Severni zid

19.08.04

U ovoj godini kada poštovaoci djela irskog pisca Džejmsa Džojsa slave Bloomsday (16. jun 1904, dan kada je Džojs upoznao svoju buduću suprugu i dan u kome se odvija radnja romana “Uliks”), podsjećamo i na još jedan jubilaran datum. Na jesen će se navršiti vijek od boravka u Puli Džejmsa Džojsa i njegove supruge Nore Barnakl. U znaku toga događaja proteći će i predstojeći Sajam knjiga u Puli.
I da se ne zaboravi: Džojsov boravak u Istri opisao je Dragan Velikić u “Severnom zidu”, romanu objavljenom 1995. godine kod “Vremena knjige”. Prateći paralelno sudbine naših savremenika i irskog pisca Džejmsa Džojsa, Velikić je ispisao divnu priču o dobrovoljnim izgnanstvima, o drugačijim ljudima. Za “Vijesti” Velikić je prvi put govorio o manje poznatim činjenicama iz života irskog pisca, koje je otkrio pišući ovaj roman. O tome zašto mu je Džojs bio inspirativan Velikić kaže:
- Kada sam priije skoro dvadeset godina razmišljao o romanu koji bi sažeo moju ideju grada Pule, dakle, kada sam pravio bilješke za roman "Via Pula", prvobitno sam to zamislio kao album poznatih ljudi u tom gradu, od Dantea i Mikelanđela do Stendala i Džojsa. U to vrijeme nijesam čitao Džojsa, on je meni bio važan kao slavni pisac koji je proveo četiri-pet mjeseci u gradu u kojem sam ja odrastao. Na kraju, roman sam napisao, a Džojs je tu prisutan kao neka referencna tačka, da bi u sljedećem romanu "Astragan" dobio više prostora, a tek u "Severnom zidu" postaje jedan od dva glavna junaka. Po Velikićevim riječima, knjiga "Severni zid" prvobitno je bila zamišljena kao roman o Džojsu, ne biografija već fikcija koja bi pokrivala dio njegovog života dok je bio anoniman emigrant.
- Vrijeme kada pišem "Severni zid" omogućilo mi je da i ja iz prve ruke osjetim kako izgleda biti izmješten iz svoje zemlje - objašnjava Velikić. - Naravno, bio je to moj slobodni izbor. Međutim, imati samo jednu priču, Džojsovu priču, nametalo je ton koji mi se nije dopadao, i tek sam ugrađujući u roman još jedan tok, dakle, savremenu priču o zubarima iz Beograda koji krajem dvadesetog vijeka žive u Beču svoje emigrantske dane, pružalo mogućnost da ispričam Džojsovu priču onako kako sam to zamislio. Jer, mene je zanimalo da pišem o Džojsovom životu u Puli i Trstu. Naime, te gradove poznajem, siguran sam na svakoj lokaciji. E sada, nije problem rekonstruisati jedno vrijeme, jedan prostor, jednu istorijsku ličnost, roniti po bibliotekama, no, mene to nikada nije zanimalo. Ja nijesam pisac istorijskih romana. Odrastanje u Puli snabdjelo me je određenim senzorima. Izblijedjeli natpisi trgovina na italijanskom samo su dio priče o palimpsestima. Jednostavno, osjećao sam da je to moja priča, i tako sam je i pisao.
Džojs je, podsjetimo, rođen u dablinskoj građanskoj porodici 1882. godine. U 21. godini, čim je diplomirao napustio je Dablin, živeći nekoliko mjeseci u Parizu. Potom se vraća u Dablin, gdje upoznaje Noru Barnakl, (i tek poslije tri decenije zajedničkog života pristaje na građanski brak sa njom iz "testamentarnih razloga"). Godine 1904. dolazi u Pulu, kao profesor engleskog jezika.
- Dovoljno je pročitati Elmanovu biografiju Džojsa i saznati sve te podatke, mada on o Puli baš nije znao mnogo, taj period Džojsovog života je inače malo poznat - priča naš sagovornik. - Ipak, tragova ima. Nora i Džojs stižu početkom oktobra u Cirih, i tu on pokušava da se zaposli u poznatoj školi stranih jezika Berlic. Međutim, došlo je do neke zabune, posla za njega nema u Cirihu, ali ima u Trstu. Nora i Džojs kreću vozom preko Ljubljane. Zabunom, silaze u Ljubljanu, misleći da su stigli u Trst. I onda čitavu noć čekaju jutarnji voz za Trst. To nije anegdota, to je podatak. U Trstu nema posla za profesora engleskog u školi Berlic, međutim, kako je tih dana otvorena filijala Berlic škole u Puli, mladi par nastavlja putovanje. I tako posljednjeg dana oktobra 1904. godine stižu u Pulu, brodom iz Trsta. Džojs se zapošljava kao nastavnik engleskog jezika. U Puli ostaju do sredine marta 1905. godine, kada su zbog neke špijunske afere protjerani iz austrougarske Pule svi sumnjivi stranci, pa tako među njima Džojs i Nora. Vraćaju se u Trst gdje ostaju skoro deset godina, sve do početka Prvog svjetskog rata.
Ma koliko Pula nije prijala Džojsu, ma koliko je mrzio taj grad za koji je u pismima bratu Stanislavu govorio da je to jedno "dosadno vojno naselje zaboravljeno i od boga i od ljudi, prava pomorska Sibirija", Džojs se veoma dobro osjećao u tom gradu. Imao je dobru platu u Berlic školi, odlazio je nedjeljom na Brione, koji su u to vrijeme već poznato evropsko ljetovalište, dakle, Nora i Džojs žive prilično mondenski. Naravno, probleme sa novcem imao je stalno, ali to je već i posljedica njegovog boemskog načina života. U Puli je popravio zube u vojnoj bolnici, učio je italijanski jezik, i to dijalekt, koji će usavršiti u Trstu.
U “Severnom zidu” Velikić kroz niz situacija (kao što su zubobolja, rođenje djece, posjeta Golubarniku, veze sa bratom) opisuje Džojsa, a koliko je u tome istine, on kaže:
- Malo sam toga izmislio, naime, iščitavao sam literaturu o Džojsu, ne zato što sam nešto tražio, već jednostavno sam se zabavljao. Džojs je u mojoj svijesti sve vrijeme figurirao kao mogući junak, moj junak, uzorak jedne profesije. Moja je supstanca, Džojs diše u romanu onako kako ga ja vidim, i ja znam da je on tako disao. On je u mom romanu živa osoba. Dekor nisam izmišljao. Mislim da sam pročitao sve što o njemu postoji u Naučnoj biblioteci u Puli. Čitao sam novinske oglase iz tog vremena, intervjue sa nekim osobama koje su ga poznavale, poput Amalije Globočnik, sekretarice škole Berlic u Puli, koja se kasnije preselila u Trst, a posijle Drugog svjetskog rata neko vrijeme živjela u Zagrebu, gdje je i umrla početkom šezdesetih godina. Nijesam izmislio ni Đovanija Peteka, fijakeristu i jednog od prvih pulskih taksista, koji je bio lični šofer prestolonasljednika Ferdinanda, osoba koja je dovezla Ferdinanda u Sarajevo, međutim, nije bio za volanom u vrijeme atentata. Dakle, jeste moje "otkriće" da je ista osoba vozila Džojsa i Ferdinanda.
Istražujući za roman “Severni zid” Velikić je došao do još interesantnih saznanja:
- Peter Kostelo je jedan od najboljih poznavalaca Džejmsa Džojsa. Rođeni je Dablinac, kao i Džojs, imao sam prilike da ga upoznam kada sam prije deset godina bio u Dablinu gdje sam održao predavanje u njihovom Klubu književnika. Kostelo je pored naučnih radova o Džojsu, napisao i jedan roman u kojem je opisao život Leopolda Bluma, junaka Džojsovog romana "Uliks". Nalazio sam mnoge knjige o Džojsu, a uvijek najdalje odete kada ne znate kuda idete. To je bio moj slučaj sa Džojsom. Jednostavno, privlačila me je činjenica da je u gradu mog odrastanja Džejms Džojs proveo pet slučajnih mjeseci. Onda se sve to taložilo polako, sve do časa kada sam poželio da napišem priču o njegovom boravku u Puli i Trstu.
Nemoguće je ne primijetiti da je ovo “taloženje” imalo značajnog uticaja na Velikića, na njegovo pisanje. Moglo bi se reći da su mu i Džojsovi stavovi veoma bliski, pa i Džojsova biografija. Ipak, pri pomenu ovog pitanja, Velikić je malo uzdržan:
- Na to vam pitanje ja ne mogu odgovoriti. Ili da pokušam. Uticaj? Pa sad, ono što mene zanima u literaturi jeste taj lirski zamah, a opet epsko sažimanje vjekova. Ti široki prostori, ptičja perspektiva, taj sveznajući pripovijedač koji nije pretenciozan, to muklo valjanje istorije kroz svijest Individue. Eto, mislim da nam je zajednička snažna individualna svijest. Odbijanje da se služi bilo kojoj politici. Tu sam se ja još prije dvije decenije kao mlad pisac identifikovao sa Džojsom. Spremnost da se plati bilo koja cijena za vlastitu slobodu i nezavisnost. Naravno da sam u njegovoj biografiji nalazio nekakve tačke koje sam u sebi prepoznavao. Međutim, ne bih mogao da govorim o uticaju njegovog djela, jer sam Džojsove knjige pročitao tek kada sam imao iza sebe tri objavljena romana. To su činjenice. "Uliksa" sam pročitao spremajući se da pišem "Severni zid". I zato mi je uvijek bilo smiješno kada sam sretao osobe koje su bile ubijeđene da sam ja nekakav stručnjak za Džojsa.
“Severni zid” je objavljen prije skoro deceniju, ali u Hrvatskoj još nije štampan, a da li Puljani znaju da je njihov grad među važnim književnim toponimima Evrope, Dragan Velikić objašnjava:
- Nijedan od mojih romana poslije 1991. godine nije objavljen u Hrvatskoj. Jeste prije nekoliko godina Miljenko Jergović pisao o "Danteovom trgu" ocjenjujući i druge moje knjige relevantne za geografski prostor Istre i Hrvatske, međutim, sve je to ostalo na nivou dalekog glasa. Naravno, uspjeh mojih romana u Njemačkoj i Austriji donosio je nekakav glas, međutim, kako sam ja, ipak, pisac koji živi u Beogradu, onda vam se dogodi da jednom establišmentu ne odgovarate zbog geografije, a drugom zbog istorije. Svakako je kuriozitet da ja nikada nijesam imao književno veče u gradu koji je pozornica većine mojih romana, u gradu koji se u prostoru njemačkog jezika književno prepoznaje prije svega po "Via Puli", "Astraganu", "Danteovom trgu". Istina, prije dvije godine, na Sajmu knjiga u Puli, imao sam književni doručak gdje je predstavljen rukopis tada još neobjavljene knjige "Dosije Domaševski", roman o nesuđenom graditelju pulske luke. Tako, da poslije književnog doručka, dolazi na red i književno veče.

Vujica OGNJENOVIĆ

Autor “Uliksa” se divio Meštroviću

A da li se u Puli njeguje sjećanje i da li možda postoje anegdote vezane za Džojsa? Dragan Velikić ističe:
- Na zidu zgrade u kojoj je bila škola Berlic postoji spomen-ploča, to je u samom centru Pule. Dakle, podatak da je slavni irski pisac živio u Puli dostupan je bio svakome. Anegdote sam našao u nekoliko pominjanja, prije svega fijakerista. Ironija je svakako da je Džojs u Puli imao nadimak Englez, što je za jednog Irca kakav je bio Džojs ravno svetogrđu. Lijepo je pjevao, svirao je gitaru i klavir. Nekoliko puta je proveo veče na igrankama u pulskom Narodnom domu.Mnogo je pisama iz Pule poslao bratu Stanislavu. Pula je u toj prepisci veoma prisutna. U tom gradu se zainteresovao i za film, što je kasnije neko vrijeme bila njegova opsesija, jer je sa još dva ortaka otvorio prvi bioskop u Dablinu, "Volta". Posao je propao. Znao je i divio se Meštroviću. A posebno je cijenio Antonija Smarelju, kompozitora veoma popularnog u to vrijeme, rođenog Puljanina.

17.07.05 Danas

DRUGI PIŠU - FRANKFURTER ALGEMAJN

Večni su samo zubi: Dragan Velikić želi da se spase od vremena

"Sudbine se ponavljaju." Ta takoreći lapidarna rečenica, skrivena između drugih, uzbudljivijih rečenica, mogla bi da bude nukleus ovog romana Dragana Velikića koji sada, deset godina posle objavljivanja, izlazi i na nemačkom jeziku, u izvanrednom prevodu Berbel Šulte. "Severni zid" (kod nas objavljen u "Stubovima kulture" - prim. red) je varijacija o neočekivanim šavovima u onom kontinuitetu koji uobičajeno nazivamo povest. Stidljivo se pod Velikićevim šakama uvija ono što, inače, neumoljivo teži napred.

Beogradski pisac i esejista ustrojstvo doživljaja protivstavlja ustrojstvu vremena. U tome mu pomaže njegova središnja figura, mlada Srpkinja Olga, koja se, posle izbijanja građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, zaputi kod svoga muža Andreja kao i njegovih prijatelja Tibora i Rite u austrijski egzil. Na drugoj strani susrećemo Džemsa Džojsa koji se od 1904. do 1915. zajedno sa Norom Barnakl zadržava u Puli, Trstu i Rimu. Ako su beogradski intelektualci početkom devedesetih godina u bekstvu od "primitivizma" i pobede "kockastih lobanja", Džojsa iz domovine tera vrlina, ne nevolja: "Za umetnika je lekovito da živi izvan domovine."

Marta je žiža svih tih izbegličkih linija. Kao Ritina baka, i zamalo ljubavnica irskog poete - sve se svelo na jednu afericu 26. jula 1905 - povezuje ona svetove egzila, Austro-Ugarsku, Italiju i Beč. Poneta je obećanjem koje joj je umetnik šapatom dao kao mladić: "Za sto godina." Kao lik u romanu, može Marta sebi da dozvoli da te reči shvati ozbiljno, ozbiljnije od oduvek bliske smrti koja se pribrano odlaže. Ipak se ona, konačno, pred očekivani "Coppeansday" primiče odavno umrlom voljenom. "Grobovi izmiruju sve." Time je, izgleda, dostignut apsolutni vrhunac, ali baš njime - Martinom smrću i njenom sahranom - počinje roman. I Velikić ozbiljno shvata tu cirkulatnost.

Osim Bograda, hrvatski grad Pula, nekada nazivan Pola, kao i Trst, čine mediteranski sazdana poprišta Velikićevih romana, koja se uvek vraćaju. I u ovom slučaju igraju važnu ulogu, proširenu još jednim međusvetom, glavnim gradom Austrije, koliko prijateljskim i toliko netransparentnim. Svi junaci ovog autora izgledaju neukorenjeni: ne ukočeni od bola, ali uvek obavijeni velom tuge. Ove ličnosti nisu bez domovine, jer ona je njih oterala u egzil. Sa njom kosmopolite žive. Mnogo ih je više koje je obuzelo neko transcendentalno beskućništvo, i to u trenutku kada se njihov evropsko-intelektualni koordinatni sistem pokazuje kao iluzija. Sumnja da civilizovanost nije možda ništa drugo nego zanimacija da ti prođe vreme, određuje i melanholični osnovni ton u knjizi "Severni zid". Opisana iskustva i gubici likova su krajnje lični, ne i privatizovani, jer i sama ljubav ovde trpi: kao još uvek ponosna, ranjiva životinja. Ali ako ta ljubav više nije snaga, ako su nada i vera odavno nestali, u pomoć mora da priskoči neka druga potencija: pripovedač koji vlada ovom povešću. On je suveren u autorizovanju drugovremenosti kojima čak obećava izbavljenje ljubavi. Ipak, njemu nije lako, njegovi junaci stoje njemu nasuprot.

Pripovedač ima, međutim, saveznika, i prema njemu nedvosmisleno gaji simpatije: Olga, spisateljica u mašti, zna samo za trajni svet, trajniji i od zuba. Književnost, tekst, je ona stvarnost koja nikada ne uskraćuje azil. Dan ovde lako može da potraje sto godina. Konstelacije se vraćaju, iskustva, nade, otuđenosti. Večnost između dvaju ogledala Velikić bravurozno transformiše u književnost.

"Severni zid" se pokazuje kao blistavo komponovani roman koji povezuje pripovedačevu rafinovanost sa konkretnom materijom. Jedino se može zažaliti što ovde nije bio ranije dostupan.

Zbivanja na Balkanu čine - što je ravno egzemplumu - pozadinu ove čuvene povesti doticanja. Ako je tačno da je intertekstualnost sasvim prigodna mustra života, da se sudbine ponavljaju, onda to nisu samo one nasiljem natopljene biografije. Nije književnost ta koja, konačno, prevazilazi skepsu likova, nego sam život. Na kraju se, naime, rađa dete. I kao da Dragan Velikić izvlači ovde najjače argumente protiv negativne ili pozitivne teleologije.

Oliver Jungen

01.01.00

Večernje novosti
05.10.2002.

Teško vreme sadašnje

Koji naš pisac ne bi poželeo da mu se knjige štampaju u desetak hiljada primeraka? A to je ?slučaj? Dragana Velikića, pa još u inostranstvu. ?Slučaj Bremen?, uz dobar tiraž, upravo dobija i izuzetno pohvalne kritike u Nemačkoj.
Posle trogodišnjeg boravka u inostranstvu Velikić je ponovo Beogradu. A ?Stubovi kulture? kao da su želeli da obraduju svog autora: upravo je iz štampe izišlo drugo izdanje romana ?Slučaj Bremen?. Lep povod za razgovor.
Ali, sa Velikićem on može da počne i nešto drugačije. Podsećamo ga da je jednom rekao da vodi poreklo od Hajduk Stanka, čime se uopšte ne hvali. A šta bi neki drugi dali za takav pedigre. Ima li, ipak, u njegovom pisanju ponečeg hajdučkog?
- Kontekst u kojem sam pomenuo daleke pretke Sevića, iz čije porodice je žena Hajduk-Stanka, bio je ironičan. Do takvih ?pedigrea? nimalo ne držim, jedini pedigre je onaj koji se ne nasleđuje, pedigre na kojem sami radimo. Ne mislim da u mom pisanju ima ičeg hajdučkog.

Pomalo pesnik
A lirsku dušu, čini se, nikako da obuzdate. Čak su u romanu ?Hamsin 51? iz vašeg pera potekli i stihovi!
- Poglavlje u stihovima koje navodite jeste deo romana ?Hamsin 51?. Ja jesam pesnik koji piše romane, moj izraz je lirski, tačnije, epsku strukturu romana kondenzujem lirskim pasažima. Na taj način izbegavam prazan hod.
Za Vas kažu da ste urbani pisac. U kojoj meri je to tačno i nije li takav sud preterano pojednostavljenje Vašeg umeća?
- Pa svaka odrednica jeste pojednostavljivanje. Lakše je za nekog reći da je, urbani, ili zavičajni pisac, nego se pozabaviti samim književnim delom. Međutim, te floskule su neizbežan rekvizit estrade. I po pravilu, uz neke odrednice ide pozitivan, a uz neke negativan predznak. Ipak, ne odlučuje pisac unapred kakvu prozu će pisati. U pisanju je najvažniji opažaj, a to imamo samo o onome što najbolje poznajemo.
Kritičar Jagličić primećuje da Vam je nepodnošljiva bilo kakva propoved. Da li u svojim delima ipak nešto propovedate?
- Ne propovedam. U svojim romanima stvaram jedan pogled na svet. Literatura je uvek loša literatura kada propoveda, kada arbitrira. Kada me nešto iritira, onda napišem tekst za novine. Postoje knjige koje prepričavaju ono što bi trebalo da bude napisano. Takve knjige propovedaju. A takve knjige niti čitam, niti pišem. Pišete polako i dobro pazite da budete gospodar teksta. Kojim iskušenjima teško odolevate u pisanju i s kojim ste svojim delom najteže izišli na kraj?
- Najteže je pisati o vremenu sadašnjem. Tu uvek vreba opasnost da se sklizne u feljtonistiku. Kada sam pre sedam godina napisao roman ?Severni zid?, roman u kojem je tekuće vreme bilo i vreme romana, učinilo mi se da sam na trenutke ?lobirao?. Jeste roman imao dva izdanja, i bio je dobro primljen, međutim, pre dve godine sam napisao novu verziju, tačnije, izbacio sam tragove feljtonistike. Nijednu knjigu nisam lako napisao, ali mislim da sam se najviše namučio sa ?Danteovim trgom?.
Strasni Čitalac
Za svakog pisca kažu da ima korene u nekom drugom.
Koji Vas autori najviše inspirišu?
- Jedno je šta mi mislimo da su nam literarni preci, a drugo je šta stvarno jeste. Duga je lista knjiga i pisaca koji su moji ?koreni?, počev od Servantesovog, ?Don Kihota?, i Sternovog, ?Tristama šendija?, do Crnjanskog, Nabokova, Muzila, Broha, Zveva, Tomasa Bernharda.
Prevedeni ste na nemački, engleski, francuski, španski, italijanski i više manjih jezika. Da li su Vam svi prevodi podjednako dragi ili vam neki znače više od drugih?
- Na engleski i italijanski nisu prevedene moje knjige, već sam zastupljen u nekim izborima i antologijama. Ne bih mogao da kaže da su mi neki prevodi draži od drugih. Ali, samo na nemačkom govornom području postojim sa svim svojim romanima, i ne samo to, na tom području imam tiraže, postojim kao stvarni pisac koji ima svoju publiku, eminentni književni kritičari pišu eseje i tekstove o mojim knjigama, i na kraju krajeva, od tih prevoda i živim.
Za sebe kažete da ste natprosečan čitalac. Šta ste dobro pročitali u poslednje vreme?
- Za sebe kažem da sam strasni čitalac. Mentalni sklop je uvek zbir raznih komponenti. Nikada ne možemo biti potpuno svesni nevidljivog rada drugih u nama. Nismo samorodni. Ako imamo šta da kažemo, uticaji su dobrodošli. Od beletristike trenutno čitam roman ?Platforma? savemenog francuskog pisca Mišela Uelbeka. Veoma mi se dopada.
Tiraži i ponovljena izdanja Vaših knjiga, i ovde i u inostranstvu, nisu u skladu za odlukama žirija pojedinih nagrada. U čemu je problem?
- To nije moj problem. Pa se time ni ne bavim.
Kolumnist
Jedno vreme Velikić je pisao političke komentare, pa prestao.
Zašto?
- Ja nisam niti analitičar, niti novinar. Godinama sam pisao kolumne. I uvek sam nastojao da moji tekstovi pored aktuelnosti sadrže zapažanja koja će biti razumljiva izvan dnevno-političkog konteksta. Ne možete stalno pisati kolumne ukoliko niste profesionalni novinar. Naravno, meni je važan spoljni momenat, da mi neko predloži da izvesno vreme pišem za novine. Protekle tri godine nisam bio u zemlji, pa je sasvim jasno zašto redovno nisam pisao novinske tekstove, međutim, pisao sam ih povremeno za nemačke novine. Dakle, ne radi se o nekakvoj odluci da pišem ili ne pišem za novine.

Novo TOMIĆ

01.01.00

Blic
04.02.2003.

Dragan Velikić: U Evropi postoji izvestan otpor prema globalizaciji najpre u smislu mentalnog potkupljivanja. Vulgarni ekonomski amerikanizam je provaljen. Kultura je najveći izvozni artikl svih istočnih zemalja

Evropskim piscima se politika ogadila

Svojevrstan simpozijum pod nazivom ?Evropa piše?, održan u Hamburgu od 26. januara do 1. februara, okupio je 33 etablirana pisca iz cele Evrope i privukao neočekivano veliku pažnju uticajnih evropskih medija. Jer, tamo se svako od njih, osim svojim delom, predstavljao i svojim doživljajem (današnje) Evrope u formi eseja. Komplet karata koštao je čak 150 evra a velika sala ?Literature haus? bila je svakodnevno ispunjena do poslednjeg mesta. Jedan od učesnika tog skupa bio je i pisac Dragan Velikić, čiji se literarni značaj sve više apostrofira u Evropi. Navedimo samo podatak da mu je upravo ovih dana, nakon objavljenog romana ?Danteov trg? na španskom, njihov vodeći dnevni list ?El Pais? posvetio izuzetno dobru kritiku. U svom eseju ?Evropa B? Velikić, uz ostalo, navodi da postoji pogled razvijene Evrope koji ona zamišlja kao pogled periferije njoj upućen. Upravo je taj pogled ono što ona želi da joj periferija potvrdi kao svoj vlastiti. ?Tačnije, njeno tržište često traži i od periferije da joj umesto autentičnih umetničkih dela isporučuje stereotipe koji su vremenom postali zvanična verzija?, naveo je Velikić u svom eseju. Govoreći o čitavom simpozijumu ovaj pisac kaže da je u njegovoj osnovi zapravo bila ideja da se vidi postoji li književno utemeljen zajednički imenitelj u tom, uslovno, apstraktnom pojmu ?Evropa danas?.

Postoji li taj imenitelj? Koji je?
- Zajednički imenitelj svih eseja je prenabregavanje i prevazilaženje opštih mesta. Svako je govorio o svom iskustvu odrastanja i o neverovatnoj snazi evropske književnosti. Bilo je jasno da je literatura i te kako utemeljena u realnosti. Vidiš, na primer, da je neko u Portugaliji ?otkidao? na Cvetajevu. Pri tom svako je na veoma zdrav način izražavao težnju za očuvanjem sopstvene posebnosti. Interesantno, nije bilo one apstraktnosti koja postoji u jeziku političara, u smislu da se prikači na visok standard. Odnosno, nije bilo fascinacije bogatstvom zapada. Recimo, čuveni mađarski pisac Peter Nadoš je govorio kako mu uopšte nije san da živi u tek u bogatoj razvijenoj Evropi već da pre svega valja sačuvati sopstvenu različitost. Jer, Evropa i jeste bogatstvo različitosti.

Ko je na vas lično ostavio najjači utisak?
- Danski pisac je bio sjajan. Pomenuću jedan ne naročito važan ali veoma šarmantan detalj koji se odnosi na njegov poriv da se nađe tu kao učesnik skupa. Rekao je kako ga je živo zanimalo koji su to sve ?idioti? iz svih krajeva Evrope koji se bave pisanjem i od toga žive.

Kako vi vidite tu okolnost da, uslovno rečeno, evropska književna elita teži da očuva tu neku posebnost?
- Postoji izvestan otpor prema jednoj globalizaciji u smislu droge i mentalnog potkupljivanja. Recimo da je, prosto, provaljen taj vulgarni ekonomski amerikanizam. Da se razumemo, niko nema ništa protiv visokog standarda ali ne po svaku cenu. Nazvao bih to nepristajanjem. Zanimljiv je stav pisaca istočno-evropskih zemalja da tu razvijenost evrope treba da pravi svako u svojoj zemlji primereno svojim posebnostima i okolnostima. Jer, to nije kompjuterski program koji ćeš ti tek instalirati. To jednostavno ne može tako (veštački) da se nakalemi.Takođe, u svim istočno-evropskim zemljama kulture su najveći izvozni artikl. Te određene posebnosti su, da pojasnimo, oaze drugačijeg koje već na Zapadu usled određenog ekonomskog blagostanja bivaju sve bleđe. Daleko je manja razlika između recimo pisca Francuza i Engleza nego između pisca sa Kipra i iz Belorusije. Jednostavno, ta posebnost koja je nastajala na periferiji razvijenog zapada stvorila je autentičan literarni svet i kulturu uopšte.

Šta to zapravo znači?
- U jednoj prosečnoj, ili bolje rečeno bezbrižnoj čitalačkoj publici kakvu danas razvijeni Zapad ima, postoji izrazita spremnost da se bez stereotipa i klišea pokuša razumeti jedan drugi, možda egzotičniji svet. Sofisticirana čitalačka publika na Zapadu bez obzira na sliku koju njihovi mediji pružaju o Istočnoj Evropi ima sluha da prihvati čak i vrlo hermetična dela iz nekih njima ne baš sasvim poznatih kultura. A, mora se priznati, zapanjujuće je velik njihov broj. Uopšte se ne radi o usamljenim grupicama. Jedan letonski pisac, na primer, može da računa na veći tiraž svojih knjiga u Nemačkoj nego u svojoj Letoniji.

Kakav je odnos prema političkim zbivanjima u toj Istočnoj Evropi ili recimo u Srbiji?
- Pre svega treba reći da Nemačka dosta ulaže u negovanje tih evropskih posebnosti, to dokazuju i ovakvim skupom i objavljivanjem dela iz različitih evropskih (nerazvijenih) sredina. Drugo, primetan je bio, za razliku od dosadašnjih trendova, jedan otklon od uopšte ulaženja u ono što se zbiva na političkom planu. Svi ti pisci su u svojim esejima, a podržani su i od publike, ?odjebali? politički kontekst istovremeno ga provalivši. To je sfera koja je tretirana, grubo rečeo, kao nešto okužno, odnosno manje bitno. Ispostavlja se da je, kada se sve sagleda, literatura ipak moćnija nego što se to na prvi pogled čini.

Dosije Domaševski
Hoće li uskoro biti objavljen vaš novi roman?
- Biće pred leto objavljen u ?Stubovima kulture? i u Nemačkoj u izdavačkoj kući ?Mare?, a dalje ćemo videti. Reč je o romanu ?Dosije Domaševski? - priči o čoveku koji je bio graditelj luka u XIX veku. Za sada ću vam reći samo toliko.

Tatjana Nježić