Vizantijski internet

04.12.07

Nigde kao u slučaju Vizantije ne postoji vera da je moguće o hiljadu godina istorije govoriti tako uopštavajuće i da je moguće tako pouzdano ustanovljavati neke zajedničke činioce koji se podjednako odnose na stanovnike Konstantinopolisa petog i petnaestog stoleća - napisao je Radoslav Petković u svojoj novoj knjizi „Vizantijski internet“ („Vreme knjige“).

Otkud „Vizantijski internet“? Radoslav Petković kaže: „Od kako su se počeli baviti istorijom, ljudi je uvek iznova preispituju ili, tačnije, iznova interpretiraju. Jedan nemački filozof je izrekao ono ‘glup kao činjenica’ i mi se zapravo u istoriji (i ne samo u njoj) pokušavamo baviti tumačenjem fakata i događaja, njihovim razumevanjem a posebno razumevanjem njihovih posledica. Logično se i tumačenja menjaju od tumača do tumača ili od epohe do epohe. Bilo bi utešno reći da se s vremenom sve više bližimo istini jer više znamo - nije ovo drugo sasvim netačno, ali se možda tada samo menja način na koji nam istina opet izmiče.“

U knjizi, takođe eseja, „O Mikelanđelu govoreći“, između ostalog, bavili ste se i odnosom umetnosti i ideologije. Ovde je pak, reklo bi se, težište na odnosu umetnosti i tehnologije?
- Umetnost i tehnologija su uvek bile povezane. Da biste naslikali fresku, prvo morate da savladate tehniku fresko-slikanja i da napravite odgovarajuće boje. Izgradnja crkve Svete Sofije u Carigradu (današnjem Istanbulu) bila je, za ono vreme, veliki ne samo umetnički, nego i tehnološki projekt. Čak postoji priča da je jedan od arhitekata napravio model da bi na njemu ispitivao ponašanje građevine u slučaju zemljotresa. Štamparija je veliki tehnološki izum i tako dalje. Stvar je u tome što smo mi danas, zbog brzine kojom se nove tehnologije razvijaju, mnogo svesniji postojanja i prirode odnosa umetnosti i tehnologije, te stičemo utisak, prilično neopravdan, kako je umetnost danas stavljena u službu tehnologije, nesvesni postojanja tog odnosa u prošlosti.

Kada bismo na nekom kosmičkom „Guglu“ ukucali „Vizantija“, šta bismo dobili?
- Recimo da u svojoj knjizi pokušavam da delimično odgovorim upravo na ovo pitanje.

U čemu „Vizantijski internet“ korespondira sa nama danas i ovde?
- U metodi. Istina o stvarima se ne nalazi u njihovom izgledu, u onome što na prvi pogled vidimo. Kao što je upravo Platon znao, da bismo bolje shvatili svoj svet, moramo zaći iza privida.

U knjizi navodite da je čuveni car Hadrijan bio surov prema umetnicima i njihovom delu. Kako zapravo prolaze moćnici koji su destruktivni prema umetnosti? I, šta je (ipak) jače - umetnost ili politika?
- Hadrijan je i sam bio pesnik, i to ne loš. Mnogi veliki umetnici u svom privatnom životu nisu bili, blago rečeno, preterano simpatični i možemo samo nagađati kakvi bi bili da su imali oni moć koju je Hadrijan imao.
Većim delom istorije umetnost i politika, nažalost ili na sreću, nisu bili tako suprotstavljeni kako mi danas sudimo na osnovu nekih istorijskih iskustava ili kako bi umetnici često hteli da svoju okolinu uvere. Ne bismo imali Sikstinsku kapelu da nije bilo jednog pape koji je bio spreman da takav koncept podrži, na prilično nezadovoljstvo nekih svojih naslednika. Za moć umetnosti govori podatak da su se i oni usudili na tek minimalne intervencije na freskama, kao što je slavno oblačenje nagih likova. Ali takođe treba biti svestan da su mnoga umetnička dela, Vizantija je tu dobar primer, netragom nestala.

Esej „Dosadni pisar i muza“ otvara niz pitanja, jedno od njih je i - gde su (i ko su) danas muze?
- Muze ili da li je umetnost danas potisnuta? Verovatno da jeste, samo budimo oprezni kada govorimo o uzrocima. Nisam siguran da to nije posledica demokratizacije društva, proste činjenice da umetnost nije nešto što većinu ljudi zanima ili je ikada zanimalo.

Knjiga se završava esejom „Zašto je Platon bio bolestan“ (odnosno kud se deo Platon dok mu je učitelj Sokrat umirao), koji zapravo otvara pitanje morala i filozofije. Dakle?
- Ako je moje tumačenje iole tačno, pitanje je otvorio Platon a ne ja. Teško je i licemerno zameriti nekome što je pobegao spasavajući glavu a da više nikome nije ništa mogao pomoći. No, sa stanovišta one filozofije koju je Platon izgradio, polazeći od tog sistema vrednosti, može se javiti problem i ja pretpostavljam da je to mučilo Platona. To nije njegov „manjak“ naprotiv, mogli bismo reći da se on mučio sa „viškom“ zahteva koje je sebi i drugima postavio.

Non-fikšn literatura
Kog je žanra „Vizantijski internet“? Non-fikšn literatura ili...? Šta zapravo podrazumeva non-fikšn literatura?
- U tome da se morate strožije držati činjenica tj. da ih smete samo interpretirati, što činite i kada se bavite fikcijom, ali ih ne smete menjati niti dodavati. Kada pišem roman, mogu ispisati stranice dijaloga između dve istorijske ličnosti, ne mareći da li su se oni sreli i zapravo nemajući pojma šta su u stvari govorili, već pretpostavljajući da bi oni mogli tako govoriti. Na taj način zapravo literarnim sredstvima tumačim događaje, dok u non-fikšn to činim jasno tumačeći i analizirajući.
Tatjana Nježić

06.10.07

Trudio sam se da se striktno držim meni poznatih činjenica ali da ih potom i interpretiram. Ova interpretacija, naravno, uvek uključuje i određenu količinu imaginacije
Radoslav Petković (1953), autor romana: „Put u Dvigrad” (1979), „Zapisi iz godine jagoda” (1983), „Senke na zidu” (1985), „Sudbina i komentari” (1993), zbirki priča: „Izveštaj o kugi” (1989), „Čovek koji je živeo u snovima” (1998), knjiga esejističke proze: „Ogled o mački” (1995) i „O Mikelanđelu govoreći” (2006), objavio je nedavno svoju novu knjigu „Vizantijski Internet”, u izdanju „Stubova kulture”, koja ima tri eseja: „Vizantijski Internet”, „Dosadni pisar i Muza” i „Zašto je Platon bio bolestan”.
Petković je dobitnik naših najuglednijih nagrada: NIN-ove, „Miloš Crnjanski”, „Meša Selimović”, „Ivo Andrić”, „Vitalove” nagrade „Zlatni suncokret”, „Borbine” godišnje nagrade. Dela su mu prevođena na francuski, grčki, mađarski, engleski, nemački, ruski, italijanski, slovački, bugarski jezik.
Vizantija više ne postoji, a Vi se pitate i da li je postojala?
Pojam „Vizantije” koristim uglavnom metaforično jer to je pojam koji je onima koje zovemo „Vizantinci” bio potpuno nepoznat, kao što im na pamet nije padala ni mogućnost da su oni nekakvi „Vizantinci”. Pojam nastaje tek posle pada Konstantinopolisa i on, već svojom suštinom, govori da se radi o jednoj interpretaciji, jednom viđenju te države i, naročito, te kulture. A ta viđenja su različita, često krajnje suprotstavljena a često, opet, i paradoksalno slična u svojoj prividnoj suprotstavljenosti.
Između Rimskog carstva i Vizantije stavljate znak jednakosti, tvrdeći da zabluda o posebnosti postoji samo kod nas, zbog lošeg prevoda?
Nikako se ne bih složio – ako se takav utisak stiče na osnovu moje knjige, onda je to moja greška – da stavljam znak jednakosti. Konačno, hiljadu godina je vrlo dug period i čak ako se nešto na početku i na kraju isto zove to nikako ne može biti isto.
Insistirao sam na nečem drugom, da su „Vizantinci” do samog kraja svoje carstvo i svoje careve nazivali rimskim. To ne znači da su stavljali znak jednakosti između Hadrijana i Vasilija Bugaroubice, oni su, konačno, svoje carstvo smatrali neuporedivo boljim jer je hrišćansko, za razliku od prethodnog paganskog, ali su takođe insistirali na kontinuitetu. Činili su to i iz razloga koje možemo smatrati da su tada bili dnevnopolitičke prirode, ali su to, makar u okviru zvanične, državne ideologije, dosledno činili.
Vizantija nije jedinstven pojam. Tokom hiljadugodišnje istorije nastalo je više „Vizantija”: zapadnoevropska, pravoslavna, ruska, turska. Vizantija je i virtuelna mreža, na Internetu?
Što bi značilo da nastaje još jedna Vizantija u nizu. Mada, kada čovek pregleda Internet, primetiće da sve nabrojane i dalje traju u okviru ove nove.
U eseju „Dosadni pisar i Muza” govorite o sudbini usmene i pisane književnosti. Da li kompjuteri mogu da ugroze knjigu?
Kada kažemo knjiga, najčešće smo nedovoljno svesni da je ono što pod tim pojmom podrazumevamo, knjiga koju držimo u ruci ili na polici, takođe proizvod tehnološkog razvoja, dakle pojave štamparije. U istoriji industrije knjiga je zapravo prvi proizvod masovne proizvodnje, prvi put se nešto proizvodi u velikom broju istovetnih primeraka. Tako knjiga, za razliku od pozorišne predstave, slike ili koncerta, postaje dostupna velikom broju ljudi gde god oni živeli i upravo je zato, a ne iz nekih metafizičkih razloga, sinonim za ono što se nazivalo „kulturom”. Razvoj novih tehnologija je logično ugrozio monopolistički položaj „knjige”, tačnije štampe, Gutenbergove galaksije. Mada treba biti svestan da joj kompjuter i nije tako suprotstavljen kako se nekada hoće reći, konačno sve ovo pišemo na kompjuterima.
Imate izvesnih primedbi na koncept azbuke Vuka St. Karadžića, jer ga smatrate pripadnikom „usmene kulture”?
Slavna i mnogohvaljena maksima „Piši kao što govoriš” svedoči o jednom doživljaju sveta u kojem je pismo samo sporedno sredstvo, koje treba da sačuva govor i da omogući njegovo ponavljanje. Ljudi su dugo, čak i kada sede sami – napisano naglas čitali. Nemo čitanje je relativno nov fenomen. S druge strane, ne znam da li je iko ikada Don Kihota ili Rat i mir izgovorio. To su tekstovi u punom smislu te reči, u samom početku pisani, nikada govoreni, i namenjeni nemom čitanju. Govor i pismo su podložni različitim pravilima. Nije isto pisati tekst i usmeno se obraćati pojedincu ili publici. U ovom drugom slučaju morate biti, neko bi rekao, jednostavniji i razumljiviji, ali to uvek znači da morate i uprošćivati, što zna svako ko je recimo nastupao na televiziji. Televizija ne trpi suviše složen iskaz i to nije, kao što mnogi misle, posledica neke đavolske prirode ovog medija već zahteva usmenog iskaza, makar i tzv. druge usmenosti koju donose moderni elektronski mediji.
Razmatrate i nastanak nekih evropskih jezika: italijanskog, francuskog, nemačkog. Kako gledate na naš slučaj: preimenovanje jednog jezika u četiri različita imena?
Upravo u priči o nastajanju pominjanih jezika video sam jake državno-političke razloge i momente, najtačnije rečeno ideološke. Znam da se ovo neće dopasti mnogim lingvistima, ali mislim da je i u lingvistici, često, uticaj ideologije, po samoj prirodi stvari, mnogo veći nego što se želi priznati. Dakle, ono što se desilo kod nas nije ništa novo niti je ograničeno samo na naše područje. Škotlanđani su se izborili da ono što je dugo smatrano nekakvim dijalektom, da ne kažemo iskvarenim engleskim, dobije status škotskog jezika i sasvim je jasno da se tu radi o politici. Ovo je kod nas malo poznato, kao što je malo poznato da je svojevremeno i u SAD bilo pokušaja da se jezik preimenuje u američki, ali je onda, očigledno, pobedila želja da se zadrži veza sa engleskom kulturom.
U eseju „Zašto je Platon bio bolestan” vidimo da Sokrat umire bez straha od smrti, ali i da tog poslednjeg dana nigde nema Platona, njegovog učenika, jer je, izgleda, „bolestan”. Zvuči poznato?
Pre nego što nepromišljeno osudimo Platona, vodimo računa da ja ceo svoj esej izvodim na osnovu dijaloga koji je sam Platon napisao. Moje tumačenje jeste da je Platon želeo da ovde, makar i prikriveno, iskaže svoje kajanje zbog svoje slabosti, zbog jednog svoga postupka. Ko među ljudima, kada bi pošteno preispitao svoj život, ne bi mogao pronaći slične slabosti i nedostojne postupke, razloge za kajanje?
Knjiga ima formu naučnog rada, sa fusnotama. Da li je ovo doktorska disertacija ili još jedan roman za NIN-ovu nagradu?
Roman nije sigurno, jer da sam pisao roman uključio bih više imaginacije. Trudio sam se da se striktno držim meni poznatih činjenica ali da ih potom i interpretiram. Ova interpretacija, naravno, uvek uključuje i određenu količinu imaginacije. Mislim da sva velika istoriografska dela, uključujući i klasičnu Istoriju Vizantije Ostrogorskog, imaju u sebi snažan element imaginacije. Držeći se striktno činjenica, ne možemo ovde mnogo postići i tu važi ona maksima „glupo kao činjenica”.
Zoran Radisavljević

01.08.08 Polja

Kada u predgovoru Vizantijskog Interneta Radoslav Petković preporuči čitaocu da knjigu čita kao jednu celinu sa prethodno objavljenom O Mikelanđelu govoreći, i to tako što će ovu drugu čitati između prva dva eseja iz Vizantijskog Interneta, za čitaoca je to dovoljno opravdanje naslova koji privlači energijom veze između različitih sfera saznanja. Zaista, nomen est omen, ali šta je iza naslova?
Pišući o eseju, Mihail Epštejn primećuje da nije slučajno što mnoga esejistička dela imaju nazive sa predlogom „o“: ovaj predlog funkcioniše kao neka vrsta formule žanra koja omogućava iskošen ugao gledanja i izlaganje glavne teme kao nečega što je, zapravo, sporedno. Ni Radoslav Petković ne beži od ove padežne konstrukcije, iako su u Vizantijskom Internetu samo podnaslovi u lokativu. Tu „neobaveznost“ i „nezavršenost“ koju, po Epštejnovom shvatanju, čitavom žanru eseja daje ovo „o“, kod Petkovića obezbeđuje imenica „Internet“ iz naslova. Da je alternativa odgovarajuća, pokazuje još jedna činjenica na koju ukazuje Epštejn: naslov eseja često ne pokriva ni četvrtinu njegove raznovrsne sadržine. Naravno, samo pod uslovom da znamo koliko tačno (ili makar otprilike) iznosi četvrtina raznovrsne sadržine Interneta, i samo pod uslovom da se složimo da ni četvrtinu „Vizantije“ nije baš lako „pokriti“.
Neobaveznost i izbegavanje direktnog suočavanja sa glavnom temom, u naslovu eseja „O Mikelanđelu govoreći“ naglašeni su i glagolskim prilogom sadašnjim, koji je sintaksički uvek u zavisnom odnosu prema glavnoj radnji. Jer, glavni junak ovog eseja je, možda pre svih, Prag, njegova istorija, umetnost i duh, koji, u Petkovićevoj interpretaciji, dočaravaju i nešto od onih slika od kojih živi Bohumil Hrabal.
Razmišljajući o latinskoj izreci Nomen est omen u svetlu različitih istorijskih i civilizacijskih kretanja, Radoslav Petković pokazuje da se „iza imena” često krila želja za omalovažavanjem (naziv „Vizantinci“ je, verovatno, najbolji primer za to). Petković, međutim, isto tako zna da savremeni čitalac nema vremena da pruža prilike naslovima koji mu nisu zanimljivi (na tom principu, uostalom, počiva naše kretanje elektronskom mrežom). Pretražujemo li internet u potrazi za informacijama, činimo to bez ikakve garancije da su podaci koje će nam elektronski pretraživač ponuditi najrelevantniji mogući. Slično je i sa Petkovićevim skicama Vizantije: podaci koje on nudi nisu oni koji se mogu naći u priručnicima opšteg tipa (osim, možda, u njihovim fusnotama), ali zato, po principu dobrog umrežavanja, oni mogu odvesti do neočekivanih saznanja. No, nema sumnje da Radoslav Petković ima poverenja u „dinamično smenjivanje i paradoksalno povezivanje raznih načina saznanja sveta“; da ne veruje u tu privlačnost „neodredljivosti“, verovatno nikada ne bi na istoj strani pomenuo Servantesa, Rat i mir, Pitera Vira, Solženjicina i Viktoriju Bekam.
Esej „Vizantijski Internet“, dakle, markira i demistifikuje pojedine ličnosti (ne samo najznačajnije) i događaje (ne samo presudne) iz istorije carstva koje je trajalo više od milenijuma i za koje se bez sumnje može reći da predstavlja jednu od najznačajnijih civilizacija srednjovekovnog sveta. Premda temi Vizantije ne pristupa suviše emotivno, Petković ipak uspeva da, tu i tamo, ukaže na njenu pomalo lirsku sudbinu, „na granici rasula, posle pobede“, kako piše Ivan V. Lalić. Ali, kao što srednji vek nije mračno doba, za Radoslava Petkovića Vizantija nije lirska pesma, niti „divno mrtvo čudo u zenicama vremena“ (pretvarajmo se da Lalića slučajno pominjemo), već povod da se progovori o nečemu aktuelnom, ili da se na moderan način govori o onome što je bilo. Uostalom, reći će i sam autor, „neke pojave nisu nove kao što nam se može učiniti“.
Skicirajući istorijski portret vizantijske carice Teofano (iste one čije su se svete mošti našle u Beogradu u vreme despota Stefana Lazarevića, ali više o tome na nekom drugom „linku”), autor iz perspektive rodnih studija pokušava da ukaže na neodrživost mita o vizantijskoj femme fatale, odbacujući predrasude o tome kako je mizoginija u Vizantijskom carstvu bila izraženija nego u drugim srednjovekovnim državama. U mitu o femme fatale, naime, Petković vidi manifestaciju desakralizacije i sekularizacije ideologije, procesa koji će obeležiti XIX stoleće. Petkoviću je, dakle, jasno da promena fokusa istorijskih istraživanja ne omogućava samo drugačiju interpretaciju sadašnjosti, već i spontanije povezivanje istorijskih događaja. Tako u ovim esejima analogija često uspešno zamenjuje elaboraciju, čak i onda kada je neočekivana i naizgled „neuspostavljiva”, kao što je to, na primer, analogija između Kekavmena i Markiz de Sada.
Do zaključka da se „istina pretvara u mit onda kada za to postoje razlozi i uslovi“, i da je upravo to ono što usložnjava naš odnos s prošlošću, Radoslav Petković dolazi preko niza digresija i potencijalnih fusnota, ali ta digresivnost ne opterećuje, već podstiče. Pojedine priče se otvaraju na neočekivanim mestima i sa drugim su pričama umrežene ne preko svojih ključnih reči, već preko asocijacija koje njihovoj sadržini pružaju sasvim novo značenje.
Štaviše, postupak povezivanja koji pisac koristi toliko je zarazan, da čitalac počinje da ga primenjuje i sam, tamo gde se čak ni ne nagoveštava mogućna veza između dvaju pojmova. O kultu Bogorodice, koji nastaje i razvija se u Vizantiji, a onda prelazi i na Zapad, Petković piše pokušavajući da savremenom čitaocu približi prirodu tenzije između dva velika srednjovekovna simbola, za koje je još u IX stoleću znala Kasija – Eve i Bogorice. Pišući o značenju prostora u eseju „O Mikelanđelu govoreći“, Radoslav Petković konstatuje da je ljudima XX stoleća normalno da državne institucije zauzimaju centralna mesta gradskog prostora. Čitalac koji u ovom iskazu prepozna paralelu sa srednjovekovnom sakralizacijom prostora, ne može da prenebregne značaj kulta Bogorodice, ne samo za izgled srednjovekovnog Carigrada, već i za izgled srednjovekovnog Beograda koji je, na podobije Carigradu, posvećen upravo Bogomateri.
Značenje prostora, međutim, samo je jedna od tema o kojoj Petković piše povodom Mikelanđela: čitalac iz ovog eseja može saznati ponešto i o raskolu pravoslavne i katoličke crkve, o dogmama, o napetosti između careva i papa, o protestantizmu i drugim verskim pokretima koje smo danas skoro zaboravili, o pojmu nacije koji je u srednjem veku imao sasvim drugačije značenje nego danas, ali možda najviše o neuhvatljivom značenju topo-nima „Bohemija“ i prostoru koji je on imenovao. Svoje namerno udaljavanje od Mikelanđela, Petković tek povremeno, ali vrlo diskretno, objašnjava pretpostavkom da Mikelanđela ne bi bilo bez istorijskog konteksta kojem je pripadao. Epštejnovski rečeno, kao što se u eseju „ja“ ne javlja kao potpuna, neprekidna tema, već se ponekad toliko razlikuje od samog sebe, da se može javiti i kao „ne-ja“, kod Petkovića se Mikelanđelo javlja kao sve ono što Mikelanđelo, na prvi pogled, nije, a to znači – kao „sve na svetu“.
„Dosadni pisar i Muza“ naslov je drugog eseja iz Vizantijskog Interneta, koji bi, po preporuci autora, trebalo čitati posle „O Mikelanđelu govoreći“. O uticaju štampe na širenje ideja i o fenomenu štamparske prese, Petković piše i povodom Mikelanđela, da bi tek ovde razvio svoje viđenje istorije pisanja i čitanja, pitajući se da li je prelaz sa papirusa na pergament, tj. sa svitka na kodeks, revolucionarniji događaj od samog izuma štamparije. Jer, za Petkovića, jedan od najznačajnijih momenata u procesu nastanka današnjeg oblika knjige jeste mogućnost njenog čitanja u ležećem položaju, a za nastanak teksta u modernom smislu reči – „autorsko pisanje i tiho čitanje“.
Za autora novu pojavu ne predstavlja ni roditelj zabrinut za dete koje mnogo vremena provodi kraj televizora, ili za kompjuterom: takvih roditelja je bilo još u vreme kada se verovalo da čoveka na pogrešan put vodi – literatura. Ipak, svestan da smo „danas na početku novog niza zbivanja“, Petković ne prognozira kakva će u budućnosti biti sudbina knjige. On samo konstatuje da „izgubivši svoj položaj u strategijama moći književnost je izgubila i položaj u hijerarhiji moći“.
Poslednji esej u knjizi Vizantijski Internet – „Zašto je Platon bio bolestan?“ – govori o Sokratovom poslednjem danu života. Da li je, prema onome što se kaže u dijalogu Fedon, Platonov izostanak tog dana bio opravdan, raspravlja autor, pokazujući kako smrt filozofa pomalo podseća na smrt svetitelja. Optimističnost ovog eseja izbija možda baš iz tog sa-znanja, a možda i iz činjenice da i danas, uprkos (ili zahvaljujući) knjizi, televiziji, internetu, još ima šta da se kaže o Platonu i Sokratu.
Na kraju, gde je to „prvo lice“ u esejima Radoslava Petkovića, fragmenti u pripovedanju koji se otkrivaju u iznenadnom skakanju sa teme na temu? Ako se zanemare retka ekspli-citna samoispoljavanja kroz anegdotu ili prisećanje, kojih doduše nema mnogo, reklo bi se da je piščevo „ja“ najpre vidljivo u izboru literature koju je konsultovao (kada je o istoriji Vizantije reč, Petković, zanimljivo, najviše poverenja ima u engleske autore), njegovom opredeljenju da zajedničke imenice poput „hrišćanstvo“, „internet“, „mreža“ (misli se na elektronsku mrežu) piše velikim početnim slovom, da lična imena navodi u originalu i sl. Dakako, čitaočeva zapitanost (pa čak i skepsa) nad ovakvim rešenjima osnovana je i opravdana, ali do odgovora se može doći samo intuitivno. A zašto bi, uostalom, i moralo biti drugačije, kad je još Sokrat znao šta razuman čovek misli „o“ konačnim odgovorima?

Nataša Polovina

10.12.07 Yellow Cab

Počnimo od kraja. „Zašto je Platon bio bolestan“ pita se Radoslav Petković pokušavajući da odgonetne veliku zagonetku - zašto Platona nije bilo uz Sokrata onog dana kad je učitelj ispio otrov. Poput najboljeg literarnog detektiva, veliki erudita i jedan od najboljih savremenih srpskih pripovedača, uzima u ruke Platonov dijalog „Fedon“, i poput Šerloka Holmsa, čita ga pažljivo, od reči do reči, strpljivo slažući mozaik koji bi nam možda, dragi Votsone, ponudio upravo onu sliku na kojoj bismo mogli videti gde je učenik Platon zapravo bio toga za Sokrata kobnog dana. Intrigantnost i višeslojnost igre povećava teritorija na kojoj Radoslav Petković odlučuje da se igra. Evo kako:
Dijalog „Fedon“ je Platonovo delo, što bi značilo da je sam Platon, kroz usta svog junaka, negde u tekstu sigurno otkrio odgovor. U tom svom delu on je opisao poslednji Sokratov dan – od jutra kada ga posećuju prijatelji, pa do večeri kada ispija svoju kaznu – i tu negde zaista pomenuo Platona, tojest samog sebe, ali na jednom jedinom mestu. „Na samom početku dijaloga Fedon nam nabraja ko je sve proveo taj dan sa Sokratom“, piše u svome sjajnom eseju Radoslav Petković. „Bila je to poprilična gužva; računajući Fedona, nabrojano je poimenično deset ljudi, ali bilo je još nekih Atinjana. I onda Fedon kaže: mislim da je Platon bio bolestan. I Platon se više ne pominje.“ No, to nije kraj, nego tek početak velike istrage Radoslava Petkovića. Ako je sada već jasno da je Platon izjavio kako je tog dana bio bolestan i da zbog te činjenice nije bio uz svog učitelja Sokrata, što svakako nije nebitna stvar, štaviše, e - od čega je onda bolovao i na kom je mestu bio, pita se Vava Petković, uspevajući da na kraju ponudi odgovor, sasvim intrigantno, inteligentno i duhovito, u epilog ovog esejističkog trilera kakvog dugo nismo videli, tojest čitali.
Tako eto Radoslav Petković završava „Vizantijski internet“ i preporučuje da u nastavku pročitamo „O Mikelanđelu govoreći“, ranije objavljenu knjigu eseja, koja je, kako će se ispostaviti, zapravo njen nastavak. Ali, ako je Mikelanđelo nastavak, a „Zašto je Platon bio bolestan“ poslednji esej u najnovijoj knjizi, šta je ono što je pred njim, pitate se verovatno, poput Holmsa i Votsona zajedno. Pored eseja o Platonu, koji se rasprostire na petnaestak strana ali u kome se uživa beskrajno dugo, na preostalih („prvih“) dvesto i sedamdeset stranica, čitamo obimni esej o Vizantiji, takođe zanimljivo napisan, gotovo u formi naučnog rada, ali sa onakvim fusnotama kakve može pisati samo Radoslav Petković – fusnotama čiju suvoparnost tako elegantno može razbiti samo pripovedač. Sažimajući istoriju Vizantije, otvarajući niz dilema i pitanja koje sa sobom donosi već pomen ovog imena, Radoslav Petković se pita da li na internetu nastaje jedna nova Vizantija. Kao esejističar čija bi odlika mogla biti asocijativnost, u trećemilenijumskom svetu hiperteksta, pisac dotiče sve ono što ima veze sa Vizantijom, ali raspravlja i o onome što mu se nameće dok šeta vizantijskom povešću. Takav postupak nalazimo i u eseju koji je između „Vizantije“ i „Platonove bolesti“ - u tekstu „Dosadni pisar i muza“, koji kreće od samog početka evropske književnosti, što će reći od samih Muza, a završava sa pitanjem da li će književnost svoje utočište u budućnosti naći na internetu. Sve u svemu i bez preterivanja, „Vizantijski internet“ jedna je od najboljih esejističkih knjiga objavljenih poslednjih godina – knjiga koja se nastavlja na onaj deo Petkovićeve bibliografije u kome su dela koje pisac svrstava u žanr esejističke proze – žanr kojim suvereno vlada...

Mića Vujičić