U podne 9. septembra 1976. bio sam u Centralnoj pekinškoj banci. Bilo mi je čudno što blagajnica ima crvene oči, kao posle dugog plakanja. Blagajnik, koji je obično neverovatnom brzinom brojao kineske novčanice držeći ih u ruci kao otvoreni špil karata, sedeo je za svojim stolom, zagledan u neku tačku. Napolju, u Ulici Van Fuđin, neki su već nosili bele trake na ruci – bela boja je u Kini znak žalosti. Devojka u uniformi je plakala. Bilo je jasno da je umro Mao Cedung. Njegova smrt je nedeljama bila očekivana.
Poslednje godine života Mao je proveo uglavnom sam. Posle zemljotresa u julu, preselili su ga iz Palate mirisa hrizantema u jedan drugi, čvršće građen paviljon. I dalje je bio okružen svojim knjigama o starim dinastijama, svojim bolničarkama i lekarima, svojim prevodiocima. Gotovo svakodnevno su na televiziji ponavljali neke njegove stare snimke. Trebalo je pokazati narodu da je Mao živ i da prati šta se događa u zemlji. Ali, on više nije mogao da se kreće, niti da govori. Njegov otežan govor i hunanski dijalekat, izuzev dve prevoditeljke koje su već dugo bile u njegovoj službi, gotovo niko nije mogao da razume. Mao bi najčešće nešto mrmljao, a one bi prevodile kako su bile navikle. Možda su samo citirale njegove reči iz male crvene knjižice.
Maoa, koji je godinama manipulisao stotinama miliona Kineza, sada su izmanipulisali njegovi najbliži politički sledbenici. Svi su želeli da čuju koga je odredio za naslednika. Maova supruga videla je u tome svoju šansu. Ali, čak i ostareli Mao nije želeo, ili nije mogao, da se konačno opredeli. Jedan kolega je to opisao kao četvrti čin Vagnerove opere u kojem se pojavljuje poluludi, onemoćali car, ali, dodao je ne bez doze cinizma, car sa kineskim karakteristikama.
Narednog dana Mao Cedung je umro. Vest je objavljena sa šesnaest sati zakašnjenja. Ne zato što je agencija Sinhua sporo reagovala, već su prvo interno morali biti obavešteni članovi Partije, pa tek onda javnost.
Mao je umro 9. septembra, odmah posle ponoći. Imao je 83 godine. Odmah se sastao Politbiro Partije. Svi članovi su već nekoliko sati sedeli u susednom paviljonu očekujući da lekari izađu iz Maove sobe. Za trenutak se udaljio sedokosi maršal Je Đijening.
Dve i po hiljada kilometara od Pekinga, Deng Sjaoping je odložio karte i uzeo slušalicu u ruke: znao je ko ga zove. Te noći maršal Je nekoliko puta je prekidao Dengovu uobičajenu partiju karata. Ovog puta bio je kratak: "Umro je."
Deng je ćutao, ali su njegovi partneri u bridžu – general Si Šijou i guverner Guandung provincije Vei Guođing – shvatili da je veliki vođa Mao Cedung konačno "otišao na razgovor s Marksom". Svi su bili vojnici, svi su koristili iste reči i negovali crni humor. Mao je umro i Kina će nastaviti da živi bez njega. Nastavili su da završe partiju karata.
Sat na zidu trpezarije u vojnom paviljonu Belog planinskog oblaka, u okolini Guandžoua, pokazivao je dvadeset minuta posle ponoći tog 9. septembra. Maršal Je zakasnio je deset minuta – toliko mu je trebalo da dođe do specijalne telefonske linije preko koje je već mesecima komunicirao sa Dengom. Bila je to vojna linija koju niko nije mogao da prisluškuje.
SVAĐE U POLITBIROU
Na sednici Politbiroa, takoreći pored Maovog odra, odmah su počele svađe. Prvo se trebalo dogovoriti šta će sa telom mrtvog vođe. Maova supruga Đijang Ćing je predložila da se mumificira, po ugledu na Lenjina, Ho Ši Mina i Dimitrova. To nije bilo u kineskoj tradiciji. Maršal Je podsećao je da je Mao Cedung izričito bio za kremiranje. Na partijskom kongresu još 1956. on je predložio da svi rukovodioci posle smrti moraju da budu kremirani a pepeo rasut po širokoj kineskoj zemlji. Tada je to bila partijska odluka i svi su je potpisali. Maov potpis je bio na prvom mestu. Sada su većinom glasova na Politbirou odlučili da telo Mao Cedunga ipak bude balsamovano.
Sledeće pitanje bilo je gde sahraniti vođu. Opet je njegova supruga iznela nezamisliv predlog: Mao treba da bude sahranjen u Zabranjenom gradu, u posebno izgrađenom mauzoleju. Njeni oponenti su navodili da čak ni car Ming nije tu sahranjen, niti ijedan car iz te dinastije koja je vladala stotinama godina. Predlagali su sahranu na Mirisnim brežuljcima koje je Mao toliko voleo.
Na kraju su našli kompromisno rešenje: mauzolej će biti podignut na Tjenanmenu. Poslati su avioni po stručnjake iz Rumunije i Vijetnama da balsamuju Maovo telo. Kina nije imala stručnjake za takav postupak...
