Savršeno sećanje na smrt

PITANJE ZA GEMISTOSA

Kako je stario mladi Mesec, Filarion je sve pomnije i grozničavije smišljao pitanje koje će, prvi put, pred svima uputiti Učitelju; naravno da do tada nije imao prilike da nasamo razgovara sa njim.
Filarion je bio mlad, ali je dobro znao kako učenik nikada ne sme postaviti pitanje na osnovu kojeg Učitelj može posumnjati kako ovaj želi da ospori njegov autoritet; to je bila greška koju je Diogenes napravio na samom početku navodeći u jednom svom pitanju Aristotela i tako je, mada o tome nemajući pojma, osporio neke Platonove stavove koje je Gemistos zastupao. Učenikovo pitanje mora iskazivati poštovanje prema Učitelju a potom – ali tek potom – njegovu spremnost i sposobnost da nastavi putem na koji mu je Učitelj ukazivao i kojim ga je poveo; ono, dakle, treba da ukaže na učenikove sposobnosti, oštrinu njegovog uma ali ne preterano, nikako u meri da se Učitelj oseti ugroženim.
Smisliti pitanje koje bi ispunjavalo sve ove zahteve nije bilo nimalo jednostavno i Filarion je proveo čitavih mesec dana – ne mesec dana po zapadnjačkom računanju, već onako kako Gemistos kaže da treba računati, dakle od jednog do drugog punog Meseca – pokušavajući da svoje pitanje smisli, ali nije uspevao. Nije da ništa nije smislio, naprotiv, smislio je bezbroj pitanja, ali su mu se činila glupa ili preterano nadobudna, nekako kao ono nesrećno pitanje koje je postavio Diogenes i tako na samom početku zapečatio svoju sudbinu.
Došla je i poslednja noć uoči novog susreta sa Učiteljem; Filarion je bio u manastiru Perivleptos, gde je uvek boravio kada bi, zbog susreta sa Gemistosom, dolazio u Mistru. Kao gost iz drugog manastira, dobijao je jednu manastirsku keliju sa malim prozorom kroz koji se jedva probijala svetlost punog Meseca. I tako je čitavo veče i veći deo noći, pod slabim sjajem Meseca, Filarion posvetio smišljanju svog pitanja, a onda se pojavio Jovan.
Upravo tako – pojavio se. Filarion je kasnije pomislio kako je sigurno bio zaspao; no, to je bio zaključak koji mu je diktirao zdrav razum. Ali nikada nije bio siguran da je uistinu zaspao; jer ako je zaspao, onda se morao i probuditi, a u njegovom sećanju nije bilo ni jednog ni drugog trenutka. Filariona je ostalo da muči pitanje karaktera ovog viđenja, makar u prvo vreme, dok je još bio pod uticajem jednog drugog sećanja, na Mramorno more i igumana Antemija, a možda se i uplašio; bilo je odveć živo sećanje na ono što ga je do manastira na Mramornom moru dovelo. To što se upravo Jovan pojavio da mu pruži rešenje moglo je imati neke veze sa događajima u Konstantinopolisu, ali se moglo tumačiti na dva načina: kao novo đavolsko kušanje ili kao iskupljenje jednog grešnika koji, pošto je Filariona i druge bližnje za života gurnuo u velike nevolje, sada pokušava da im pomogne. Suština pitanja je tako bila vezana za prirodu ovog viđenja: da li je ono znak neke Božije milosti koja treba da grešnika uputi na pravi put, ili potiče od Neprijatelja koji takvim prikazama ljude zavarava, šaljući ih na put propasti.
Filariona je ovo ozbiljno mučilo jedno vreme, pre nego što će ga zbivanja odvesti drukčijem načinu mišljenja i drugim pitanjima i ostalo je samo sećanje na događaj koje je, nepokvareno kasnijim razmišljanjima i izvođenjima zaključaka, izgledalo ovako: Mesečev sjaj se iznenada pojačao i Filarion je ugledao Jovana. Ono što je kasnije Filariona, dok je preispitivao svoje sećanje, dodatno zbunjivalo, jeste što se nije mogao setiti kako je Jovan, u ovom snu, viđenju, ili što god da je bilo, izgledao, osim da je bio obučenu nekakvu dugu belu haljinu, nešto poput toge; nije bilo sasvim tačno reći da je Filarion tada prepoznao Jovana, već je jednostavno znao da je to Jovan i kasnije je pomišljao da nije prepoznao Jovana onako kako prepoznamo na trgu čoveka koga dugo nismo videli, već da je jednostavno znao da to jeste Jovan, a pri tome uopšte nije bilo važno kako je Jovan za života izgledao, a kako bi mogao izgledati sada, nakon smrti; ono sa čime se suočio nije bila nepouzdana i varljiva slika već nekakva forma, ideja Jovana.

A Jovan mu je rekao:
– Mučiš se mnogo, moj Matej, rešenja su uvek, kako sam te učio, jednostavna. Reći ću ti tvoje pitanje, a ti ćeš ga sutra ponoviti.

Molim te, o Učitelju, da nam razjasniš nešto što su neki stari filosofi isticali kao posebnu odliku dobro uređenog grada. Oni su, naime, smatrali da država mora voditi posebnu brigu o obrazovanju i odgajanju mladih ali ne samo kada se oni rode, već i pre njihovog rođenja. Onako kako si ti rekao: ne samo što ne smemo brkati konje i magarce, nego moramo voditi računa i o razlikama među konjima – postoje konji za boj i konji za tovar. To se ne postiže samo tako što neko ždrebe od malena vežbamo za određen zadatak, već vodimo računa ko će biti roditelji onog ždrebeta od kojeg očekujemo da sutra bude bojni konj. Nećemo, dakle, uzeti ždrebe čiji su roditelji tovarni konji da bude bojni konj, niti ćemo dozvoliti da bojni konj oplodi tovarnu kobilu.

Ovo izgovori sutra, od reči do reči, i sve će biti u redu.
I potom je Jovan nestao, ali se u keliji sve do svitanja zadržao blistavi sjaj Meseca.
Čim je svanulo, Filarion je požurio na trg, a kasnije, dok se lomatao za Gemistosom uskim i strmim ulicama Mistre, očajnički se plašio da neće dobro, od reči do reči, ponoviti ono što mu je Jovan rekao.
Osim straha da neće dobro ponoviti, mučilo ga je još nešto; nikako se nije mogao setiti koji su stari filosofi tako govorili. Činilo mu se da je tako nešto govorio Platon – a na osnovu poznavanja onih Platonovih dijaloga koji su se volšebno pojavljivali i nestajali u biblioteci njegovog, zapravo Irinejevog manastira, pomišljao je da bi to bilo logično, ali svejedno, nadao se da ga Gemistos o autorstvu neće ispitivati.
Osim ovoga pitanja koje mu je Jovan izrekao, Filarionu su se po glavi motala još dva, ali ih je odbacio još pre svoga susreta sa Jovanom, i neće ih postaviti Gemistosu.
Prvo od nepostavljenih pitanja je glasilo: o Učitelju, ti toliko govoriš o zakonima i vladavini zakona koje po ugledu na Likurga treba doneti i nikada ne menjati, a veliki Učitelj – dakle, Platon, ovaj put se Filarion pouzdano sećao izvora – poučavao je da istinski vladar koji vlada veštinom vladanja ne treba da se drži zakona, jer bi onda ličio na lekara koji se slepo drži nekih pravila ne vodeći nimalo računa o tome da li njihova primena koristi ili šteti pacijentu. Bolesti su različite, a i bolesnici su različiti, ljudi se razlikuju među sobom i bezbroj je njihovih delatnosti i dela te zakon ne može sve to predvideti, niti obuhvatiti sve promene koje vreme nosi.
Drugo pitanje, za koje je Filarion od početka znao da je najvažnije ali i najosetljivije, bilo je: ti, o Učitelju, nama govoriš da stanovnici dobro uređene države moraju gajiti ispravnu veru u Boga i da se o tome mora brinuti država sama. Ti nam ne kažeš da je to vera Crkve onako kako je izrečena na sedam Vaseljenskih sabora – istina, ne kažeš nam ni da nije, ali ni Crkvu ni sabore nikada ne pominješ. Reci nam, o Učitelju, kakva bi ta ispravna vera bila?

16.03.11

Poznati pisac Radoslav – Vava Petković sutra putuje u Pariz gde će mu biti upriličeno književno veče na kome će glavnu ulogu imati „Savršeno sećanje na smrt”, njegov roman (prevod na francuski, Alen Kapon) koji je dobio izvrsne kritike u francuskim medijima, pre svega u „Mondu”.
Pohvala kritičara „Monda“: Radoslav Petković

I dok pomenuti roman (U Srbiji izdat u „Stubovima kulture”) počinje svoj život na francuskom tlu, Petković je objavio knjigu „Događaj godine” (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva), svojevrsnu zbirku tekstova (velikim delom objavljivanih u „Blicu”) u kojima na njemu svojstven način fokusira scene svakodnevice, odnosno, po njegovim rečima, „sitnice i krupnice koje život čine”.





Otkud i zašto naslov „Događaj godine”?



– Naslov je pomalo ironičan. Povodom značajnih datuma, odnosno godišnjica, zatim za Novu godinu i u drugim prilikama izdvajaju se pojedini događaji kao bitni i presudni, a dobar deo njih pada u zaborav pre no što to iko očekuje. Ne samo što u ljudskim životima nije lako odrediti važnost događaja u času kada se zbiva, već to nije jednostavno ni kasnije, kada se sve, istinski ili prividno, okonča. Istoričari se spore oko značaja raznih događaja, sagledavajući ih različito. Kriterijume razvrstavanja određuju naša uverenja koja, opet, nikada nisu isključivo naša, već su omeđena takozvanim duhom vremena, dominantnom ideologijom i kako sve ne. Nisam pristalica apsolutnog relativizma, ali sumnju valja imati na umu, te stvarima pristupati s izvesnom dozom opreza i smernosti.


Tekstovi u knjizi „Događaj godine” imaju širok tematski raspon – od političkih do literarnih pitanja, od socijalnih do intimnih dilema... Kada podvučete crtu – koja je ključna odlika vremena o kome pišete?


– Da odgovorim na ovo pitanje morao bih napisati još jednu knjigu, a kratkim i jasnim odgovorom donekle bih izdao ironijski duh naslova, ili mu makar protivrečio.
Vaš roman „Savršeno sećanje na smrt” je objavljen u Francuskoj, a na stranicama prestižnog „Monda” imao je veoma pohvalan prikaz....



Uverenja i interesi
U knjizi, između ostalog, kažete „značaj nekog događaja se vidi tek po njegovim posledicama”. Izdvajate li neki događaj, na primer, u prošloj godini koji će, iz pomenute perspektive, tek postati značajan?
– Pred ovim pitanjem svako oseti potrebu da bude jako mudar, da stvari uopšti i osmotri iz šire perspektive. Mislim da ljudi tom prilikom često nisu iskreni: govore onako kako se od njih očekuje – iz raznih razloga – da govore. Hoću reći da bi svakome od nas najznačajniji događaji zapravo bili mnogo privatniji nego što volimo da priznamo, iako, navodno, svakodnevno lupamo glavu nad sudbinom društva, nacije ili stanja u fudbalu. U životu je sve to isprepleteno: naša uverenja, a i naši interesi – što retko priznajemo.

– Uvek je zanimljivo – i važno – sresti drukčije viđenje, naročito kad je to perspektiva druge sredine. Tim više kad je u pitanju prostor velike književne i kulturne tradicije kakav je Francuska. A ne umem da govorim o tome kako me je neko drugi hvalio.


Mondov kritičar Žan Sublen zaključuje da vaš „“hrabri i teški roman” dovodi „teorijom izbora” do konačnog „izbora između Boga i ljudi”. Izbori (lični) i kada je o manjim dilemama reč su neretko predmet problematiziranja i polemika. Na šta se (u svojim izborima) savremeni čovek oslanja, a na šta bi trebalo da se oslanja?


– Izbor mog junaka Filariona uslovila je istorija više i drukčije nego što bi on to želeo, i teško da je svodiv samo na Boga, ili samo na ljude.


Sutra putujete u Pariz gde ćete imati i književno veče. S kojim očekivanjima polazite?


– Posetiću tamošnju svetkovinu pisane reči Salon knjige, a to je za nas knjiške moljce prava poslastica. Otvara se izložba o našem velikom pesniku Disu, dobro, imaću i svoje veče... Iskreno, uvek je uzbudljivo iskustvo susret sa čitaocima, posebno stranim i, na primer, videti ne samo na kakvu je recepciju naišla knjiga, nego i šta je njihov „događaj godine”.


Znate li da su Francuzi po skorašnjem Galupovom istraživanju najpesimističniji narod (Srbi su četvrti)?


– Ovde je opet teško odvojiti intimno od istorijskog; Francuz Šatobrijan kaže da sreća obitava u navici – čak i navici na loše, a dodao bih, obitava, istina retko, i u mudrosti.


Šta je trenutno predmet vašeg spisateljskog interesovanja?


– Čaj i Montenj.


Kako vidite ovdašnju književnu scenu i moć književnosti?


– Književnost, na užas književnika, nikada više neće imati ulogu koju je imala pre sto ili dvesta godina. Štampana knjiga je prvi masovni medij, i dugo je bila jedini. U trenutku formiranja jedinstvenih jezika pojedinih nacija – netačno nazvanih maternjim jezicima – uloga književnosti je bila ogromna. Nije tu bio najvažniji kvalitet, imate li Tolstoja ili Bogoboja Atanackovića, već to što su književnici učestvujući u stvaranju i širenju toga jezika bili deo jednog bitnog državno-političkog procesa.


Sasvim je ljudski što su umislili da su u tom procesu bitniji nego što su bili i što im s pojavom novih masovnih medija počev od radija teško pada gubitak uloge, ili iluzije. Svejedno, mislim da su tekst i čitanje i dalje važni, bez obzira da li je medijum knjiga ili kindl. Čitanje je manje agresivno od audio-vizuelnih medija, dakle manje autoritarno, ono omogućuje čoveku da započne dijalog sa samim sobom, samopreispitivanje. A to nam najviše nedostaje.

Tatjana Nježić

05.02.09

“Često se kod nas romaneskni likovi poistovećuju sa istorijskim ličnostima, iako piscima istorijske ličnosti ponekad posluže samo kao predložak. Reakcija je poput one kada publika puca na filmsko platno kad se pojavi negativac”

Jedan od “desetorice veličanstvenih” u NIN-ovoj ediciji “NIN-ova nagrada za roman godine – deset najboljih (1954 – 2004)”, Radoslav Petković je ove godine dobio dva od pet glasova NIN-ovog žirija za roman “Savršeno sećanje na smrt”. I time pokazao da svaki put kad napiše roman, izazove buru, ne samo među kritikom nego i među publikom. Nijanse su odlučile da ne dobije drugi put NIN-ovu nagradu za roman godine. Onaj prethodni, “Sudbina i komentari”, koji je kritika proglasila najboljim ostvarenjem u srpskoj književnosti u bezmalo dvadeset godina (od 1984. do 2004), doživeo je deset izdanja. “Savršeno sećanje na smrt” za samo nekoliko meseci – dva.

- Beograđanima je nekako promakla vest da ste već nekoliko godina Novosađanin. Zašto ste se preselili u Novi Sad?

Sticajem porodičnih okolnosti. Već nekoliko godina sam u slobodnom statusu, a moja supruga Vladislava je profesor na Novosadskom univerzitetu. Bilo je jednostavnije da se, pre oko dve godine, preselimo ovde. Sviđa mi se što živim u Novom Sadu.

- Kako vam, kao friškom Novosađaninu, izgledaju medijsko-politič ke rasprave o predloženom statutu Vojvodine? Prisustvujemo li opet nekom istorijskom trenutku, u kojima decenijama unazad ne oskudevamo?

Nervozna, da ne kažem histerična centralistička reakcija uvek mi je bila pomalo čudna. Kao i to što se svaka decentralizacija Srbije uvek doživljavala kao nekakav napad na Srbiju. U Vojvodini nema nikakve opasnosti od separatizma, jer se separatizam oduvek temeljio na nacionalnim odrednicama.

- Ne mislite, dakle, da predloženi statut Vojvodine ima elemente državnosti?

Nisam pravnik da bih mogao da se do kraja bavim time, ali ne, ne mislim da postoje elementi državnosti u predloženom statutu.

- Kao pisac koji je već dobio NIN-ovu nagradu (1993) za roman “Sudbina i komentari”, pri tom jedan od “desetorice veličanstvenih”, kako ste ovog puta, s romanom “Savršeno sećanje na smrt” proživeli odluku žirija? Od početka ste spominjani kao favorit

Čestitam Vladimiru Pištalu. Moj principijelni stav je, međutim, da ne komentarišem odluke žirija kad se na mene odnose.

- Dobitnik se, ako se ne varam, bezmalo svih ovdašnjih književnih nagrada za svoja dela. I Andrićeve i Selimovićeve, nagrade “Miloš Crnjanski”, Borbine i Vitalove... Kako je na vas uticao “trenutak slave” koji ste doživeli sa “Sudbinom i komentarima”? Jeste li i vi, poput starih Rimljana, imali svoga roba na dvokolicama koji vam je šaputao kako je slava prolazna, kako ste to napisali u “Savršenom sećanju na smrt”?

Mogu vam odgovoriti na dva načina. Jedan je pomalo anegdotaran. Kad je nagrađen roman “Sudbina i komentari” to se dogodilo u vreme potpunog ekonomskog raspada zemlje, janura 2004, u vreme inflacije koja ide hiljadu posto na sat. Zbirka priča “Čovek koji je živeo u snovima” izašla je u trenutku kad je počela da se zaoštrava kriza na Kosovu, a Vitalovu nagradu je dobila mesec dana pre nego što će početi bombardovanje.

Tako, sada kad su stigli rezultati glasanja, moj izdavač Predrag Marković je lakonski rekao: “Zemlja je izbegla katastrofu, za dlaku.” Uzgred budi rečeno, i vananegdotarno, neki tragični i ružni trenuci u mom životu događali su mi se istovremeno sa nagradama. Majka mi je umrla između dve nagrade koje sam dobio za “Sudbinu i komentare” – Selimović eve i NIN-ove. S te strane, počeo sam i da se pribojavam nagrada

I te kako sam imao osećaj relativnosti, jer, kako vam rekoh, majka mi je umrla u to vreme. Našao sam se u jednoj ambivalentnoj, da ne kažem šizofrenoj situaciji, tako da mi taj čuveni rob nije bio potreban. Vitalovu nagradu niko nije ni zapazio, ljudi su imali mnogo bitnije stvari u životu kad je počelo bombardovanje.

Manje lično, dugo već nagrade posmatram praktično; nagrade promoviš u knjige. S te strane, NIN-ova nagrada je vrlo značajna i kad je dobijete, znači veliku promociju. Kad uđete u uži izbor to je znatno manje. Nagrade su korisne, jer u slučaju, recimo NIN-ove nagrade, bar nekoliko dana se priča o književnosti.

- Kako danas gledate na detalj iz svoje lične istorije, hapšenje, ili bolje rečeno spektakl koji se dogodio povodom vašeg dvanaestodnevnog boravka u zatvoru zbog, kako je tad formulisano, “zloupotrebe položaja” dok ste bili direktor Zavoda za uybenike i nastavna sredstva?

Kao što znate, to se završ ilo tako što se od svega odustalo. Javni tužilac je doneo rešenje o odustajanju pošto nije bilo elemenata ni za osnovanu sumnju. Sve to se i dogodilo da bi se pravio spektakl. U meni je ostalo dosta mučnine.

- U svojim romanima, koje kritičari vole da nazovu “istorijskim”, rekonstruišete prošlost. Istovremeno pišete kolumnu “Svakodnevica” za “Blic”. Da li je to dovoljan ventil za promišljanje svakodnevice, ili je i kolumna ponovo “neka vrsta sećanja, makar i lažnog”?

Verovatno da jeste neka vrsta sećanja, makar i lažnog. A s druge strane, čovek kad se bavi istorijom zapravo se bavi pitanjima koja ga danas interesuju, to ne znači da je istorija učiteljica života, i nije, to smo shvatili po svemu da nije, pogotovo nije ovde. Najveća razlika je u tome što nam se različita vremena javljaju u različitom viđenju u samoj istoriografiji. Nije toliko povećana količ ina saznanja o nekim vremenima mada postoji i to kao element, već su pre svega promenjena interesovanja za određena pitanja. To što danas u istoriografiji ima puno rodnog momenta to nije zato što smo o tom problemu saznali više nego je sada samo naše interesovanje izmenjeno. Danas smo manje zainteresovani za biografije kraljeva, velikih vojskovođ a, a više nas zanimaju istorije malih ljudi, rodna pitanja, jer je to nešto što zanima naš današnji svet. Mi dosta projektujemo u prošlost i drugo – pokušavamo, s tim dosta naivnim poverenjem da je istorija učiteljica života da vidimo kako je jednom izgledalo ne bi li iz toga možda izvukli neke pouke za danas.

- Jeste li uspeli da učinite vidljivim sve što je skriveno i zamračite sve vidljivo u priči o padu Konstantinopolisa, da parafraziram Bernara le Trevizana koga citirate na početku svog romana?

To je jedna igra. Malo upozorenje čitaocu, jer istorija Vizantije nije obrađivana u magistralnoj priči. Mada, Pliton, jedan od junaka romana, istorijski ne spada u neke pobočne ličnosti ni po svom položaju ni po ugledu koji je u to vreme uživao. Smisao pisanja romana koji se bavi istorijom jeste baš to, neophodno je pronaći neki svoj ugao gledanja koji se bar malo razlikuje od nekakve oficijelne istoriografije, inače je besmisleno pisati. To je i bio moj trud u romanu.

- Na jednom mestu ste u knjizi “O Mikelanđelu govoreći”, kazali da istoriju ne treba učiti iz romana, povodom Andrićevog opisa “danka u krvi”?

Postoji mit o Ivi Andriću da se u svojim delima pedantno držao istorijskih fakata. Što nije tačno, jer iz primera biografije Mehmedpaše Sokolovića, vidi se da se veoma slobodno ponašao prema činjenicama iz biografije. Epizoda “danak u krvi” je o tome kako su Turci odvodili hrišćansku decu koja će postati muslimani i službenici Otomanskog carstva. Deca, majke, reka... U svim čitankama to stoji. I moglo je da bude tačno, ali ne za Mehmedpašu Sokolovića, pošto on nikada nije doživeo to bolno iskustvo, i to se pouzdano zna iz istoriografskih podataka. On nije odveden iz svog sela kao mali dečak, u islam je prešao znatno kasnije, kao mladić, pošto je jedno vreme boravio kao iskušenik u manastiru Morača. Pisac ima prava na romanesknu istinu. Nije sporno. Ali, za spoznaju istorije potrebno je doći do istoriografskih podataka, ili bar čitati istorijske knjige u kojima se ti podaci mogu naći. U romanu pokušavamo da kažemo nešto drugo. U nekom idealnom pojmu, aristotelovski možemo reći da istina romana može biti veća. Možda je tako, nisam do kraja ubeđen. Ali, ciljevi književnosti, ciljevi pisanja romana su malo drukčiji. Ako se vratimo na tu epizodu iz romana “Na Drini ćuprija”, Andrić je iz nje napravio motivaciju zidanja mosta i to je literarno sjajno ispričana priča, ali ako hoćete nešto da saznate istorijski o Mehmedpaši Sokoloviću, Andrićev roman je pogrešno mesto. Jer je kod Andrić a to romaneskni lik kome istorijska ličnost služi samo kao predlož ak. I to je ono što se kod nas nedovoljno razume i često se romaneskni likovi identifikuju sa istorijskim ličnostima, što je otprilike ona reakcija kada publika puca na filmsko platno kad se pojavi negativac.

- Šta je bio vaš cilj u “Savršenom sećanju na smrt”? Da romanesknu istinu podredite istoriografskoj?

Ne. Trudio sam se nešto drugo. Trudio sam se da maksimalno izbegnem anahronizme. Trudio sam se da po nekom mom viđenju vremena, ljudi, odnosa, moji junaci ne kažu nešto ili se ne ponašaju onako kako bi za ljude tog vremena bilo nemoguće. Nisam siguran koliko je to dokraja moguće izbeći. Margaret Jursenar je za jedan svoj roman (zbivao se u 18. stoleću) govorila kako je bila u iskušenju da li da ga piše francuskim jezikom tog vremena, i onda je pomislila da bi to bilo preterano opterećenje. Odlučila je da ne upotrebi nijednu reč koju junaci ne bi mogli upotrebiti, a pisala je modernim jezikom. Najteže mi je bilo da u romanu izbegnem reč Vizantija , jer u trenutku zbivanja najvećeg dela romana ta reč nije postojala u savremenom smislu.

- Reč Vizantija počela je da se koristi kasnije?

Stotinak godina kasnije. Reč Vizantija im je bila potpuno nepoznata i ne samo njima. Zapadnjaci kad su govorili prezrivo o njima nazivali su ih Grcima, Grčićima, ali pojam Vizantija će nastati mnogo kasnije. Mučio sam se i oko termina za vojni logor. Trebalo mi je puno da se setim izraza bivak ili tabor. Jer, logor je krajnje moderna reč. Uglavnom sam poštovao neke bitnije istorijske činjenice. Veliki je nedostatak što mnogo toga o Vizantiji nedostaje. Jedan veliki engleski vizantolog je rekao da je Vizantija bila birokratska država, kao svaka birokratska država je morala da ima odlične arhive; uništene su skoro sve arhive, malo je preživelo od toga. Zato je utisak koji danas imamo o Vizantiji naopak jer rekonstruišemo jedan svet na osnovu onoga što je ostalo a ostalo, je jako malo. I onda postoji tendencija da se Vizantija prikaž e kao jedan veliki manastir, što nije istina.

- Šta se izgubilo u poimanju Vizantije?

Zahvaljujući onome što je ostalo, Vizantiju danas posmatramo kao isključivo hrišćansku zemlju. Ona je to bila, bila je duboko hrišćanska zemlja. Ali, u Vizantiji je sve vreme jako živo klasično nasleđe. Ako čitate Anu Komninu, jednu princezu koja piše istoriju svoga oca i koja je piše iz lično-političkih razloga – besna je jer nije postala carica odnosno zato što njen muž nije postao car, i to je verovatno osnovna motivacija njenog pisanja. Ona nije ni prevratnički ni jeretički mislilac, međutim, skoro da više citira Homera nego Sveto pismo. To vas prvo iznenadi. Onda shvatite koliko je ta antička tradicija bila živa sve vreme u Vizantiji i to je i logič no. Jer, u punoj meri antička tradicija na Zapad ulazi zahvaljujući Grcima koji stižu u Italiju. U teškim vremenima, ne samo posle pada Konstantinopolisa, jer je tada priliv najveći, i pre pada Konstantinopolisa. Visoke renesanse ne bi bilo bez Platona koga su oni doneli. Renesansa je jako platonistička, to je direktna posledica tog posmrtnog daha Vizantije. Za Vizantiju je takođ e bitno rimsko pravo. Oni koji se ne bave Vizantijom, danas su tih svih elemenata mnogo manje svesni, ili ih nisu svesni uopšte.

- Vodite računa i o samom nazivu Konstantinopolisa. Govorite o tome i u “Vizantijskom internetu”...

Carigrad, kao naziv grada, smatram nesrećnim zato što se tu gubi bitna osobenost i grada i tadašnjih Vizantinaca. U Vizantijskom internetu sam naveo primer jednog prevoda. U originalu, naime, poslednji car govori o Konstantinopolisu i dovodi taj grad u vezu sa njegovim osnivačem Konstantinom. Kada upotrebite ime Carigrad ta veza potpuno nestaje. Srednjovekovni srpski pisci su pisali Konstantinov grad. Carigrad je jedan kasniji i moderan naziv. To jeste slovenska reč, ali kada pogledate usmenu književnost najčešće je upotrebljavan naziv Stambol a retko Carigrad.

- Cilj vam nije bio istorijski spektakl, pri tom. Utoliko je rekonstrukcija te prošlosti teža. Jer predstavlja neku vrstu pozornice na kojoj je ispričana priča o čoveku čijom se sudbinom poigravaju vizantijska istorija, politika, mistika i filozofija?

Nije mi bio cilj istorijski spektakl, to je više filmska tema. Uvek spektakl bolje izgleda na filmu nego u književnosti. Junaci ovog romana se pre svega suočavaju s problemom smrti u trenutku krize vere. Turske pobede su zapravo nametale pitanje: šta se dešava. Tu je ona legenda o 300 kaluđera koji su otišli Mehmedu Osvajaču da pređu na islam. To je zaista legenda iz onog vremena i ne zna se da li je istinita. Ali, dosta ljudi je menjalo veru zato što je dolazilo do zaključka da oni koji pobeđuju jesu u pravu, da je bog na njihovoj strani. Početna ideja je bila da ispričam priču o čoveku koji je sticajem okolnosti, glupavo optužen za magiju. Vremenom mi se javila ideja da on ipak ima nekih magijskih sposobnosti. Ranije mi se javljala ideja da napišem priču o nemoćnom Supermenu. Dakle, o nekome ko ima moći, ali sa svima njima ne postiže ništa, u stvari je nemoćan. Filarion zaista spasava sebe i svoje prijatelje u jednoj maloj bici, ali sa tim svojim sposobnostima ne može uticati na ishod.

- Ne povlađujete publici, kažu kritičari. Ni ukusu ni navikama publike, posebno u “Savršenom sećanju”. Čini se da niste štedeli čitaoca u ovom romanu. S druge strane, to nije smetalo da vrlo brzo roman doživi svoje drugo izdanje.

Ako hoćete da budete hitmejker, treba to i da budete. Iskreno, mislim da taj talenat i nemam. Najgore je pisati u pokušaju da napravite hit roman a znate da niste ni Sidni Šeldon ni Den Braun, i ostati negde izmeđ u u pokušaju da se dopadnete nekoj zamišljenoj publici. Pored velikog talenta za takav roman, hitmejker treba da poseduje i osećaj za to šta će se tog trenutka dopasti publici. Pri tom, publika je jedan dosta heterogen pojam. Šta je to publika? Nedavno mi je prijatelj koji drži jednu od naših najvećih internet-mreža za prodaju knjiga rekao da mu je jedan od najprodavanijih pisaca poslednjih godina Fridrih Niče. Verovatno to znači da je i danas, kao i nekim ranijim generacijama čitalaca, Niče ulaznica za filozofiju. Postoji publika koja se interesuje za Ničea, ali i publika koja se interesuje za neke druge žanrove. Deo publike koji gleda TV-sapunice, kupuje knjige očekujući od njih ono što očekuju u serijama. Drugu publiku to ne zanima. Danas su u padu tiraži novina i nedeljnika, generalno se malo čita. Ne znam zato šta bih dobio podilaženjem publici. Ne znam ni kojoj bi se publici obratio. Zato pokušavam da napišem roman onako kako mislim da najbolje mogu. Svaki pisac, kada piše, razume se da je zainteresovan da ga čitaju, bilo bi licemerno tvrditi suprotno. Ali treba poštovati i svoga čitaoca a ne određivati ga unapred kao malo ograničenog, kao nekoga kome je nešto lako ili teško. Vodio sam računa o nečem drugom u romanu, što ga je na neki način opteretilo, silom prilika. Mada mnogi ljudi kod nas misle da znaju mnogo o Vizantiji. I da znaju više nego ljudi na Zapadu, a razlika izmeđ u nas i njih je u tome što tamo ljudi kažu da ne znaju ništa, a ovde su ljudi uvereni da o tome znaju. Hoću da kažem da sam bio primoran da objašnjavam mnogo detalja koje bih lako izbegao da sam pisao savremeni roman. Neke priče koje su morale da se ubace su, što se kaže, školske; reč je o čisto istorijskim pričama jer većina čitalaca o tome ne zna mnogo. Eko je to briljantno radio u romanu Ime ruže, dakle dopisivao je zbog objaš njenja neke školske podatke, praveć i pri tom igre koje samo znalac može prepoznati, ali to što ih većina čitalaca neće prepoznati to ni na koji način neće opteretiti čitanje knjige.

ZORA LATINOVIĆ

22.01.09

"Mi tražimo i želimo da istorija kao sistem ima logičan i ‘pozitivan’ razvoj a ovde je zaista moguć i uticaj pojedinca na svetsku istoriju, samo što vam ništa ne garantuje da taj odlučujući uticaj ne vodi ravno i sasvim slučajno u katastrofu"

Petnaest godina od objavljivanja Sudbine i komentara, najnagrađivanijeg romana s početka devedesetih godina prošlog veka, Radoslav Petković objavio je novi roman. Savršeno sećanje na smrt (izdavač: Stubovi kulture), roman čija je radnja smeštena u Vizantiju, u doba pada Konstantinopolja, 1453. godine. Međutim, pad Konstantinopolja samo je osnova oko koje se vrte sudbine glavnih junaka, dok pisac, vešto se poigravajući sa istorijom, religijom, magijom, traži odgovore na pitanja identiteta, prošlosti, života, smrti. Novu Petkovićevu knjigu su sa podjednakim oduševljenjem prihvatili i kritika (roman je u užem izboru za ovogodišnju NIN-ovu nagradu) i čitaoci, jer je prvo izdanje, objavljeno u oktobru, rasprodato za nepuna dva meseca, pa je ovih dana objavljeno i drugo.

"VREME": Zašto ste nakon Sudbine i komentara napravili pauzu od 15 godina u pisanju romana?

RADOSLAV PETKOVIĆ: Za tih 15 godina objavio sam četiri knjige od kojih je zbirka priča Čovek koji je živeo u snovima 1999. godine dobila Vitalovu nagradu, u krajnje nesrećan čas; mesec dana kasnije je počelo bombardovanje i niko nije imao mnogo volje da misli o knjigama. Jedna od tri knjige onoga što u svom slučaju najradije nazivam esejističkom prozom, O Mikelanđelu govoreći, čak se i prodala za dve godine, ovih dana treba da izađe drugo izdanje, što je za tu književnu vrstu prilično dobar rezultat.

Hoću reći, nisam kao pisac napravio tako veliku pauzu – sa romanima jesam, a romani su, iz meni ne uvek jasnih razloga, ono što i publika i kritika najviše vole. Dobro, to mi negde i odgovara, sebe i dalje smatram poglavito romansijerom, ali to ne znači da sam uvek raspoložen za pisanje romana. Svašta se dešavalo u tih 15 godina i pre bi se čoveka moglo pitati kako je uopšte preživeo, a ne zašto nije napisao roman. S druge strane, novi roman pišem onda kada pomislim da bi mogao biti bitno drukčiji od prethodnog, do sada nisam pisao sequel-e, nisam za tim osećao potrebu ni spisateljsku ni, nažalost, komercijalnu.

Ideja za ovaj roman mi se vrti negde od 1998. Tada sam ceo projekt nazivao "vizantijskom temom" u nedostatku boljeg naslova. Savršeno sećanje na smrt se javilo mnogo kasnije, kada su se stvari već ozbiljnije iskristalisale. A za to je trebalo i dosta proučavanja epohe, i imao sam raznih spisateljskih kolebanja, od izbora tačnog vremena pa nadalje i, što je najgore, nedostajala mi je početna tačka. Onda sam nekako dospeo do nje – do priče o grupi konjanika koja prvom polovinom XV stoleća nabasa na antički mauzolej; tako sam mogao početi, pri tome ne znajući mnogo bolje od tih konjanika ni značenje mauzoleja ni njihovog putovanja. Samo sam znao da se dešava nešto vrlo važno, tačno onako kako su i oni slutili.

Kako biste žanrovski odredili Savršeno sećanje na smrt?

Vizantija je poslednjih desetak, petnaestak godina u angloameričkoj i delimično francuskoj književnosti vrlo zanimljiva piscima onog hibridnog žanra koji bismo mogli nazvati okultnim trilerom. Moram reći da mi je upoznavanje sa tim knjigama, mada one ne spadaju u najbolja ostvarenja ni u okviru žanra, bilo inspirativno. Tih elemenata inače ima i u dobrom delu mojih prethodnih knjiga a opet ih možemo nazvati, ne smeta mi nimalo, "istorijskim", ako je istorijski sve ono što se ne zbiva u današnjici i pri čijem se stvaranju pisac trudi da poštuje neke zakonitosti i verovatnosti epohe kojom se bavi. Ali da bismo raspravljali šta jeste a šta nije "istorijski roman", morali bismo ga najpre definisati, za šta ovde nemamo ni prostora niti imam volje.

Postoji jedan izraz u filmskoj industriji, "kostimirani film", što bi bio svaki film na čije snimanje glumci ne mogu da dođu u svom odelu, već im se mora nešto određeno sašiti ili naći. U tom smislu, Savršeno sećanje na smrt bi žanrovski moglo da bude i "kostimirani roman".

Kritika ponekad kao glavne karakteristike vašeg literarnog postupka navodi sučeljavanje elemenata starog i modernog, kombinovanje starinskog, klasičnog i postmodernog načina pripovedanja. Taj trenutak preplitanja starog i novog postoji i u samom naslovu "Vizantijski internet". Zašto je Vizantiji potreban internet?
Image

Nekako mi se čini da iza vašeg pitanja stoji jedna zabluda rasprostranjena kod nas, kako postmodernizam podrazumeva kratku formu i kako se ne bavi istorijom. Ova zabluda je uglavnom posledica izdavačkog izbora knjiga koje će se prevesti. Dobar je primer jedan od najvećih pisaca današnjice, američki pisac Tomas Pinčon, našoj publici poznat po jednoj knjizi priča, jedinih koje je napisao, i po jednom kratkom romanu, opet jedinom koji je napisao. Uzgred budi rečeno, jednom je napravio pauzu od 17 godina između dva svoja romana a u međuvremenu nije objavio ništa.

Pinčonov ugled se, međutim, temelji na romanima kod nas nepoznatim, od kojih bismo makar tri mogli nazvati istorijskim – ili kostimiranim – a nijedan nije ispod 500 strana. Sasvim mi je jasno zašto se naši izdavači ustežu da ih objave, nesreća je samo kada teoretičari iz njihovog izbora, diktiranog ekonomskim razlozima, izvode dalekosežne zaključke.

A razlozi za naslov "Vizantijski internet" objašnjeni su negde na kraju toga teksta te da ih parafraziram. Naše znanje, pogotovo o prošlosti, je nužno fragmentarno i proces spoznaje možete porediti sa lutanjem internetom. Dakle, nalazite dobre fragmente, mnogo njih, ali ih sami morate povezati u smislenu celinu. A morate znati i tragati.

Jednom ste se složili sa tezom da u određenom smislu Sudbina i komentari korespondira sa raspadom SFRJ. Da li Savršeno sećanje na smrt ima svoj korespondirajući trenutak u realnosti? Da li su okolnosti vezane za trenutak nastajanja jedne priče na neki način uvek sadržane u toj priči?

U određenom smislu da, rekao bih čak vrlo i usko određenom. Ali uvek pišemo na osnovu svoga iskustva, naravno ako shvatimo kako iskustvo, da ponovim nešto što sam nedavno rekao, predstavlja ukupnu sumu svega što smo čuli, pročitali, sanjali ili poželeli, a ne samo onoga što smo učinili ili su nam učinili. Sam izbor vremena kojim se bavite nikada nije slučajan.

Nedavno ste, govoreći o junacima Savršenog sećanja na smrt, rekli da su oni "nevoljni učesnici Velike promene". I sami ste svojevremeno u jednom smislu bili učesnik Velike promene. Da li se iza tog njihovog nevoljnog učešća krije determinizam istorije ili možda determinizam sudbine, u odnosu na koji je pojedinac nemoćan?

Kada sam govorio o Velikoj promeni, mislio sam na promene veće od promene sistema vlasti u jednoj zemlji, koliko god one bile bitne za život mnogih pojedinaca u određenom trenutku, dakle mislio sam na promene koje imaju karakter "dugog trajanja", kako bi Brodel rekao. U našem slučaju to je najpre tehnološka promena čijih pravih posledica nismo svesni jer ono što se danas dešava, a što simboliziraju internet ili mobilni telefon, imaće prave posledice na sve ljude u bližoj i daljoj budućnosti. Vreme u kojem je radnja Savršenog sećanja na smrt locirana jeste takvo ne samo zbog konačnog – ili zapravo simboličnog, jer su se mnoge stvari desile već ranije – pada Vizantije, već zato što je to i nastanak Otomanskog carstva, Visoke renesanse u Italiji, pojave raznih pokreta koji čiste prostor za Lutera i Reformaciju, pojava štamparske prese, dakle uobličavanje onog sveta koji je doskora bio svet u kojem smo živeli, proces dugog trajanja.

Hoću reći, istovremeno, sinhrono, zbiva se mnogo stvari i prosto ne znam da li je to slučajno ili deo nekog procesa. Postoji u teoriji sistema jedno mišljenje, da dok je jedan sistem stabilan dotle je i determinisan, a kada gubi stabilnost, na njegovo preoblikovanje, bifurkaciju, može da utiče svaka čak i prividno slaba akcija – jedino što je teorijski jako teško ili nemoguće ustanoviti koja će uticati, te se promena zapravo dešava slučajno.

To je vrlo neprijatna pomisao jer mi tražimo i želimo da istorija kao sistem ima logičan i "pozitivan" razvoj a ovde je zaista moguć i uticaj pojedinca na svetsku istoriju, samo što vam ništa ne garantuje da taj odlučujući uticaj ne vodi ravno i sasvim slučajno u katastrofu. A odgovorom na vaše pitanje bave se moji romani, i odgovaraju, kao što književnost uopšte odgovara, ambivalentno ili čak kontradiktorno. Onaj koji veruje da zna odgovore postaje propovednik ili filosof.

Savršeno sećanje na smrt počinje citatima Pitagore, Bernara le Trevizana, Jejtsa i Ajnštajna. Zašto baš oni?

Lepo zvuče.

U ovim citatima prepliću se suprotnosti: svet i granica, vatra i led, vidljivo i nevidljivo i na kraju Ajnštajn, odnosno teorija relativnosti. Od Pitagore do Ajnštajna imamo istorijski luk od 2500 godina. Da li u ambivalenciji istine postoji kontinuitet?

To je upravo ono što ste rekli, istorijski luk, dakle predstavlja kontinuitet u kojem, kao i u svakom kontinuitetu, ima raznih transformacija, ali možemo konstatovati jednu nit. Ili, onaj Zlatni Zevsov lanac o kojem su govorili neoplatonisti, koji spaja sve stvari od Zevsa na Olimpu do ribe u dubinama mora. Ali to se javlja na nivou mišljenja i tumačenja i to je zapravo ljudska želja, pokušaj da spoznamo Lanac.

S druge strane, svet nam se uvek i iznova ukazuje kao ambivalentan i taman mislite da ste se jedne ambivalencije razrešili, a ispostavi se da je to razrešenje put u novi problem. Naučnici su jednog časa mislili da su stekli prilično jasan uvid u kosmos pa su onda otkrili crne rupe i, nedavno, tamnu materiju, te sada opet ispada da ne znamo ništa. Problemi verskih razlika, čak i kada se vera temelji na istoj Božijoj reči, toliko predstavljaju opšte mesto da ih ne bih ni pominjao.

Govoreći o prevodu jednog Jejtsovog stiha napominjete da je lepota stiha morala biti žrtvovana zarad tačnog prenošenja smisla. Bavite se i prevodilačkim radom. Ima li u ova dva postupka – pokušaju da se rekonstruiše prošlost i prevođenju sa jednog jezika na drugi – sličnosti? Da li je svaka hermeneutika ograničena i samim tim nedovoljno pouzdana?

Mislim da ste za problem hermeneutike našli odličan primer, stih i njegov prevod. Dakle imamo stih, nešto dato i nepromenljivo, ali se oko tumačenja stiha često neće složiti ni najbolji stručnjaci za toga pesnika, dakle ljudi koji odlično poznaju i čitavo pesničko delo i jezik na kojem je pisano. Kada se u sve umeša i prevodilac, stvari postaju još gore i to ne samo zato što je uvek prinuđen da bira između tačnosti saopštenog i "lepote", dakle posebnih pravila stiha. Malo reči na dva jezika ima isto značenje, moguće je kod onih najjednostavnijih, poput čaša ili stolica ali je i tu često, polje asocijacija koje one mogu buditi različito u okviru određene istorije jezika, određene kulture. Birajući određene reči i određena rešenja, prevodilac, zapravo, tumači taj stih i prevod je rezultat tumačenja, što znači ukidanje dela mogućeg tumačenja koje original stih nosi. Ali opet, za čitaoca koji čita prevedeno otvara se mogućnost novih i drukčijih tumačenja na koja ni prevodilac, a kamoli pesnik, nije mislio.

Postoji opet jedna teorija, zasnovana na kvantnoj fizici, po kojoj se sve bezbrojne linije bezbrojnih mogućnosti, kroz Vreme, stapaju u jedinstvenu liniju Realnosti. Ali iz ove linije, u svakom trenutku, opet proizilaze bezbrojne linije bezbrojnih mogućnosti.

Jovana Gligorijević

16.11.09 Koraci

U romanu Radoslava Petkovića Savršeno sećanje na smrt prikazana je široka panorama umiruće Vizantije – njene krize i raspadanje. Ovaj roman izuzetno je slojevit, pa ga ne bismo mogli nazvati samo istorijskim. Pored opsednutosti junaka istorijom i njenog sagledavanja iz različitih perspektiva, u njemu se pokreću i teme vezane za misticizam, koji u Vizantiji, kao posledica krize, preovladava u XV veku, a uz to se pokreće i niz značajnih filozofskih tema.

Kako zaključujemo na osnovu naslova, pod uticajem događajne istorije, u romanu dominira razmišljanje o smrti. Njome su opsednuti svi junaci romana. Opsade su stalno mesto u životima stanovnika Konstantinopolisa.

Priče o njima prenose se iz generacije u generaciju. Pod njihovim uticajem roditelji vaspitavaju decu, koja te priče nose u sećanju, suočavajući se s novim opsadama: „Ceo Filarionov život prošao je u nesrećama turskih napada i upada...“ 1

U romanu je odlično dočarana atmosfera u Konstantinopolisu neposredno pred pad – psihičko stanje stanovnika, potreba da govore o predskazanjima i proročanstvima, da na osnovu njih dokuče prošlost, sadašnjost i budućnost. Brojna predskazanja (pomračenje Meseca, izostanak venecijanske flote, pad ikone svete Bogorodice, koju je, po predanju, naslikao lično sveti Luka) najavljuju pad grada, dok neka, pak, govore suprotno (da grad nikada neće pasti i da neprijatelj može dospeti samo do Konstantinovog stuba, odakle će biti proteran na kraj sveta...).

Osim što, uplašeni i suočeni s ratom, traže utočište u proročanstvima, stanovnici ga traže i u legendama i pričama. U vezi s tim, u romanu se pripoveda o čežnji čoveka za dobrom pričom, naročito u vremenima velikih potresa, o njenoj zavodljivosti i mističnosti njenog nastajanja koja stvaraoce čini bliskim Bogu.

Takođe, pripoveda se i o različitim oblicima priče, njenoj transformaciji i širenju fame, kao i o potrebi ljudi da u kriznim vremenima veličaju svoje nacionalne junake i careve, i kreiraju umetničke istine koje se ne poklapaju nužno s faktografijom. Na osnovu Filarionovog autoironijskog pripovedanja zaključujemo da u kriznim vremenima umetničku funkciju priče, kako zbog potrebe onih koji je stvaraju tako i zbog potrebe onih koji je čitaju ili slušaju, često prevazilazi rehabilitaciona: “Danima sam kasnije pričao o tom susretu i svom ocu i svakome ko je hteo slušati – a takvih je bilo mnogo, mi Rimljani iz Konstantinopolisa uvek smo voleli priče, istinite, a pogotovo lažne, o svojim carevima. Trudio sam se da sopstvenu priču učinim dostojnom ovakvih, dakle izmišljao sam svašta, pogotovo o njegovom licu i pogledu koji je kao prodirao u samo ljudsko srce, tako da ni danas ne umem pravo reći šta sam zapravo video. (...) Ne znam, možda sam i ovo izmislio, možda sam lažući beskrajno druge slagao i sam sebe. (75)

U vezi s tim, pripovedač oživljava sećanje na svoje detinjstvo, pa se, uz ironijski otklon, seća sopstvenog naivnog pogleda na svet i pesama koje govore o slavnoj prošlosti i nacionalnim junacima. Njegova perspektiva posmatranja i doživljavanja menja se sa sticanjem životnog iskustva. On pripoveda iz perspektive odraslog , sa odsustvom oduševljenja.

Prisećajući se svedočanstava iz prošlosti, junaci često parafraziraju hroničare, analiziraju pouzdanost podataka u njihovim zapisima i stvaraju nove legende i priče, ili citiraju dela znamenitih pesnika. Citiranje tih dela u romanu jeste u funkciji podsećanja na večiti krug , stalno ponavljanje i razvijanja svesti o nepostojanosti i nepouzdanosti sveta. Nastanak novih legendi inspirisan je novim događajima, ljudskom radoznalošću, projekcijama i željama. U romanu se pripoveda o njihovom samostalnom životu, kada se otrgnu od svog tvorca.

Takođe vanredno je dočarana i atmosfera grada neposredno pred bojeve kao i atmosfera samih bojeva (zvuci i odsjaj mačeva, vreva vojski, bubnjeva, truba, zurli, glasova umirućih ratnika koji se povremeno smenjuju s jezivom tišinom).

Napetost i dinamika u scenama priprema za bojeve i za vreme njihovog trajanja, koji su gotovo filmični, postignute su upotrebom aliteracija, oksimorona, poređenja, metafora i naturalističkih slika. Zanimljivim pripovedanjem i dijalozima, kojima se dinamizuje radnja, a koji su karakteristični po sentencama na osnovu kojih se karakterišu junaci i utvrđuju njihovi odnosi, predstavljene su i prirode različitih susreta. Na osnovu tih dijaloga saznajemo različite životne priče.

Pored zanimljivih priča Gemistosa, velikog sudije i čarobnjaka, trgovca Kutbuddina iz Konje i drugih, posebno je zanimljiva životna priča samog pripovedača, Filariona, sina čuvenog ratnika Konstantina, naročito njegovo detinjstvo i odnos sa ocem. Taj odnos temelji se na razgovorima vezanim za istoriju, kao i na ćutanju o drugim važnim stvarima vezanim za porodični život i svakodnevicu. Filarion se formira kao ličnost pod jakim uticajem očevog ćutanja. Na osnovu njegovog sećanja na detinjstvo i mladost, možda najbolje u celom romanu, uočavamo uticaj događajne istorije na ličnu.

U vremenima u kojima je odrastao, idiličan porodični život, bezbrižne priče očeva i sinova, potisnute su pričama o istoriji, umeću ratovanja, oružju i smrti.

Pripovedanje o odnosu oca i sina karakteristično je i po zastupljenosti elemenata lirskog.

U romanu nalazimo i niz veoma značajnih autopoetičkih iskaza na osnovu kojih zaključujemo da jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pripovedača svojoj priči, koja predstavlja ukrštaj istorije i imaginacije, posvećuje izuzetnu pažnju: i dok je stvara i kad je već pošalje u svet. I strepi zbog toga kako će se čitati izuzetno obimna priča od „žara“ i „truda“: „Zato ću sada sav svoj žar i trud posvetiti istoriji, iako znam da na sebe preuzimam mnogo veći zadatak nego što sam u stanju da na pravi način obavim, jer mi nedostaju elegancija u izražavanju, dubina misli, čistoća sintakse i veština kompozicije. Ako, pak, neki deo moga rada ipak bude predstavljao izvor zadovoljstva, neka to bude pripisano pre slučaju nego mojoj veštini.“ (37)

I zaista, nije lako u potpunosti prodreti u to obimno i slojevito štivo. Ni najboljim znalcima istorije i književnosti.
Slađana Ilić

1 Radoslav Petković, Savršeno sećanje na smrt, Stubovi kulture, Beograd, 2008, 58.

NAPOMENA: Svi citati u tekstu preuzeti su iz navedenog izdanja sa brojem strane u zagradi. (prim. aut.)

13.04.09 Polja

Ovih dana video sam poziv prenumerantima da se pretplate na knjigu koja, sudeći po naslovu, daje savete o tome kako govoriti o nepročitanoj knjizi. Ma koliko budila znatiželju, šta bi takva knjiga mogla zapravo ponuditi? Umeće da se izgovori sve, ali zapravo ne kaže ništa? Meni bi, shvatam, daleko više bila potrebnija knjiga banalnijeg naslova, ali uzbudljivijeg štiva poput, na primer: Kako govoriti o pročitanoj knjizi, kako dakle uvesti sistem u smisao i logiku govora o knjizi, ili kako uvesti sistem u govor o smislu i logici neke knjige. Upravo novo delo Radoslava Petkovića, Savršeno sećanje na smrt, predstavlja vid složenog romanesknog ostvarenja za čiji bi govor naročito dragoceno bilo poznavati takav oblik tajnog ili, bolje, savršenog znanja, znanja koje bi uspelo da precizno artikuliše razumevanje ovog autentičnog, gustog i povremeno neuhvatljivog semantičkog tkanja.
Savremeni srpski čitalac, nesvikao na obimnost koju nudi novi Petkovićev roman, hipotetički bi mogao da prekine čitanje posle dvestote, tristote stranice, ostavši u ubeđenju da je pred njim istorijski roman. I sasvim bi pogrešio, jer su za poimanje ovog, kao uostalom i bilo kojeg drugog dela, neophodne i one poslednje stranice, ne zbog neočekivanih preokreta ili napetog raspleta, već zbog potrebe da jedan specifičan roman do kraja poprimi svoj puni poetički, smisaoni, estetski oblik.
Savršeno sećanje na smrt svoju radnju zbilja smešta prvenstveno u vizantijsko 15. stoleće i vreme pada Konstantinopolisa, pri čemu Petković veoma slikovito i precizno dočarava atmosferu toga doba, ocrtava svoje aktere i ratna zbitija. Pa ipak, ovo unekoliko svedeno vremensko-prostorno određenje romana pokazaće se tek kao motivacijska osnova i pozornica za tematizovanje i promišljanje nekih drugih problema koji Petkovića više interesuju, od religijskih do filozofskih fenomena, od istorije do ezoterije, alhemije.
Petkovićev roman prati život, odnosno ključne momente iz života monaha Filariona, naporedo sa vremenskim, istorijskim obuhvatanjem prevashodno onih decenija oko 1453. godine, što je godina pada Konstantinopolisa. Pored Filariona i Gemistosa, Velikog sudije sa Peloponeza, inače istorijske ličnosti, postoji još što bitnijih, što sporednijih likova, čija se sudbina takođe vezuje za ove prekretničke godine. No, ovde se govor o romanu suočava sa onom mišlju Viktora Šklovskog po kojoj nauka o književnosti, za ruske formaliste, glavnog junaka jednog romana traži i prepoznaje najpre u umetničkom postupku. U tom smislu, Petkovićev inventivni postupak potpuno se uklapa u avangardno destruisanje tradicionalnog definisanja romana, i to po brojnim parametrima: od strukture i kompozicije, preko oblikovanja teme i figuriranja glavnih junaka, do fenomena teksta i procesa konstituisanja smisla.
I zaista, ko je ili šta je glavni junak Savršenog sećanja na smrt? Ako se artikulisalo ovo pitanje, onda to nije samo posledica suočavanja sa osnovnim problemom i idejom dela, već i sa specifičnim i složenim umetničkim postupkom u kojem nijedan od ovih elemenata ne egzistira kao središnja semantička tačka. Roman kao da semantički pulsira, da upotrebimo Bartovu metaforu, celim svojim telom, svakim svojim slojem ili nivoom, kao da rukopis svakom svojom stranicom uzrokuje podrhtavanje smisla. Jer, nijedan od elemenata ovog književnog dela, zapravo, nije moguće posmatrati izdvojeno već samo kroz fenomenološki oblik koherentnog jedinstva koji tvore: kroz neprestanu i suštinsku korespodenciju i korelaciju svih navedenih, i nenavedenih, nivoa ovoga romana: od vremena i prostora zbivanja, pripovedačkog vremena i tačke gledišta, pa preko likova, prisutnih i odsutnih, prošlih ili budućih, preko intertekstualnih relacija i fenomena koji se problematizuju, sadržanih u spoju rubnih religijskih, filozofskih i magijskih prostora i fragmenata, pa sve do one drugoste-pene jezičke razine romana, odnosno do figurativnog i simboličkog dejstva samog teksta.
Struktura novog Petkovićevog romana zapravo je savršeno elastična i prilagodljiva oblikujućem smislu. Odlikuje je ono što je odavno tekovina (post)modernog romana, kao na primer odsustvo pravolinijskog razvoja radnje, odnosno hronološkog nizanja događaja. Otuda prostorno-vremenska skokovitost, ponekad gotovo do neuhvatljivog povezivanja motiva, što ne znači i odsustvo motivacije za takav postupak, ili nedostatak funkcionalnosti. Naprotiv. Iako je na delu vremensko-prostorna uskomešanost, ili pak iznenađujuća promenljivost pripovedačkih perspektiva, roman se zapravo postupno i, reklo bi se, savršeno logično razvija u svojoj poetičkoj zamisli. Struktura se sastoji iz sedamnaest poglavlja i brojnih fragmentarnih celina unutar njih, pri čemu promene pripovedačkih perspektiva i tački gledišta, ali i česte promene diskursnih osobina, čine da prihvatimo ovaj tekst kao oblik hrestomatije u kojoj su sadržani tekstovi koji ne pripadaju ne samo istom izvoru, već ni istom kulturološkom ili civilizacijskom preseku. No, i pored toga, poglavlja i fragmenti Savršenog sećanja na smrt međusobno bivaju povezani jednom spiritualno-alhemijskom linijom koja će, pokazaće se, oblikovati delo kao ubedljiv i dosledno fingirani proces metempsihoze.
Kroz svoju protejski prilagodljivu i preobrazivu vremensko-prostornu skokovitost roman na svojoj površini prati poslednje dane i pad Konstantinopolisa, kao i produbljivanje jaza između pravoslavne i katoličke crkve. No, u pozadini ovih dešavanja odvija se zapravo suštinski problem, koji ima veze i sa povesnim kontekstom. Naime, u onim odsudnim trenucima po hrišćansku Vizantiju roman između ostalog tematizuje i problem vere, ili prave vere. Ovde se može govoriti o sudaru dve kulture i religije, sudaru koji je puno puta tematizovan i stvaralački rešavan. Neki od najupečatljivijih primera takvih susreta u srpskoj književnosti prisutni su u Burlesci Gospodina Peruna Boga Groma Rastka Petrovića i Hazarskom rečniku Milorada Pavića, recimo. Miodrag Pavlović će, takođe, tematizovati dodir paganske i hrišćanske civilizacije u svojim pesničkim knjigama Mleko iskoni i Velika skitija, gde će se paganski čovek, osećajući se napuštenim od svojih bogova, priklanjati bogu nadolazeće religije, ne bez drame po individuu, ali i po same bogove. Petkovićev čovek u Savršenom sećanju na smrt, pak, duboko je religiozan, poput ljudi toga vremena, i po svemu nagovešteni skori pad Konstantinopolisa tumači voljom Boga, kao implicitan znak njegovog prelaska na islamsku stranu. Otuda i motiv tri stotine kaluđera koji po padu grada mole sultana da ih primi u veru. Petković, međutim, nudi inventivno rešenje po kojem napuštenog hrišćanskog čoveka ne prevodi u novu veru, već priziva u pomoć prethodni panteon, Zevsa, paganske bogove i demone. Na toj tački Petković utemeljuje ne samo onaj čin ezoterijskog eksperimenta s početka, već i osnovnu smisaonu liniju ovoga romana. Jer ono što četiri dečaka (samo za tu priliku imenovani jevanđeoskim imenima) na početku izvode kao eksperiment, ili kao igru, samo je motivacijski zametak budućeg Gemistosovog ezoterijskog učenja i njegovih začudnih konsekvenci.
Kompoziciono neprestano prepliće godine, decenije i vekove, romaneskna stvarnost poprima oblik i poentu u saglasju sa mističnim Poukama Hermesa Trismegistosa koje autor unosi kao sastavni deo književnog teksta: „Učini da porasteš do nemerljive veličine, nadmaši telo, ukini vreme, postani večnost i razumećeš boga“. Preplićući, dakle, različite prostorne odrednice, istorijske ličnosti, filozofe, mudrace, Hermesa, Zaratustru, Pitagoru, Platona, Aristotela, Plotina, V. B. Jejtsa, vizantijske careve i turske sultane, kao i ezoterijski tečaj koji Gemistos drži Filarionu i drugim sledbenicima, nastoji se prošlost, sadašnjost i budućnost predstaviti i diskursno ovaplotiti kao jedna univerzalija ka kojoj osnovna ideja i teži: ka veri i mogućnosti besmrtnosti duše, odnosno ka reinkarnaciji duše i ideja. Gemistos svoje sledbenike vodi kroz svojevrsno filozofsko hodočašće, učeći ih o dobrom upravljanju, ali i o mogućnosti mističnog dosezanja božanskog oblika, odnosno besmrtnosti duše. Gemistosovo mistično stremljenje zapravo je neoplatonističko učenje zasnovano na Hermesovim, Pitagorinim, Platonovim, Plotinovim idejama. Otuda se njegovo filozofsko hodočašće prepoznaje kao ovaploćeni oblik učenja i ideja velikih filozofa i svetih praotaca, odnosno autentična potvrda očito već ostvarenog magijskog činodejstvovanja, već ostvarene ezoterijske komunikacije sa prošlošću i same njegove inicijacije. Otuda Gemistosovo drugo ime postaje Pliton, što je anagramsko oličavanje svog novog, reinkarnirajućeg identiteta koji u sebi sadrži jezičke elemente Platonovog i Plotinovog imena. No, ovo dosezanje božanskog oblika moguće je postići tek na kraju takvog filozofsko-ezoterijskog tečaja, kada se ispune svi spoznajni preduslovi. Na kraju, jedino će Filarion, ezoterijski već načet onim dečačkim eksperimentom sa početka, uspeti da uz pomoć ritualnih obreda i pripadajućih simbola postigne inicijaciju, odnosno proširi granice svoga uma i sećanja, i postane deo jednog „jedinstvenog uma“, i deo „velikog sećanja“.
Ovde je od suštinske važnosti ukazati na metaforu hrama ili mauzoleja, pomoću koje Filarion jednom prilikom objašnjava Gemistosovo filozofsko hodočašće. On, naime, tada usvajanje ovog ezoterijskog učenja poredi sa procesom upoznavanja nekog hrama: počinje se od njegovih osnovnih delova, vrata i stubova pročelja, da bi se preko spoznavanja reljefa i krova završilo sa sarkofagom u kojem su sadržana poslednja pitanja i poslednji odgovori. Upravo je ovaj tok upoznavanja hrama, i bukvalnog i figurativnog, ezoterijskog, prisutan ne samo motivski, već je roman poetički zasnovan na njemu. Savršeno sećanje na smrt i završava se poglavljem „O poslednjim stvarima“, i to (pseudo)citiranjem jednog fragmenta iz spaljenog rukopisa Gemistosa Plitona u kojem je ispisano njegovo učenje o poslednjim stvarima. Filarion će u tri navrata i doslovno doživeti ovu metaforizaciju, no kakvu figurativnost trpi sam roman, sam tekst?
Ili, pitanje može biti i drugačije postavljeno. Ako se ovako roman završava, na kakvom je onda poetičkom uporištu izgrađena tačka gledišta? Zapravo, tek sa poslednjom stranicom uviđa se sva opravdanost kompozicione motivacije, gde se jedinstvenost celine spoznaje tek preko funkcija njenih motiva, slojeva, fragmenata. Postaje jasno da je Petkovićevo Savršeno sećanje na smrt skladno uspostavljena celina čiji sastavni elementi na nivou strukture, sižea, vremensko-prostornog okvira radnje, junaka, intertekstualnih relacija i aktualizujućih rukopisa, ideja i fenomena na razini onih rubnih filozofsko-religijskih prostora, pretva-raju ovaj romaneskni rukopis u veran otisak ezoterijskog učenja samog Gemistosa Plitona. U tome se i ogleda zavodljivost ovoga dela koje ne prenosi ideje, već ih tekstualno otelotvoruje: sam umetnički postupak potvrda je delotvornosti ideja svih Gemistosovih velikih prethodnika. Postaje jasno da ona uočena prostorno-vremenska skokovitost jeste vid strukturnog i kompozicionog fingiranja jedne spiritualne, netelesne egzistencije, da je posredi ovaploćenje vanvremenskog i natprostornog prisustva jedne filozofsko-religijske ideje, te da sam tekst ide u pravcu odgovarajućeg zapisa, odnosno da je sam tekst vid romaneskne grafije ostvarenog mističnog iskustva.
Ovo začudno dejstvo ka kojem roman teži još ubedljivije biva istaknuto spoznajom strukture teksta kao zbornika jedne nad-knjige, svete i magijske istovremeno, u kojoj se prožimaju aluzije na Platonove dijaloge, starozavetne i novozavetne tekstove, ali i apokrifne spise, knjige u kojoj se ukrštaju fikcija, istorijski zapisi i onirička svedočenja. Stoga stvaralački postupak svakim svojim elementom sugeriše da ovaj romaneskni mauzolej zapravo proishodi iz jednog mističnog poetičkog nad-principa, odnosno da svojim oblikom priziva ključnu Hermesovu pouku: „Zato sve dok sebe ne načiniš jednakim bogu ti ne možeš razumeti boga; slično razume slično; ...odjednom budi svuda, na zemlji, u moru, na nebu; budi još nerođen, budi u utrobi. Budi mlad, star, mrtav, izvan smrti. A kada budeš razumeo sve ovo u jednom – vremena, mesta, stvari, kvalitete, kvantitete – tada ćeš moći razumeti boga“. Time diskursna složenost i smisaona konotacija raznovrsnih fragmenata čine da ovaj roman, i pored živog i slikovitog opisa jednog važnog vizantijskog poglavlja, shvatimo ne kao afirmaciju verodostojnosti određene prošlosti, već kao verodostojnost iluzije, kao verodostojnost fingiranja magijskih konsekvenci određenih ideja, teksta, pripadajućih simbola. Stoga „savršeno sećanje na smrt“, kao ono poslednje znanje koje se traži za inicijaciju sa punim mističnim konsekvencama, jeste sam rukopis, sam tekst romana, čime je i autor, sugeriše se tako, ovladao spoznajom poslednjih stvari, preporučujući se za reinkarnirajuće bratstvo. Otuda Petkovićev rukopis šarmantno teži vanknjiževnom dejstvu, i u svoje ezoterično činodejstvovanje uvlači ne samo autora već i čitaoca, jer se recepcijom književnog teksta stiče onaj spoznajni uslov i postaje delom alhemijskog procesa. Time se vraćamo na ono već postavljeno pitanje: ko je ili šta je glavni junak ovog romana? Ako je za neke tumače u Ekovom Imenu ruže Aristotelov izgubljeni rukopis o komediji (kao drugi deo njegove Poetike) glavni junak tog romana, onda je rukopis kod Petkovića još eksplicitniji glavni junak, ali i funkcionalno složeniji, jer se konstituiše između više tekstova: Hermesovih Pouka, Platonovih i Plotinovih ideja, Gemistosovog spaljenog ezoterijskog rukopisa, s jedne, ali i samog umetničkog postupka – romanesknog diskursa, s druge strane.
Savršeno sećanje na smrt očito je ispisano u dosluhu sa postmodernom poetikom, jer reinterpretira i problematizuje istoriju svaki put kada diskurs krene „strmim i klizavim stazama sećanja“ i svedočenja, jer poetički svesno uspostavlja brojne intertekstualne relacije koje se doživljavaju u naglašenoj iluminativnoj funkciji, jer se tematizuje ontološki i mistični status teksta koji svojom strukturnom uređenošću prerasta u možda i glavnu figuru konstituisanja smisla. Petkovićeva sveukupna kreativna imaginacija, koja je inače znala da zafali nekim danas tako slavljenim piscima, imaginacija koja zbilja volšebno, tekstualno-alhemijski pronalazi svoju punu formalnu ovaploćenost, primer je autentičnog i vanrednog bogaćenja savremene srpske književnosti.

Đorđe Despić

19.12.08 Politika

Postoji davnašnja dilema potekla još iz antičkih vremena a tiče se prevlasti između dva, za razvoj evropske misli ključna, filozofa – Aristotela i Platona. Mišljenje da se između dva stuba temeljca ne može birati valja prihvatati veoma oprezno. Jer, naklonjenost jednom ili drugom filozofskom sistemu potencijalno otkriva mnogo više od filozofske orijentacije.

Svoj novi roman, „Savršeno sećanje na smrt”, Radoslav Petković koncipira upravo na temeljima tradicijepo kojoj izbor između ova dva filozofa može da kanališe nečiji život, ali i čitave civilizacije i istorijske periode.Bilo bi pogrešno pojednostaviti sve one tokove, ali i meandre i sporedna ulivanja koja nam tako impresivan roman pruža, pa reći šta je okosnica knjige –pad Vizantije ili Platon i njegovo učenje o duši, tim pre što Petković svira na obe žice, fikcije i istoriografije, gotovo paralelno, uvodeći nekoliko narativnih tokova i pripadajućih im glasova. Od njih, dominantna su tri: izmišljeni lik kaluđera Filariona koji život provodi uz, istoriji poznatog, filozofa Plitona, istorija pada Konstantinopolja kojoj pripada najzamašniji deo i sam narator, što se romaneskno smenjuje sa dokumentarnim i obavijaprozaističku nit oko pažljivo biranih momenata iz godina sumraka Vizantije.

Ali, i istorijska potka i izmaštana pripovest maskiraju ono što autor zaista želi da ispriča – moguće viđenje začetaka evropske ezoterije koja u Petkovićevoj interpretaciji počinje tamo gde se roman završava, Plitonovim upoznavanjem zapadnjaka sa Platonom, kao i sa spisima Hermesa Trismegistosa što za posledicu ima oživljavanje evropske struje neoplatonista, njihov uticaj na renesansu, ali i nastanak hermetičara. Pliton, u romanu predstavljen kao moguća reinkarnacija Platona, do kraja ostaje zagonetna, u potpunosti romanesknaličnost u službi centralne teme romana baš kao i digresije poput one koja vodi čitaoca čak do Jejtsa (poznatog po ezoterijskim sklonostima i verovanju u metempsihozu), koje iz tog ugla počinju da imaju opravdanje kao pokazatelji dokle sve sežu alternativni vizantijski uticaji. Iz perspektive kraja romana, naslov, s početka možda nejasnog značenja, „Savršeno sećanje na smrt”, otkriva se kao uputstvo za čitanje u ključu jedne filozofske opcije (Platonovog učenja o metempsihozi), privilegujući je u odnosu na hroničarsko-istoriografski diskurs.

Zato bi i žanrovski ovaj roman mogao biti sporan: na momente prezasićenost istoriografskim presudno bi ga kvalifikovala kao istorijski –kada ne bi bilo vešte igreda se u tradiciji hermetičaramimikrijski maskira centralna nit i već poznatih naznaka poput one gde se istorija karakteriše kao „neka vrsta sećanja, makar i lažnog”.

Petković je i u prethodnim delima bio naklonjen apokrifnim tumačenjima istorije pišući ih u skladu sa stanovištem da je istoriografija, između ostalog, i subjektivno pripovedanje. Ali, kao da se sama spisateljska forma poigravanja činjeničnom istorijom i njenog problematizovanja iscrpla u romanu „Sudbina i komentari”, složeno komponovanom prozom koja je baštinila brojne postmoderne tehnike pripovedanja, pa nije čudno što ih je Petković u romanu objavljenom petnaest godina kasnije decidirano ostavio za sobom kao, danas već semantički ispražnjene, formule.

„Savršeno sećanje na smrt” je, u tom smislu, roman smirenijih proznih zahvata ali monumentalno kompleksan kako po istorijskom periodu koji obuhvata i raznovrsnim filozofskim konceptima koje razmatra, uključujući i, u domaćoj prozi ređe čitanu, ezoterijsku tradiciju. Tehnikom veoma složenog upredanja više narativnih tokova ukrštaju se različite žanrovske forme pripovedanja proistekle iz obe tradicije, platonovske (stvarnost kao tajna) i aristotelovske (umetnost kao mimeza stvarnosti), nudeći čitaocu da prihvati ili odbaci ono što može ili želi i ne ukidajući mu, ni na jednom nivou, suštinu romanesknog što je zavidan prozaistički talenat rasnog pripovedača.

A na početnu dilemu: Platon ili Aristotel, odnosno da pojednostavimo – duh ili materija, onostrano ili ovostrano, Petković odgovara nudeći obe pripovedačke forme, ali prozaističkim sredstvima ukazujući na onu kojoj daje prednost, podrivajući i prevazilazeći mimezu fikcijom a istoriografiju alternativnom istorijom.

Jasmina Vrbavac

13.12.08 Danas

Čemu nas još može naučiti istorija, osim onoga što je još devetnaestovekovni filozof znao, a to je da se sve na neki uvrnuti način vraća i plaća. Ipak, vera u istoriju i istorijsko istraživanje kao da ne napušta romanopisce i dobro je što je tako, jer oni uspevaju da dokažu staru Aristotelovu tezu da je književnost superiornija nad učiteljicom života. Posebno što se u romanima istorija perspektivno menja i tako nam se pokazuje čovek u svojoj ljudskosti, a ne neki nadljudski teleološki projekat kojeg goni sila istorijskih događaja sa manje ili više smisla.

Vizantijski new search

Interesovanje ovdašnjih istoričara i romanopisaca za Vizantiju i njene tajne i laži verovatno nikada neće prestati i to, naravno, nije nimalo čudno. Prostori na kojima obitavamo dugo su vremena bili pod njenim uticajem, pa je i uloga koju je Istočno rimsko carstvo imalo u formiranju ovdašnjeg čoveka srazmerno velika. Ipak, kako nam pokazuje Radoslav Petkovićsvojim poslednjim knjigama, Vizantijski internet (Stubovi kulture, 2007) i Savršeno sećanje na smrt (Stubovi kulture, 2008), njen uticaj na formiranje onoga što se danas naziva zapadni čovek neuporedivo je veći i značajniji. Dakle, sasvim je izvesno da bi bez uloge Konstantinopolja današnji građanin Italije, Španije ili Engleske bio znatno drugačiji, što naravno ne znači ni bolji ni gori.

Koliko god je prošlogodišnja knjiga eseja bila izazovno štivo, smatram da se pravo uživanje krije tek u ovogodišnjem romanesknom ostvarenju. Naizgled oslobođen svih nepotrebnih paralela kojima bi pad Konstantinopolja upoređivao sa stanjem u Srbiji/svetu danas, roman Savršeno sećanje na smrt, sa svojih zastrašujućih petsto i kusur stranica, pokušava da ispriča jednu nadvremensku priču o čoveku koji je nevoljno uvučen u splet okolnosti i čijom se sudbinom istorija poigrava, stvarajući od njega nevidljivog heroja. Vešto upotrebljavajući svoju zavidnu erudiciju, ali ipak ne dopuštajući joj da se previše razmahne i zasmeta skladnom rastu narativa, Petkovićpokazuje da je on pre svega pripovedač, a tek zatim strasni zaljubljenik u vizantijsku civilizaciju, njenu filozofiju, mistiku i politiku. Da sam kojim slučajem strog i pravedan kritičar te estetski čistunac, ne sumnjam da bih autora Savršenog sećanja na smrt optužio da je plagijator i književni kradljivac, ovako moram da mu odam priznanje na sjajnom korišćenju tuđih tekstova u kolopletu sopstvene priče, koja može da posluži kao odlična ilustracija paradoksalne metafore što ju je Petkovićvećupotrebio kao naslov svoje prethodne knjige. Naime, sve je u romanu premreženo svojevrsnim hipertekstom, samo je on skriven i nežnom autorovom rukom sklonjen u drugi plan, da bi tek na kraju romana, kad se čitalac nađe pred pitanjem kraja i/ili identiteta glavnog junaka, ponovo izbio u prvi plan. Pošto su mu sve mogućnosti ostale otvorene, čitaocu ne preostaje ništa drugo nego da se, na naratorovu sugestiju, okrene novom početku, novim pretragama, novom unošenju pojmova i imena u svojevrsni pretraživačsopstvene želje i da nastavi sa čitanjem na mestu koje sam izabere.

Rekao sam da je moj utisak da je Petkovićpisao roman oslobođen potrebe za posvojavanjem i nasiljem nad materijalom, odnosno da mu nije važno na koji način će čitalac postvariti metaforu pada Konstantinopolja i čitav taj korpus vrhunske kulturne i svake druge dekadencije. Međutim, stvari nisu toliko jednostavne i s obzirom na pregnantnost slike, pada ne samo u političkom trenutku u kome se nalazi čitalac kome je knjiga namenjena, veći u njenom najširem društvenom i kulturnom kontekstu, autor je načinio nekoliko lukavih strategija kojima je čitaoce uputio u određenom, nedvosmisleno etički jasnom pravcu, pre svega uzimajući u obzir Filariona, glavnog lika i fokalizatora čitave knjige.

Savršeno sećanje na smrt nije samo sjajna umetnička kreacija, veći roman koji je uspeo da nam vrati poverenje u pripovedanje, istovremeno pokazujući suštinsku uzaludnost traganja za istorijom. Niko nikada neće moći da porekne da je Konstantinopolj pao 1453. godine, ali će mnogo truda morati da bude uloženo da nam se to opiše ubedljivije od priče Radoslava Petkovića.

Vladimir Arsenić

01.11.08 Politika

Čitaoci koji su uživali u Vizantijskom internetu biće oduševljeni kada shvate da je ova zanimljiva knjiga eseja Radoslava Petkovića zapravo tek „fusnota“ gromadi od romana sa naslovom Savršeno sećanje na smrt. Iako je nije nužno čitati kao sekundarnu literaturu da bi se što bolje uronilo u najnoviji Petkovićev roman, jer je sve u Savršenom sećanju na smrt savršeno pregledno i jasno, Vizantijski internet bi mogao biti neka vrsta „piščevog traga“ za kojim bi morao krenuti svaki pisac koji se upušta u pisanje istorijskog romana.
Taj trag bi pokazao kroz koje se sve kanjone istorije i istoriografije pisac mora provući, i koliko temeljan u proučavanju građe mora biti, da bi napisao roman ravan najnovijem Petkovićevom delu. Na tom putu kroz istoriju, ukoliko želi da njegov krajnji cilj bude fikcija, pisac se ni u kom slučaju ne bi smeo okrenuti i ostati skamenjen u istoriografiji. Baš kao u slučaju odnosa ove dve knjige: Vizantijskog interneta i Savršenog sećanja na smrt, roman mora ostaviti iza sebe esej i istoriografiju koja bi ga gušila. Nasuprot tome, roman mora dati glavnu ulogu baš onim junacima koji su za istoriju bili nevidljivi, sporedni, i mora postojati kao živa stvar, za razliku od Vizantijskog interneta koji se nakon Savršenog sećanja na smrt čini kao hladna ali vredna iskopina nekog drevnog grada...
Pad Konstantinopolisa 1453. godine, koji svakako jeste temelj Petkovićevog romana, toliko je krupan istorijski događaj da će se najverovatnije sve one kratke medijske najave romana svesti na njega. Ipak, Savršeno sećanje na smrt puno je kompleksnije delo. Čak bi se moglo reći da je to delo koji govori o decenijama nakon pada Konstantinopolisa, ali i roman koji sa jednakim žarom govori o Mistri, šire o Peloponezu, te junacima koji žive na ovoj liniji, sa otvorenim ranama iz 1453. godine, tražeći odgovore na suštinska pitanja identiteta.
A prvo pitanje sadržano je već u naslovu i ukazuje na nedoumicu, između hrišćanskog i platonističkog učenja oko kojih se junaci romana neprekidno vrte. Šta znači to sećati se na smrt: misliti na smrt koja će jednom doći i zbog toga ispravno živeti, ili se sećate trena smrti, svog prethodnog života, pitagorejski, platonski, da bi se oslobodili nekih karmičkih „repova“ koji se prenose u sadašnji život?
Ova dilema nije slučajno u naslovu. Kriza hrišćanske kulture u kojoj živi glavni junak Filarion, grešni kaluđer koji je pobegao iz Konstantinopolisa da ne bi bio spaljen kao vrač, kaluđer po kazni koji okajava grehe zbog nekih navodnih sumnjivih magijskih radnji, sa učiteljem Gemistosom za koga se pričalo da je čarobnjak, kasnije poznatim i pod imenom Pliton, sudijom, vrlo kontroverznom figurom koja upražnjava vradžbine i iz prikaza čita objave budućnosti i prošlosti - dovodi do toga da ispod hrišćanstva provire i neki stariji religijski, magijski slojevi, paganstvo za koje se Pliton naročito zalagao, te svest o antičkoj prošlosti koja kao da izranja iz ruševina iz kojih su glavni junaci jedva izvukli žive glave. Roman Radoslava Petkovića na izvestan način otkriva sve ove slojeve i tako u prvi plan stavlja problem slojevitosti jedne kulture, ovoga puta Vizantije koja nam se sada čini tek kao metafora jednog mnogo dubljeg, uvek aktuelnog pitanja složenog postupka formiranja identiteta.
Baš zbog svega toga roman Savršeno sećanje na smrt jeste istorijski roman u kome ima mnogo religijskog, filozofskog, teološkog ali i magijskog koje bi nam se moglo učiniti posebno važnim. Naime, magijsko pokreće najnoviji roman Radoslava Petkovića, ono ga čini „ezoterijskim trilerom“ kako je u jednoj reklami najavljeno, ali trilerom koji nije praznjikav, već odlično napisan i sadržinski opterećen do krajnjih granica; trilerom kome nije strana ni poneka lakša filozofska rasprava, bez poređenja ali recimo u ključu Ekovog Imena ruže.

Kao najuzbudljiviji delovi romana čitaju se oni u kojima se vrlo oprezno i sa rezervom u radnju upliću demoni. Iako će njihovo dozivanje presudno uticati na sudbinu glavnog junaka, pisac ovde pokazuje zrelost i spisateljsko iskustvo. Demoni se u radnji pojavljuju tajanstveno, u naznakama, tek se naslućuju, ali će se zato otelotvoriti u digresijama i to na onim mestima u kojima radnja od njih ne zavisi. Tako će se uspešno na čitaoca preneti i rezerva sa kojom se o tajanstvenim silama često govori, ali i ona vrsta straha, nesigurnosti, kakvu su morali osećati junaci dok su se spuštali ispod grada, u cisternu, ni ne sluteći kakve će im posledice sve to doneti.
Pored toga što oživljava čitavu epohu u svim njenim detaljima, gradeći čitav korpus dobro isprofilisanih i zanimljivh junaka, Radoslav Petković vezuju za priču i neke savremenije likove, poput Jejtsa koji 1930. godine zapisuje svoju viziju Konstantinovog grada, ili Artura Edvarda Vajta, navodno Jejtsovog poznanika koji želi da postane beli mag i koji sastavlja spisak demona koristeći se starim knjigama. Ovakva poglavlja kao da odmaraju čitaoca od istorijske priče u kojoj je inače sve pažljivo dozorano i izmereno. Tačno na onim mestima gde bi se moglo učiniti da neka rasprava među junacima, recimo na času koji Gemistos drži Filarionu, počne da biva složena, Radoslav Petković, zahvaljujući zaista spretno skrojenoj fragmentarnoj formi, počinje da piše žanrovski drugačije delo. Na tim mestima prelazi na akciju i počinje da slika boj za Konstantinov grad ili borbu sa razbojnicima, čime Savršeno sećanje na smrt čini zaista uzbudljivim, ali i prohodnim delom od pet stotina stranica.
Radoslav Petković zapravo odlično vlada svojim romanom, igra se istorijom, filozofijom, raspravlja o religiji, duhovit je i sve vreme zabavlja čitaoca iako tema njegovog romana nimalo nije laka. Zbog svega toga mogli bismo se pridružiti oceni da je Savršeno sećanje na smrt magnum opus Radoslava Petkovića, trijumf spisateljskog iskustva i te već pozante, gotovo neverovatne erudicije.

Mića Vujičić