Rani Andrić

21.03.05

Pisac "Travničke hronike" stoji u mestu. To odgovara opštoj klimi. On je Bosnu video kao zajednicu, a ne kao tri države. Ljudi dolaze iz Japana, Francuske da obiđu mesta gde je Andrić boravio, a naši književni kritičari nisu u stanju da odu do Višegrada, da vide gde je most. Andrić sigurno treba da sačeka bolja vremenaOve godine navršava se 30 godina od smrti našeg nobelovca Iva Andrića i 60 godina od objavljivanja tri njegova velika romana, "Travnička hronika", "Na Drini ćuprija" i "Gospođica". O tome da li je Andrić u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj "mrtav klasik", kako se u Beogradu čuva i istražuje njegova zaostavština i zašto je Andrić "nepodesan" za citiranje, razgovarali smo sa Miroslavom Karaulcem, piscem studije "Rani Andrić". Knjiga Andrića predstavlja u potpuno drugačijem svetlu, kao buntovnika, revolucionara i zanesenjaka, a prošle godine imala je svoje drugo, dopunjeno izdanje.

Kako su u Beogradu obeležena ova dva značajna datuma?

- Da li smo mi to obeležili? Nisam čuo da je održan bilo kakav skup ili simpozijum o Andriću. Zadužbina trideset godina preštampava njegova dela i ubire honorare. Knjiga "Sveske", koju je Vera Stojić priredila za Sabrana dela iz 1981. godine, poslednje je što je urađeno. Zaostavština je ogromna, samo beležnica ima preko pedeset, pisama ima na hiljade, a ona nikada nisu objavljena u knjizi. U Hrvatskoj su u Matoševim Izabranim delima objavili i njegove račune za veš!
U Andrićevoj ostavštini ima nepoznatih pesama, priča, razmišljanja, citata. Sve je to nepoznato. Poslednja bibliografija je izašla pre trideset godina. Andrić stoji u mestu. To odgovara opštoj klimi, jer je Andrić "najnepodesniji" za citiranje. On je Bosnu video kao zajednicu, a ne kao tri države. Ljudi dolaze iz Japana, Francuske da obiđu mesta gde je Andrić boravio, a naši književni kritičari nisu u stanju da odu do Višegrada, da vide gde je most. Andrić sigurno treba da sačeka bolja vremena.

Zašto ste se bavili samo ranim Andrićem?

- Rani Andrić je pesnik, zanesenjak, bundžija, čovek kakvog ga ne znamo. U jednom pismu on veli da će otići na Beč i da će gradonačelnika obesiti na trgu. Kada je čuo da je izvršen atentat na Franca Ferdinanda, istog dana, ostaviviši sve lične stvari, kreće iz Krakova u Sarajevo. Seo je na prvi voz, mislio je da se menja svet. Ipak, uhapšen je u Splitu. To je mladi Andrić, koji će se kasnije znatno izmeniti. Iskustvo tamnice, tuberkuloza, robija, znatno su ga izmenile i počeo je da shvata da sila lomi sve pred sobom.
Već je 1918. godine raščistio sa nekim idealima, a kada je stupio u diplomatsku službu 1920. godine, to je drugi čovek. Znao je da više ne sme da pogreši jer nema gde da se vrati. Porodica Andrić je izumrla. Nije imao nikakvog izlaza nego da se prilagodi. Kada je Milan Stojadinović došao za premijera 1937. godine, Andrić je bio pomoćnik ministra, druga ličnost diplomatije. Nemoguće je doći do tog nivoa u karijeri, a ne napraviti mnogo ustupaka. I zato, kada se govori o Andriću, treba razdvojiti ranog Andrića, pesnika, pobunjenika, revolucionara, i kasnijeg Andrića, diplomatskog službenika.

Za čime ste najviše tragali?

- Imao sam sreću da Andrića nisam čitao u mladosti. Bio mi je starinski pisac, a mene je zanimala moderna literatura. Kada je umro, u opštoj galami oko njegove smrti, kupio sam Sabrana dela i pročitao ih, prvi put kako treba. Shvatio sam da je to pisac koga apsolutno ne poznajemo, koji se odjednom stvorio u našoj literaturi.

Čekaju se "toplija književna vremena"

Na pitanje da li je Andrić danas u Srbiji zaboravljeni klasik, Karaulac odgovara:

- Nisam čuo da je poslednjih 20 godina održan bilo kakav skup o Andriću. Andrićevo delo je u dubokoj hibernaciji i čini se da se čeka da se "iznese kada otopli". O Andriću se i inače pisalo samo iz kabineta, ima kritičara koji nisu videli most na Drini, jer se postavlja pitanje ko će da plati putovanje. Nemoguće je baviti se jednim piscem, a da ne saznate sve što je važno u vezi sa njim, njegovim vremenom i okruženjem. Ja sam našao poslednjeg živog čoveka sa kojim je Andrić išao u školu. Moj profesor u Francuskoj, kod koga sam radio doktorat, držao je predavanja o Nervalu i znao je cenu omnibus karte u to doba. Tada sam shvatio koliko je značajno na vreme spasti ono što se spasti može.
Počeo je da me zanima njegov život onoliko koliko je on predstavljao život generacije. Ne njegova biografija, već biografija vremena koje se očitavalo u njemu, čiji je on bio autentičan predstavnik. Andrić je proživeo u mladosti sve ono što je njegova generacija proživela. Tamnice i ugnjetavanje, ali i oslobođenje, uspeh i istorijsku pobedu. Počeo sam da putujem po Andrićevoj maršruti i da spoznajem šta je bila duhovnost tog vremena.

Posleratni Andrić?

- Andrić je oslobođenje dočekao kod svoje kuće, u Prizrenskoj. Već za vreme okupacije imao neka prijateljstva koja će mu pomoći, sa Markom Ristićem, Aleksandrom Vučom. Za vreme okupacije odbio je da mu se objave knjige u Srpskoj književnoj zadruzi. Govorio je da se za vreme rata ime jednog pisca javno može pojaviti samo u čitulji. Nova vlast je htela da ima neki kulturni kontinuitet i zato su ga prihvatili.
Andrić je 1945. objavio romane "Na Drini ćuprija", "Travnička hronika" i "Gospođica" i pošto je to vanvremenska literatura, prihvaćen je kao veliki pisac. Postao je generalni sekretar Udruženja pisaca Jugoslavije. Ustupke koje prave pisci treba sagledavati u kontekstu vremena i događaja. Ta Andrićeva prilagođavanja, kao ulazak u Partiju, to ne mora da se pravda jer nije činio ništa što bi bilo koga ugrozilo. Ceo novčani iznos Nobelove nagrade poklonio je Književnom fondu Bosne i Hercegovine.

Kakav je danas odnos prema Andriću u Bosni i Hrvatskoj?

- Sve što ima veze sa Beogradom je problem. Oko Andrića je bilo puno skandala. Jedan je izbio devedesetih, kada je u Vijesniku objavljeno da je Andrić, navodno, tražio od Pavelića da bude njegov ministar. Tražili su da bude izgnan iz hrvatske književnosti. U Tuzli je održan skup na kome su bili prisutni samo muslimanski intelektualci i na kome je Andrić osuđen da je "integralno neupotrebljiv" zato što su svi likovi Turaka u njegovom delu negativno prikazani.
Filozof Muhamed Tunjo Filipović je rekao da je Andrićevo delo nanelo više štete Bosni nego nemačka okupacija. Hrvati su ga odbijali, u Bosni su ga se užasavali. Sada se Andrić polako vraća u Hrvatsku, objavljena je "Prokleta avlija", bez prevoda, ali sa bogatim rečnikom na kraju. Kod Andrića nalazimo odgovore na ta pitanja. Kada sam u Francuskoj bio pozvan na jedan seminar, pregledao sam rukopis priče "Pismo iz 1920".
Našao sam da je Andrić napisao da je jedna varijanta naslova te priče "Na slepom koloseku", zatim "Mržnja", i treća - "Pismo iz 1992"! To je napisao 1946. godine. Andrić je, kao svaki pametan čovek, znao da se istorija ponavlja.

T. Čanak