Solženjicin - anđeo istorije

04.03.08 Ekonomist

Aleksandar Solženjicin, književnik i politički mislilac, disident, teoretičar ali i aktivni borac, nesumnjivo predstavlja ličnost koja je svojim mnogostrukim delovanjem obeležila protekli vek.

Bio je hvaljen i osporavan, hapšen i proganjan, uzdizan i omalovažavan. Divili su mu se do obožavanja, ali su ga označavali i kao teško shvatljivog čudaka i nepopravljivog zanesenjaka i utopistu. Nije se divio zapadnim vrednostima, ali je od svih američkih predsednika najviše cenio Ronalda Regana.

Milan Subotić je u ovoj kratkoj po obimu, ali vešto složenoj i uspešno izvedenoj knjizi predstavio ključne momente iz, nazovimo ga tako, slučaja Solženjcin. Reč je o zanimljivoj, preglednoj i podsticajnoj studiji. Subotić kao osnovnu tezu rada ističe dokazivanje da se Solženjicinove političke ideje mogu interpretirati kao pokušaj formulisanja ruskog, odnosno “trećeg puta” koji, prema Aleksandru Solženjicinu, Rusiju ne bi vodio u bezdan komunizma, ali ni u provaliju liberalne demokratije.

U tom cilju Subotić je zapravo predstavio evoluciju Solženjicinovog političkog stanovišta. Rečju, predstavio je osnovne ideje koje je Solženjcin zastupao kao disident u Sovjetskom Savezu, političke ideje i sistem vrednosti koje je zastupao u vreme kada je boravio kao disidernt na Zapadu, kao i njegove stavove o tome kako bi trebalo da se razvija Rusija nakon okončanja socijalističkog perioda i raspada Sovjetskog Saveza.U vreme kada je bio disident Solženjicin je ključnim zadatkom smatrao širenje istine o komunizmu, odnosno oslobađanje od debelog taloga ideološke laži. Kada je prešao na Zapad i nastanio se u SAD (bio je to, kako konstatuje Subotić, egzil u egzilu) počeo je na iznenađenje domaćina da u javnim nastupima oštro kritikuje zapadnu politiku i način života. Svoju kritiku Solženjivin je zasnivao, primećuje Subotić, na dve ravni.

Jedna je bila kulturološko-filozofska, a druga politička. Politička ravan je označavala kritiku pomirljivosti dela zapadne političke nomenklature prema komunizmu. Kulturološko-filozofska ravan izražena je u njegovom čuvenom Harvardskom govoru (1978). U tom govoru Solženjicin je varirao motiv sumraka Zapada, a ukazivao je i na neophodnost prihvatanja činjenice o kulturno-civilizacijskom pluralizmu sveta. U ovom govoru Solženjcin iznosi tezu da zapadni model ne bi mogao da preporuči kao ideal za preobražaj tadašnjeg sovjetskog.

Iz ovakvog polazišta će, sasvim prirodno, slediti i njegova centralna preokupacija – formulisanje autohtonog ruskog puta. Solženjicin nsistira na odustajanju od ruske imperijalne tradicije, to jest, umesto imperija, nova država bi trebalo da bude nacionalna država uz zaštićena prava manjina. Subotić naglašava: “Izdvaja se Solženjcinov apel da se ne dozvoli stvaranje divljeg kapitalizma, koncentracija krupnog kapitala i uspostavljanje monopola, te rasprodaja prirodnih resursa stranom kapitalu”. On je zapravo smatrao pogrešnim prihvatanje bilo kojeg stranog tipa ekonomije. Pored toga, zalagao se za princip samouprave najširih slojeva stanovništva.