Sudbina i komentari

02.02.05

Veliki umetnici su neuporedivo češće bili konformisti nego pobunjenici.- Lepota nije na strani istine i pravde

S Radoslavom Petkovićem (1953), našim poznatim piscem, autorom knjiga „Sudbina i komentari”, „Put u Dvigrad”, „Senke na zidu”, „Izveštaj o kugi”, dobitnikom NIN-ove nagrade za roman godine, razgovaramo o odnosu umetnika i vlasti: kako je to bilo kroz istoriju, a kako je danas.

Primer Češke je, objašnjava Radoslav Petković, koji ima bogato iskustvo sa ovdašnjim nedemokratskim, a i demokratskim vlastima, po mnogo čemu, poučan.

Napetost između katolika i protestanata u Češkoj kulminirala je godine 1618. prilikom takozvane praške defenestracije kada su sa prozora Hradčana bačena dvojica katoličkih velikodostojnika u duboki opkop koji se nalazio ispod. Obojica su preživela. Katolici su, razumljivo, u tome videli Božije čudo, a protestanti su tvrdili da su ovi preživeli pavši na gomilu balege.

Ova defenestracija se pokatkad naziva i drugom praškom defenestracijom - prva je bila nešto ranije i dovela do husitskih ratova. Jedan pomalo cinični istoričar je primetio kako bi istorija možda bila manje krvava da su u Pragu pravljeni uži prozori. No, pošto su prozori bili kakvi su već bili, i ova druga je dovela do rata koji je bio još krvaviji, a u istoriji ostao upamćen kao - tridesetogodišnji rat.

Prva velika bitka toga rata je usledila dve godine posle slavnog ispadanja kroz prozor i odigrala se u neposrednoj blizini tadašnjeg Praga, na Beloj gori, tački do koje se danas lako stiže gradskim tramvajem. Za nepuna dva sata je uništena protestantska vojska, sastavljena velikim delom od češkog plemstva. Katolici, u čijoj vojsci se nalazio i budući filosof Rene Dekart, zavladali su Pragom u kojem su, nekih osam meseci kasnije, na Starogradskom trgu pogubili dvadeset sedmoricu viđenih građana Praga. Među pogubljenima je bio i rektor Praškog univerziteta, Jan Jesenijus - kako je glasilo latinizirano prezime Jesenski. Jedan od potomaka te porodice bila je Milena Jesenski koju je proslavila veza sa Francom Kafkom i njegova pisma a koja je, inače, svoj život završila u koncentracionom logoru Ravensbrik. Njenom pretku, rektoru Jesenijusu, prijatelju slavnog astronoma i astrologa Tiho de Brahea, pre odsecanja glave je iščupan jezik. Među dvanaest glava koje su bile izložene na Karlovom bila je i Jesenijusova sa jezikom prikucanim za nju.

U službi ideologije

Pre bitke na Beloj gori, podseća Petković, Češka je dobrim delom bila protestantska zemlja. Bitka je rešila njenu religioznu budućnost i ona će, u budućnosti, najvećim delom biti katolička - makar nominalno, jer jedna nedavna anketa otkriva Čehe kao najateističkiji narod na svetu, jedini gde se više od polovine anketiranih izjašnjava kao ateisti. No, imala je još jednu posledicu na kojoj današnji Pražani, što god mislili o veri i verskim ratovima, mogu biti itekako zahvalni.

- Liku i lepoti današnjeg Praga, kojim se Česi ponose a koji svake godine privlači milione turista, doprinosili su vrhunski graditelji, vajari i slikari iz čitave Evrope, pogotovo Italije. U XVII stoleću barok je bio zvanični stil kontrareformacije - ili katoličke reformacije, kako radije kažu neki istoričari - a svakako da u današnjem Pragu, možemo videti barok u jednom od njegovih najboljih izdanja. Nemamo u Pragu pojedinačnih umetničkih dela ranga Mikelanđelovih (a gde ih i ima), ali je čitavo staro gradsko jezgro zapravo umetničko delo, određeno baroknim stilom - naglašava Petković.

Barokizacija Praga je bila u jasnoj službi ideologije - i politike. Umetnost može nadrastati svoje razloge. Zato se i današnji posetilac Praga može diviti ovom gradu, zato je, konačno, barokizacija zahvatila čak i jevrejski deo, ali nemojmo olako zaboravljati razloge i okolnosti nastanka.

- Lik buntovnog umetnika u sukobu sa ovozemaljskom vlašću i silom jeste jedna od onih predstava koje nam je u nasleđe ostavio romantizam, a potom i ukleti pesnici druge polovine XIX stoleća. No, istorija umetnosti - mislim ovde na sve umetnosti, ne samo ono što se pod tim pojmom uobičajeno podrazumeva - nažalost, ne otkriva nam previše takvih primera. Već pominjani Mikelanđelo je, povremeno, mogao imati sukobe sa papama, ali u suštini je njihova saradnja bila dobra, na našu sreću, jer bez nje ne bismo imali Sikstinsku kapelu. Vergilije je bio državni pesnik u najboljem - ako hoćete i najgorem - smislu ove reči i upravo je u toj ulozi pisao „Enejidu”. Ovidije je bio proteran na Crno more prevashodno zato što se njegova seksualna politika nije uklapala u kriterijume konzervativca Avgusta, što je dobrim delom bio i razlog sukoba samih romantičara, poput Bajrona i Šelija, sa autoritetima svoga doba. Najvećim delom istorije, veliki umetnici su neuporedivo češće bili konformisti nego pobunjenici, a velika umetnost je više nastajala u nekakvoj vrsti saradnje sa dominatnom ideologijom i njenom politikom - ili politikama - nego u sukobu sa njom - naglašava Petković.

Šminkanje mrtvog sultana

Možda je ona Pekićeva priča o jednom od Simeona koji pod Sigetom šminka mrtvog sultana ne bi li vojnici stekli utisak da je ovaj još živ, dakle slika umetnosti čiji je zadatak šminkanje mrtvaca, previše cinična ali, u svakom razmišljanju o odnosima umetnosti i moći, dobro je imati je na umu. Posle rekatolizacije Češke, uobličena je legenda o velikom praškom svecu Janu Nepomuku, koji je živeo nekoliko stoleća ranije. Pošto nije hteo da oda šta mu je kraljica rekla na ispovesti odsekli su mu jezik i potom ga, sa Karlovog mosta, bacili u Vltavu. Čovek se, kada ovo čuje, mora setiti onog istorijskog, krvavog Jesenijusovog jezika. Kao da se legendom hteo prekriti stvarni prizor.

Gotika je, naime, doživljavana kao istinsko češki stil nasuprot baroku, stilu pobednika sa Bele gore. Tada je stvoreno i groblje, Slavin, sa idejom da bude neka vrsta nacionalnog Panteona i tu se nalaze grobovi Smetane, Dvoržaka, Čapeka. Višehrad je, dakle, trebalo da makar simbolično ispravi nepravde i užase istorije, da ublaži ranu onog iščupanog Jasenijusovog jezika.

U turističkim vodičima posvećenim Pragu Višehrad se uvek nalazi na samom kraju, kao neka vrsta neobavezne preporuke. Do njega dospevaju samo radoznaliji posetioci grada.

Ostali se tiskaju na drugoj strani Vltave da bi je potom prešli Karlovim mostom i nastavljaju da se u Starom gradu dive zlatnom Pragu.

- Lepota ovde nije na strani ni istine, ni pravde. Štaviše, sasvim gebelsovski, bila je u službi pobednika. Da li, ipak, možemo reći da ona, kao nekakva verzija Geteovog Mefistofelesa čineći trenutno zlo, ipak, na kraju dobro čini darujući užitak oku zadivljenog posmatrača - pita se Radoslav Petković.

Zoran Radisavljević

19.11.04 NIN

Sudbina i komentari, za sada poslednji objavljeni roman Radoslava Petkovića, ujedno je - po vremenu publikovanja i osvajanja NIN-ove nagrade za godinu 1993 - i hronološki poslednje delo koje je dospelo na listu deset najboljih ostvarenja u poluvekovnom postojanju ove prestižne nagrade, a u izboru kritičara koji su decenijama sačinjavali njen ugledni žiri.

Pomenuta činjenica višestruko je zanimljiva. Ona, svakako, pre svega govori o kvalitetu Petkovićevog romana koji je svom autoru doneo mesto u romansijerskoj eliti i inače elitnog društva dobitnika jedne od najcenjenijih književnih nagrada kod nas. To što su odabrani tumači književnosti dali prednost ovom romanu u odnosu na ceo niz drugih savremenih romansijerskih ostvarenja dovoljno kazuje o naklonosti kritike, kao što i ponovljena i obnavljana izdanja svedoče o naklonosti publike prema Petkovićevom delu(...)

U traženju odgovora, pak, na zapitanost o tome šta je Petkovićev roman preporučilo da kao jedini iz hronološkog intervala nakon Pavićevog proslavljenog “romana-leksikona”, a to znači: bezmalo poslednjih dvadeset godina, uđe u izbor deset najboljih, moglo bi se, naravno, krenuti od različitih pretpostavki, počev od onih najobuhvatnijih, kulturoloških, pa do onih najosobenijih, poetičkih. Čini se, međutim, da postoji i jedna mogućnost tumačenja koja na izvestan način spaja i ukršta ove oprečne perspektive, a tiče se kontekstualnog uvida u svih deset prvoplasiranih romana iz pomenute kritičarske ankete...

Za razliku od većine drugih ostvarenja sa liste najboljih, koja po pravilu obeležavaju pojavljivanje ili ustaljivanje neke “monolitne” poetičke orijentacije u književnosti nakon Drugog svetskog rata, u slučaju višestruko nagrađenog romana Radoslava Petkovića ovo kristalisanje glavne struje ostvaruje se naročitim, samosvesno-tematizujućim približavanjem i pretapanjem poetičke tradicionalnosti i aktuelnosti koje se uspostavlja kao njegovo beletrističko ishodište i lice. Primeri koji se, poput starijeg romana, s jedne, i postmodernističke proze, s druge strane, u kritičkoj recepciji katkad pominju kao tematski i poetički “reperi” Petkovićevog dela na svoj način svedoče o tom približavanju. Pri tom valja reći da je ono u isti mah i afirmišuće i problematizujuće, na način koji upravo ovaj postupak sučeljavanja i sameravanja ideološki, kulturološki, poetički prošlog i savremenog uspostavlja kao meru vlastite posebnosti i autentičnosti. U isti mah, Sudbina i komentari su i roman koji objedinjuje interesovanja i opredeljenja prethodnih pripovednih dela Radoslava Petkovića, predstavljajući, tako, na izvestan način magistralno ostvarenje ovog zapaženog i cenjenog proznog pisca(...)

Polazeći od simptomatičnog i ograničenog “flertovanja” s hronikalnim žanrom unutar “mozaične” strukture Puta u Dvigrad, isprobavajući potom i mogućnosti i granice provizorno letopisnog žanra u okrilju pripovedanja savremenosti u Zapisima iz godine jagoda, Radoslav Petković u svojim najambicioznijim i najzrelijim romanima stiže, tako, do osobenih i složenih narativnih oblika koji pamte i na nov način sublimišu ove pokušaje. I Senke na zidu (1985), svojim mimikrijskim oblikom pripovedanja što, prateći istoriju filma ili “pokretnih slika”, u stvari ispisuje alternativnu istoriju XX veka, i, naročito, Sudbina i komentari (1993), svojom složenom, ambivalentnom fakturom autorskog i personalnog, “sveznajućeg” i “nepouzdano” ličnog pripovedanja, ostvarenja su, naime, koja narativno pretapaju istoriju i sadašnjost, odnosno hronikalno-letopisnu ili “istoriografsku” i personalno-delatnu ili “aktersku” instancu, znatnim delom tražeći i najvećim delom pronalazeći baš u tom prožimanju svoju celovitost i umetničku sugestivnost.

Istorija u svojim različitim delovanjima, lik istoričara u različitim personalnim pojavljivanjima - evo možda ključnih činilaca pripovedno-fikcionalnog sveta Sudbine i komentara. U tri dela romana i epiloški zamišljenoj “Summi”, u kojima se na različite načine prepliću i nadovezuju XVIII, XIX i XX vek, što “glavom i bradom” što perom i rečju, figura istoričara iskrsava neprestano pod imenima Plutarha, Zaharija Orfelina, Jovana Rajića, Pavla Vukovića, Đorđa Brankovića i - ne treba zaboraviti - na određen način i samog Pripovedača. Iza nekih od ovih imena stoje tzv. stvarne ličnosti, neki od njih su čiste fikcionalne tvorevine, a neki - slučaj posebno zanimljiv - ni jedno ni drugo, odnosno: i jedno i drugo u isti mah.

Možda najvažnije pitanje čitanja i razumevanja ovde se, pak, tiče povezanosti pomenute proliferacije istoričara i istorije sa problemima ustrojstva i poetike pripovedanja i sudbinom glavnog junaka, odnosno glavnih junaka knjige. Već sama činjenica, naime, da je - uz Pavela Volkova, “poručnika ruske carske mornarice” - jedan od dva moguća glavna junaka, Pavle Vuković, i sam istoričar savremenog kova, a da potencijalni treći, na izvestan način amblematski junak i središnja kriptosimbolička figura romana, grof Đorđe Branković, pisac famoznih i legendarnih, javnosti gotovo nepoznatih Slavenoserbskih hronika, predstavlja u isti mah paradigmu istoričara i paradigmu naratora, onoga koji barata činjenicama i onoga koji fabulira ili fikcionalizuje, ta na izvestan način magistralna činjenica upućuje, dakle, pažnju onoga ko čita i/ili tumači na poseban odnos istoriografije i fikcije u ovom intrigantnom delu Radoslava Petkovića. Ovo utoliko pre što je i sam Pavel Volkov, relativno obrazovan i načitan, ali po prirodi stvari intelektualno-teorijskom opštenju ne osobito naklonjen oficir, na izvestan način opsednut ovim problemom, i to zahvaljujući u prvom redu sveprisutnoj figuri Brankovićevoj, koja ga neobičnim sticajem okolnosti prati i “proganja” kroz život, a zatim i zahvaljujući sopstvenom iskustvu s pričaocima o istorijskim i neistorijskim zbitijima, još od ranih dana sudbinski povezanim s njegovim životom i gotovo besprekornom vojno-diplomatskom karijerom.

“Kad već ničega opipljivog nema, nastaje priča; ona je bila poslednje utočište Stojana Jovanoviča i on je pričao sve što je o prošlosti znao; a znao je malo - ili je mislio kako zna malo ičega vrednog priče - te je izmišljao koliko je umeo, a ispostaviće se da i te kako ume; rečju, lagao je mnogo i besomučno” - ovo objašnjenje pripovedačkih afiniteta Volkovljevog dede u isti mah je i objašnjenje njegovih “genealoško-istoriografskih” sklonosti, budući da se na mašti zasnovana kazivanja o kojima je reč tiču porodičnog porekla i istorijata, neodvojivo - kako se kaže - povezanih uz “ime despota Đorđa Brankovića, koje će postati ključ i izvorište budućih priča”. Opšta i nacionalna istorija - tačnije: paraistorija, jer kao takvo se najvećim delom ukazuje Brankovićevo pisanje - tako je dovedena u blisku vezu s ličnom, individualnom motivacijom i potrebom za “pričom” i pričanjem, i to zahvaljujući “izmišljanju” i “laganju” koji do neraspoznavanja stapaju činjenice i fikciju, proizvodeći potom stalno dalekosežne posledice u stvarnosti i životu junaka.

Uz malo slobode moglo bi se zaključiti da ovakva interferencija na neki način predstavlja “model” koji je primenljiv ne samo na porodičnu istoriju i dedovska pričanja, već i na preovlađujuće poimanje osobene simbioze istoriografije i naracije u romanu Radoslava Petkovića. Kao da priziva i kreativno razvija i problematizuje herodotovsko-plutarhovske, rečju: antičke istočnike u kojima su stopljeni povest i pripovest, jer historia je izvorno upravo to, događaj i kazivanje o njemu, ne, dakle, puko izveštavanje, već pripovedanje prošlih dešavanja, Petkovićev roman tematizuje tu nerazlučivost faktografije i njene narativne interpretacije koja postaje sudbinski okvir života civilizacije, nacije i individue.(...)

I sam naratorski autoironičan, roman Radoslava Petkovića, s druge strane, zahvaljujući složenosti svoje zamisli i kompozicije, makar na transparentnom nivou tematizuje ne duh jednog vremena ili epohe, nego protežni duh vekovne Istorije kao omiljene iluzionističke zabave pojedinaca i celih naciona. I on, naravno, govori o univerzalnom problemu čovekove emancipacije ili prava da “svojoj sudbini”, odnosno fatumu - ovde prevashodno istorijskom - “kaže ne”. Ono što polazi za rukom njegovim junacima, međutim, jeste tek to da promene iluziju ili (samo)opsenu, ali ne i sveistorijsku zlu kob. Otuda u Sudbini i komentarima i žene i muškarci neminovno ostaju zatočenici socijalno-kulturnih stereotipa i povesnih “obrazaca”: onako kako “ženska ruskog poručnika”, Katarina Riznić, može da bude samo istaknuta intrigantkinja i statistkinja u erotsko-špijunskom zapletu i ništa više od toga, tako i Volkov, Vuković, pa i sam Branković mogu da budu tek manje ili više istaknuti intriganti i statisti u političko-istorijskim zapletima i ništa više od toga. Duhovito i lucidno prikazujući stalno obnovljivi usud Istorije, Petkovićev roman i sam je na izvestan način “fatalističan” iliti “neistoričan”: zamisao o cikličnom ponavljanju sudbine individua i zajednica u svojoj osnovi je transparentno “protivistorijska” i “mitopejska”, jednako kao i eskapističko-utopijska predstava o izbavljenju i bekstvu iz Istorije kroz onirične vratnice idealnog Vrta.

Ali baš na tom nivou nazire se, moglo bi se reći, i jedna dublja verodostojnost i dalekosežnija “istinitost” Petkovićevog romana. Jer upravo progoniteljska ponovljivost i rđava beskonačnost Istorije ukazuje se ovde kao najvernija slika vremena koje ga je iznedrilo, “retromitomanskog” doba kraja veka koji je još jednom, po ko zna koji put, morao da vidi već vođene ratove i da preživi već pokopane tirane i “istoriografe”, sklone izmišljanju i falsifikovanju povesti i po cenu vlastite propasti, onako kao što je morao i da bude obeležen očajničkim individualnim pokušajima izlaska iz začaranog kruga Istorije, Politike i Ideologije. Artistički sugestivno, sa starinskim smislom za postupno, razvijeno pripovedanje, te raskošno i živopisno dočaravanje detalja i duha prošlosti, kao i s izrazito modernim, savremenim afinitetom za njenu problematizaciju i perspektivizaciju, Radoslav Petković sačinio je, drugim rečima, delo koje izražava dugotrajne konstante kolektivnog poimanja istorije, svedočeći pri tom nesumnjivo o svom sopstvenom dobu i u isti mah ga natkriljujući barem u sublimnom prostoru simboličke projekcije. Baš zbog toga, sa svim svojim poetičkim, tematskim, idejnim i ostalim odlikama i mogućim kontroverzama, Sudbina i komentari su nesumnjivo jedan od najvažnijih srpskih romana s kraja stoleća, knjiga koja obeležava to vreme i sama je suštinski obeležena njime i kao takva će i čitaocima koji nisu imali uzbudljivu i neveselu privilegiju da žive u njemu o njemu samome možda imati da kaže više nego što to može da izgleda jučerašnjem ili čitaocu dana današnjeg.

Tihomir Brajović