Venedikt Jerofejev i hor pijanih anđela

27.01.12 Danas

Venedikt Jerofejev i hor pijanih anđela Aleksandra Novačića, Dobar naslov, Beograd, 2011.

Autor: Marija Krtinić

Aleksandar Novačić pronašao je uverljiv način da o životu Jerofejeva napiše knjigu kakvu bi o sebi u vozu Moskva - Petuški (samo da je stigao) napisao Jerofejev - opisuje Svetislav Basara Novačićev pristup životu Venedikta Jerofejeva, jednog od najznačajnijih ruskih samizdat pisaca, u pogovoru knjige Venedikt Jerofejev i hor pijanih anđela.
Jedan od dva Jerofejeva ruske književnosti („Postoje dva Jerofejeva u ruskoj literaturi. Jedan je odličan pisac. Ovaj je genije“) postigao je svetsku slavu malobrojnim knjigama, među kojima se neobični roman Moskva-Petuški najčešće vezuje za njegovo ime. Ovo delo poslužilo je Novačiću kao glavni izvor inspiracije, pored poznatih detalja iz Jerofejevljevog života, u pisanju ove biografije. Ušavši u poetiku pisca, Novačić beleži život čoveka koji, kako Basara kaže, nije brinuo za hronologiju i faktografiju. Tako se iskustvo Venje, junaka Jerofejevljevog romana Moskva - Petuški, i njegovih anđela, preliva na stranice Novačićeve knjige. Autor se, naime, sledeći primer svog junaka, poigrava granicama stvarnosti i fikcije, stvarajući biografiju u kojoj su delo i život pisca neraskidivo povezani.
Jerofejev postaje jedan od svojih junaka - boem, pijanac, intelektualac sa društvene margine. „Svoje junake nisam izmišljao: ja sam živeo sa njima“. Suočeni sa smislom i tamom opstanka u staljinovskoj i poststaljinovskoj Rusiji, alkohol je za njih jedini mogući život. „Niko ne zna kako je umro Puškin, a kako se pročišćava politura, to svako zna u Rusiji“.
Pored Jerofejevljeve porodice, žena i prijatelja, kolega-radnika i pijanaca, autor uvodi u priču ličnosti iz javnog i umetničkog života poput Lenjina i Brodskog, ali i njegovog američkog pandana Bukovskog.
Jerofejev je, slično „bludnom sinu“, čoveka čiji intelekt ima veliki potencijal, koji nije moguće iskoristiti budući da je nesposoban za prilagođavanje potrebama sredine u kojoj se nalazi. Njegova kreativnost, međutim, nikada ne može biti sputana. Ona iz njega izvire u svakom njegovom razgovoru sa prijateljima, njegovim razmišljanjima, receptima za brojne koktele i sredstvima opijanja. Konačno, njegova kreativnost je u delima koja nikada ne bi ni bila objavljenja da nije bilo njegovih prijatelja i žene. „Moja sloboda je apsolutna. Pisao sam šta sam hteo i kako sam hteo. I ne žalim zbog toga. To je najveća privilegija. I ne može se nikakvim parama platiti“.
Mada na prvi pogled tragičan, ne može se ne pomisliti da je Jerofejevljev život, kako ga predstavlja Novačić, upravo onakav kakav je on želeo da bude - bez patetike, bez suza, samo jedan osmeh na licu tokom razgovora sa pijanim anđelima.
Pisac i novinar iz Beograda, Aleksandar Saša Novačić (1939), autor je romana Dosije Čehov: Iz beležnice pukovnika NKVD (Beograd, 2004; Skoplje, 2006), drame Tri velike ljubavi u kratkom životu Antoše Čehontea i romansiranih biografija Gogolja i Bulgakova. Roman Venedikt Jerofejev i hor pijanih anđela izašao je u izdanju izdavačke kuće Dobar naslov.

26.01.12 Vreme

Imamo dva Jerofejeva u savremenoj ruskoj literaturi. Rečima Vadima Tihonova, "jedan je odličan pisac, a drugi je genije". Odličan pisac u ovom slučaju je Viktor. Genije je Venedikt, Venička, ovaj trpni predmet Novačićevog biografskog poduhvata

Pravi naslov ove knjige trebalo bi da bude: "Venedikt Jerofejev njim drugim" (par lui autre), kako je to Mihiz već jednom rekao za monumentalnu knjižurinu Bore Ćosića Doktor Krleža. U oba ova slučaja – Ćosićevim sa Krležom i Novačićevim sa Jerofejevim – imamo isti problem koji se prevazići ne može: razlika između pisca biografije i njezinog objekta (pacijenta da kažemo), briše se u tolikoj meri da je više svejedno. Ovaj je postao onaj i ti sad vidi da ko je tu ko; nema šanse. Nije to mali poduhvat – postati neko drugi na način tako uverljiv. Nema nam, dakle, druge nego da Sašu Novačića, kolegu i spisatelja, uzmemo kao emanaciju tog Venedikta Jerofejeva, nikad treznog i uglavnom problematičnog tipa koji nam je – uz Sašinu pomoć – neodoljivo simpatičan i sa kime se saosećati mora.
Da se odmah razumemo, da ne bi bilo zabune u ova nepismena vremena: imamo dva Jerofejeva u savremenoj ruskoj, da ne kažemo sovjetskoj, literaturi. Rečima Vadima Tihonova, "jedan je odličan pisac, a drugi je genije". Odličan pisac u ovom slučaju je Viktor (Dobri Staljin, Muškarci itd., ima toga). Genije je Venedikt, Venička, ovaj trpni predmet Novačićevog biografskog poduhvata. Koja je tu razlika, osim one između "odličnog pisca" i "genija"? Hm, ima nekoliko razlika: Viktor je, ni kriv, ni dužan, dete kremaljske nomenklature (tata mu je bio Molotovljev prevodilac; čajke, volge, inostranstva, diplomatski magazini, "Berjozke" li beše i već to) što mu ne treba nikako uzeti za zlo; štaviše, sviđa mi se njegov odnos prema tome svemu. Venička (tako ćemo ga dalje zvati, prijateljski) bio je ličnost selinovska i džeklondonovska, drunken, down and out in Moscow, Siberia and places, kako bi to Orvel opisao. Ovde bi se kvalifikovao samo kod ranog Muce Stevanovića, u fazi Refuza mrtvaka. Još jedna razlika: sreli su se jednom na nekoj književnoj večeri, pa se Viktor žalio da ujutro ne može da se otrezni, a Venička je pitao: a zašto bi se uopšte treznio?
ISPOD RADARA: Sirotinja iz najdalje Karelije na severu, Venedikt Jerofejev, talentovan za sve, a naročito za skandale, izbacivan je sistematski i sa naročitom upornošću sa svih univerziteta počev od samoga vrha, naravno, Lomonosova (tamo primaju samo Miru Marković i njoj slične). Polusvet, jednom rečju, pijanac iz najdubljeg uverenja, bolno lucidan i beskrajno talentovan. Sistem je umeo da upotrebi, ali još uspešnije da mu izmakne. Uspeo je – u olovna vremena Hruščova i Brežnjeva – da leti ispod radara KGB, jer je bio marginalac i propalitet, mada pritom genije. Samo jednom su drugovi čekisti upitali nekog njegovog drugara da šta je s tim Jerofejevim; "Kako šta je? Eno ga pije", rekao je čovek. Više nikada ga nisu ni tražili; a i gde bi? Sve pokušavajući da se već jednom doveze tom "električkom" od Moskve do Petuški, prošao je Venička Jerofejev pola velikog SSSR, popio toliko da preplivati mogao ne bi, "valjao se sa babama, a na samrti je" (jedna kasnija supruga) pisao šta je hteo, što je ovde od značaja.
Njegovo remek-delo (uf! da krupne reči! ali neka...) Moskva-Petuški cirkulisalo je kao samizdat i tamizdat decenijama, umnožavano na pisaćim mašinama i geštetnerima, prepisivano rukom, učeno napamet kao u Farenhajtu Reja Bredberija. Da ga je upoznao Filip K. Dik, ispao bi sjajan roman, nego su se mimoišli. Kad je ta "poema", kako je on zove, ušla u "legalne tokove", je li, kroz – od svih publikacija, trezvenjački časopis; o tempora! – njemu je već postalo svejedno. Samo u SSSR potegao je pola miliona primeraka odmah (glavni urednik trezvenjačkog časopisa impresionirao se kao onomad Tvardovski dok je čitao Jedan dan Ivana Denisoviča i odmah potegao flašu konjaka ispod stola). Posle se to štampalo i doštampavalo; Venički je bilo za votku i ostale kombinacije u koje se ježim i da ulazim (ima sve u knjizi), a ta jedna kasnija supruga ucenila ga je sa valjda dvesta grama (ruska mera) konjaka da joj prenese sva buduća autorska prava od svojih dela. Pristao je.
KRALJ ALKOHOL: Ako je u pravu onaj neki klasik koji tvrdi da "genije poseduje neograničenu moć trpljenja", onda je Venička Jerofejev dokaz. Natrpeo se taj skroz i onoliko, a Saša Novačić uspeo je u nadasve rizičnom pokušaju da to trpljenje opiše iznutra tokom umiranja od raka grla u nekakvoj božemesačuvaj bolnici 1990. (jako nalik na naše bolnice, uzgred), pošto su ga ti šamani u belim burnusima iskasapili nekoliko puta bez uspeha. Od alkoholizma lečili su ga na sve načine, zaključno s batinama u psihuški, ali nije išlo. Skandalmajstor kakav je bio, dao se krstiti pred smrt kod katoličkog popa – svima uz inat i (verujem) sluteći na šta će sve to kasnije izaći. Inače za boga nije mario. Vadim Tihonov donosio mu je u bolnicu i ubrizgavao u onu kesu od infuzije po pedeset grama votke, jer grlo više nije radilo.
Tu dolazimo na alkohol. Literarnih referenci tu ima koliko hoćete: Džek London, Hemingvej, Malkom Lauri (ubedljiv!), ali to nije ovo. Lasno je biti pijanac sa uživanjem, pa čak i samoubilački, na Zapadu. Biti po svojoj najdubljoj egzistencijalnoj vokaciji pijani Rus – e, to je već druga priča. To ima veze sa nečim drugim: ko bi sve te epohalne prevrate i obrate kao u Rusiji trezan izdržao, ako ima imalo zdrave pameti? Politika je i tu, naravno, neizbežna: Venička Jerofejev hvali Jurku Andropova jer da je pojevtinio votku; grdi Mišu Gorbačova zbog suvog režima (ionako neuspelog, što se moglo odmah prognozirati). E, sad: ulaziti u etiologiju, fenomenologiju, filozofiju i sociologiju pijenja kod Rusa posao je mnogo složen i velik; niko normalan – osim Veničke Jerofejeva, ako je on normalan – ne bi se u to upuštao. Uostalom, pročitajte knjigu, ali – kako kažu ona blesava upozorenja na televiziji – nemojte to pokušavati kod kuće!
Saša Novačić, sve više predak i rodonačelnik dinastije dobrih pisaca, uspeo je ono nešto skoro nemoguće: postao je Venička Jerofejev. Ja više ne vidim razliku – osim što je Saša umeren u piću.

Miloš Vasić