01.01.00
Politika
09.10.2002.
Slepa ulica
I knjiga kratkih priča "Slepa ulica" pesnika Milana Đorđevića, objavljena u izdavačkoj kući "Stubovi kulture", nalik je mozaiku iz kojeg se prepoznaje celina jednog drugog vremena, i drugog sveta: ali ovog, savremenog doba, i sveta detinjstva. Koje, gledano na ovaj način, autoru pruža mogućnost da otvori i ukaže na lepo-bolne istine. A one se odnose na to da su, kaže Gojko Božović, urednik, u detinjstvu sadržani i najlepši trenuci zaborava i igre, ali i slutnje senki opasnosti koje će u kasnijem životu obavijati čoveka. Đorđevićeva proza o odrastanju, koja dotiče i temu dvojnika, jeste proza o dobu nežnosti i dobu okrutnosti, i još jedan dokaz da je detinjstvo, kako kaže autor, "rudnik svih naših emocija što nas prate kroz život".
A. C.
01.01.00
Dnevnik
29.01.2003.
PROZA
Lirska arhitektonika detinjstva
Milan T. Đorđević: SLEPA ULICA; Stubovi kulture, Beograd, 2002.
Svaki čovek ponekad poželi da se vrati svojim igračkama i maštanjima, ispriča događaje i opiše slike koje su mu se urezale u pamćenje, koje su na njegovoj dečijoj psihi ostavile najdublji trag. Svaki umetnik povremeno oseća potrebu da osvetli i ozvuči životno razdoblje kada je upijao prve utiske i doživljavao prve avanture. Detinjstvo su u svojim pričama evocirali mnogi poznati književnici: Lav Tolstoj, Džek London, Astrid Lindgren, a kod nas takve književne veličine kao što su Ivo Andrić i Danilo Kiš. Otimajući od zaborava rane jade i prve radosti, pisci ponovo stvaraju sebe u svetu čistih osećanja.
Milan T. Đorđević, beogradski pesnik i prevodilac sa slovenačkog i engleskog jezika, u kratkim pričama nazvanim Slepa ulica po topčiderskom ćorsokaku u kome je odrastao, opisuje događaje iz detinjstva i dečaštva koji su najsnažnije uticali na formiranje njegove svesti i njegovih vrednosti. Pošto je veliki broj krupnih utisaka primio kroz iskustva pet godina starijeg brata Koste kome se divio i od koga je učio, većinu događaja u ovoj knjižici proživljava upravo njegov stariji brat. Tu su prvi poljubac, prvi dan škole, prvo putovanje u Trst, prvi incident sa lokalnim đilkošima, prvo seksualno iskustvo. Pošto je sve iskonsko univerzalno i svako detinjstvo slično po stadijumima sazrevanja kroz koje se mora proći, uspomene iz detinjstva imaju moć da kod svakog pojedinca uzburkaju slična osećanja. Čitalac sigurno u mnogim od ovih priča može ugledati sebe kao dete, prepoznati osobine svojih roditelja, školskih drugova, čudnih ljudi koje je u mladosti sretao, mentalne potrese nastale nakon sličnih događaja.
Milan Đorđević pripoveda lakim, lirskim, nepretencioznim manirom. Ponekad mu priče prelaze u male eseje o životu i smrti, ali sa dovoljnom dozom ironije da njegova razmišljanja ne pređu u patos, čemu je sigurno sklona proza o deci pisana za odrasle. Da li je ova knjiga namenjena samo odraslima? Đorđevićev stil toliko je razumljiv, a kompozicija toliko jednostavna da neke priče podsećaju na najlepše tekstove iz čitanke za osnovnu školu. Ne sve priče, naravno. Opis prvih seksualnih iskustava u takvom jednom udžbeniku sigurno ne bi našao svoje mesto.
Čovek je prepušten maštanju koliko mu je detinjstvo bezbrižno. Milanovo detinjstvo, kao i detinjstvo većine Jugoslovena rođenih pedesetih godina u ovoj zemlji, nije bilo ispunjeno neizvesnostima i previranjima kao njihovoj deci. ?Detinjstvo je vreme nastajanja svih naših mitova, mesto porekla naših maštanja, žudnji, strahova i neograničenih fantazija?, piše Đorđević. A sve priče iz detinjstva još nisu ispričane, niti mogu biti ispričane. ?Mislim da priča ima bar stotinu puta više od broja ljudi koji su na ovoj planeti do danas bili rođeni. Samo što su te priče ostale nedovršene poput snova koje nismo do kraja sanjali i nikada nisu ispričane pa su nestale s ovog sveta zajedno sa ljudima koji nisu uspeli da ih ispričaju.? A ono što skoro svi ljudi na ovom svetu najviše vole da rade, to je da slušaju priče od onoga ko ume i voli da ih priča.
Svetozar Poštić
