09.07.05
Pesma kao oblik postojanja
Milan Đorđević
Bez poezije svet bi ličio na elektronsku pustinju - smatra naš sagovornik
Jedanaesti dobitnik nagrade “«Vasko Popa”» je beogradski književnik Milan T. Đorđević. Rođen je 1954. godine i do sada je objavio više pesničkih knjiga: Sa obe strane kože, 1979; Muva i druge pesme, 1986; Mumija,1989; Ćilibar i vrt, 1990. Objavio je i knjigu eseja “Cveće i džungla”, kao i dve zbirke priča “Glib i vedrina” i “Slepa ulica”. Bio je to dovoljan povod za susret i upoznavanje sa ovim tihim i sasvim neestradnim pesnikom.
Zabavljači i posvećenici
Poslednjeg junskog dana, u Vršcu, uručena Vam je nagrada sa imenom Vaska Pope za pesničku knjigu “Crna pomorandža”, objavljenu u izdanju “Rada”. Kakav je bio taj, laureatski, susret sa našim velikim pesnikom?
- Pravi susret sa Vaskom Popom, tačnije sa Popinom poezijom, dogodio mi se u detinjstvu kad sam prvi put čitao njegovu poeziju. Čitam je često i danas. Od njega možete naučiti kako sa malo reči reći gotovo sve. Pored Pope ima još pesnika koji su uticali na moj rad. Recimo, Fernando Pesoa, pa Osip Mandeljštam, Vladislav Petković Dis, Georg Trakl i Gotfrid Ben, Miloš Crnjanski, Česlav Miloš i neki drugi poljski pesnici, onda Tomaž Šalamun, Dane Zajc, Vistan Hju Odn, Aleksandar Ristović a od naših živih savremenih pesnika bliski su mi Borislav Radović, Novica Tadić, Radmila Lazić. Naravno, svi ti uticaji nisu vidljivi i više su dubinski, ezoterični. A moj, kako kažete, laureatski susret sa Popom bio je i biće prilikom ponovnih čitanja njegove poezije.
Estetika ćutanja
Jedna od pesničkih opcija jeste i estetika ćutanja. No ni ona nije nepoznata i neispitana...
- Da, estetika ćutanja i tišine nije nešto nepoznato. O tome su puno znali zen-budisti. Pogotovo japanski haiku pesnici. Ali kod mene nije reč o nekakvoj teoriji ili poetičkom hiru. Tišina je ono što prethodi reči. Reči se javljaju i nastaju u tišini. Za mene je poezija dugo bila prizivanje tišine koju u pesmi na početku knjige “«Crna pomorandža”» nazivam «bezimena». Iz te tišine nastaju reči. Kao što bića dolaze iz ništavila i vraćaju se u njega. A veliko Ništa u mojim pesmama ipak je bliže budističkoj nirvani nego zapadnjačkom ništavilu.
Glasovi o krizi poezije čuju se već preko stotinu godina. Danas su sve jači i, čini se, tačniji. Uistinu, šta je poezija danas? Kome i čemu biti poslednji gutač vatre?
- Kad god se govori o krizi poezije, znam da je reč o vremenu njenog preobražaja i traženja novih oblika izražavanja. Što se tiče gutača vatre, oni spadaju u cirkusante, dakle u zabavljače. Istina, ima dosta pesnika-cirkusanata i estradnih umetnika ali većina pesnika ostaje verna zavetu tišine. Oni na posvećen način govore o onome što su govorili i pesnici stare Grčke ili Rima. Dakle, o ljubavi, smrti, životnim radostima i žalostima, sudbini, lepoti, strahu i tolikim drugim stvarima koje doživljavamo tokom neponovljivog putovanja od rođenja do smrti.
Kritika je u Vašim stihovima posebno uočila tragične uvide o našoj egzistenciji. Otkuda ti kritički impulsi i vraća li se izvestan verizam na velika vrata naše književnosti? Da li je metafora, uistinu, na raskršću, ili se radi o nečem drugom?
- Svi smo mi bačeni na ovu Zemlju i nastojimo da što savršenije i u skladu sa samim sobom proživimo svoj život. Pesnici svojim pesmama odgonetaju tajnu postojanja. To čine čak i onda kad se u pesmama rugaju ili se grohotom smeju svetu u kome žive. Čitam pesme drugih pesnika da bih doznao kako oni doživljavaju ovaj svet. U svojim pesmama nastojim da odgovorim na pitanja: ko sam, kuda idem, šta ovde radim? Nisam zabrinut za sudbinu metafora. Poezija je jedan od pravih odgovora na pitanje ljudskog postojanja. Bez nje bi ovaj svet ličio na elektronsku pustinju. Čovek ipak pesnički postoji na Zemlji. Pesma je oblik mog postojanja.
Oštećeni zajednički život beskrajna je velika i mala tema sveukupne književnosti. Pisma, pristupi i strategije su razne. Kako se Vi snalazite u tom pletivu. Šta i kako birate/igrate?
-Ako vas dobro razumem, pitate me koja je tema ili koje su teme mog pisanja i kako jednu, drugu, treću ili desetu temu obrađujem ili je izražavam. Svojevremeno je savremeni francuski pisac Le Klezio napisao da su poezija, romani, pripovetke svojevrsni stari oblici koji nikoga više ne interesuje i da je danas preostalo samo pisanje koje opipava, traži, opisuje do sitnice, kači se za stvarnost i bez milosti je obrađuje. Moje pisanje je pokušaj da izrazim svoj doživljaj sveta i neponovljivo iskustvo mog života. Pisanje je za mene i igra ali i oblik saznanja sveta. Naravno, ona je ozbiljna igra. Dakle, pokušavam da način pisanja i pristup temi budu samo moji, osobeni i drugačiji od svih drugih načina pisanja. Sledim samo svoj unutrašnji glas.
Šalamun-duhovni otac
Okušali ste se u eseju i u prozi.Koliko forma menja pesnika ili ga potvrđuje, ali na drugi način?
- Nisam se samo okušao već se izražavam prozama i esejima. Verujem da sam u tome uspešan. Ubrzo ću završiti i svoj prvi roman “«Ruševina”» za čiji sam sinopsis svojevremeno dobio nagradu Fonda Borislava Pekića. Forma je bitna. Ona je čuvar sadržaja. Ili tačnije, forma i sadržaj su tako uravnoteženi da ne mogu jedno bez drugoga. Naravno neke stvari se mogu reću samo prozom, neke samo esejima a one suštinske mogu se izreći samo i jedino poezijom. Izražavanje prozom i esejima mene ne menja kao pesnika. Ali obogaćuje me. Emotivno, intelektualno i duhovno.
Prevodili ste slovenačke pesnike, posebno njihovog već klasika Tomaža Šalamuna. Šta je danas ostalo od reizma, letrizma, niza postupaka koji su bili avangarda i nezaobilazna karika u razvoju savremene poezije?
- Prevodio sam i pesme Ezre Paunda i mnogih savremenih američkih i engleskih pesnika. No, lepo je što pominjete mog prijatelja Tomaža Šalamuna. On mi je neka vrsta duhovnog oca. Kad sam pre nekih dvadeset godina kao veliki nihilista hteo da napustim pisanje poezije, ubedio me je da vredi biti pesnik. Na svoj čudesan način opisivao mi je šta sve znači biti pesnik. Te njegove reči i čitanje poezije Osipa Mandeljštama dovele su do preobražaja moje poezije. Od pesnika buke i besa postao sam pesnik tišine. Avangardizam i neoavangardizam javlja se u trenucima društvene krize ili krize odnosno istrošenosti jezika književnosti i formi književnog izražavanja. Mislim da današnji pesnik ne može da piše poeziju bez svesti o promenama koje su se u dvadesetom veku dogodile sa dadaizmom, nadrealizmom ili neoavangardnim pokretima šezdesetih godina. Posle jezičkih revolucija avangardi i neoavangardi, mi se prema jeziku ne možemo odnositi, kao što su se prema njemu odnosili NJegoš ili Jovan Dučić. Dakle, bilo bi dobro da smo svesni i jezičkog iskustva avangardi i neoavangardi. A ta iskustva trebalo bi da ostave traga i u našem pisanju.
Milan Živanović
04.07.05
Početak i kraj svega
Milan Đorđević
LJubav za poeziju privilegija je onih najosetljivijih. Oni su oduvek bili u manjini
Pesnik, pripovedač, esejista i prevodilac Milan T. Đorđević za zbirku „Crna pomorandža” (IP „Rad”, Beograd) zavredio je nagradu „Vasko Popa” za najbolju zbirku poezije u 2004. godini. U dosadašnjoj književnoj aktivnosti objavio je zbirke pesama „Sa obe strane kože”, „Muva i druge pesme”, „Mumija”, „Ćilibar i vrt”, „Pustinja”, „Čiste boje”, knjigu eseja „Cveće i džungla”, zbirke priča „Glib i vedrina” i „Slepa ulica”.
Skroman i tih, ovaj beogradski pesnik ne pojavljuje se često u javnosti i retko daje intervjue.
Smatrate da su se „u ovo doba halabuke pesnici povukli u tišinu i ćutanje”. S obzirom da je to njihova predodređenost, ali oduvek i privilegija, šta danac njihov položaj čini drugačijim?
– Većina pesnika stvaranje u tišini pretpostavlja učešću u medijskoj galami. Naravno, postoje neki koji igraju uloge medijskih zvezda, nacionalnih proroka, oratora, narodnih tribuna ali to nije nešto što bi se ticalo poezije. A položaj pesnika i poezije danas je marginalniji nego nekada jer živimo u vremenu diktature slike a ne vremenu žive reči ili knjige. Ali zbog toga ne treba žaliti. LJubav za poeziju privilegija je onih najosetljivijih. Oni su oduvek bili u manjini.
U svojim esejima napisali ste da imate gotovo „erotski odnos prema rečima”. S tim u vezi, otkrili ste sjajan kriterijum po kojem prepoznajete dobru pesmu...
– Veliki slovenački i evropski pesnik Tomaž Šalamun je u svojoj pesmi je rekao: „Reči drhte/ako su prave. Tako kao što telo/drhti u/ljubavi, drhte reči/na hartiji”. A ja sam svojevremeno ovim citatom iz poezije pesnika čiju poeziju volim, hteo da istaknem erotsku dimenziju (erotsku u širem smislu) svake dobre poezije.
U svojoj zbirci birate za opservaciju rečite životne detalje, pa tako stara očeva putnička torba dobija pesmu o sebi. Da li to znači da ne bežite od „malih” tema u kojima i te kako pronalazite smislenost?
– Po meni ne postoje male i velike pesničke teme. Postoje samo dobre i rđave, uspele ili neuspele obrade određenih tema. U svojoj prethodnoj zbirci pesama „Čiste boje” i to u pesmi „Veliko i malo”, napisao sam da „slavna dela /vojskovođa, krvnika mogu postati ništa,/ a da skok žabe može trajati vekovima.” Naravno, to je ironična aluzija na haiku japanskog pesnika Macua Baša. Hteo sam da kažem da takozvane male stvari mogu postati poetski bitnije od velikih istorijskih događaja. Ovim sam se opredelio za poeziju, ljudskost i ono individualno, a protiv istorije i kolektivizma. Uostalom, svi mi pesnici ili nepesnici, živimo pre svega taj „mali” život a ne život velikih istorijskih priča.
Pesma „Bezimena” čini se da je posvećena nepronađenoj suštini sveta. Pošto potom sledi poziv lirskog glasa da se meditacija zameni akcijom („Dosad sam samo zamišljao plovidbu, a sad ću se stvarno ukrcati na brod...Odbaciću svu jalovost zamišljanja, disaću kao životinja, biću mornar”), da li razočaranost njome (bezimenom), podstiče na Putovanje i Plovidbu?
– Da, dobro ste primetili. Ova uvodna prozaida-pesma u prozi „Bezimena” govori o tišini, dakle o onom za mene suštinskom. Na neki način reč bezimena mogla bi da se zameni rečju poezija. A u pesmi „Plovidba” na ironičan način prividno se opredeljujem za akciju nasuprot kontemplaciji. A reči plovidba i putovanje samo simbolizuju ono što nam se dešava između rođenja i smrti.
„Oderana sam pomorandža, crna pomorandža koja pod suncem diše i čeka”. U kakvom su odnosu crno i pomorandža?
– Pomorandža u mojoj poeziji najčešće simbolizuje najintenzivniji život ali i najintenzivniji doživljaj života. Ali ponekad u nekim mojim pesmama pomorandža je samo pomorandža, dakle sočni plod sa pomalo erotskom značenjem i ništa više. Isto tako i boje u mojim pesmama simbolizuju određena duševna i emotivna stanja. Crno je negacija svetlosti i života. Ono je simbolizuje ništavilo, zlo, mržnju, destruktivnu energiju.
Memento mori odzvanja na kraju zbirke („Ti sputano meso, seti se ponekad smrti...seti se –gledaš vlastiti lik u ogledalu koje ćeš razbiti”), a tu su i pesme o ništavilu. Da li to znači da verujete u reči, kad i „ništa” može da se imenuje?
– Cela zbirka „Crna pomorandža” zapravo je izraz dijelektičke igre život-smrt, očajanje-radost, postojanje-ništavilo, stvaranje-uništavanje, dobro-zlo, pustinja-voda. Razume se, svim svojim bićem verujem u reči, u komunikaciju među ljudima. Kad ne bih verovao u reči, onda ne bih bio pesnik. Jedna od važnih uloga poezije i pesnika upravo je u čuvanju i obnavljanju reči i jezika. Pesnici su ti koji vraćaju smisao rečima koje su obesmišljene u svakodnevnom životu.
U prikazu ove zbirke, pored brojnih hvala, stoji zamerka da je Vaša poezija „isuviše intelektualna, elitistička”. Šta kažete na to?
– Svako ima pravo na svoje tumačenje pročitanog. Čak ni ja nisam jedini pravi tumač svoje poezije. Sem toga i ukusi su različiti. Ne volimo svi iste stvari. Strašno bi bilo kad bismo svi bili istomišljenici ili kad bismo na isti način doživljavali stvari. A poezija je i igra. Jednima odgovaraju jedne igre, drugima druge. Bitno je da se igra ne prekida.
Tajna sveta
Imali ste običaj, karakterističan za pesnike, da skupljate reči. Koje situacije su bile pogodne za „lov” na reč?
– Oduvek sam verovao da su pesnici velika deca koju tegobna životna iskustva udaljavaju od vremena njihovih najintenzivnijih doživljaja – detinjstva. Deca se igraju često ni ne znajući gde ih igra može dovesti i šta igra znači. Tako se i pesnici igraju rečima, uživaju da ih na samo njima znani način raspoređuju jedne pored drugih, pokušavajući da tišinu u sebi pretvore u pesmu koja će nešto značiti i drugim ljudima, onima koji tu pesmu čitaju ili slušaju. A reč lov nije bliska mom svetu. Lovci tragaju za plenom i ubijaju ga. Za mene reči nisu plen, one su početak i kraj svega što je za mene bitno. U rečima se krije tajna sveta. Rečima pesme približavamo se toj tajni.
Mirjana Sretenović
14.07.05 NIN
Drama pesnikovog bića
Crna pomorandža, Milan Đorđević
Prološka pesma ima u sedmoj zbirci Milana Đorđevića (pesnika i pripovedača, esejiste i prevodioca) funkciju ekspozicije: da naznači konfliktno stanje pesnikovog duha koje će se u trima ciklusima pesama (“Plovidba”, “Putovanje”, “Kraj”) na razne načine i različitim intenzitetom ispoljavati i kakvim-takvim ishodom finalizovati. Opozitne strane u rečenome konfliktu su, bez sumnje, imaginativna realnost pesničkog dela (ako hoćemo, poezija sama) i neposredovana životna stvarnost. Iliti – kako povodom dodeljivanja nagrade “Vasko Popa” u nedavnom intervjuu pesnik objašnjava – kontemplacija i akcija.
Sudimo li po pesmama prvog ciklusa, s početka obećano oslobađanje od “maštarija i sanjarenja” i odbacivanje “javnosti zamišljanja” ne odvija se bez teškoća. Ponešto euforično opredeljivanje za stvarni život može biti i rezultat kakvog prolaznog suočavanja sa praktičnom neefikasnošću poezije, pa bi u tom slučaju autoironična intonacija proizlazila iz svesti da za pesnika takvo opredeljenje nije bogzna kako izgledno. Iskustvo tegobne borbe sa ćudima prirode i radost opstajanja, očekivani od plovidbe pučinom Atlantika, podređeni su u ovim pesmama nečemu bitno drugačijem. Izvedene figurativnim pesničkim jezikom, stihovima u tercine složenim spram kompozicije pesme i funkcije forme, one najčešće posreduju tzv. večne, pa i metafizičke pesničke teme. More, nebo i ništa unaokolo obezbeđuju idealne uslove za meditiranje o beskraju koji ne spasava od “ljudske tamnice”, o večnosti i prolaznosti, o čoveku nemoćnom u okruženju ravnodušne prirode... Čak i “beličasti oblaci” prizivaju sećanje lirskog subjekta na slikarska dela, što će reći da mu iskustvo umetnosti, više no stvarni život, nudi uporište i razumevanje smisla i besmisla našeg bivstvovanja.
“Tumaranje”, naslov pesme kojom se drugi ciklus otvara, stihovi poput “Bežiš sve dalje od uništenja i straha”... “Ideš centrom grada u novoj turobnosti” i, najzad, godine nastanka pesme 1992-1994, svedoče nastojanje da se, iz transcendentalnih visina, pesma koliko-toliko privede zbivanju u nedavnom vremenu i našem prostoru. Međutim, uprkos aluzijama, prizorima i iskazima koji obnavljaju naš doživljaj tog vremena i kolektivnog stanja duha, lirsko-melanholičnoj prirodi ovog pesnika je od akcije neuporedivo svojstvenija kontemplacija. A ona, u njegovom slučaju, teži uopštavanju koliko i jeziku slika i metafora.
U drugom delu ovog ciklusa nižu se, saglasne narativnim obeležjima iskaza, pesme u prozi koje evociraju autorova evropejska putešestvija (mogu i kao bekstva biti shvaćena), osobene prizore i susrete. Protivurečna stanja su i u njima neizbežna: to su pesme iz kojih emaniraju nađene “jednostavne radosti”, a sećanja greju “kao gutljaji ruma” ali je, u isti mah, sugerisano da se biće lirskog subjekta, u stvari, “izgnano kreće dok se tama unaokolo zgrušava”.
Po mišljenju potpisanog čitaoca, ova snažno dočarana drama pesnikovog bića (prolog, tri “čina”, epilog) prirodno se i efektno razrešava pesmama trećeg ciklusa kakve su “Iščezli”, “Talasi okeana”, “Vatra u bašti”, “Vrana” i još pokoja, pesmama koje ishode iz prethodnih ciklusa i značenjski i formalno zaokružuju celinu. Od celine odudaraju pesme izvedene u formi medaljona ili eliptičnim distisima naglašenog ritma u kojima su ništavilo i smrt svojevrsni akteri. Pesme namenjene da, ogoljeno i sa efektima udara, ciničnom igrom paradoksa, izraze autorov doživljaj neumitnog kraja koji “miri” suprotstavljena pregnuća. Problem je u tome što je svest o zadanoj našoj ruševnosti i konačnosti već bila sadržana u poetskom tekstu ciklusa “Plovidba” i “Putovanje”. U pesmama jezičko-stilski bogatijim, misaono složenijim i stvaralački sugestivnijim od ovih koje bi trebalo jedno od njihovih značenja da poentiraju. Još više to važi za katastrofičnu prozaidu sa ekološkim porukama u “Epilogu” – ostvarene raspone zbirke ona naprosto dovodi u pitanje.
Bogdan A. Popović
09.07.05 Danas
Bogatstvo boja, oblika
Crna pomorandža, Milan Đorđević
Plovidba u drugo
Ovogodišnji dobitnik prestižnog pesničkog priznanja, jednog od najvećih koje srpska književnost ima, nagrade "Vasko Popa", Milan Đorđević, pesnik, prozaik, esejista i prevodilac, jedan je od najprisutnijih stvaralaca na književnoj sceni našeg jezika četvrt veka. Milan Đorđević se prvom knjigom javio daleke 1979. godine. Ona je nosila naslov Sa obe strane kože i bila tipični primer verističke i kritičke antipoezije, urbane i često satirične odnosno crnohumorne. Slično je bilo i sa Đorđevićevom knjigom Muva i druge pesme (1986). Bilo je u ranim pesmama i mladalačke buke i besa, snage i žestine, ali i istinskog talenta te pojedinačnih pesama koje su ubrzo našle mesto u antologijama savremene srpske lirike. Ako treću knjigu Mumija iz 1990. vidim kao jednu vrstu prelaza iz brutalnog, drskog pogleda na svet ka drugačijim interesovanjima i temama, knjiga Ćilibar i vrt, igrom izdavačkih prilika štampana iste godine, pokazala je drugačijeg liričara. Iz ružnih i ironičnih prostora i turobnih atmosfera, Đorđević je prešao u prostore lepog i estetizovanog, iz verističkih relacija u relativno prazan domen ispitivanja lepše strane sveta odnosno istraživanje pesničkih oblika. Pojednostavljeno rečeno: dan je zamenio noć, a svetlost je zamenila mrak. U pesnikov svet su, kao u nekoj vrsti suprotstavljanja tragičnoj realnosti raspada Jugoslavije i krize sveta u kojem je živeo, nahrupile boje, primamljivi oblici, lepe forme... Naravno, van svakog pojednostavljivanja i zavodljive trivijalnosti. Kada se pogledaju tekstovi iz pomenute knjige, kao i Pustinje (1995), odnosno, još više, knjige Čiste boje (2002), vidno je da se Đorđević često bavi putovanjima, nekim drugim uglavnom zapadnoevropskim krajevima, iskustvima i emocijama doživljenim u stranim pejzažima i gradovima. Čisto estetske teme, dijalozi sa drugim pesnicima, piscima i umetnicima uopšte, odvele su Milana Đorđevića u izrazito intimne sfere, u jednu vrstu elitističke lirike namenjene uskom krugu poslednjih ljubitelja poezije. A to dalje znači: sve bliže artificijelnim temama i pesničkoj metafizici. Život i poezija su se paradoksalno, putem socijalnog i istorijskog eskapizma približili i gotovo izjednačili, a Đorđevićev autentični iskaz dobijao na koncentrisanosti i formalnoj raznovrsnosti. Zato u nagrađenoj pesničkoj knjizi s naslovom Crna pomorandža, pesnik često nalikuje na virtuoza koji preispituje određene motive i teme koje je već "radio", a mnoge od njih susreli smo, ako imamo dobro sećanje, u ciklusima i pojedinačnim pesmama prethodnih projekata.
Ukratko, šta donosi Crna pomorandža?
U tri, kao i obično kada je Milan Đorđević u pitanju, pažljivo građena ciklusa, Plovidba, Putovanje i Kraj, on istražuje iskustvo susreta sa drugim i drugačijim predelima, bavi se umetničkim delima i njihovom estetikom, povlačeći paralele prema vlastitim nastojanjima i iskustvima, konačno dolazi na rub minimalizma i snažne simboličke lirike, koja u nekim momentima metafizičkim zaključcima prilazi Popinom magičnom svetu. U ovim ciklusima Đorđević pokazuje do sada najveću veštinu u upotrebi tercina, katrena, soneta ali i lirskoj prozi, čuvajući prepoznatljivost pažljivo distanciranog, zrelog, melanholičnog glasa. A kako obično biva, najubedljivijim Đorđevićevim pesmama čine mi se one s kraja rukopisa u kojima tragički uvidi o našoj egzistenciji dolaze do usijanja u svedenim, eliptičnim sentencioznim rečima o ništavilu.Za kraj osvrta navodim jedan od stihova Milana Đorđevića koji mi se čini pogodnim da obuhvati i ovaj trenutak dobijanja visoke nagrade i pesnikov umetnički ulog: Istinska radost je munja koja retko sevne na crnom nebu.
Evo, ovo je ta prilika
Vasa Pavković
26.04.05
Crna pomorandža
Crna pomorandža, Milan Đorđević
>>VAVILON
Crna pomorandža, sedma pesnička zbirka Milana Đorđevića, sjedinjuje neke njegove ranije jezičko-tematske preokupacije. Međutim, ona je istovremeno i korak više u pokušaju da se pronađe uporište i smisao u nimalo idiličnom svetu koji nas okružuje i svakodnevno podseća na prolaznost. Svet suprotstavljen ništavilu je svet običnog pogleda koji sa otkrivalačkom radošću na novi način pristupa stvarima koje ga okružuju, pronalazeći u njima simbole jednog dubljeg postojanja.
Crna pomorandža je zaokružena zbirka koju čini nekoliko ciklusa, od kojih svaki predstavlja po jednu etapu pesničko-nomadskog otkrivanja sveta, pokušaja da se otisne u nepoznato ili da se ono, već poznato, sagleda novim očima. Već prva pesma »Plovidba« u istoimenom ciklusu, sugeriše potrebu da se »isplovi iz luke« maštarija i izvesnosti, potrebu da se učini iskorak i izloži neposrednom dejstvu neizvesne stvarnosti. Menjam suvu dosadu zemaljske izvesnosti / za beskraj uzbudljive neizvesnosti vode, kaže pesnik. I naredne pesme se uglavnom kreću prostorom »velikog plavog«, okeana koji je metafora za nedokučivi beskraj saznanja o jednom dubljem postojanju i mogućnosti slobode ka kojoj pesnik želi da se otisne. A pesma »Plavi grad«, kroz upečatljivu vizuelizaciju, u sebi sjedinjuje kontraste svetlosti i tame, dobra i ništavila, koji i jesu jedna od glavnih inspiracija zbirke. Pesnik će otkriti da i Sen Nazer, grad plavetnila, grad svetlosti, mirni grad podnevne jasnoće, luka koja je lišena mraka podzemlja i tame dana skriva u sebi mrak, tačnije, demonski princip, koji je duboko učauren u svakom čoveku, bez obzira u kakvoj Arkadiji taj isti čovek živeo.
Sučeljavanjem demonskog i anđeoskog, tame i svetlosti, zla i dobra, Ništavila i punoće postojanja, stvarnosti i privida, bavi se, zapravo, čitava ova zbirka. Pored pesama, u njoj su prisutni i prozni lirski zapisi, tačnije prozaide, od kojih se svaka usredsređuje na po jedan detalj, prizor iz našeg i pesnikovog svakodnevnog okruženja. Simboličnosti i avetinjskosti novca, pesnik suprotstavlja stvarnost detalja iz prirode, koji se mogu dodirnuti i omirisati i koji su jedino pravo bogatstvo. Sličnu životnost, radosnu energiju koja ljude i životinje čini otpornim na sve otrovne dobrote ovog sveta pesnik pronalazi u vozovima, i putovanjima koja ne samo da čoveka spajaju sa udaljenim zemljama i gradovima, već spajaju i udaljene predele u njemu samom, čineći ga potpunijim bićem.
Ono što je na našem životnom putu neizbežno jeste suočavanje sa velikim Ništa, sa razmišljanjem o prolaznosti i trošnosti kako nas samih, tako i našeg okruženja koje uništavaju takozvane dobrobiti tehnologije i civilizacije. I na tom mestu, upravo slika crne pomorandže koju pesnik nekoliko puta pominje, i koja sama u sebi sjedinjuje kontrast, i hrani se mrakom metaforično predstavlja naše postojanje, ali i sugestiju da je potrebno svim čulima se okrenuti stvarnosti. U običnom, svakodnevnom, otkriti čudo postojanja. Od mraka koji upijamo ne možemo pobeći, ali treba ga zameniti svetlošću, za šta su nam dovoljne samo oči koje će ponovo naučiti da gledaju i sa radošću upijati viđeno, kao da ga vide prvi i poslednji put.
Ana Ristović
16.01.05 Politika
Poezija jednostavnih radosti
Crna pomorandža, Milan Đorđević
Sedma po redu pjesnička knjiga Milana Đorđevića (1954) „Crna pomorandža” („Rad”, 2004) djelimično se oslanja na, za ovog autora već prepoznatljiva i razrađena, poetičko-stilska načela iz njegovih prethodnih zbirki, počev od upotrebe raznolikih formalnih rješenja, ali u isti mah ostvarenih kroz objedinjujući jezičko-tematski registar, preko bogate i upečatljive slikovnosti, precizne semantike, nepatvorene emotivnosti, pa sve do karakteristično neo-nomadskih senzacija naglašeno lirskog Ja. No, dok smo pojedinim pjesmama iz „Čistih boja” („Rad”, 2002) još i mogli zamjeriti ovještalost pjesničke refleksije prilikom tematizacije erosa kao kontrapunkta motivu prolaznosti ljudske egzistencije, dotle poezija iz posljednje Đorđevićeve zbirke predstavlja očigledan pomak i svojevrsnu prekratnicu upravo na nivou refleksije i metaforizacije.
Preispitujući i iznova vrjednujući ranije oblike vlastitog pjesničkog govora, u nastojanju da ga revitalizuje, autor kroz mnoštvo auto-poetičkih iskaza insistira na pojednostavljenju i neposrednosti kako samog doživljaja fenomena svijeta koji ga okružuje, tako i načina na koji se ti fenomeni subjektivizovano tumače i odražavaju u pisanoj riječi. U jednoj od uvodnih pjesama, „Plovidbi“, taj se preokret ka stvarnosnom očituje kao radikalno otrježnjenje i potreba da se lirska meditacija, koja se pokazala nedovoljnom, zamijeni neposrednom akcijom, odnosno, dinamičnijim i mimetičnijim pjesničkim činom: „Dosad sam samo zamišljao plovidbu,/ a sad ću se stvarno ukrcati na brod/ (...) Oslobodiću se maštarija i sanjarenja./ (...) Odbaciću svu jalovost zamišljanja“. Otuda će u nekoliko pjesama napisanih u formi obraćanja, naročito u prozaidama drugog ciklusa, lirski junak apostrofirati materijalne predmete koji za njega imaju naročit emotivno-evokativni kvalitet, a ujedno upotpunjuju ikonografiju za pjesnika bitne teme putovanja („Vozovi u Nemačkoj“, „Crna torba“, „Kaput“), ili će mu, na primjer, kao polazište poslužiti kakav konkretan životni prizor, sjećanje, veristički detalj iz svakodnevnice („Noćna šetnja Minsterom“, „Odlazak na pijacu u Minsteru“, „Bodljikava žica“), koji će pokrenuti asocijativnu nisku u čijem nerazmrsivom čvorištu, gotovo po pravilu, leži presudno, opsesivno egzistencijalno pitanje - Kuda idemo?
Nalazeći se na svojevrsnoj životnoj prekretnici, kada primicanje onoga neizbježnog Ništa postaje sve izvjesnije i kada se lično iskustvo konačno ravni sa naučenim, lirski subjekt „Crne pomorandže” demonstrira jednu rijetku retoričko-refleksivnu vrlinu „oplemenjenog razmišljanja o prolaznosti“, da se poslužimo Isidorinim riječima, koje je daleko od ravnodušnosti ili gorljivog nihilizma, ali isto tako i od puke prestravljenosti smrću.
Često ćemo u poeziji Milana Đorđevića, pogotovo u trećem ciklusu („Kraj“) naići na slike koje se oslanjaju na onaj u klasicizmu toliko omiljen motiv memento mori („Ogledalo“, „Leto i zima“). Štaviše, ako se malo zagrebe u intertekstualni sloj ove zbirke, ukazaće se, između ostalog, diskretan polemički/ postmodernistički dijalog sa poezijom Jovana Sterije Popovića („Ništa“). I, zaista, kao da Sterijin čuveni stih - „U prsima svak` trulež useva nosi“ - propušten kroz filter individualizovanog doživljaja smrtnosti, poput prigušene molske fraze, neprestano odjekuje u pozadini Đorđevićevih stihova. No, sklon vizuelizaciji i simbolički obremenjenoj upotrebi boja, pjesnik taj dramatični proces zrenja smrti u biću transponuje u koloristički sudar dva neraskidiva načela koja omogućuju jedno drugo, u tipično ekspresionističku napetost, efektno ostvarenu kroz sliku, oksimoron, proširenu metaforu - crnu pomorandžu. „Ja sam pomorandža/ Što se puni mrakom“, istaći će se u pjesmi „Zid i mrak“, ili, razvijenije, u izvrsnoj lirskoj prozi „Pogled“: „Do ništavila mi pogled ne može dopreti. Vlastiti kraj ne mogu videti. Skrivaju ga užas i uživanje što postojim. Oderana sam pomorandža, crna pomorandža koja pod suncem diše i čeka“. I upravo to svojevrsno metafizičko sljepilo, nemogućnost da se sagleda neizvjesna onostranost, koja se može tek imaginativno iskonstruisati, prebacuje težište pjesnikovog interesovanja na čulno traženje „jednostavnih radosti“ („Tumaranje“) u nimalo idiličnom svijetu u kojem se obreo, na poetske snimke pozlaćenih trenutaka života, koji gotovo da poprimaju obilježja malih čuda. Odbacivši u prethodnim zbirkama rabljeno suprostavljanje erosa ništavilu, Đorđević u “Crnoj pomorandži” produbljuje lirsku refleksiju efektnom zamjenom erotike pojmom radosti, koja se očituje kao ekskluzivnost, kao kratkotrajno, ali znakovito žarenje smisla i punoće u pomračini egzistencijalne zebnje.
Zanimljivo je da ova na prvi pogled duboko individualistička poezija povremeno ispoljava simptome angažovanosti, ili tačnije, pojačane kritičke svijesti kada je u pitanju ekološka situacija planete na kojoj živimo. U tim momentima Milan Đorđević koristi gotovo apokaliptičku retoriku i slikovnost („Obala“), možda najupečatljivije upotrijebljenu u prozaidi kojom se zbirka zatvara: „Da, možda će naš svet nestati u čudovišnoj eksploziji. I to će možda biti završetak jedne nesrećne igre. A ti, nesavršena pojavo između ribe, majmuna i entropije, ti sputano meso, misli na crnu pomorandžu, seti se ponekad smrti, seti se pustinjskog peska i pepela, seti se dok gledaš krošnje borova što se na vetru povijaju, seti se - gledaš vlastiti lik u ogledalu koje ćeš razbiti“ („Ogledalo“). A dok se to ne desi, ostaje nam da se nadamo i uživamo u jednostavnim radostima, kakvo, bez sumnje, pruža čitanje Đorđevićeve sugestivne knjige pjesama.
Alen BEŠIĆ
