Tama i tišina

01.01.00

Večernje novosti
15.09.2002.

Mali narodi ? veliki dometi

PIŠE da bi, kako kaže, spoznao u šta veruje. Beleži trenutke dok se satovi odmaraju u deliću sekunde, između dva trzaja male kazaljke. Teško mu je da sudi o slovenskoj i američkoj duši. Srbiju ucrtao u mapu svoga srca. U slučaju potopa spasio bi najpre delo ?Istorija zapadne civilizacije?. Govori koliko su rečite njegove knjige. Ćuti da mu je život bio brodarenje uz reku. Zahvalan je svima koji su mu izmamili osmeh, a zaustavili suzu.
Aleksandar Genis, ruski pisac iz NJujorka, ovih dana u Beogradu ? gost Srpskog književnog društva i izdavačke kuće ?Geopoetika?. Autor ?Američke azbuke?, ?Dovlotova i okoline?, ?Tame i tišine?, ?Kule vavilonske? trenutno je ?jedan od najzanimljivijih svetskih pisaca?. Svetsku književnost, danas ne smatra avangardnom. Vidi je u ?zadnjim redovima?, u senci video-žanrova, kompjutera, muzike.

Jezik emigranta

- To bih nazvao krizom, ali ne i fatalnom ? kaže pisac. ? Pitanje je, kako da se književnost snađe u svemu tome i kako da se odbrani od agresije novih vidova umetnosti. Mislim da je reč o neizbežnom dešavanju i knjživenost koja to ne shvati, dovešće sebe u poziciju da se obilato ponavlja. Vreme, u poslednjih četvrt veka, kada knjige prolaze i odlaze, za neke stvaraoce bilo je i delotvorno. U to može da se ubroji i žanr koji ja negujem, žanr ?no fikšn?. U tom prostoru, iako negativno definisan, mesto je našlo sve ono što se ne da ekranizovati, i postalo popularno.

Znači li to da će jednoga dana svi pisati postmodernističku literaturu, kao što su svojevremeno komunisti govorili da će u budućnosti svi pisati poeziju? Šta je sa delima koja neguju nacionalnu baštinu?

- Ne mislim da postmoderna ugrožava dela sa nacionalnim predznakom. Naprotiv. Iz stvaralaštva ?zadnjih redova?, treba izvući korist. Tendenciju postmoderne podvukao bih kao veoma perspektivnu. Kultura malih naroda, a to je pokazao pisac jednog takvog naroda, kao što je srpski, gospodin Milorad Pavić, može da ostvari ogromne efekte i domete, čak značajnije od celokupne svetske književnosti. Veliku književnost stvaraju predstavnici malih naroda i nude je čitavom svetu. Mislim da je to odgovor književnosti ? učiniti razliku do minornog.

Poput Josifa Brodskog, velikog ruskog pesnika i nobelovca koji je pokušao da piše i na engleskom i vi ste odlučili da istim jezikom predstavite svoje stvaralaštvo. Šta za pisca znači otadžbina, a šta maternji jezik?

- Otadžbina, pogotovu u situaciji nas emigranata, i jeste jezik. Dešava se, međutim, da pisac menja i tu otadžbinu. Dakle, da menja jezik. Retko, ali ipak je to činjenica. Znam dva elitna japanska pisca koji su počeli da pišu na engleskom i nemačkom, paralelno sa svojim jezikom. Radi se prosto o težnji da se izbavite iz zatvora sopstvenog jezika, odnosno, jednog jezika, da na neki način, negujući jezik, promenite svet. Imam iskustvo koje bih nazvao domaćim: moj sin, koji sada ima 24 godine, rođen je i odrastao u Americi. Ja sa njim ne razgovaram na engleskom. Razgovaramo na ruskom, a kada ponekad razgovaramo na engleskom, čini mi se kao da to nije moj sin. Kao da je to neko drugi!

To je slučaj i sa Brodskim?

- Cenim dvojezičnost umetnosti. Brodski koji je genijalni pesnik, znao je da njegova poezija nema šansu da živi u engleskom. Želeći da sačuva snagu umetnosti, učinio je hrabar korak. Počeo je da piše eseje. Na taj način osvojio je za sebe i svoju umetnost i novi kontinent. Umetnost Brodskog tako je postala dostupna novoj otadžbini, odnosno novom jeziku. Kako bi, zamislite, Puškinova poezija zvučala na engleskom? Evo još jednog primera: Beket se svesno odrekao engleskog i počeo da piše na francuskom. Sledeći diktat svoje poetike, želeo je da ona sobom nosi izvesno otuđenje. Hteo je da otkrije novi kosmos i počeo da piše na novom jeziku.

Ostati po strani

Slavni Andre Malro, jedan od najvećih francuskih romansijera intelektualaca 20. veka, tvrdio je da pisac pripada kulturi onog naroda na čijem jeziku piše. Čijoj književnosti Vi pripadate?

- Malro je naravno, u pravu... A kako objasniti primer Kafke? Za njega obično kažu ? Jevrej: podanik austrougarski, žitelj Praga, a piše na nemačkom. Da li je nemački pisac ili austrijski? Rekao bih, radi se, o iznuđenim diskusijama. U ruskoj kulturi postojalo je jedno simptomatično podvajanje. Pisce su delili na one koji pišu na ruskom, i ? ruske pisce. Mislim da je to besmisleno. Besmisleno je reći za Babelja da je jevrejski pisac koji piše na ruskom jeziku. Nedvosmisleno stojim iza tvrdnje da jezik određuje nacionalnost svakog pisca. Ja sam, dakle, ruski pisac, ma šta to značilo. I da dopunim, svako stvaralaštvo je koautorstvo između književnika i jezika. Radi se o jednoj nužnosti od koje se ne može pobeći i od koje se ne možemo ukloniti.

Na Vas, svakako nisu ostavili utisak ruski velikani književnosti, kao što su Gogolj, Dostojevski, Čehov, Tolstoj... Ko Vam je bio uzor u stvaralaštvu?

- Ne slažem se sa vama da ruska književnost nije izvor moje inspiracije. Naprotiv. Radi se, međutim da jedne pisce volim, a druge podražavam. Ne možete podražavati one koje volite. Ne možete podražavati Puškina, Gogolja... Pisac koga cenim i koji mi je uzor, učitelj je peterburški pisac Popov. On me naučio ono što se zove književnom umerenošću. Presudan uticaj na moje stvaralaštvo je imao Hert. Nikada neću zaboraviti ?Rišku plažu? i trenutak kada sam preko radija slušao odlomke iz čuvenih ?Šetnji sa Puškinom?. Pomislio sam, gospode, kada bih mogao tako da pišem, pisao bih celog života. Naravno, učio sam i od Brodskog. On mi je podario nešto što se zove životna filozofija. Otkrio mi je jednu novu duhovnu dimenziju, dimenziju smirenosti. Rekao bih, strategija ?postavljanja ispod?, niže od svega. To je, zapravo, prava demokratija mišljenja. Čovek koji uvek stoji sa strane, na margini... I Kafkina čuvena rečenica mi je uzor, stalno je ponavljam, voleo bih da je ponavljaju i mnogi: ?U borbi čoveka i sveta, moramo držati stranu ? sveta?.

?Poslednji Vizantijac?

- MILORAD Pavić je moj omiljeni pisac. Cenim ga i o njemu sam pisao. Poštovalac njegovog dela je i moj sin. Susret s Pavićem u Beogradu za mene je bila posebna radost. On, oličenje nedodirljivosti, predamnom, a ispostavilo se da je to jedan sasvim običan, srdačan i topao čovek, kaže Genis.Razgovor se poveo o Vizantiji. Pre izvesnog vremena zapazio sam njegovu izjavu: ?Ja sam poslednji Vizantijac?. Podsetila me ta izjava na jednu prilično dubioznu prognozu suludog religijskog mislioca Konstantina Leontijeva, koji je rekao da je vizantijsko nasleđe nepopravljivo potrošeno. Niko ga nije ozbiljno shvatao svih ovih godina. Izgleda da je bio u pravu!

Milena MARKOVIĆ

01.01.00

Blic
16.09.2002.

Aleksandar Genis: Čovek nije ono što se trudi da bude, on je ono što jeste samo u trenucima mahinalnog odavanja, jer samo ti momenti donose iskrenost. Svakom narodu je važno šta o njemu misle drugi. Ne postoji globalna kultura

Moj dom je tamo gde prede moj mačak

Jedan od najvećih živih svetskih pisaca Aleksadar Genis (rođen 1953. u Rusiji a od 1977. živi i radi u Americi) stigao je u Beograd kao gost Srpskog književnog društva i izdavačke kuće "Geopoetika" koja je čitalačkoj publici predstavila, u prevodu Draginje Ramadanski, četiri njegova dela. Prvi susret ovog uvaženog autora sa Beograđanima odigrao sa na književnoj večeri u Kulturnom centru Beograda kada je, između ostalog, kazao da je "Srbija nova zemlja na mapi njegove duše".

Komentarišući ovo svoje zapažanje za "Blic" Genis je rekao:"Navikao sam da živim, a da ne znam gde. Živeo sam u Rusiji, u Rigi, sada živim u Americi. Sklon sam da svoj dom definišem škripom svoga poda ili mestom gde prede moj mačak. Drugim rečima, nemam svoju zemlju, u prilici sam da je biram; ponekad je to Japan, ponekad Kina, ponekad ipak Amerika. Nedavno, pre četiri godine, pojavila se Srbija na mapi moje duše".

Kako to objašnjavate?

- Srbija je jedna čudna država. Mislim da na svetu nema zemlje koja manifestuje svoju strast prema kulturi i umetnosti na tako čudesan i furiozan način. Zadivljen sam intelektualnom energijom srpskog naroda koji manifestuje u najtežim situacijama, njegovim temperamentom koji me podseća na strasna stremljenja u kulturi u vreme nekih ratova u Rusiji. Ta žudnja za kulturom nema ničeg zajedničkog sa telom, to je fenomen koji je kao i svaki drugi fenomen zapravo neobjašnjiv.

U knjizi "Dovlatov i okolina" kažete da vašeg junaka nije zanimalo ono što ljudi govore nego ono što im se omakne. Možemo li taj način gledanja na ljude podići na nivo nacije, naroda?

- Postoji nešto što se naziva maska i što svi mi držimo pred sobom. To nazivamo licemerjem, ali u jednom konstruktivnom smislu to podrazumeva vaspitanost i civiliziranost. I ja sam takav. Međutim, čovek nije ono što se trudi da bude. On je ono što jeste samo u trenucima mahinalnog odavanja, jer samo ti momenti donose iskrenost i istinu. Što se tiče funkcionisanja tog mehanizma odavanja na nivou naroda zapazio sam ga na planu gestova. Sve tendenciozno projektovane slike su lažne, sve države i sve institucije imaju slične proklamacije, za mir, druželjubivost, koegzistenciju... Međutim i narodi se razlikuju na nivou osmeha ili tananih manifestacija. I to je ono na šta sam kao putnik, a obišao sam preko 40 država, najčešće obraćao pažnju. Bavio sam se jednom možda čudnom aktivnošću da bih došao do prave suštine nekog naroda.

Na primer?

- Posmatrao sam izloge i vitrine fotografskih radnji. Bio bi vrlo interesantan pokušaj da se napravi knjiga ili video zapis o paradnim portretima u foto-radnjama raznih zemalja. Svakom narodu je važno šta o njemu misle drugi. Kada sam bio u gostima kod svoje prevodilice u Japanu ona mi je rekla da veoma voli Ruse. Sa razumevanjem sam joj sugerisao da mi je to jasno i pomenuo Dostojevskog, Tolstoja i druge ruske velikane. "Ne", odgovorila je, "Japanci vole Ruse jer je iznad njih aura patnje", a ja sam u sebi dodao"pogotovo kada su pijani".

U "Američkoj azbuci" dali ste svojevrstan portret Amerike baveći se naoko svakodnevnim stvarima. Sa druge strane u "Crvenom hlebu", žanrovski na sličan način, govorite o Rusiji.Šta je, po vama, njihova ključna razlika a gde im je tačka susreta?

- Davati paušalne ocene o sličnostima i razlikama u kulturi smatram pogrešnim. O kulturama se nemože govoriti u globalu, treba odvojiti jedan mali segment i pozabaviti se njegovim poprečnim presekom. U "Crvenom hlebu" sam govoreći o ruskoj kuhinji i kulinarstvu rekao mnogo i o samoj Rusiji. Naime, ruski čovek je u uslovima veoma tegobnog režima izgradio instituciju krajnje prisnosti, prijateljevanje, intimnost razgovora uglavnom u kuhinji gde su se uz čaj i votku rešavala najvažnija pitanja. Upravo ta međuljudska prisnost je, smatram, ono najvrednije što odlikuje rusku kulturu. S druge strane i američka kultura ima svoje vrednosti, pre svega demokratiju i toleranciju. I opet idemo iz detalja, te osobine su došle do izražaja 11. septembra u vreme terorističkog napada. U svoj toj panici, silazeći 190 spratova, nije bilo gužve, nije bilo zgnječenih, invalide su nosili na rukama gubeći tako dragocene sekunde...To zaslužuje više od poštovanja, i to je funkcionalni kvalitet američke kulture. Stepenište niz koje su tako dostojanstveno silazili ti ljudi zaslužuje da bude izvestan spomenik.

Odlika svih vaših knjiga koje smo imali prilike da vidimo jeste svojevrsna duhovitost. Nije li duhovitost umetnost oduzimanja, o kojoj na primerima žena ili haiku poezije govorite u knjizi "Tama i tišina", koju čovek treba da primeni na fenomenu sopstvene važnosti?

- Humor je mehanizam koji nam dozvoljava da se zaklonimo od stvarnosti i spasimo od njenih strahota. Duhovitost je nešto drugo, ona je upravo ono što ste tako duhovito primetili, rezultat umetnosti oduzimanja. Mene često pogrešno optužuju da sam pisac paradoksa. Ne, nisam jer to bi značilo da se bavim nonsensom. Više volim duhovitost i volim da oduzmem sve ono suvišno a da ostane samo neophodno. Naravno, to što ostane neće obavezno izazvati grohotan smeh ali će izazvati nešto što nazivam osmejkom razuma, što je jedna sažeta formula za naše, ljudske situacije. Veoma cenim tu lakoničnost, taj rezultat oduzimanja koji jeste rasterećenje i plodonosni kratki spoj.

TATJANA NEŽIĆ

Danas

29.09.2002.

Ruski pisac iz SAD Aleksandar Genis o Bogu, čoveku i romanu na početku trećeg milenijuma

Praznina spasava coveka

Aleksandar Genis, ruski pisac koji zivi u Americi, bio je ovih dana gost izdavacke kuce! "Geopoetika", koja je dosad objavila cetiri njegova dela:"Americka azbuka - Crveni hleb", "Dovlatov i okolina", "Tama i tisina" i "Kula vavilonska". Ove knjige su dozivele izuzetnu recepciju kod ovdasnje citalacke publike izmedju ostalog i zbog izuzetnih prevoda sa ruskog Draginje Ramadanski, koja je za prevod knjiga "Dovlatov i okolina" i "Tama i tisina" dobila Nagradu Drustva knjizevnika Vojvodine za najbolji prevod godine. Razgovor sa Genisom pocinjemo najglobalnijom temom - sta se desava sa covekom na pocetku treceg milenijuma.

Devetnaesti vek je kroz Niceova usta formulisao floskulu koja je obelezila to vreme, a koja kaze :"Bog je mrtav". Dvadeseti vek objavio je da je roman mrtav. No, meni se cini da je covek, zapravo, taj koji je mrtav. Molila bih vas za misljenje na ovu temu...

- Nice je rekao :"Bog je mrtav". Ja sam kasnije po toaletima americkih univerziteta nailazio na sledeci grafit: "Nice je mrtav", u potpisu je stajalo "Bog". Smrt svih pobrojanih subjekata, i Boga i romana i coveka, je preuvelicana. Smrt nije drugo do defamilijarizacija, otudjenje. Drugim recima, smrt nije konacna. I Bog ne moze nikada umreti, osim sto ce se promeniti u odnosu na razlicite vesti i izjave u vezi sa njegovom smrcu. Bog ce biti razlicit. Jer Bog se menja. Sezdesetih godina, na koricama casopisa Life pojavila se vest: "Zivimo u svetu bez boga". No, danas to vise niko ne bi mogao da kaze, danas je Bog zivlji nego ikada.

Prisustvujemo procvastu svih mogucih religijskih grupa i religioznom stvaralastvu koje se moze po intenzitetuporediti samo sa jednim drugim stvaralastvom u epohalnom periodu izmedju paganstva i hriscanstva. Statistika govori da u nase vreme mozemo izbrojiti 2.000 novih religija. I ovo je sada postateisticka epoha. Danas zivimo u postateistickoj eposi kada je ideja ateizma potrosena i odbacena.

Navescu primer: kada se Al Gor kandidovao za predsednika, protivkandidat bio mu je Jevrejin. U jednom istazivanju i 90 odsto anketiranih nije imalo nista protiv toga da im predsednik bude Jevrejin ili crnac ili zena, ali svi su se slozili u jednom: za predsednika ne moze nikako biti izabran ateista. U XXI veku mi imamo novog Boga, koji ne lici na starog, na Boga koji je bio otac, sin i sveti duh. Danasnji Bog je Bog mistike, misticnog iskaza, danasnji Bog je Bog stvaralastva. Ako je Bog nas stvorio, sada smo mi ti koji ga stvaramo po svom liku.To isto mozemo reci i o romanu i o coveku. Posle smrti romana, roman se vraca u drugom obliku, obliku koji trebadoziveti, a ne slediti, upravo kao i Boga. Takve postromane, koji su ujedno korak u proslost i putavanje u buducnost koja ce tek doci, pise Milorad Pavic.

Paralela sa Bogom takodje stoji, jer je i prvi Bog nastao od objave i od misticnog dozivljaja. Pavic je pisac koji iduci napred koraca i nazad, ka arhaicnoj formi kulture, sto i jeste kulturoloska intuicija XXI veka. Coveka su tumacili i marksisti i frojdisti kao arenu igre podsvesnog, ili igre klasnih ili seksualnih komponenata. Danas vise nije tako. Danas registrujemo isceznuce krajnosti u tumacenju i covek ulazi u igru sa sopstvenim ogledalom, posmatrajuci sopstveni umnozeni lik. Instrument takve varljive samospoznaje je televizija. Covek i televizija se medjusobno stvaraju. Sta to znaci - to znaci da je covek suocen sa prazninom. Medjutim, to je od iskona tako, to je stara budisticka teza. To drugim recima znaci dapraznina spasava coveka od toga da bude igracka nekih drugih sila i da pred njega stavlja antropoloski izazov, poziva ga na redefinisanje, zapravo.

Ono sto nam predstoji je ponovno promisljanje coveka.

Tolstoj je pisao o ljudima bez maski. Ana Karenjina bila je zena bez maske. Dostojevski je govorio o tome sta govore ljudi koji su upravo na svoja lica navukli maske. Kami je pisao sta govore ljudi na cijem se licu postojanje maski ustolicilo. Beket je pisao o tome sta maske govore. Cini mi se da Vi pisete o onome sto govori ljudsko bice koje se nalazi u procepu izmedju lica i maske. Smatrate li da je ljudsko lice evoluiralo u masku?

Ambasada SRJ kao Kafkin "Zamak"

Sta je poslednje sto ste citali pre ovoga intervjua?

- Kafkin "Zamak", a ta se knjiga, kao i sve velike knjige izliva iz svojih korica, kulja iz njih i prodire u stvarnost. Svi znamo sadrzaj: coveka zovu u zamak, ali on ne moze da dospe u njega. Izlivanje "Zamka" u realnost u mom slucaju dogodilo se tako sto smo se, u vreme dok sam ga citao, pripremali za put u Jugoslaviju i ja sam dobio vizu koja je bila pogresna. I telefonski sam mnogo puta pokusavao da kontaktiram sa Ambasadom u Vasingtonu. Sve ostalo je cak premasivalo Kafku. Ambasada je i bila tu, a kao i da je nije bilo.

- Projekat moderne knjizevnosti mnogi vezuju za Tolstoja i njegovo dopiranje iza maske, dopiranje do coveka bez socioloskih, drustvenih i drugih stega, do coveka golog, razgolicenog, do njegove duse. To je Tolstoj postigao. Sledeci korak ucinio je Dzojs. Njegova umetnicka ambicija bila je da coveka ostavi bez lobanje, da mu skine lobanjske kosti, da dopre do njegovog misaonog procesa i rekao bih da je svo filozofsko i ontolosko razodevanje imalo za svrhu da spase covekovo bice od naslaga svih tih neodredjenosti, dopre do njegove istinske nutrine i dotakne ono istinsko, neshvatljivo i sustinsko. To je bio i ontoloski i filozofski i naucni i umetnicki cilj, da dospemo do onoga sto se ne moze shvatiti, do toga sto se nalazi ispod maske, a to je praznina.

Sva ta razmisljanja koja sam izneo o ustrojstvu sveta predstavljaju moju radnu filozofiju, operativnu filozofiju, koja pomaze meni da se orijentisem u svetu i nemam ambiciju da ih apodikticno tumacim. Postavlja se pitanje, ako pretpostavimo da je covek praznina ispod maske, sta je ta praznina. Stari Kinezi su to znali. Cuang Ce, koga duboko uvazavam, kaze da je to "mirna voda koja je tako spokojna, da se u njoj odrazava svaka pora naseg lica, ona je tako ravna da moze biti vaga najvrsnijem tesaru. Voda je, kad je spokojna, sposobna da otkrije prirodu stvari". Ako covek nadje spokoj u svome bicu, bice izjednacen sa tako mocnim ogledalom. Umetnik predstavlja upravo to: dijalog izmedju coveka i onog sto se u njemu odrazava.

Uporedivsi sebe sa tim ogledalom, smatram da je saznanje upravo to: uredjenje, ciscenje sebe kao ogledala. To je rad na sebi, a ne intervencija na okolini. Genijalno je to kazao Sopenhauer, rekavsi da umetnik ne treba da se mesa u ono sto stvara. Ogledala znaci, prikuplja sve oko sebe i odrazava to, ali se ni u sta ne mesa. Videti svet onakvim kakva jeste, mozete samo kad sebe izuzmete iz njega.

Jedan od nasih najvecih pisaca Danilo Kis, napisao je cuvenu pripovetku "Enciklopedija mrtvih", u kojoj govori o tome da se o svakome od nas vodi tajna knjiga, u kojoj su napisani krucijalni podaci o nasim zivotima. U trenutku dok je pisao pripovetku, Danilo Kis nije znao da takva knjiga zaista postoji i da je pisu mormoni. Sta mislite da u toj knjizi pise o Vama?

- Naravno da sam citao i da veoma volim Kisa. Ma sta god da u toj knjizi pise o meni, to nece biti nista vazno. To ce biti ili o nekom drugome koga vise nema, ako je i pri tom umro, tim pre. Sam sebe ne prepoznajem od pre pet godina ili od juce. U takve enciklopedije dospeva samo nas les. Otuda mislim da je rec o izlisnoj tvorevini. Mormoni vode jednu takvu knjigu da ih njihov Bog ne bi zaboravio. A ja mislim da je takva knjiga suvisna i njima i svima i njihovom Bogu. Bog ima drugu vrstu pamcenja.

Sta cita Bog? Objavljene, neobjavljene knjige ili rukopise koji nikad nece biti objavljeni niti napisani? Ili bestselere?

- Borhes je znao da ima jedna knjiga koju je napisao Bog, a koja predstavlja svet. Sudeci po sopstvenom iskustvu, posto ja nikada ne citam svoje knjige, mislim da ni Bog ne cita tu knjigu. To je pesimisticka misao. Evo i optimisticke: Andrej Bitov, veliki ruski pisac i predsednik ruskog PEN-a, rekao je da Bog jeste umetnik i da kao izvorni umetnik posmatra svet kao gledalac ocenjivac, da Bog cita nase knjige, uzivajuci u svojoj tvorevini. Ali ja u to ne verujem.

Tokom istorije, prisustvovali smo gradjenju i razgradjivanju imperija. Nekada je biti imperija znacilo posedovati veliku teritoriju. Kasnije, to je znacilo posedovati veliku teritoriju i stanovati u velikom jeziku. Za poslednjih desetak godina, dve su se imperije pred nasim ocima srusile: sovjetska, koja se sasvim preselila u svoj veliki jezik, a rastace se americka, iako oni jos uvek kontrolisu i svoju teritoriju i svoj jezik. Kada umiru imperije? Isto kada i narodi, kad izgube svoj jezik?

- Ja smatram da imperije ne cine samo teritorije i jezik koji su naselile. Setite se samo Rimskog carstva. Ono je menjalo i sopstveni jezik i teritoriju i nastavljalo da postoji. Nisu jezik i geografija ono sto cini imperiju. Istaknuti ruski filozof Sergej Averincev je u vreme raspada SSSR, napisao da se imperijalisticka ideja zasniva na verovanju da postoji samo jedna imperija, sopstvena i da takva imperija postoji sve dotle dok postoji verovanje u sopstvenu neophodnost, u sebe, bez obzira na geografiju i jezik. Rusija je prezivela rat i razne druge istorijske lomove, ali se raspala onda kad je prestala da veruje u sebe, u neopshodnost sopstvenog postojanja. Imperije su ideje. Vizantijska imperija bila je zasnovana na pravoslavnoj ideji, sovjetska imperija je primenila novi oblik vlasti i kada su te ideje nestale, zajedno sa njima nestale su i imperije.

Vi znate da ovde imate veliku i brojnu citalacku publiku, koja veoma voli i visoko vrednuje vasa dela. Pa ipak, posebno smo vezani za vas filoloski roman, "Dovlatov i okolina", u kome je Vas prijatelj, sada pokojni Sergej Dovlatov, i glavni junak. Sanjate li Dovlatova ponekad?

- Cesto, pogotovo u prolece i narocito kad mi predstoje vazni dogadjaji u zivotu. Ovoga maja, kada sam imao promociju svog troromnika "Ras, dva, tri" u Rusiji, uoci odlaska u Rusiju sanjao sam Dovlatova i tri musketara. Nas zajedniciki prijatelj Boris Paramanov, moj san je protumacio kao najavu te promocije. Dovlatov je i posle svoje fizicke smrti ucesnik nasih razgovora i dijaloga. On je umro u 48. godini, meni je sada 49. i ja sam ga nadziveo. Sva je prilika da ce uskoro mene on sanjati. Osim sto je bio moj omiljeni sabesednik, on je bio i moj omiljeni knjizevni junak, a veza sa njim kao sabesednikom i junakom nije prestala kada sam o njemu napisao knjigu.

Sanja Domazet