Projekat Lazarus

20.07.09

Trudim se da u svojoj prozi eliminišem politiku u onom jednostavnom, svakodnevnom smislu jer smatram da bi, u suprotnom, to bila zloupotreba književnosti, kaže ugledni pisac
Nemam potrebu da se ispovedam

Da, pišem svoje kolumne na engleskom.Da, razmišljam na engleskom, ali takođe razmišljam i na bosanskom; često uopšte ne razmišljam (...)

Ne, nisam Jevrejin, a nije ni Meri. Niti sam Musliman, Srbin ili Hrvat.

Ja sam komplikovan.

Ove rečenice nedavno je na promociji u Beogradu izgovorio Aleksandar Hemon čitajući odlomke iz svog novog romana „Projekat Lazarus”. Reči su to njegovog glavnog junaka Vladimira Brika, pisca iz Sarajeva, koji se ratnih devedesetih zatekao u Čikagu i tamo i ostao. Brik slučajno nailazi na priču o Lazaru Averbuhu, jevrejskom emigrantu u Čikagu, koga je na početku HH veka, u jeku antianarhističke histerije u Americi, upucao šef čikaške policije. Naime, Averbuh je, po tada važećim (pr)opisima, imao fizičke crte lica jednog prosečnog anarhiste. Stotinak godina kasnije, Brik odlazi u Istočnu Evropu kako bi spoznao život nesrećnog Jevrejina pre emigracije u SAD.

Slično svom junaku, i Aleksandar Hemon se 1992. godine, neposredno pre početka opsade rodnog mu Sarajeva, našao u Čikagu i sticajem ratnih okolnosti tamo nastavio svoj život. Počinje da usavršava svoj engleski i kroz tri godine piše prvu priču na tom jeziku. „Pitanja za Bruna”, svoju prvu zbirku priča na engleskom, objavljuje u SAD 2001. godine, a prvi roman „Ničiji čovek” 2004. Iste godine dobija prestižnu stipendiju „Mekartur Feloušip” koja mu omogućava da se sa svojim prijateljem, fotografom Veliborom Božovićem, uputi ka Istočnoj Evropi istražujući istinitu priču o Lazaru Averbuhu. Fotografije sa puta ilustruju roman „Projekat Lazarus” koji je prošle godine ušao u uži izbor za Nacionalnu književnu nagradu i Nagradu književnih kritičara u Americi. Knjigu je nedavno u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Hrvatskoj, objavila izdavačka kuća „VBZ”. I pored nespornih sličnosti u životima autora i njegovog proznog junaka, Aleksandar Hemon tvrdi da u „Projektu Lazarusu” nema ničeg autobiografskog.

Kako to?

Znam, naravno, zašto ljudi tako misle, ali nemam nameru da pričam o sebi pod krinkom drugih likova. Ja nemam nikakvih ispovednih potreba. Pisanje, naravno, počne iz nekog ličnog prostora, ali onda ti likovi počinju da žive neki svoj život. Kada čitam svoju knjigu, ja ne vidim sebe. Vidim te ljude. Ako se to ne desi, znači da nisam uradio dobar posao. Moj život, sam po sebi, nije dovoljno zanimljiv za autobiografiju.

Zanimljiv „detalj” svakako jeste to što pišete na nematernjem jeziku.

Engleski je divan, ogroman i stimulativan. Često, čak, i izmišljam reči na engleskom jeziku. Doduše, to je svojstveno ljudima iz Sarajeva. Sarajlije stalno smišljaju nove izraze, tako da ja, svaki put kada posetim Sarajevo, obogatim svoj rečnik.

Nakon dolaska u Ameriku engleski ste usavršili čitajući mnogo knjiga. Na taj način ste, kažete, pokušavali da nađete i odgovore za sve ono što se tada dešavalo u Sarajevu. Koja je uloga Vaše književnosti?

Knjiga otvori prostor u jeziku i kulturi u koji mogu da stupe čitaoci i da tu razmenjuju iskustva i misli. Kod čitanja knjiga čudno je i divno što postoji prisustvo nekog drugog koji nije fizički tu. Čovek je sam, sa svojim i tuđim mislima. Čitalac koji čita moju knjigu i ja, kao pisac, komuniciramo u tom nekom misaonom i imaginativnom prostoru. Knjiga nikad ne može da bude manje od dijaloga, čak i ako se čita fašistička literatura. To je, na izvestan način, demokratski proces.

Mislite li da politika i književnost treba da se mešaju?

Svaka književnost je donekle politička. Međutim, trudim se da u svojoj prozi eliminišem politiku u onom jednostavnom, svakodnevnom smislu jer smatram da bi, u suprotnom, to bila zloupotreba književnosti. Razdvajam ulogu građanina i ulogu pisca. Dakle, ja sam kao građanin politički aktivan. Stalo mi je do politike i dajem izjave u vezi sa tim jer mislim da svaki građanin ima pravo da učestvuje u demokratskom procesu i dužnost da se bori protiv nedemokratskih. Zato ja artikulišem svoje pozicije kao građanin ili kao kolumnista.

Često kritikujete svoje bivše profesore koji su se devedesetih počeli baviti politikom.

Uplitanje u politiku je oprostivo, ali ne i ratni zločini koji su činjeni. Mislim da je važno da se razbistri ko je, šta i kako radio kako bi se eliminisale neke mutne, kolektivne krivice. Ja ne verujem u kolektivnu krivicu, ali mislim da postoji kolektivna odgovornost. Isto tako, postoji i lična, etička odgovornost svakog od nas, u odnosu na ono što smo uradili u određenim situacijama. Ja sam, hteo to ili ne, osam godina bio odgovoran za ono što je Bušova administracija radila, te je tako bila moja dužnost da se tome odupirem. Da se nisam odupirao, bio bih odgovoran za to neodupiranje. I to je, što se mene tiče, temeljna stvar demokratije; čak i one polulažne ili lažne demokratije koja vlada na ovim prostorima. Nisu svi jednako krivi, ni kao ljudi, ni kao kolektivni entiteti. I zato to sve treba da se razbistri da bi se moglo živeti i delovati.

Da li ste jugonostalgičar?

Ne. Ja to doživljavam kao kad umre neko ko nije bio bliski član porodice, neko ko je umro od nemara. Bilo je načina da se to sačuva, ako je trebalo sačuvati. Isto tako je bilo načina da se to rasparča bez nasilja i rata. Jedina stvar za kojom žalim su košarkaške i fudbalske reprezentacije zbog toga što bi sada bile velesile. Ali, i to sam preboleo.

Senka Korać

11.07.09

“Projekat Lazarus”, novi roman sarajevsko-čikaškog pisca Aleksandra Hemona je literarna obrada života dva emigranta iz Istočne Evrope. Prvi je Lazar Averbuh, stvarna ličnost. Njega je 1908. godine pod sumnjivim okolnostima ubio Džordž Šipi tadašnji šef korumpirane čikaške policije. Averbuh je posthumno proglašen anarhističkim teroristom, kako bi šef policije bio oslobođen odgovornosti za ubistvo, što je dovelo do nereda i pogroma u samom gradu. Savremeni emigrant je Vladimir Brik, Sarajlija nastanjen u Čikagu koji sa svojim sarajevskim prijateljem fotografom Rorom pokušava da istraži slučaj Lazara Averbuha. Oni zajedno putuju u Kišinjev, grad u današnjoj Ukrajini, kako bi otkrili nešto više o Averbuhu i njegovim precima. Otkrivaju da je tamo prije odlaska u Ameriku njegova zajednica Jevreja doživjela progrom, o čemu svjedoči i lokalni spomen-muzej. Naizgled dvije nepovezane emigrantske priče, Averbuhova i Brikova, u toku romana se prepliću u nerazdvojnu cjelinu: priča o ubistvu Lazara i povijest o Brikovom putovanju u potrazi za Lazarovim korijenima. U romanu je posebno naglašena paralela između današnjeg rata protiv terora i pokreta anarhizma u Čikagu i Americi na početku 20. vijeka, sa ratom u Bosni i napadom na Svjetski trgovinski centar u Njujorku. U romanu “Projekat Lazarus” štampane su 22 fotografije, neke od njih su iz Arhiva Čikaškog istorijskog društva, a ostale je snimio Velibor Božović, putujući sa Hemonom na zajedničkom istraživanju po Istočnoj Evropi.

Hemonov roman “Projekat Lazarus” objavio je zagrebački VBZ u prevodu Irene Žlof. Ovaj roman je New York Times uvrstio na listu sto najboljih knjiga 2008. godine, bio je i u užem izboru za uglednu nagradu National Book Award, a svjetska kritika ga je dočekala uz riječi hvale. Aleksandar Hemon rođen je u Sarajevu, 1964. godine, gdje je i odrastao. Početak rata u Bosni i Hercegovini ga je zatekao na boravku u Sjedinjenim Američkim Državama. Od tada piše na engleskom jeziku. Poslije zapažene zbirke priča „The Question of Bruno“ („Pitanje Bruna“), Hemon je napisao roman „Čovjek bez prošlosti“ („Nowhere Man“) i time u potpunosti potvrdio novostečeni status izrazito talentovanog pisca. Dobitnik je prestižne američke MacArthur Fellowship nagrade (2004). Po mnogim, on je danas na Zapadu najcjenjeniji suvremeni pisac s područja bivše Jugoslavije. Hemon živi u Čikagu odakle je i govorio za „Vijesti“.

Kako ste otkrili priču o Lazaru Averbuhu, jevrejskom imigrantu koji je 1908. pod nerazjašnjenim okolnostima ubijen pri navodnom napadu na šefa policije Džordža Šipija?
- Neko mi je dao knjigu pod nazivom “Slučajni anarhista” (“An Accidental Anarchist”) koja je opisala čitavu aferu vezanu za ubistvo Lazarusa Averbuha. Knjiga je sadržavala i fotografije mrtvog Lazarusa koji sjedi u stolici, a iza njega policajac u polucilindru. Te su me fotografije jako fascinirale.

U pozadini slučaja Lazara Averbuha kriju se anarhističke ideje koje je u prvim decenijama 20. vijeka u Americi propovijedala Ema Goldman. Koliko je ideja anarhizma tada bila jaka i da li je i Lazar, vaš junak žrtva jedne ideje?
- U ta doba imigrantska populacija je bila vrlo politizirana. U Čikagu su se objavljivale dnevne socijalističke novine, a svaka etnička grupa je imala čitav raspon političkih mišljenja, od socijalista i anarhista, do asimiliovanih američkih patriota. U Čikagu su anarhisti bili već dugo prisutni. Zapravo 1888. došlo je do nereda (the Hamarket Riots) tokom kojih je neko bacio bombu na policijske snage, za šta su optuženi anarhisti. Suđeno je nekim anarhistima za podsticanje nereda ? nikad nije dokazano da su oni imali ikakve veze sa bačenom bombom, niti se otkrilo ko je bacio bombe i bili su osuđeni na smrt. Neki su pogubljeni, a neke je pomilovao socijalistički guverner Ilinoisa. Isto tako, 1901, američkog predsjednika Vilijama Mekinilija je ubio navodni anarhista mađarskog tj. stranog porijekla. Lazarus je bio žrtva predrasuda i rasizma.

U romanu kažete: “Rat protiv ananrhizma bio je vrlo sličan ovom današnjem ratu protiv terora – interesantno kako stare navike nikad ne zamiru”. Sugerišete li da je iz anarhizma evoluirao terorizam? I šta su razlozi za to?
- Ne, nego da postoji politička tradicija straha od onih drugih, tamnputih koji Americi uvijek rade o glavi. Spoljnji i unutrašnji neprijatelji su neophodni za funkcionisanje represivnih elemenata država i ujedinjavanje nacije.

U “Projektu Lazarus” (kao i u “Čovjeku niotkuda” gdje je glavni junak Jozef Pronek) glavni likovi su imigranti (Vladimir Brik i Lazar Averbuh). Iz kog ugla Vas interesuje tematiziranje imigrantskog života?
- Iz ličnog ugla, naravno. Ali isto tako, mislim da su migracije i izmještenje velikog broja ljudi centralna činjenica ovog historijskog trenutka. Amerika je fascinatna jer je u stanju da apsorbuje i dozvoli sebi da bude izmijenjena tim migracijama.

Savremeni sloj romana, koji nam se otkriva kroz putovanje dvojice bosanskih imigranata Brika i Rore, tematizuje i rat u Bosni, zločine i zločince i preživljavanje u ratnim okolnostima, ali i specifičan bosanski humor. Kako strani čitaoci reaguju na ove priče koje se ne uklapaju u stereotip o Balkanu?
- Strani čitaoci su raznovrsni. S jedne strane Lazarus je objavljen ili će biti objavljen u velikom broju zemalja, a s druge strane, knjige nalaze svoje čitaoce putevima koji su dijelom nasumični i slučajni. Oni koji vole knjigu u Njemačkoj vole je iz istih razloga kao i oni u Americi. Oni kojima se ne sviđa, ne sviđa im iz različitih razloga.

Tekst romana „Projekat Lazarus“ prate fotografije (čitalac može steći utisak da su to Rorine fotografije). Da li se one zaista odnose na tekst ili su „fikcija“? Šta predstavlja ova fotografija na naslovnici VBZ-ovog izdanja? Da li je to Lazarus?
- Da. to je Lazarus na naslovnoj stranici. Poglavlja koja se bave događajima iz 1908. otvaraju arhivske fotografije vezane, direktno ili indirektno, za slučaj Lazarusa Averbuha.

U romanu jedan od likova, anarhista Ben Rajtman kaže: “Glasovi iz dubina, vapaji ljudske bijede i nesreće ušutkavaju se floskulom “svi smo slobodni i jednaki u ovoj zemlji”.... Znamo da zakone treba poštovati samo ako nastaju iz ljudskog osjećaja za pravdu, a ne zato što ih država treba da bi sačuvala svoju moć. Zakoni namijenjeni zloupotrebi moći bezvrijedni su koliko i papir na kome su napisani”. Čini li Vam se da su ovi stavovi aktuelniji danas, više nego ikad?
- Pa mislim da su pitanja koja postavlja Ben Rajtman (koji je također historijska ličnost) uvijek aktualna, jer se tiču odnosa između lične i kolektivne moralne odgovornosti. Ta pitanja su naročita dramatična u situaciji u kojoj demokratski izabrana vlada čini zločine u ime onih koji su je izabrali, što je bila situacija za 8 godina Bušove vladavine (a vjerovatno i prije i poslije). Mislim da osjećaj lične moralne odgovornosti mora biti u centru svakog ljudskog života.

Ovom knjigom Vi rušite mit o američkom snu?
- Jednom se knjigom ništa nikad ne ruši. Mit o američkom snu je fikcija, priča o Americi kao zemlji u kojoj se ostvaruju snovi i ljudske mogućnosti. Amerika je, naravno, mnogo komplikovanija: u sve to intelektualno, kulturno i materijalno bogatstvo uvezani su sukobi, nepravde, krize i transformacije. Svaka priča o Americi koja to ne uzima u obzir šarena je laža.

Pomenimo i to da je roman “Projekat Lazarus” bio uvršten u uži izbor za prestižnu američku Nacionalnu književnu nagradu (National Book Award). Imali ste predstavljanja ovog romana u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu. Razlikuje li se senzibilitet čitalaca s prostora bivše Jugoslavije od ostalih. Na koji način reaguju na Vaš roman?
- Ne volim da donosim opšte sudove o kolektivnim senzibilitetima. Čitaoci koje moje knjige zanimaju ili ih iskreno vole imaju na neki način senzibilitet sličan mome, bez obzira na to gdje žive. Književnost stvara autonomne zone u kojima se čitaoci, knjige i pisci srijeću i dijele misli i iskustva, te je tako, na izvjestan način transnacionalni prostor lične slobode.

U Bosni Vam je nedavno objavljena i knjiga priča „Ljubav i prepreke“. Recite nam ukratko kakve priče čitaoci mogu očekivati. Da li su nalik na one iz „Pitanja Bruna“?
- Priče u „Ljubav i prepreke“ su dosta drugačije, utoliko što ih sve priča isti narator čija je situacija značajno drugačija od Pronekove, recimo. Ali radi se o evoluciji: na izvjestan način narator u „Ljubav i prepreke“ je Pronek deset godina kasnije.

Da bi se stvari promijenile, potrebno je više od šarma

Čitajući Vaše kolumne mogli smo primijetiti da ste bili oštar kritičar Bušovog režima. Nudi li Obama nadu u koju se mnogi uzdaju?
- Obama nudi dosta nade, ako ni zbog čega drugog a ono zato što je inteligentan čovjek?prosječni koeficijent inteligencije u Bijeloj kući mora da se utrostručio nakon što se Buš iselio. Ali da bi se stvari promijenile potrebno je više od šarma i inteligencije jednog čovjeka. Mehanizmi američke vlasti se teško mijenjaju, jer ne služe samo glasačima i građanima. Primarna funkcija svake vlasti je očuvanje vlastite moći. Obama u tom smislu nije niti može biti drugačiji, ali njegov pristup otvara mogućnosti kompromisa, pregovora i otvaranja nekog zajedničkog prostora.

Biblijska spona

Na naslovnici VBZ-ovog prevoda knjige “Projekat Lazarus” nalazi se mrtvi Lazar Averbuh čiju glavu pridržava čovjek sa cilindrom na glavi. Fotografisanje leševa u 19. vijeku u Americi, a i kasnije, je bila praksa, a slavni mrtvaci pružali su mogućnost za zaradu. Tako je, na primjer fotografija mrtvog Džesija Džejmsa iz 1882. bila neko vrijeme najprodavanija razglednica u Americi. Ubijeni emigrant Lazar Averbuh ima isto ime i sa biblijskim Lazarom, a i sama veza je naglašena u romanu. Hemon kaže da je tokom istraživanja za ovaj roman u jednim čikaškim novinama iz toga doba našao podatak kako je tijelo Lazara Averbuha bilo nestalo, te da mu je ta činjenica bila spona sa Biblijom.

Vujica OGNJENOVIĆ

16.05.09

Nedavno je u Beogradu gostovao pisac Aleksandar Hemon u okviru regionalne promocije svog novog romana Projekat Lazarus. Rođenog u Sarajevu, Hemona je rat u Bosni zatekao na studijskom boravku u Americi, gde se silom prilika trajno nastanio - kako će se pokazati, ne samo na teritoriji već i u američkoj književnosti, useljavajući se u engleski jezik.
Priznat pisac postao je upravo u Americi i to već sa prvom zbirkom priča Pitanje Bruna. Usledio je roman Nowhere Man a potom i Projekat Lazarus, sa kojim se našao u užem izboru za nacionalnu američku nagradu za književnost. Paralelno sa pisanjem proze na engleskom jeziku, Hemon piše kolumnu sa sarajevske Dane, na bosanskom. Na često pitanje o sopstvenom poreklu i identitetu, Hemon odgovara kao i junaci njegovih knjiga - to je komplikovano objsniti. Na još češće pitanje o tome kako uspeva da piše na dva jezika, na književnoj večeri u Beogradu u Centru za kulturnu dekontaminaciju, uzvratio je da je „patološki dvojezičan“.

Insistirate na tome da ste profesionalni pisac, a ne književnik. U čemu je razlika?

- Razlika je u tome da je pisanje moj posao, pisanje kako književnih tako i novinskih tekstova. To je jedino što me zanima kao pisca i jedino što mi treba je komunkacija sa individualnim čitaocima. Dobrica Ćosić je književnik. Na našim prostorima književnik je uvijek upetljan u neke nacionalne projekte i svoju književnost zloupotrebljava za to. Ja se ne mogu smjestiti u kontekst bilo koje nacionalne kulture.

Roman sa fotografijama na prvi pogled nešto je od čega bi književnici, pa i čitaoci sa ovih prostora zazirali ocenivši ga verovatno kao manje „ozbiljan“. Otkud fotografije u Projektu Lazarus? Čemu one služe?

- Ne znam zašto bi roman sa fotografijama bio manje ozbiljan. Zebaldove knjige sadrže fotografije a vrlo su ozbiljne?smrtno ozbiljne, u najboljem smislu tih riječi. Ja sam odlučio da uključim fotografije u svoju knjigu čim sam vidio fotografiju Lazarusa Averbucha kako sjedi mrtav u stolici, zato što sadrži nešto neopisivo. Isto tako, fotografija je ? barem ona pre-digitalna ? fizički trag nečega što je bilo. Fotografije se mogu tumačiti na različite načine, ali uvijek je neporeciva činjenica da slika predstavlja nešto što je jednom bilo pred fotoaparatom. Utoliko je različita od jezika, te tako i književnosti, čiji je odnos sa stvarnošću uvijek nestabilan.

Može li se na pitanje o identitetu, čak i onom koji se smatra zadatim prirodom poput polnog, odgovoriti da je on uvek, u krajnjoj liniji, pitanje izbora?

- Ljudsko biće se rodi usred neke identiteske situacije ? spol, rasa, čak i etnicitet ? koja onda može, prečesto, izgledati kao sudbina. Suverenitet pojedinačnog ljudskog života se zasniva na slobodi ličnog izbora, a za tu slobodu se treba izboriti, što nikad nije lako.

Kažete, i to potvrđujete kao pisac, da čak ni određeni jezik nije naša sudbina?

- Kad sam došao u Ameriku i shvatio da ću morati pisati na engleskom, jedna od najtežih stvari bila je prevazilaženje navodnog aksioma da je piscu jezik sudbina i da može pisati samo na maternjem. Shvatio sam da je to usko vezano sa konceptom nacionalne kulture koji se zasniva ? kao i nacionalna država ? na pretpostavci da su granice kulture i nacije jasno odredive i apsolutne. Mi smo mi, oni su oni i to ti je to. Na istoj pretpostavci se zasnivaju ratni projekti. Tokom zadnjih petnaestak godina naučio sam da je ta međusobna isključivost kultura i jezika šarena laža. Kulture komuniciraju, granice su nejasne i mogu se samo nasiljem razlučiti, pisac može biti prisutan na više mjesta istovremeno.

Zašto sami ne prevodite svoje knjige? Odnosno, da li bi one uopšte mogle da nastaju paralelno na dva jezika? Možete li nekako da dočarate taj prelaz sa jednog jezika na drugi i kako dolazi do odluke (ako je odluka u pitanju) da pišete na jednom od njih?

- Zato što su to loši prijevodi. Misli su iste na oba jezika te ih je onda lakše pomiješati, što sam, na žalost, naučio prevodeći neke svoje priče. Povrh toga, prevođenje je jako težak i ozbiljan posao ? prevodioci su neopjevani heroji književnosti ? za koji ja jednostavno više nemam vremena.

Prelaz sa jednog jezika na drugi je meni postao neosjetan. U stanju sam da vodim istovremene razgovore na dva jezika, a pisanje je još manji problem. Nema tu nikakve misterije ? moja je podsvijest dvojezična, te se moji jezici aktiviraju po potrebi

Ono što se odigralo na ovim prostorima devedesetih učinilo je da shvatite, kako ste rekli, da čitanje Šekspira ili slušanje dobre muzike ne izuzima od ratnih zločina i da biti deo intelektualne elite ne štiti od njih. Kako ste se, nakon što se otkrili da književnost i umetnost uopšte ne menjaju čoveka u tom smislu, ipak rešili da budete pisac?

- Pa pisanje je moja vokacija, te tako nisam imao izbora ? ja jednostavno moram da pišem. Književnost ne mijenja svijet, ali u jeziku može da uspostavi odnos sa svijetom koji čitaoci prepoznaju kao iskustvo. Drugim riječima, književnost je dijalog o ljudskom iskustvu, o pojedinačnim historijama, dijalog sa čovječanstvom, kakvo god da je.

Kako iz perspektive nekoga ko je „tamo“ izgledamo mi ovdašnji? U slučaju Bosne, čini se, baš kao u primeru predškolskih ustanova koji ste pomenuli u Beogradu, da su se - samo još istinitije nego što su to njihovi autori pretpostavljali - obistinili antologijski skečevi Top liste nadrealista. A ni Srbija ni Hrvatska ne „zaostaju“ mnogo za njom.

- Nacionalizam je patologija uma, izvjesna vrsta kolektivne, a i individualne mentalne blokade. Nacionalistička društva stvaraju svoje subjekte ? subjekte, ne građane ? izvjesnom vrstom spontane propagande. Ljudima je teško da o sebi razmišljaju izvan granica kolektivnog identiteta, pa sloboda i suverenitet nikad nisu lična stvar. To u ljudima stvara pasivnost, pošto jedino kolektiv ? nacija ? ima moć djelovanja, osim što je to djelovanje zapravo djelovanje navodnih predstavnika nacije, koji se bave konsolidacijom vlasti i s tim vezanim lopovlukom. Ljudi uvijek čekaju da se u njihovo ime nesto riješi. Načekaće se.

Ivana Matijević

03.05.09

NESVAKIDAŠNJA i posebno zabavna hronika gubitka, beznađa i okrutnosti, potcrtana elokeventnom, premda uznemirujućom, egzistencijalnom nelagodom. Ovako je u „Njujork tajmsu“ u njegovom prestižnom „Buk rivjuu“ ocenjen roman „Projekat Lazarus“ Aleksandra Hemona, bosanskog pisca koji piše na engleskom. Njegove prethodne dve knjige, zbirka priča „Pitanje Bruna“ i roman „Čovek niotkud“, prevedene su na više od 20 jezika, uvrštene u godišnje liste najboljih knjiga u SAD, a kritičari su autora poredili sa Nabokovom i Konradom.
„Projekat Lazarus“ je kod nas objavio VBZ, u prevodu Irene Žlof, i tim povodom autor je pre nekoliko dana boravio u Beogradu. Rođen u Sarajevu 1964, gde je završio svetsku književnost, Hemona je početak rata u BiH i opsada Sarajeva zatekla na studijskom putovanju u Americi 1992. Na nagovor roditelja ostao je u Čikagu, gde i danas živi sa suprugom Teli, fotoreporterom (trenutno bez posla) i ćerkom od 19 meseci Eli.
* Novi roman dosta se razlikuje od prethodne dve knjige u kojima je glavni junak Jozef Pronek, senzibilni i usamljeni bosanski emigrant, koji nastoji da se snađe u mutnim vodama savremene Amerike?
- Pa, moglo bi se tako reći. Centralni događaj romana je ubistvo mladića, jevrejskog emigranta Lazara Averbuha maja 1908. godine u Čikagu. On je došao na vrata šefa čikaške policije, ovom se učinio sumnjiv i policajac ga je upucao. To je istorijski događaj koji sam pronašao u knjigama, a zatim dalje tragao u arhivama čikaškog instituta. Zanimalo me je šta se događalo posle toga, kako se sestra ubijenog, Olga, pokušavala da izbori sa novonastalom situacijom, jer ju je stalno opsedala policija. U roman sam uveo još dva lika. Jedan od njih je pisac Vladimir Brik koji 2008. kreće u istraživanje ovog slučaja, a drugi je fotograf. Oni polaze na put u istočnu Evorpu, Ukrajinu, a zatim u Sarajevo. Poglavlja se prepliću, a na početku svakog je fotografija sa autentičnog događaja. Naime, ja sam išao istim tim putem sa svojim prijateljem, fotoreporterom.
* Kritičari ističu bravuroznost jezika kojim pišete, iako vam engleski nije maternji. Kako ste uspeli da tako sjajno savladate ovaj jezik?
- Nisam imao nameru da pišem bravurozno, ali je tako ispalo. Početkom
devedesetih godina našao sam se u situaciji da nisam mogao više da pišem na svom maternjem. Počeo sam mnogo da čitam na engleskom, podvlačio neke reči, one najkomplikovanije ispisivao na karticama, a mnogo mi je pomoglo i to što sam jedno vreme sakupljao dobrovoljne priloge za „Greenpeace“. Išao sam od vrata do vrata, svakodnevno razgovarao sa desetinama ljudi, lako sam savladao akcenat i jezik je počeo da se prima. Sebi sam tada dao u zadatak da ću prvu priču na engleskom napisati za pet godina, a napisao sam je za tri. Na moje ogromno iznenađenje priča je uspela i ja sam nastavio dalje.
* Pre nego što ste magistrirali i doktorirali, bavili ste se raznim poslovima u Americi, između ostalog, prodajući sendviče. Ipak, uspeli ste da ostvarite svoj san i da postanete profesionalni pisac...
- Pre pet godina dobio sam uglednu američku stipendiju „Mek Artur“, što je bio značajan prihod, tako da nisam morao da tražim druge poslove. Ja dosta pišem i objavljujem i publicistiku, povremeno predajem književnost studentima kreativnog pisanja na univerzitetu u Čikagu i tako se nakupi za pristojan život.
* Pišete li svakodnevno ili na mahove, dajete li nekome rukopis na čitanje?
- Ne spadam u one koji imaju naviku da pišu svakoga dana. Sednem za sto samo onda kada osetim da imam nešto vredno da ispišem. Obično radim ujutro, neophodne su mi jaka bosanska kafa i glasna muzika. Pišem rukom, a onda „ubacujem“ u kompjuter. Već prilikom prve verzije rukopisa postaje mi jasno šta treba izbaciti. Nekad mi je potrebno dugo vremena da napravim efektan kraj. Rukopis inače retko dajem kome na čitanje, ponekad nekim prijateljima, ne da bih proveravao sebe, već da bih jednostavno čuo njihovo mišljenje.
* U Americi se godišnje objavi oko 50.000 novih književnih naslova. Šta je ključ za uspeh u toj ogromnoj šumi literature?
- Teško je tačno odgovoriti na ovo pitanje. Važan je izdavač koji ne ulaže istu energiju i novac u sve naslove i pisce. Ima knjiga koje uopšte nemaju podršku izdavača, jednostavno, šta im bog da. Uspeh zavisi i od prikaza u novinama, a važni su i knjižari - da li će knjigu staviti u izlog, pored kase ili negde u zapećak. Ali sve to nije garancija. Najvažnije je šta će reći čitaoci, jer se njihov glas veoma brzo širi i oni praktično odlučuju o sudbini jednog dela. Po pravilu, takozvanoj finoj književnosti treba duže vremena da se primi. Krimići koji su poslednjih godina jako u modi, ako se odmah ne prodaju više nemaju nikakve šanse kod publike. Dakle, uspeh bilo koje knjige je potpuno nepredvidiva stvar.

FUDBAL
* ŠTA radite kad ne pišete?
- Ranije sam dosta igrao fudbal, barem dva puta nedeljno, ali sam posle povrede kolena prestao i sada fudbal gledam na televiziji. Imam dosta poziva za književne susrete i večeri i zbog toga sam često na putu. Nedavno sam bio deset dana na turneji u Nemačkoj, a izračunao sam da sam promovišući prethodnu knjigu sto dana bio na putu. Inače, upravo sam se, sa sjajnim utiscima, vratio sa promocija u Sarajevu i Zagrebu. U Sarajevu sam predstavio i svoju najnoviju knjigu pripovedaka „Ljubav i prepreke“ koja će tek izaći u Americi.

D. BOGUTOVIĆ

24.06.09 NIN

Poput Hemonovog prvog romana, Nowhere Man (2002), i Projekat Lazarus, izvorno objavljen prošle godine u Americi, na engleskom, jeziku autorovog (novo)izabranog domicila, predstavlja višestruko prepletenu povest traganja za identitetom. Najavljena još tokom sklapanja već slavne pripovedne zbirke Question of Bruno (2000), započete u vreme spisateljskog „učenja zanata” u Bosni, ova opsesivna tematika u najnovijem ostvarenju ima i svoje magistralne belege u vidu stvarnih/izmišljenih imena i ličnosti (Šulc, Pronek) koje kao osobeni znaci raspoznavanja cirkulišu svim Hemonovim dosadašnjim knjigama.
Ističući, od samog početka prekookeanske književne karijere, da preferira samosvesno odabranu interkulturnu poziciju u kojoj se stvaraju „novi, fluidniji identiteti” kako bi se uspešno učestvovalo u „demokratskoj razmjeni informacija”, američkoj, ali i be-ha-es publici (vidi impresum!) Aleksandar Hemon je i ovoga puta ponudio optimalno intrigantno i, reklo bi se, konkurentno štivo koje u istom pripovednom „loncu” na dve stotine i kusur stranica uvećanog formata „krčka” (još) uvek aktuelne teme bosanskog rata, nomadsko-emigrantskih sudbina, antisemitske psihoze i (ne)stvarnih terorističkih pretnji s „etiketom” ravno stogodišnjeg „brenda”!
Kao glavni junaci njegovog fikcionalno „hibridnog” romana s brojnim foto-ilustracijama kao zalogom verodostojnosti pojavljuju se Vladimir Brik, pisac ukrajinsko-bosanskog porekla i svojevrsni autorov „dvojnik”, odnosno Lazarus Averbuh, ukrajinski Jevrejin i američki imigrant zle sudbine. Ovaj poslednji zanimljiv je po tome što je najpre preživeo antisemitski pogrom u domovini, da bi 1908. bio brutalno ubijen u Čikagu, a onda naknadno optužen za anarhističko-teroristički naum u neslavnoj zaveri zataškavanja bezbednosne histerije koja je i prouzrokovala celu aferu, zbog čega u Brikovim očima izrasta u amblematsku figuru izgnanika i apatrida uhvaćenog u fatalnu zamku ideološko-političke nerazumnosti.
Sve ovo „servirano” je s već uobičajenim hemonovskim „začinom” lajtmotivske zamisli o različitim životima koje je (ne)moguće živeti, ovde primenjene na oba romaneskna junaka, inače povezana nizom koincidencija, kao i empatijskim porivom pripovedanja, odnosno njegove „istražne” pripreme, koja tvori svojevrsnu detekcijsku potku knjige. Moglo bi se, štaviše, reći da se taj dvosmisleni koncept o životnim (ne)mogućnostima nalazi u samom središtu uživljavajuće potrage za detaljima i činjenicama Lazarusovog stradanja. Ono što pripovedač Brik iskušava u svojoj životnoj i spisateljskoj praksi, kao lepezu psihološki i mentalno oslobađajućih potencijala, na Lazarusa se, naime, odnosi kao tek simbolično poigravanje s nepovratno minulim i sudbonosno okončanim.
U tom međuprostoru još uvek mogućeg i zauvek nemogućeg pojavljuje se smislotvorna tenzija ove dvostruke povesti, kao kvalitet više u odnosu na mnogostruko, ali čini se u osnovi beskonfliktno ustrojstvo prvog Hemonovog romana. I ovde je, doduše, primetan udeo autorove računice s navikama i očekivanjima američkog čitaoca u vidu brojnih dosetki i viceva „s bradom” kao kolateralnog sredstva za relaksaciju i „bezbolnu” sugestiju manje ili više važnoga. Ali umesto lako čitljive reciklaže globalnih pop-kulturnih i mas-medijskih toposa, koji su postavljeni u prednji plan naracije i koje Nowhere Man nudi kao svojevrsnu prečicu do rasplitanja problematike komplikovanih identiteta junaka, Projekat Lazarus zapravo donosi jedno „gusto” i „sitno” tekstualno tkanje koje potiče od gotovo pasioniranog zanimanja za biografski singularno i povesno konkretno. Rezultat ovakvog pristupa predstavlja znatno zahtevniji, ali u krajnjoj liniji i znatno zahvalniji roman koji strpljivog čitaoca nagrađuje celim nizom „malih” zadovoljstava i otkrića, po svoj prilici dostupnih i nakon obaveznog prvog čitanja.
Poput neizbežne biblijske sugestije u junakovom imenu, koja se preobraća u efekat „izneverenih očekivanja” kao simbolično „odsutni” amblem (post)moderne potrage za identitetom, i Projekat Lazarus u celini, moglo bi se reći, višestruko tematizuje iluzornost velikih očekivanja i velikih projekata, bili oni čitalački, spisateljski civilizacijski ili opštekulturni. Otuda bi ovu knjigu možda najbolje bilo čitati kao savremenu priču o mukotrpnom i uvek neizvesnom pronalaženju sebe putem „izneveravanja” prekomernih predstava o sebi. I o drugima, naravno.

Tihomir Brajović