tom kraju osećali kao nametnuti, tuđinski žig. Poturao sam učitelju i svojim školskim drugovima, kao neku vrstu opasnog primera za ugled, tu dvostrukost svog bića, tim opasniju što je bila potpuno spontana i prirodna."
