Smežurana koža

16.05.13

Milan Đorđević (1954), pesnik, pripovedač, romanopisac, esejista i prevodilac, ovogodišnji je dobitnik ugledne nagrade „Desanka Maksimović”.
Poezija, priče, tekstovi ili knjige Milana Đorđevića prevođene su na engleski, nemački, slovački, rumunski, mađarski, portugalski, poljski, makedonski i slovenački jezik.
Dobitnik je naših najznačajnijih književnih nagrada. Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani” iz Kraljeva objavila je njegovu novu zbirku pesama „Svemoćna gospođa”, a „Službeni glasnik” zbirku priča „Smežurana koža”.

U kojoj meri je vaš pesnički rukopis sličan poetici Desanke Maksimović?
Desanka Maksimović nije eksperimentisala, nije razarala staro da bi napisala nešto sasvim novo, već je na svoj ličan, samosvojan način nadograđivala postojeće i pesmama govorila o svetu i to jednostavnim rečima bliskim i razumljivim svakom čoveku, pa čak i onome kome poezija nije bliska. Ni ja nisam nekakav eksperimentator, žestoki razoritelj starog, već na svoj način pokušavam da što jednostavnijim i razumljivijim jezikom pišem pesme o prirodi, koju volim, kao što je i Desanka Maksimović volela prirodu, dakle, nastojim da na individualan način pišem pesme o ljudima, o svakolikim ljudskim osećanjima i doživljajima, ljubavi, strahu, smrti, radosti, životinjama, biljkama i insektima i još o mnogo čemu drugome. A dobro znam da je Desanka Maksimović uspešno o svemu ovome pisala u svojim dugim i kratkim pesmama vezanog ili slobodnog stiha. Tako i ja pored slobodnog stiha, koristim rime i forme klasične poezije.

U neprestanom ste dijalogu sa Svemoćnom gospođom. Poručujete joj da se ne plašite, da spremno čekate smrt?
Da, možda sam posle nesreće koja mi se desila pre šest godina, kad umalo nisam poginuo, možda sam od tada pomalo opterećen smrću ili sam joj na neki način bliži pa više razmišljam o njoj i o smrti pišem u svojim delima. Ona je postala tema kojom se, ovako invalidan i već zašao u godine, bavim, pokušavajući da što više budem na strani našeg krhkog, ipak kratkotrajnog života, ali života koji ume da bude lep mada znam da je smrt moćna. Zato je i zovem Svemoćna gospođa.

I u vašim pesmama, i u vašim pričama, čest motiv je smrt i samoubistvo. Da li na to utiče samoća, starost, bolest?
Tema smrti kao da mi se sama nametnula u vremenu kad me je auto pregazio na beogradskoj ulici i kad sam tu nesreću nekim čudom preživeo. A od tada su umrli mnogi moji prijatelji, pa je i to razlog da svoj pogled usmerim ka toj svemoćnici. Smrt, samoubistvo, bolesti, tegobna starost – deo su našeg životnog putovanja pod nebom. Često ih zaboravljamo kao neprijatne stvari koje truju životnu radost ali oni su tu i ne mogu se sakriti i javnim i gromoglasnim optimizmom ne mogu se ukloniti.

Česta tema je i erotika. Život nam, očigledno, prolazi između Erosa i Tanatosa?
Erotika je lepota i opojnost našeg života. Bez nje život bi nam bio pustoš i jad. Ona je jedna od stvari koje nas čine ljudima. Bez nje nema novog života, a ona nam je i bliža u stalnoj igri sa silama uništenja i smrću koji nam vazda prete.

Mašta je, kažete, lepa stvar i lep način da prkosimo uništenju, smrti, bolesti, mržnji, zlu. Uz pomoć mašte, umetnik beži od stvarnosti, beži od svakodnevnog života?
Mašta nije samo snaga pomoću koje bežimo, već je više moć koja nam kroz stvaralaštvo dopušta da vidimo i ono što nije najlakše videti i na prvi pogled upoznati. Mašta je divan začin jelu zvanom život a koje svi živi moramo da okusimo.

Glumci kroz svoje uloge beže, takođe, iz stvarnosti. Ali, ta pozorišna stvarnost postaje, ponekad, stvarnija od života?
Kroz glumu i igru u pozorištu, glumac dolazi do dubljih saznanja o svetu u kome živimo i o ljudima u njemu. I glumom, nama gledaocima u pozorištu, ali i nama, inače glumcima u pozorištu zvanom život, glumci i glumice u pozorištu to pokazuju i iskazuju. Dakle, gluma nije samo bekstvo nego je nešto više, nešto mnogo ozbiljnije.

Čitaoce podsećate da svi dolazimo iz ništavila i vraćamo se u ništavilo. Kakva su vaša iskustva sa stvarnim, i izmišljenim, čitaocima?
Pa pišem zbog sadašnjih ili budućih ljudi koji će možda čitati ono što sam pisao. Tako razgovaram sa njima jer dobar čitalac u sebi razgovara i razmišlja o onome što je pročitao. Čitanje je za mene važno. Lako je gledati ekran, bioskopsko platno ili nešto slično. Treba iščitavati reči, rečenice, knjige i pustiti da one na nas utiču u životu i vode nas svojim putevima.

Da li je moguće napisati pesmu, ili priču, u kojoj je sve rečeno?
Po meni je, ipak, nemoguće. Pa valjda zato i iznova pišem pesme i proze, pokušavajući nešto možda novo da pomoću njih kažem.

Koga danas, u ovom vremenu ubrzanog življenja, zanimaju pesme, priče, romani. Kakva će biti sudbina literature, i umetnosti uopšte, u ovom veku?
To zanima one ljude koje interesuje da nešto više znaju o svom i životu drugih ljudi. A i ljude koji vole lepotu u napisanom i onom štampanom u knjigama i drugde, čak i kad je strašna kao, recimo, u čudesnim pesmama velikog pesnika Novice Tadića. Sudbina literature će biti kao i sudbina ljudi, jer ona je delić ljudskog stvaralaštva. A možda će se samo čitati sa ekrana ili prenositi telepatski, odnosno pomoću novostvorenih aparata koji emituju slike i reči. A knjige, ono sa koricama i rečima odštampanim na papiru, biće starodrevni i stari predmeti koji su u muzejima.

Gde su usponi, tu su padovi

Upozoravate da bogatstvo nije svemoćno, kao što ni vlast nije svemoćna. Otkud danas tolika potreba ljudi za novcem i vlašću?
Potreba za moći, vlašću, novcem – nije samo današnja, već je vajkadašnja i deo je ljudske nesigurnosti. Mi ljudi smo pametna, pa čak i mudra bića, ali, ipak, smo tek deo prirode i kosmosa, a ne njihovi gospodari. Srah i nesigurnost nekih ljudi nagoni ih da budu sve moćniji i bogatiji. Eto, ja sam potomak nekih bogataša, ali to bogatstvo je učinilo da neki od tih ljudi umru relativno mladi. Neki su bili i politički moćni ali na kraju sve to se pretvara u priče, istoriju, legende i ispari kao prosuta voda. Eh, da, gde su usponi – tu su i padovi.

Zoran Radisavljević

12.05.13

Pesnik o knjizi običnih i neobičnih priča "Smežurana koža“. Život nije svima bedan, nekima je divota i sličan je mirnoj šetnji

OVAJ svet doživljava onoliko ljudi koliko ih ima na planeti Zemlji. Toliko, valjda, ima doživljaja realnosti i istine o toj realnosti. Svaki čovek doživljava svet pomalo drugačije, a svi ipak slično, kaže Milan Đorđević, pesnik, pripovedač, romanopisac i esejista, uvodeći čitaoca u novu knjigu priča "Smežurana koža", u izdanju "Službenog glasnika".

Junaci njegovih kratkih "običnih i neobičnih priča", kako stoji u podnaslovu, jesu ljudi oko nas, slični i bliski nama i našoj svakodnevici.
- Tu su umetnički stvaraoci, poput slikara Sutina, ili pak junaka prve priče, glumca, ili su to starci, starice, preljubnici, ljubavnici, očevi, deca, uspešni poslovni ljudi, kafanski klupoderi, lakši kriminalci, stradali u nesrećama, bogalji, samotnjaci - kaže za "Novosti" Đorđević.
Osećanja poraza i usamljenosti, prigušenog bola i melanholije, prožimaju njegove priče, bilo da su one o glumi, starosti, detinjstvu, preljubi...

IGRA STVARANJA

- PISANJE i stvaranje je igra i po tome su bliski proza i poezija, jer su opojna igra, doduše često ozbiljna pa čak i opasna. U poeziji jezik je zgusnutiji i slikovitiji i ona o stvarnosti u nama i oko nas govori preko slika i književnih figura, a u prozi i pričama sve je ogoljenije, oporije neposrednije - kaže Đorđević.
- Ova osećanja doživljavaju bar neki današi ljudi, a neki ne. Ta osećanja nisu opšta. Tako je bilo u prošlosti i možda će tako biti uvek. Danas se vrlo brzo živi uz pomoć tehnologije, a tu su i elektronski mediji, ekrani i pokretne slike da nam, kao vedre kulise, ulepšaju gorak i često bedan, žalostan i mračan život. Ako nam je gorak i bedan jer, naravno, on nije svima takav. Nekima je ovaj život prava divota i sličan je mirnoj i spokojnoj šetnji po rajskim vrtovima - kaže autor.

Đorđević već na početku zbirke poručuje čitaocu da pričanje zna da bude maska, ali i da je mašta lep način da prkosimo uništenju, smrti, mržnji, zlu.
- Pa šta se radi u pozorištu? Glumi se, igra se, reči služe kao maska. Tu je i politika koja je isto tako pozorište u kome se neki ljudi bore za moć. A obećava se mnogo toga, priča se tu svašta... I u trgovini, tačnije u visokom biznisu, stručno da se izrazim, isto je. Reči su i tu maske koje služe da se proda nešto. Vredno ili bezvredno. Dim ili neka ipak korisna stvar. Možda te reči ovde nisu toliko lepe i šarene kao u politici. Inače, maska je moja metafora u prvoj priči zbirke priča "Smežurana koža" koja govori o glumi. Mašta je ona moć koja nas čini ljudima i pomaže nam da lakše prebrodimo nesreće. Mada je za neke ljude takva i vera - smatra Đorđević.

Jedan od junaka u njegovim pričama traži spas crtajući mape svog detinjstva, a na pitanje da li je tu prikazao čovekovu stalnu potragu za izgubljenim rajem, pisac odgovara:
- Da, po meni, detinjstvo, a pre svega ono srećno detinjstvo, jer ima puno i nesrećnih detinjstava, svojevrsni je raj. Kao deca baš puno ne znamo, daleko smo od tegoba i užasa koje doživljavaju i proživljavaju odrasli, a ljubopitljivi u detinjstvu uživamo u otkrivanju, čulnom i drugačijem, velikog sveta oko nas. I tad smo najsrećniji jer je tu i divna iluzija da će nam to i takvo stanje večno trajati.

B. ĐORĐEVIĆ