Pismo sultanu

25.03.04 Vreme

Miroslav je Karaulac u ovdašnjoj "kulturnoj javnosti" – koja, valja se nadati, još postoji, bar u tragovima – znatno poznatiji i priznatiji kao proučavalac književnosti i književne istorije, naročito po svom "andrićološkom" radu, te kao prevodilac sa francuskog, negoli po svojoj umetničkoj prozi. Ne može se baš reći da to nije očekivano i prirodno s obzirom na "težinu" onoga što je (u)radio baveći se pisanjem drugih, a pritom ni njegova književnost nije od one vrste za kakvom vlada medijska ili tržišna pomama, pa ipak, ima neke nepravde u tome da je, recimo, reizdanje njegovog tridesetak godina starog romana Toplotni udar prošlo gotovo bez ikakvog medijskog i kritičkog odjeka. Ako je tako, u gluho, prošao jedan ipak solidno atraktivni roman(čić), teško je verovati da će upravo objavljena zbirka Karaulčevih pripovedaka Pismo sultanu imati bolju sudbinu. I nije da je to neko čudo: čovek nije ni "patriota", ni postmodernista, ni dementni hitmejker, ni Mladi Gnevni Buntovnik, ni sifražetkinja, ni zavičajna narikača, ni eterični Ispisivalac Ničega Ni O Čemu, etc. Pa ko onda uopšte da se oseti pozvanim da "zalegne" makar za elementarnu primećenost njegovog pisanja?!

Okej, prilike su take, džaba se više vajkati. A Toplotni udar, prvi put objavljen još 1972, šarmantno je romaneskno parčence na (najboljem) tragu one "proze u trapericama" (Aleksandar Flaker), kakvu je od šezdesetih pa negde do osamdesetih godina prošlog veka stvarao nevelik, ali uticajan i prevratan, posle i veoma čitan sekl srpskih i hrvatskih prozaika, od Majdaka i (delom) Šoljana do Mome Kapora. E sad, šta je posle ovaj potonji od sebe uradio – još od onomad kad su pred konac osamdesetih zatrubele trube sasvim drugačije od onih Četovih ili Majlsovih – druga je priča: to samo pokazuje da ako se baciš u bunar – brzo ćeš tresnuti o dno, ali ako se baciš u besramno brukanje i blasfemično sladostrasno zapišavanje vlastitog lika i (naročito) dela – dna zapravo i nema nego (pro)padaš li (pro)padaš... A i to je, uostalom, njegova briga. Ili možda veselje i dika, kako mu god. Karaulčeva se knjiga, pretpostavljam, u vreme svog nastanka morala uklopiti u taj i takav jeans-trend – koji, da se razumemo, u "zemlji seljaka na brdovitom Balkanu" nikada nije bio dominantan, nikada istinski mejnstrim – ali mi njena tadašnja recepcijska sudbina nažalost nije poznata.

Čitajući Toplotni udar imao sam dojam kao da pratim jedan od mogućih nastavaka doživljaja tinejdžerskih protagonista Višnje na Tašmajdanu Siniše Pavića, sada pet-šest (ili malo više) godina starijih, dakle tačno onoliko koliko je vremena prošlo između objavljivanja ovih dveju knjiga. Ovo je, dakako, kompliment Karaulcu: kobajagi naivna Višnja na Tašmajdanu je ionako jedan od najpotcenjenijih romana jednog veoma važnog, emancipatorskog književnog razdoblja srpske i drugih, da prostite, BHS književnosti. Narator je Toplotnog udara mladi slobodnolebdeći intelektualac koji vreme provodi manje čitajući, pišući, uređujući polunepoćudni časopis i baveći se drugim Ozbiljnim Stvarima, a više gluvareći Beogradom – a posle i tumarajući po Parizu, Rovinju, Lošinju... – u potrazi za ljubavnim i drugim uzbuđenjima, bivajući sve vreme u nečemu što jedva-da-je-veza sa večito izmičućom, fatalnom pevačicom Zagom (tih se godina valjda poslednji put jedna tako poželjna devojka iz romana mogla tako zvati...). Karaulac-pripovedač u ovom je romanu duhovit i podsticajno raspričan, ironičan i žovijalan; njegovo reizdanje, jakako, neće bitno promeniti istoriju srpske književnosti, ali važno je da roman tri decenije kasnije nije ništa izgubio na čitljivosti, a pride je još i zaradio stanovite nostalgične konotacije: osvežavajuće je – uza sve ostalo – rekonstruisati jedan poluzaboravljeni sleng, pratiti Karaulčeve junake kako promiču jednim odnekud sasvim drugačijim Beogradom od ovoga u kojem trošimo svoje postkataklizmične dane, iako su gradske kulise manje-više iste i svi su toposi naše svakodnevice na broju; sve onako uzgred, pisac ispisuje ljubavni priču, bildungsromančić koji se trudi da to nipošto ne bude, te lapidarno i dojmljivo potretira duh i pojavnost jednog vremena, od cvetajuće kulturne socijalističke movide u postšezdesetosmaškoj Es-Ef-Er-Jot koja blaženo nema pojma šta joj se sve sprema, pa do anarhoidnog ozračja sa pariških ulica iz vremena (isuviše) pomodnog levičarenja...

Zbirka Pismo sultanu sastoji se od dvanaest proznih celina primetno nejednake – how unusual! – književne vrednosti, bez nekog primetnog "svenatkriljujućeg" lajtmotiva, ako ne računamo autorovu od ranije znanu opsednutost ženskim grudima... I ako ne računamo žalostan fakat da knjiga nije ni videla korektora ili lektora, a takav joj bliski susret nipošto ne bi bio na odmet. Ipak, probijajući se kroz nasumično posejane zareze ili kroz piščevu apsolutnu odbojnost prema upotrebi reči kao što su "bi" ili "je", bez kojih mu mnoge rečenice izgledaju bizarno krnje, strpljiviji će čitalac biti nagrađen nekim pažnje vrednim pričama, poput uvodne elegije o (be)smislu ljubavi i usamljenosti Beograd krajem novembra koju kvari samo malo zbrzan ili nakalemljen kraj, pronicljive parabole o (ne)ozbiljnosti ljudske reči Zaboravićeš me, turobnog kontrastiranja mediteranske idile i bubnjeva rata sa dubokog kopna u Prizorima iz prošlog leta, ispitivanja patologije ljubavi i fantazma vernosti u Vratila se, suptilno ironičnog (mal)tretmana figure Velikog Umetnika u "Ariji iz Travijate" ili Ubijanju slavuja, pa sve do razmatranja patološke naravi Vlasti i Moći u Pismu sultanu i Vizantijskom ludilu. Malo li je za 140 strana? Karaulac je, kako god okreneš, pisac koji zaslužuje više pažnje nego što je dobija – što je prijatna promena u okruženju u kojem bahato caruju oni i one kod kojih stvari stoje isto – samo sasvim obrnuto.

Teofil Pančić

19.01.04 Politika

U novu godinu izdavačka kuća "Narodna knjiga" ušla je sa dvema novim knjigama kojima je obogatila svoju uglednu biblioteku "Alfa–Proza". Prva je "Pismo sultanu" Miroslava Karaulca, a druga je knjiga "Avanture sa stvarima" Divne Vuksanović.

Miroslav Karaulac, pesnik, prozni pisac, prevodilac i jedan od najboljih poznavalaca života i dela Ive Andrića, posle niza različitih žanrovskih dela koje je objavio, sada se "Pismom sultanu" vraća pripoveci. Ovo je druga zbirka pripovedaka koje je ispisao Karaulac, a za svoje pripovedaštvo autor je i ranije dobijao priznanja – Karaulčeve priče prisutne su u značajnim antologijama srpske proze druge polovine 20. veka, koje se tematski dodiruju sa Beogradom.

Priče iz nove zbirke "Pismo sultanu" prema rečima Vase Pavkovića, urednika izdanja, u većini se takođe bave Karaulčevom autorskom preokupacijom, intimom modernog čoveka koji živi u gradu, kako u Beogradu tako u Parizu. Pavković, ipak, izdvaja priču prema kojoj zbirka nosi naziv-"Pismo sultanu". Ona je, prema Pavkovićevom mišljenju, priča koja se iz alegorijske perspektive bavi fenomenom tiranije. Ipak, ne treba pomisliti da je u zbirci Miroslava Karaulca reč o istorijskom štivu: to su savremene priče napisane u klasičnom, visokomodernističkom narativnom obliku. Miroslav Karaulac o svojoj knjizi nije hteo na konferenciji za novinare da kaže ništa više sem da je od Andrića naučio da pisac treba da se kloni da tumači sopstveno delo.

Divna Vuksanović, jedna od vodećih spisateljica u modernoj srpskoj književnosti, knjigom "Avanture sa stvarima" stavila je na muke književne kritičare jer, kako je rekao Vasa Pavković, to je delo koje je žanrovski teško odrediti. Da li su to pesme u prozi? Ili, pak, lirska proza? Za Pavkovića je to knjiga proznih tekstova nalik eksperimentalnim pričama, ili mozaiku jezičkih iluminacija u kojima autorka ispituje mogućnosti jezika.

Divna Vuksanović, magistar teatrologije i doktor filozofije, napisala je pored šezdesetak stručnih radova i šest knjiga beletristike, a naročito je znaju najmlađi čitaoci kao autorku beskrajno ljupke dve knjige "Život sa trolovima". Ove godine njima će se "pridružiti" i treći tom.

Divna Vuksanović je juče kazala da je "Avanture sa stvarima" pisala u želji da otkrije kakav je "jezik stvari" u filozofskom smislu, i da li postoji interakcija između tog, i "našeg" jezika.

Uspeh "Kuće u Puertu"

Roman Gordane Ćirjanić "Kuća u Puertu" u izdanju "Narodne knjige" biće, pored prevoda na španski, preveden i na francuski jezik, saopštava izdavač. Jedan deo romana je već preveden, a delo će biti objavljeno u izdanju kuće "P.O.L" u drugoj polovini 2005. godine. Ova sjajna knjiga Gordane Ćirjanić predložena je i za nagradu Fonda Balkanika, o kojoj će se odlučivati u aprilu, na Sajmu knjiga balkanskih zemalja.

Klub čitalaca

Treća sezona Kluba čitalaca "Narodne knjige" počela je od 1. januara, pa je za prvo tromesečje objavljen i novi broj časopisa "Klub čitalaca – Knjiga i mi". Knjiga sezone ovog puta je roman Danijela Valasa "Krupna riba", prema kojem je snimljen i film, i koji izlazi ovih dana iz štampe. Članovi Kluba, kojih ima već oko 20.000, ovo će delo moći da kupe za 50 odsto jevtinije. Svi i dalje učestvuju u nagradnoj igri.

A. C.

16.01.04 Danas

Novi naslovi objavljeni u biblioteci "Alfa" Narodne knjige su "Avanture sa stvarima" Divne Vuksanović i "Pismo sultanu" Miroslava Karaulca. "Avanture sa stvarima" predstavljaju male filozofske eseje, u kojima autorka vivisecira osetljivo tkivo vremena, egzistencije i realnosti, propuštene kroz iskustva oživotvorene stvari kao takve. "Avanture sa stvarima" je delo koje se može čitati i kao pripovedna vrteška, u kojoj se spisatljica poigrava jezikom, pojmovima, filozofijom, materijom, činjenicama, zavladalom tautologijom... Divna Vuksanović ispisala je niz "tekstova koji plešu" i koji se mogu čitati na onoliko načina koliko ima i čitalaca. Pred nama je, dakle, knjiga novih, svežih i modernih proznih minijatura.
"Pismo sultanu" je nova knjiga pripovedaka Miroslava Karaulca. Čitalačkoj publici ovaj je autor poznat po romanima "Toplotni udar", "Vodič kroz Varcar Vakuf", zbirkama pripovedaka "Hotentotska Venera" i veoma zapaženim i studioznim esejima "Rani Andrić" i "Andrićeve kule i gradovi". "Pismo sultanu" je knjiga priča kojom autor nastavlja sopstvena prozna istraživanja, gde vivisecira svakidašnjicu kao takvu i sve usude koji snalaze savremenog čoveka. Ljubitelji priča voleće i novu Karaulčevu knjigu, u kojoj se ovaj pisac još jednom dokazuje kao veoma vešt pripovedač, čija svaka priča sadrži građu od koje bi mogao biti napisan bar jedan roman.
S. D.