Pitanja o Crnjanskom

18.07.09

Objektivno izveštavati, značilo je ne zatvarati oči pred masovnim progonima Jevreja i pred lomačama knjiga, konstatuje Bertolino u studiji „Pitanja o Crnjanskom“. Pripreme za budući nemački osvajački rat bile su očigledne, dok je dopisnik Crnjanski, naprotiv, uveravao javnost da Nemačka želi mir i da je Hitler iskreni protivnik rata. Požar koji je zapalio Evropu, Crnjanski nije ni predvideo, ni želeo
Iz raspolućenosti nastaju velika dela: Miloš Crnjanski

„Lament nad Beogradom“ nije tugovanka nad izabranim zavičajnim gradom Miloša Crnjanskog. To je poslednja velika pesnička skulptura velikog pisca, poklon gradu koji je bio simbol njegovih životnih uspona i padova, njegove dvostruke ličnosti – čoveka koji je stvarao besmrtna, antiratna dela srpske književnosti, i u jednom periodu svog života, kroz novinarski rad, autora koji je otvoreno podržavao Frankovu Španiju i Hitlerovu Nemačku.

Knjiga Nikole Bertolina, „Pitanja o Crnjanskom” (KOV, 2009), govori, pre svega, o senkama života, sa kojima se čuveni pisac borio u izgnanstvu, razmišljajući o desetogodišnjem novinarskom radu, u toku burnih dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Kada se, kao kakav srpski Odisej, zgađen književnošću i iskustvom u Prvom svetskom ratu, otisnuo u novinarske vode, Crnjanski je prešao dug put od reportera koji veliča lepote Jadrana i bratsku ljubav Srba i Hrvata, do izveštaja o tome kako Adolf Hitler lično zahvaljuje velikom srpskom piscu „za objektivno prikazivanje situacije u Nemačkoj”.

Prema rečima Nikole Bertolina, nemoguće je sagledati kompleksnu ličnost velikog umetnika kao što je bio Crnjanski, bez osvrta na njegove senke, koje je i sam priznavao i oplakivao.

– Esej „Pitanja o Crnjanskom” prvi put je objavljen u almanahu Zadužbine Miloša Crnjanskog za 1993–1995. godinu. Urednik Živorad Stojković je zatražio da napišem nešto o piscu. Pošto je pročitao esej, Stojković me je više sati ubeđivao da odustanem od nekih stavova iznetih u njemu. Odgovorio sam mu: Molim vas, nemojte od mene da branite Crnjanskog, jer ja sam taj koji ga brani od onih što vide samo jednu stranu njegove složene ličnosti – kaže Nikola Bertolino.

U završnoj napomeni almanaha, Stojković se pohvalno izrazio i o tekstu i njegovom autoru, ali se ogradio od „ideološkog pristupa“ Crnjanskom.

– Ja sam u svojoj analizi želeo pokazati da Crnjanski, onaj iz godina posle 1941, nije zatvarao oči pred nekim činjenicama svog života i svoje duhovne evolucije – objašnjava Bertolino.

Činjenice izgledaju ovako: putopisi Miloša Crnjanskog iz 1921. godine, iz Beča, Minhena, Pariza i Bretanje, odlikuju se univerzalnošću, na tragu poezije iz „Lirike Itake”. A prve novinske članke, u kojima se vidi Crnjanski koji je više zaokupljen politikom nego što je pesnik, po Bertolinu, objavljuju se 1923. godine. Sumatraizam, pesnička vizija Miloša Crnjanskog, o povezanosti svega na svetu, nije protivrečila nacionalnom osećanju velikog pisca, objašnjava Bertolino. Međutim, u godinama koje su dolazile, Crnjanski sve više pokazuje nacionalistička osećanja. Pisac pacifističkog romana „Dnevnik o Čarnojeviću”, postaje militaristički i nacionalistički nastrojen. Prvi put, kao specijalni dopisnik „Vremena”, pri glavnom štabu generala Franka, sa kojim se često poistovećivao (republikance je nazivao „našim neprijateljima”). Dugu nit nacionalizma, i pre toga, počinje kao urednik časopisa „Ideje”, još 1932. godine, a zatim je nastavlja preko veličanja španskog diktatora, do „objektivnih” izveštaja iz Trećeg rajha, koje je pisao kao dopisnik iz Berlina.

Objektivno izveštavati, značilo je ne zatvarati oči pred masovnim progonima Jevreja i pred lomačama knjiga, konstatuje Bertolino. Pripreme za budući nemački osvajački rat bile su očigledne, dok je dopisnik Crnjanski, naprotiv, uveravao javnost da Nemačka želi mir i da je Hitler iskreni protivnik rata. Požar koji je zapalio Evropu, Crnjanski nije ni predvideo, ni želeo. Bio je osuđen na ćutanje i izgnanstvo. Crnjanski je strpljivo svodio račune. Po Bertolinu, Crnjanski je, duboko svestan značaja koji za njega imaju tridesete godine 20. veka, činjenicu te svoje nove, promenjene svesti otkrio u posleratnom remek-delu „Kod Hiperborejaca” i u nedovršenoj „Knjizi o Mikelanđelu”.

– U časopisu „Ideje” propagirao je ideje koje nisu bile demokratske. Taj period vezujem za njegove „rafaelovske” godine, kada je u Beogradu živeo kao ugledni publicista. Pitao sam se da li je on iskreno kasnije promenio svoj raniji, nacionalistički stav. I odgovor sam našao u poslednjem poglavlju „Hiperborejaca” – kaže Bertolino.

– Crnjanski je u toj knjizi, govoreći o tajanstvenom Mikelanđelovom „grehu prema materi“, govorio, u stvari, o sebi, o svom grehu prema materinskom biću Beograda – konstatuje Bertolino. Pošto je bio diplomata, Crnjanski kao novinar zacelo nije smeo drugačije da piše, ali to ga, nažalost, ne opravdava. Doduše, Hitlera nikada nije hvalio kao Franka. Trenutak kad je u novinskoj slici video Beograd pod bombama, sliku leševa na ulicama, bio je početak njegove katarze.

– Ne znam da li je intimno promenio mišljenje, ali jeste u svojim kasnijim delima. Uostalom, teško da u svetu književnosti postoji neko ko nije krajnje složena, samim tim i raspolućena ličnost, ali iz takvih unutarnjih razdora i prečišćavanja sa samim sobom i nastaju velika dela – zaključuje Bertolino.

Crnjanski će u nedovršenom književnom testamentu, „Knjizi o Mikelanđelu”, pokušati da prikaže dve svoje ličnosti u jednoj, kosmopolitu i nacionalistu, pesnika i novinara. U njoj se veliki srpski pisac, objašnjava Bertolino u eseju „Pitanja i Crnjanskom”, kroz lik velikog italijanskog umetnika, bavi svojom opsesivnom temom, temom majke, majčinske ljubavi koja je „sveopšta veza u svetu“, a koju tako često izneveravaju sinovi, muškarci, oni što „rasparčavaju svet“ umesto da ga „vezuju“. To materinsko biće, Crnjanski je, u dijalogu sa samim sobom, sa svojim senkama, starošću i smrću, video u svom Beogradu.

-----------------------------------------------------------

Testamentarna kutija o Mikelanđelu

Testamentarno delo „Knjiga o Mikelanđelu” stigla je u ruke Nikole Bertolina, kao tadašnjeg urednika u „Nolitu”, u obliku hrpe razbacanih papira u kutiji. Bertolino joj je dao konačnu formu. I bilo je velikih problema oko njenog objavljivanja.

- Mesec ili dva pred smrt, Crnjanski je predao kutiju sa rukopisima „Nolitu”. Očekivao sam lak posao, ali u kutiji je bilo nekoliko stotina rukopisnih stranica, potpuno izmešanih. Prilikom 400-godišnjice Mikelanđelove smrti, 1964. godine, iz nekoliko rukopisnih verzija knjige „Kod Hiperborejaca“ Crnjanski je izvukao stranice gde je bilo reči o Mikelanđelu, da bi od toga napravio knjigu. Pitao sam se zašto je toliko puta pisao istu stvar, a najviše, zašto je bezbroj puta ponavljao detalje o Mikelanđelovoj majci. Uvek je to pisao na malo drugačiji način, pitao sam se zašto. I shvatio sam, to ga je umirivalo. On je kopao po sebi. Uostalom, mnogo puta je rekao da o Mikelanđelu ne piše kao naučnik, već kao pesnik, a govoriti kao pesnik znači govoriti o sebi. Međutim, više nije imao snage da od tog haotičnog rukopisa sastavi knjigu. Na kraju je prelomio i pred smrt predao urednicima „Nolita” kutiju s rukopisom te knjige. Priredio sam knjigu sastavivši je od fragmenata iz nesređenih i nepovezanih tekstova koji su se nalazili u kutiji. Presudna je bila rečenica koju je Crnjanski izrekao u intervjuu za „Politiku“ avgusta 1973: „Možda ću štampati sam odlomke iz te knjige, a ostalo nek ostane, posle mene, za nekog, mlađeg čoveka.“ Taj „mlađi čovek“ sticajem okolnosti bio sam ja.

----------------------------------------------

Bertolino: Prevodim „Boga”

Nikola Bertolino rođen je 1931. godine u Buenos Ajresu, a od 1947. živi u Beogradu. Prevodio je dela Rasina, Igoa, Bodlera, Ljermontova, Puškina... Njegova studija „Fenomen Rembo” objavljena je i na francuskom, pod naslovom „Rembo i objektivna poezija”.

– Ja sam u prvom redu prevodilac. Sada radim svoju možda labudovu pesmu, ipak sam u godinama u kojima snaga izdaje. Prevodim poemu Viktora Igoa „Bog”, koja ima 6.000 stihova. Nikada francuska prozodija nije dostigla takvo savršenstvo, tvrdi o toj poemi Andre Žid. Naravno, Igo je raspričan, zavrti vam se u glavi od reči, ali i to je deo njegove „kiklopske“ veličine. U veličanstvenim stihovima on tu govori o smislu postojanja, o beskraju, o Bogu – o pitanjima o kojima i ja, u svom poodmaklom dobu, moram kao i svi drugi razmišljati. Inače, ta poema nije objavljena za Igoovog života, jer izdavač nije bio spreman da to prihvati tada. U to vreme romani „Jadnici“ i „Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu“ našli su se na spisku zabranjenih knjiga Katoličke crkve, pa se to lako moglo dogoditi i sa poemom „Bog”, mada ne verujem da je to razlog zbog kojega je Igo ostavio tu poemu neobjavljenom.

Stanko Stamenković