Studije o umetnosti XX veka

Werner Hofmann (autor)

Studije o umetnosti XX veka

990 din

U korpu

Zoran GAVRIĆ (prir. i prev.)
Moderna se umetnost, prema osnovnoj tezi ovog austrijskog istoričara i teoretičara umetnosti, manje dotiče određenog formalnog kruga, a više klime i društvenih uslova u kojima se održava umetnost naše epohe. Zbog toga nas, u pokušaju da razumemo modernu više ne mogu zadovoljiti formalnoanalitička i strukturnoanalitička saopštenja, koja ređaju događaje i ubeđuju čitaoce u njihovu doslednost. Da bismo razumeli modernu umetnost, moramo uzeti u obzir mnoge, često provokativne motivacije koje u 20. veku određuju stvaralačko delanje.

O njoj imamo iskustvo, koje se sastoji od mnogih prostornih i vremenskih slojeva, i koje se svakim danom sve više proširuje. Utvrđujući i sa svoje strane da je sredinom 19. veka umetničko stvaranje postalo upitno, V. Hofman nas podseća da je nužnost da umetničko delo bude objašnjeno i izloženo refleksiji kao duhovni izazov po prvi put saznao G. F. F. Hegel. U svom objašnjenju te izloženosti refleksiji V. Hofman se služi jednim poređenjem (koje potiče od filozofa Martina Hajdegera) pretehničkog sveta (koga otelovljuje drveni most) sa tehničkim (koga otelovljuje hidrocentrala): “Refleksija koju je utemeljio Hegel obrađuje umetničku tvorevinu kao što hidrocentrala obrađuje reku. Iako umetnička produkcija umetničkom pogonu (izložbe, kritika) dostavlja podsticaje bez kojih ovaj ne bi postojao, zavisnost je uzajamna, jer je umetničko delo uvek izloženo reflektujućoj ‘obradi’, o kojoj je Hegel izgovorio profetsku reč: ‘Vlastiti način umetničke produkcije i njena dela više ne ispunjavaju naše najviše potrebe’’.“
Zbornik rasprava ovog austrijskog istoričara umetnosti, osnivača i dugogodišnjeg direktora bečkog Museum des 20. Jahrhunderts, a potom direktora hamurškog Kunsthalle, gostujućeg profesora na više evropskih i američkih i japanskih univerziteta, autora brojnih monografija, studija i teorijskoumetničkih rasprava o umetnosti 19. i 20. veka, sadrži dvanaest naslova, koje je priređivač odabrao i epstolarnom dogovoru sa V. Hofmanom, od kojih sedam dolazi iz njegove najznačajnije knjige Grundlagen der modernen Kunst [Temelji moderne umetnosti], koja je posle prvog pojavljivanja 1966. godine doživela brojna izdanja na mnogim svetskim jezicima [Četiri ‘patres’ 20. veka (Žorž Sera, Pol Gogen, Vinsent van Gog, Pol Sezan), Pariski ‘Fauves’, Kubizam, Futurizam, Ruski konstruktivizam, De Stijl, Bauhaus]. Dve rasprave, preuzete iz časopisa za filozofiju umetnosti, predstavljaju najvažnije teorijskoumetničke priloge ovoga autora. U raspravi Studije o umetnosti 20. veka, možda prvoj koja je izričito naglasila značaj teoirjskoumetničkih teza Konrada Fidlera sa stvar moderne u celini, uspostavlja se veza između učenja geštaltističke psihologije i teorije umetnosti, dok rasprava Marsija i Apolon u određenom smislu dopunjuje ničeovsku dihotomiju na apolonijsko i dionisijsko, uvodeći pojam marsijanskog, koji se dovodi u vezu sa razaranjem, ugašenjem i poništenjem stanja forme u modernoj umetnosti, proisteklim iz konflikta između Apolona kao “gulikože” i Marsije kao “odranog”. U neposednoj vezi sa ovom temom su preostale tri rasprave, od kojih prva [Emancipacija disonanci] za predmet ima postignuća predstavnika “radikalne bečke inteligencije” (Adolf Los, Arnold Šenberg i Oskar Kokoša), “koja je za sebe tražila pravo da istinu izrazi po cenu uvreda i disonanci”, dok druga od njih [Bečki akcionisti] tumači “bečke događaje”, koji “ulaze u hroniku happening-estetike šezdesetih, usmerene protiv političkih i kulturnih struktura moći” i razaraju “puko formalno legitimisne konvencije izraza”, a treća [Arnulf Rajner. Slikarstvo, da bi se slikarstvo napustilo. S one strane lepotnog] daje analizu pojetike Arnulfa Rajnera, u okviru koje se “dovršenje slikarstva kao duhovnog akta poklapa sa ništenjem slikarstva kao neke ravni čulnog nadržaja”.
Prevedenim raspravama prethodi priređivačeva studija Hofmanove “simboličke forme” moderne umetnosti, u kojoj je dao analizu pojmova spezzatura (strogost forme) i furore dell’arte (forma bezformnosti), utemeljujućih u teoriji umetnosti V. Hofmana, i njegovo razlikovanje između dva izvorna toka apstraktne umetnosti [Vasilij Kandinski i Pit Mondrijan] i konkretne umetnosti [Teo van Desburg].

Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Estetika
Ostali naslovi iz oblasti: Istorija umetnosti

Izdavač: Samostalno izdanje Bogovađa; 2005; Broširani povez; latinica; 23 cm; 240 str.; 9788690159369;