Nowhere Man

20.06.07

Kada se 1992. godine obreo u Čikagu, na nekoj vrsti studijskog putovanja, Aleksandar Hemon je svakako morao znati da se život lako sunovrati. Ali, komedijant slučaj priredio mu je na dan povratka u Sarajevo ipak užasno iznenađenje – počeo je rat u Bosni. Hemon ostaje u Americi, dok su mu u rodnom gradu pod opsadom roditelji, prijatelji i mrtvorođeni rukopis zbirke pripovedaka.
Pre rata Hemon je, u antologiji najbolje jugoslovenske pripovetke za 1990. godinu, objavio duhovitu apokrifnu priču Lik i djelo Alfonsa Kaudersa, o čoveku čijim pištoljem je ubijen kralj Aleksandar i koji je Titu poklonio Reksa. Mladog pisca pohvalio je i priređivač zbornika David Albahari. Ali, u izgnanstvu to ništa ne znači. Hemon postavlja sebi težak zadatak da što bolje nauči jezik i osposobi se da za pet godina piše na engleskom. Radi u restoranu brze hrane, kao aktivista Greenpeacea hodočasti od vrata do vrata razgovarajući sa ljudima i učeći jezik, predaje emigrantima, kurir je na biciklu...
„Čitao sam kao mahnit, kad nisam radio, i pravio beskonačne liste riječi na karticama i onda kopao po rječnicima. Mogao sam lijepo svakodnevno komunicirati, ali pisanje zahtijeva mnogo veću kontrolu. Iz ovih ili onih razloga, prvu priču na engleskom napisao sam nakon tri godine... Dešavalo mi se da upotrebljavam riječi koje nisam ni znao da znam. Riječ bi mi izašla iz pera i ja bih onda pogledao u rječnik i to bi bila savršena riječ.“
Prva priča koju je napisao na engleskom bila je The Sorge Spy Ring. U njoj se prepliću porodična priča i životopis slavnog špijuna Rikarda Zorgea. Priča ima vrlo složenu formu, s mnoštvom digresija i fusnota, te stilom koji je uvrštava u imaginarni dodatak Kišovoj Grobnici za Borisa Davidoviča. Na njegovu drugu pripovednu minijaturu nabasala je u jednom malom časopisu književna agentica i sve se brzo rasplamsalo, pa je uskoro u prestižnom „Njujorkeru“ objavio i pripovetku Blind Jozef Pronek. Na engleskome mu izlazi i zbirka The Question of Bruno, koju je posle sam preveo na maternji jezik. Zanimljivo, sarajevski izdavač je zaboravio na klapni knjige napomenuti ovu sitnicu. Zbirka se sastoji od osam priča, a kod nas ju je izvrsno preveo Dejan Stanković.
Bilo da se bavi tako dragim vinjetama iz detinjstva, usporenim impresijama sarajevskog atentata, opisom velikog porodičnog okupljanja, emigrantskim identitetima... Hemon biva i ostaje vispren hroničar i pisac spretan u lovljenju sitnica oko kojih se zavrti cela priča... Predujam koji je dobio za drugu knjigu iznosio je 100.000 dolara i, kako to kritika ne propušta zapaziti, počeo je sanjati američki san.
Roman Nowhere Man prati emigrantsku sudbinu Jozefa Proneka kroz pripovedanje nekoliko pripovedača. Mnoštvom sitnih diskursa i nelinearnom radnjom pisac potcrtava razbijanje identiteta i rasipanje, umnožavanje osobe kojoj je izmaknuto tlo pod nogama, a mora nastaviti hodati. Za Proneka pisac veli da je njegov blizanac s kojim nikad nije na istom mestu u isto vreme i da su obojica odsečeni od prošlosti, u škripcu nepristupa sadašnjosti. Izgubljenost u metežu jezika i tuđem kulturnom bunjištu, krhotine (ne)shvatanja, omiljeni su Hemonovi motivi.

On još kaže:
„Cilj mog preseljenja je da istupim, barem nakratko, iz buke i bijesa i napišem knjigu ili dvije, sve u nadi da ću ih završiti prije nego što riječ postane potpuno nepotrebna, neumjesna i uzaludna.“

A o prilikama u domaji slomljene kičme, u kojoj se nacionalni identitet formira nasiljem, a još uvek na ulazu u gradski tramvaj stoji da je u njega zabranjeno unositi leševe:
„Za njih smo svi mi koji smo napustili rodno tlo malo izdajice roda svoga, jer smo se, barem dopola – do pasa – izvadili iz permanentnog bosanskog belaja... Drugim riječima, svako može biti Amerikanac, dok se kao Bošnjak ili Srbin ili Hrvat možeš samo roditi, a čak i tada možeš biti sumnjiv.“
Aleksandar Hemon – koji za sebe kaže da je pisac po narodnosti, u rubrici veroispovest napisao bi Bruno Schulz, teror mu je poznat kao majčina kuhinja, a istorijska katastrofa mu je druga kuća – govori, konačno, i za „Think-Tank“, i to iz Pariza.

Kažete da zbunjujete kritičare „kopilantskim, multiidentitetskim, nepredvidivim formama“. Da li ste, kao što ste planirali, u Parizu pristupili kakvom novom rukopisu?
U Parizu radim na stvarima koje sam donio iz Amerike, pa Pariz nema nikakvog direktnog uticaja na ono što sad radim. Knjige koje sad završavam bave se imigrantima i Amerikom i nevoljama.

Da li je Pariz prodrmao vaše predstave o Sarajevu i Čikagu?
Nije. Pariz je jedan od onih gradova koji izgleda apsolutno suveren, neophodan za shvatanje istorije čovječanstva, ali moje predstave o Sarajevu i Čikagu su stabilne. Jedino što sa ove udaljenosti situacija u Americi i Iraku izgleda još katastrofalnije. Čikago je, nažalost, američki grad.

Kada bi došlo vreme opšteg spaljivanja knjiga (makar rukopisi i ne gore) – kojih par knjiga biste pokušali, kao svoj emotivni prtljag, spasiti od plamena?
Šekspir, sabrana djela. Čehov, sabrana djela. Nekoliko Nabokovljevih knjiga (Lolita, Pnin, pripovijetke).

Baš Nabokov pominje strujni udar savesti, zdrave opscenosti i malčice komunizma umešane u kakvoj staroj noćnoj posudi kao primer literature koje se grozi. Šta se danas meša, nudi i prodaje ovde i u inostranstvu, osim, kako velite „neodgovorne mašte i besramnih spekulacija“?
Objavljuje se nevjerovatan broj knjiga, od kojih je velika većina nečitljiva. Najgora je sorta koja se upire da govori o „ovom trenutku u našem društvu“. To su pisci kao Ijan Mekjuan, Filip Rot, Džon Apdajk, pa mozda i Ruždi, koji su nekako zamislili da oni znaju šta se dešava i radi su da nam objasne. To je neka vrsta dijagnostičke literature, koja je puna opštih mjesta i potrošenih ideja koje se jednako lako mogu naći u uvodnicima konzervativnih novina. To ne samo da je nečitljivo – Ijan Mekjuan je jedan od najgorih živih pisaca – nego je i dijagnoza potpuno pogrešna.

Na kojoj muzici ste odrasli?
Odrastao san na panku i novom talasu, mada se nisam na tome zaustavio. The Clash, naročito London Calling, bio je formativan, The Jam, također. A onda i Sonic Youth i Public Enemy malo kasnije. Sad mi je malo dosadila rok muzika. Slušam dosta klasične muzike I džeza.

Slavenka Drakulić navodi jezivu priču u kojoj Milošević svedoka optužbe, kome su obe noge amputirane usled šećerne bolesti, podseća na poslovicu „u laži su kratke noge“. Šta mislite o toj bolesnoj nesposobnosti da se pokušaju shvatiti pozicija, patnja i osećaji drugog? Kako smo dopustili (a i dalje dopuštamo, vaše kritike Buša redovno su motivisane državnim svinjarijama) takvim monstrumima da vode svet?
To je banalnost zla o kojoj je govorila Hana Arent, to patološko odsustvo sposobnosti da se stavi u poziciju drugih. Jedan od načina da se stigne do tačke gdje drugi postaju nepojmljiva apstrakcija jeste ono što mi prepoznajemo kao nacionalizam. U situaciji intenzivnog nacionalizma (Srbija, USA) samo smo „mi“ stvarni, ostali su ili neshvatljivi ili neprijatelji.

Javnost to, ćapćući na silikonskim sisama, i dalje ne vidi, a pitanje je dana kada će svaka reč postati „potpuno nepotrebna, neumjesna i uzaludna“. Književnost i (ne)moć? Da li su priče tek „majušni sivi kamičci“, lažni dokaz da je sve istina?
Književnost nema političke moći, ne mijenja svijet direktno. Sve što može jeste da pomogne nekome da zamisli život i dušu nekog drugog.

S kim iz Srbije drugujete (i preko literature)?
Imam prijatelje u Beogradu i svijetu sa kojima sam uvijek u kontaktu, ali nema puno pisaca među njima.

Nakon objavljivanja priče Lik i djelo Alfonsa Kaudersa mnogo vam je značila podrška Davida Albaharija. Pružate li vi podršku, i kako, „onima što dolaze za nama“?
David mi je pružio podršku prije objavljivanja te priče, lijepim pismom, a onda ju je objavio u Antologiji najbolje jugoslovenske priče ’90. Trudim se da pomognem, ali u životu svakog mladog pisca važan je trenutak kad on ili ona shvati da je njihova priča/knjiga dobra i završena i ne zavisi od suda ostalih. Kad mi je David napisao to lijepo pisamce, ja sam već bio zadovoljan „Kaudersom“, znao sam da je dobra priča. Često me mladi pisci pitaju da im kažem šta mislim o njihovim djelima, ali ja to odbijam.

Kažete da ne možete bez knjiga. U čijoj literaturi (osim u sopstvenoj) trenutno boravite?
Pa ja ne čitam samo romane i priče. Zadnje što sam pročitao je Pamukov Snijeg, a prije toga sam čitao knjigu o istočnoevropskom fudbalu, a prije toga historijsku biografiju jednog britanskog policajca u Šangaju. A između čitam poeziju: Kits, Hardi, Larkin. Sad ću ponovo malo da čitam Šekspira.

Nacionalni identitet uvek se formira nasiljem. Opet, tvrdite da je Bosna (bila) zemlja dobrih ljudi. Pa, zašto je skliznula u, kako kaže Miljković, „nepotrebne istine i oduševljena klanja“?
Mene fascinira to što je, uprkos svemu, u Bosni ostalo dobrih ljudi. Rat na površinu iznosi ono najbolje i ono najgore u ljudima. Bosna je skliznula u rat zato što se našla u centru dobro planiranih vojnih i političkih operacija.

Nama se desilo nešto nepojmljivo, ljudi koji nisu verovali da će ikad otići do obližnje kasabe sada su prinuđeni da, u šokantnosti kultura, šetaju kontinentima dok su im „vlastita imena nepojmljiva, vlastiti identiteti nerazumljivi“... Da li vas ta tema i nakon knjige Nowhere man opseda?
Ne toliko. Sada me zanimaju asimilativne transformacije i konflikti sa Amerikom u čijem su centru imigranti.

Oštro zasecate poreklo naših mitova u sjajnoj priči Razmena lepih reči. Tu dajete sjajnu definiciju krvavih i opasnih mitomanija rekavši da je naš problem „što se previše uzbudimo zbog stvari koje nam se učine stvarnima“. Ima li se šta dodati?
Nacionalizam je patološka fantazija, situacija u kojima se najnestvarnije stvari čine mogućima, vizija svijeta u čijem smo centru mi. Meni su zanimljivi ti kolektivni mehanizmi izmaštavanja, ako ni zbog čega drugoga, a ono zbog kontrasta sa ličnim sistemima maste.

Na više mesta opisujete novonastale šumske države kao „tvorevine bandi imbecila“, „spektakularnu kombinacija zločinaca, nesposobnjakovića, budala i ratnih profitera, nekad sabranu u jednoj osobi“... Ima li nade za takve države?
Nade uvijek ima, ali treba na tome raditi. Odrastaju nove generacije, koje treba oteti od zločinačkih očeva.

Može li se i sme li se živeti „iza spuštenih trepavica“, u unutrašnjoj dijaspori, i da li je moguće žicom i heftalicom sastaviti ono Zaimovo jagnje uspomena kao u vašoj kolumni?
U situaciji ideologiziranog društva, nemoguće je održati ličnu autonomiju. Ali što je pritisak veći, to povlačenje izgleda neophodnije. Što sam stariji i što mi je teže gledati svjetske mesijanske zločince, to imam vise potrebe da se povučem u knjige. Znam, međutim, da se nema kuda pobjeći. A heftanje uspomena proizvodi priče.

Jozef Pronek uklješten je između dva sveta, suština mu se gubi u prevodu, seta nadjačava razum, njegov pasoš zagledaju kao neki „ljigavi pornić“, za mnoge je tek „manje od smeća“, šamaraju ga nerazumevanja, gazi u krhotinama identiteta... dovija se falsifikujući vlastitu prošlost...U vašoj priči Mljet dečak zamišlja da se može vratiti u prošlost da pridrži šešir koji mu je bura već smakla s glave. To je Jozefu i svima nama nemoguće. Pa šta nam preostaje?
Preostaje nam budućnost.

Predrag Ž. Vajagić

10.01.07

"Moj lični interes je da napišem sledeću knjigu", kaže Aleksandar Hemon, pisac formiran u preklapanjima raznorodnih značenja porekla i pripadnosti - između Sarajeva, u kome je rođen i Čikaga, u kome ostaje pošto se 1992. više nije mogao vratiti u grad čije je ubijanje tada upravo započelo. Hemon će sada pripadati i Parizu, u kome narednih godinu dana radi na novoj knjizi; pripada i Beogradu gde je nedavno objavljen prevod njegovog romana "Čovek niotkuda", u izdanju kuće Rende, a on tim povodom bio gost pred sam kraj 2006. Hemonovo poreklo danas se otkriva pre svega u njegovim knjigama, koje su čitane na dvadesetak svetskih jezika.
- O knjigama, svojim i knjigama koje volim, razmišljam kao o javnom prostoru koji definiše pisac, a u koji čitaoci slobodno stupaju. Književnost je, dakle, barem potencijalno, inherentno demokratska situacija. Ako ja napišem knjigu i onda ti dođeš i pričaš sa mnom iz nekog razloga, mi pričamo o tom pitanju kao autonomni pojedinci. Ni ja kao autor ne vladam tim prostorom, i naš razgovor nije uslovljen našim individualnim pripadnostima, ili našim međusobnim nacionalnim ili drugim mitološkim vezama. To je moj utopijski projekat, kaže Hemon u razgovoru za Danas.

Ko je savremeni čovek "niotkuda"? Dobitnik ili gubitnik?
- Pa ne zna se još. Različite su strategije suočavanja sa gubitkom oslonca u poreklu. Bilo da je prouzrokovana izbeglištvom ili je čisto ekonomska, emigracija dovodi do jedne vrlo zanimljive kulturološke situacije. Ljudi napuštaju svoj prethodni život i dolaze u novi, u kome se za njih otvara bezbroj novih mogućnosti, što za neke od njih može biti tragična priča. Mnogi emigranti koji su istrgnuti iz konteksta u kom su postojali, osećaju se izgubljenim, jer svi oni kodovi, kontakti, snovi i ambicije, odjednom postaju besmisleni i neobjašnjivi u novom kontekstu. Za Jozefa Proneka ("Čovek niotkuda") važna je činjenica rata, jer ne samo da je isteran iz onog što ga je konstituisalo kao ličnost, nego je njegov nekadašnji životni kontekst razoren i nema se gde vratiti. Sa druge strane, zid pred kojim se našao u Americi ne može da probije, ne uspeva da se integriše i ostaje u praznini između dva sveta.
Moje iskustvo je unekoliko drugačije. Slično Proneku, i ja sam istrgnut iz konteksta Sarajeva, ali ga nisam potpuno izgubio - još uvek pišem na svom maternjem jeziku, zadržao sam kontakte. Ali istovremeno sam dobio dodatni kontekst, dodatni jezik i dodatnu kulturu.
Ovo je svet migranata, svet ljudi koji idu s jednog na drugo mesto i prelaze mnoge prepreke, od viznih sistema do problema identiteta. Misim da je to najzanimljivija stvar za pisanje.

Ako je ovo svet migranata, da li to znači da je "čovek odnekud" u stvari fantazam?
- Mislim da jeste. Naravno, svako se negde rodio, s nekim odrastao, međutim, ona determinacija koja je ovde - na ovim prostorima - dominantna, da je tvoj primarni identitet nacionalni identitet, već je uveliko besmislica. To je moguće postići samo nasiljem. Bez obzira na to da li je u pitanju rat, ili je to nasilje države koja obučava i primorava svoje građane da se prvenstveno prepoznaju kao Srbi, Hrvati, Rusi, Francuzi... Nacionalni identitet se formira nasiljem. Nije stvar da se protiv toga treba boriti iz etičkih razloga, već mi se čini da je to nasilje već jasan simptom odumiranja. Globalizacija čini identitete nužno složenim, ne samo zbog migranata, medija, istih reklama za nemačko pivo na svim stranama sveta - nego zato što prodiru druge kulture. Monokulturni identiteti se osećaju ugroženim, reaguju nasilno, prema sebi i prema drugome. Pokušavaju se zatvoriti u sebe, raste ksenofobija...

Kako se ta vrsta nasilja odražava u tekstu?
- Meni su takve knjige dosadne. Priče o ljudima kroz čije se reči i dela otkriva zamišljeni karakter nacije, takve tekstove vidim kao izvesnu vrstu propagande. Njihovi autori kontrolišu tekst u ime viših ciljeva, jer se osećaju izabranim da predstavljaju svoju grupu, naciju, i spremni su na sve samo da bi izbegli činjenicu da je ovo komplikovan svet pun ljudi sa komplikovanim identitetima. Spremni su u stvari na dosadno pojednostavljivanje priče.

U našim, balkanskim zajednicama, i dalje nema dovoljno trpeljivosti za autonomne prostore, ni u politici, širem javnom diskursu, ali ni u književnosti?
- Mislim da ovde nacionalna kultura ne dozvoljava autonomne lične prostore. Ne znam kako je u Srbiji, ali u Bosni postoje tri konstitutivna naroda i ostali. Ja sam "ostali" - što znači da nikad ne mogu da postanem član predsedništva. Nije mi ni na kraj pameti, ali sa stanovišta ljudskih prava ja sam drugorazredni građanin. Ni nacionalna književnost ne dozvoljava autonomne prostore - zbog toga Kiš ovde još uvek ima problema, jer i dalje važi nalog "ili si s nama ili nisi s nama", i oko toga nema pregovora.

Ponekad se čini da je u osnovi nasilja, i onog državnog i onog u književnosti, zapravo strah od izlaska iz degradirajućeg statusa kolektivnih identiteta, koji ipak pruža bezbednost?
- Ja volim da mislim da identitet može da postoji kao zbir, kao niz životnih slojeva. Nije nužno odbaciti tradiciju, istoriju, porodicu, ali je potrebno poštovanje svih aspekata identiteta. Koncept nacionalnog identiteta zahteva ispunjavanje određenih uslova da biste stupili u naciju - ljudi moraju da budu heteroseksualni, moraju da imaju porodicu, da budu određene rase, vere... Ja verujem da je identitet suma - neka pripadanja su kolektivna, neka nisu stvar mog izbora u apsolutnom smislu, ali mnoga jesu stvar mog izbora.
Sa identitetom koji se iscrpljuje u naciji postoji lagodnost odsustva izbora, građani su već izabrani svojim rođenjem, i odriču se odgovornosti u korist nekog ko odlučuje šta je interes nacije. Ovde je to posebno teška slika jer su ljudi opterećeni preživljavanjem, i taj istočnoevropski balkanski pesimizam, koji zna da kaže "budimo bezbrižni dobro biti neće", otkriva duboko nepoverenje u državu i mogućnost da se stvari promene. Izmučeni fašisoidnim vladama, zločinima, pljačkom, ljudi se okreću sami sebi i država više nije nešto što možemo izgraditi zajednički, vođeni nekom odgovornom idejom koja traje duže od mesec-dva.

Osim sukoba među nacionalnim identitetima, balkanske zemlje u tranziciji suočene su sa novim tenzijama koje nosi globalizacija.
- Da, i kako mi se čini strategija je potpuno naopaka. Dok se rasprodaju resursi, narod se zamajava nacionalnom kulturom, proizvode se mitovi koji treba da nas kohezionišu jer ovo od čega živimo, pa to i nije tako važno, snaći ćemo se. I nikom ne pada na pamet da je u globalizovanoj ekonomiji potpuno svejedno da li ćeš kupiti koka-kolu u narodnoj nošnji i pevajući uz gusle u desetercu. To je lokalno zamajavanje, jer se operativna suverenost države ne obezbeđuje prebrojavanjem tuđih reči u jeziku.

Milica Jovanović

19.12.06

„Verovao sam da biti izgubljen znači nalaziti se u središnjim poglavljima sopstvenog bildungs romana, ali onda sam postao jako usamljen dok sam se uspinjao uz strmu, krševitu liticu samospoznaje. Neprestano sam čitao i razmišljao, razmišljao i čitao, i pio, ne bih li shvatio smisao života i ko je kriv za sve, a da, zapravo, nisam ni počeo da živim“, napisao je Aleksandar Hemon u romanu „Nowhere man“ koji je upravo objavila izdavačka kuća „Rende“. Prethodna knjiga („Pitanje Bruna“) ovog pisca rodom iz Sarajeva, koji već 15 godina živi u Americi i piše na engleskom, uvršćena je na liste najboljih knjiga prestižnih magazina „Njujork tajms“ i „Vašington post“.

Govoreći za „Blic“ o svom novom romanu, Aleksandar Hemon napominje da je sam naslov svojevrsna referenca na čuvenu pesmu „Bitlsa“: „Glavni junak Jozef Pronek, junak vredan čitaočeve ljubavi, što je veoma važno, mlad je čovek čiji se identitet raspadne kad napusti Sarajevo; sticajem ratnih okolnosti u Americi ostaje duže od planiranog, gleda na televiziji opsadu svog grada i bori se sa problemima identiteta koje donosi emigracija.“

Knjiga na preskoke prati taj proces, a kako roman odmiče, nacionalni identitet biva sve manje važan...
- Njemu nikada nije ni bio naročito važan. Nacionalni identitet je uvek drugima važniji. Kao što je bitniji drugima nego meni. Njegov je identitet bio organizovan njegovim vezama s ljudima u Sarajevu. I on je kao i svaki čovek deo neke mreže ljudi, i ta ga mreža definiše. To je zapravo identitet. A on je iz svoje mreže ispao i nije našao mesto u nekom drugom sistemu ljudskih veza. Čovek niotkuda.

Autobiografski momenat?
- Naši su životi paralelni, ali nisu isti. Delimo iskustva, recimo odrastanja i mladosti u Sarajevu, ali ja sam se malo bolje snašao od njega u onome što je dolazilo kasnije. Volim ga kao što se voli mlađi brat. Na neki način, blizanci smo koji nikad nisu na istom mestu u isto vreme.

U američkim prikazima kaže se i da je vaš roman studija o stanju savremenog čoveka danas?
- Mislim da danas nema više te univerzalnosti gde jedna knjiga može da priča o svima istovremeno. Njegovo iskustvo je posebno, drugačije od iskustva recimo čoveka njegove generacije koji je odrastao u udobnom američkom predgrađu.

Ima li i taj mladi američki čovek problem identiteta?
- Nema onakav kakav ima čovek odavde. Jer mladi Amer ne ispada iz svoje mreže niti se na njega vrši pritisak, tako čest na ovim prostorima, da se nacionalno identifikuje. Vidite, nacionalni identitet nužno i nasilno pojednostavljuje čoveka. Šta god da sam po nacionalnosti, ja sam najpre pisac, čovek određene generacije i urbanih kodeksa.

Nije li lični identitet važniji od nacionalnog?
- Svakako. Daleko važniji. Samo što on ne daje ustavna prava. Nacionalnost u nekoj državi garantuje građanska prava (a to može podrazumevati niz udobnosti) ljudima određene nacije, a drugima ne garantuje. No, to je druga i duga politička priča kojom se knjiga ne bavi previše.

Rekli ste de je jedan od najvažnijih momenata romana „Nowhere man“ emocionalna nit?
- To je ključ čitanja knjige. Roman nema jednostavnu narativnu putanja. Ono što ga organizuje, drži na okupu jeste lik Jozefa Proneka koji je vredan ljubavi. Emotivna veza s likom. Kao i u životu, čovek se da voleti i kad ima mane. Ljubav uvek pretpostavlja sposobnost da se oprosti. Niko nije savršen. I to nesavršenstvo je plodno tlo umetnosti i književnosti.

Kako vam danas deluje taj bivši jugoslovenski prostor?
- Sad različite zemlje imaju različite sudbine. Bosna, Hrvatska, Srbija, Slovenija... sad i Crna Gora. Sve se to razdvaja. Govorimo jednim jezikom. S druge strane, to su međusobna inostranstva, drugačije stvari se dešavaju, različite su istorijske putanje, pa se dođe u situaciju dubokog nerazumevanja iako se isti jezik govori.

Tatjana Nježić

11.12.06

ŽIVOTNA priča Aleksandra Hemona mogla bi se pretočiti u filmsku: odrastao u Bosni, kao novinar putuje u SAD na turneju dobre volje, koju organizuje američka vlada. U Čikago dolazi baš u trenutku kada počinje opsada Sarajeva. Ostaje tamo. Ženi se Amerikankom. Dopunjuje svoje znanje engleskog jezika podvlačeći reči u "Loliti". Posle tri godine, objavljuje prvu kratku priču na engleskom. Zatim, i zbirku priča "Pitanje Bruna", koja postaje uspešno američko književno čedo. Ubrzo, ovo delo izlazi i u Engleskoj, Holandiji, Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Švedskoj, Norveškoj, Finskoj, Danskoj, Španiji, Portugalu, Brazilu i Grčkoj.
Hemon je ovih dana u Beogradu, zbog predstavljanja novog romana "Čovek niotkuda", koji je na srpskom objavilo "Rende". Doputovao je iz Pariza, gde će, inače, boraviti do narednog leta. U grad svetlosti odvela ga je inspiracija. Boravak u novoj sredini trebalo bi da mu pomogne da završi novu knjigu. Ali, i da nauči francuski jezik. Ipak, obećava, da nas, ovoga puta, neće iznenaditi knjigom napisanom na francuskom. Čikago mu nedostaje, kaže, na vrlo sličan način na koji mu je nedostajalo Sarajevo.

Ko je Aleksandar Hemon? Bosanac, Amerikanac, nomad...?
- Pisac sa više identiteta, ima bolje izglede da bude sam pisac. Zato volim da naslažem gomilu svojih identiteta - kaže Hemon. - Nema to nikakve veze sa ideologijom. Moj život je komplikovan. U dodiru sam sa mnogo različitih kultura, ne samo nacionalnih, već, generacijskih. I jezičkih.

Da li ste odlučili da pišete na engleskom, da biste bili jedan od retkih koji o ratu u BiH i sudbinama tamošnjih ljudi govori Amerikancima na drugačiji "neamerički" način?
- O ratu treba da govori istorija. To što je moja situacija uvezana sa kolektivnim iskustvom, deo je neke jave. Ali, moja slika je individualna. Nikoga ne predstavljam... Novinar treba da govori istinu o životu. Istoričari treba da govore istinu, političari, takođe. Pisac može da mašta.

Zašto za sebe kažete da ste slučajni izbeglica?
- To je strašna trauma. Teško je objasniti je nekome ko to nije doživeo. Emigracija je sama po sebi teška, a kamo li izbeglištvo! Mnogi su završili u Americi, ne znajući jezik, ne znajući kako se živi u hiljade milja betona... Nesnalaženje. Praznina. Bol. Nenadoknadiv, čak i ako je novi život dobar. Ostaje osećaj da niste otišli svojom voljom. Kao da vas je neko izbacio iz sopstvenog života. Ostaje strah da bi to moglo da se ponovi.

Da li je tako nastao i vaš junak Jozef Pronek, izbeglica iz Bosne koji luta po Americi u potrazi za životom koji bi mogao da nazove svojim?
- Osećaj da je čovek podeljena ličnost, po definiciji je trauma. Pronek bi mogao da bude ja, ali dupli ja. On nije moj alter ego, nego neko ko je deo mene, ali nije ja. U tom smislu on nije moja, nego sam ja njegova senka.

Koliko vam je to što pišete na engleskom jeziku, a ne tema kojom se bavite, pomoglo da se izdvojite od ostalih naših pisaca koji su potražili svoje mesto u Americi?
- Verovatno je to što pišem na engleskom dosta uticalo. Mislim da oni na isti način gledaju moje knjige, kao i neke koje su napisali rođeni Amerikanci, a govore o razvodu u američkom predgrađu. Ipak, moje knjige su daleko od američkih bestselera. Jer, ne možeš da ih nosiš na plažu.

Godi li Vam što vas i po poetici porede sa Nabokovim i Konradom, koji su, takođe, "zamenili" jezik?
- Smeta mi to nepoštovanje prema Nabokovu. Nabokov je napisao 40 knjiga, od kojih dvadesetak na ruskom jeziku. Treba da napišem 40 knjiga na bilo kojem jeziku, da bih uopšte bio uporediv sa Nabokovim. Volim Nabokova. On je divan pisac i godi mi to poređenje. Džozefa Konrada ne volim kao pisca. Njegov engleski je tvrd. Nabovkov se igra jezikom, zabavlja se, dok je Konrad vrlo suv. Konrada čitam kako bih se sa njim prepirao, a Nabokova da bih uživao.

AMERIČKI SAN

- POŠTO sam u Parizu, mislim da sam ostvario san svakog američkog pisca. Živim u centru koji vrvi od knjižara. Stalno se tu motaju mladi ljudi, valjda misle da će tako lakše postati pisci... U njihovim godinama, želeo sam da budem rok zvezda, ali sam u neko doba shvatio da je književnost najbolja intelektualna i emotivna aktivnost. Kad čitaš i pišeš, sam si sa svojim mislima. Sklon sam tome.

D. MATOVIĆ

07.12.06

Aleksandar Hemon (Sarajevo, 1964), uz Semezdina Mehmedinovića, najpoznatiji je i najtraženiji bosanskohercegovački pisac u Americi i Evropi. Od 1992. godine Hemon živi u Čikagu, a od 1995. piše na engleskom. Njegove knjige „Pitanje Bruna” i „Čovjek niotkud” prevedene su na više od dvadeset jezika. Jedan kritičar u „Njujork tajmsu” odlično je okarakterisao Hemonovu prozu: „Savršeno, odvažno, smešno, raskošno”.

Hemon je dobitnik prestižne američke stipendije Mek Artur. Suprotno uvreženim zamišljanjima kako pisac, uglavnom, ume da radi samo sa olovkom u ruci, Hemon je dugo godina radio raznorazne poslove, a zna i borilačke veštine, i rado igra fudbal.

INTERVJU
Poznato je da Vaša ljubav prema književnosti potiče od roditelja. Kako je teklo dalje razvijanje te ljubavi?
– Moj otac je pričalac priča, a majka je čitač. Povrh toga, nekako su otkrili da me čitanje pripitomljava, pa su, recimo, uvek kad smo išli u goste nosili knjigu ili „Politikin zabavnik”. Inače, ja bih se verao po stalažama ili ložio toalet papir u kupatilu. A jednom, kad se naučiš i zavoliš da budeš sam sa knjigom, onda je to vrsta zavisnosti. Jednom sam na nekom aerodromu, a onda u avionu, morao da provedem čitav dan bez knjige, i umalo nisam dobio slom živaca – osećao sam fizički bol od dosade i besmisla.

Otvoreno ste govorili o svojim počecima u Americi, gde Vas je rat u Bosni zatekao na studijskom boravku. Vaš put do magistrata i doktorata tekao je kroz razne poslove, uključujući one u prodavnici sendviča. Skupljali ste i dobrotvorne priloge za Greenpeace, idući od vrata do vrata i razgovarajući sa više od pet hiljada ljudi, predavali emigrantima, bili kurir na biciklu... Kakvu ste Ameriku upoznali kroz sve te poslove?
– Amerika je slojevita, složena zemlja, i to sam naučio kroz sve te poslove. Vrlo je lako praviti generalizacije o Americi i njenim ljudima na osnovu televizije, filmova i gluposti i zločina koje čini američka vlada. Kroz sva ta iskustva upoznao sam američki kapitalizam koji brutalno eksploatiše i dehumanizuje svoje građane, ali sam upoznao i te građane – i ja sam jedan od njih – koji se svemu tome odupiru na različite načine, bilo kroz politički aktivizam, bilo kroz dostojanstveni profesionalizam i ljudsku odgovornost. I, naučio sam da su imigranti na izvestan način srce Amerike.

Kakva se proza piše u Americi? Koga biste izdvojili kao vrednog pažnje?
– U Americi se objavljuje blizu 50.000 književnih naslova godišnje, od kojih se oko 400 prikazuje u, recimo, „Njujork tajmsu”. Što će reći da veliki deo tih knjiga munjevito nestane bez traga. Ali, to isto znači da se piše svakojaka proza. Mene zanimaju pisci koji ne dolaze iz jezičkog i kulturnog mejnstrima, što često znači pisci kojima engleski nije maternji ili jedini jezik.

U Bosni i Hercegovini se mnogo govori o angažovanosti pisca. Kako biste to objasnili?
– To bih objasnio time što je Radovan Karadžić, ratni zločinac, samozvani pesnik, bivši aktivni član Udruženja pisaca Bosne i Hercegovine. Pisci koji se ne bave klanjem i silovanjem neizbežno se pitaju šta to oni mogu da urade svojim pisanjem, kako se književnost može suprotstaviti genocidu i zločinu.

Jednom prilikom ste izjavili: „Kao profesionalni pisac mogu biti most između različitih kultura, dok bih kao nacionalni književnik bio samo taraba”. Zašto?
– Taraba u sarajevskom slengu znači bezveznjaković. Mnoge Sarajlije i Bosanci navijaju za mene, kako u zemlji tako i u svetu, vole da čitaju moja pisanija. Nacionalisti se nešto ne bave mnome, delom zato što sam ja „ostali” te tako nevažan i bezazlen, a delom zato što ne zavisim od njihovog prijateljstva i finansijske podrške.

U knjizi „Čovjek niotkud” tematizirate prošlost, nostalgiju, sećanje, uspomene, suočavanje pojedinca sa vremenom. Šta je prema Vašem mišljenju najbitnije u tom procesu?
– Najbitnije je da se premosti jaz između prošlog i sadašnjeg života kako bismo mogli pregurati budućnost.

Gost Beograda

Povodom srpskog izdanja knjige „Nowhere Man” Aleksandra Hemona, koju je objavila izdavačka kuća „Rende” iz Beograda, u organizaciji Narodne biblioteke Srbije i izdavača Hemon će biti gost Beograda na književnoj večeri, zakazanoj za subotu, 9. decembra, u 19 sati. Razgovor sa piscem vodiće Jelena Kikić, a posle razgovora će biti prikazan dokumentarni film iz produkcije B92 „Sarajevo ljubavi moja - U potrazi za Inelom Nogić”, u režiji Petra Ilića Ćirila.

Hemon će u ponedeljak, 11. decembra, u 19.00 govoriti u okviru ciklusa „Šta čini dobru knjigu?”, a sat kasnije, u 20.00, o problemu identiteta u prozi Aleksandra Hemona govoriće: Sreten Ugričić, Saša Ćirić, Saša Ilić, Aleksandar Bošković i autor. Razgovor vodi Svetlana Gavrilović.

Svetlana Tomić

29.05.07

Vavilon

U pokušaju brzog i jednostavnog svrstavanja Aleksandra Hemona i njegovog romana Nowhere man, u konkretni kulturološki okvir, svaki tumač momentalno nailazi na izvestan broj prepreka. Hemon je Sarajlija, koji je igrom okrutnih i poznatih okolnosti, postao američki pisac. Zato i njegov roman, inicijalno napisan na engleskom jeziku, danas čitamo kao prevodnu književnost.
Naslov romana, je pak, ostao nepreveden, verovatno i stoga što na taj način jasnije asocira na poznatu pesmu Bitlsa što, za recepciju samog romana, ima izvesnog značaja. Ipak, srpski prevod, Čovek niotkuda, daleko bolje bi uputio domaćeg čitaoca na spregu značenjskih i biografskih momenata Jozefa Proneka, književnog lika i Aleksandra Hemona, autora.
Gubitak nacionalnog identiteta i pokušaji da se stvarni, lični identitet nanova izgradi, tegobni su, ali i očekivani okvir, kako privatne biografije samog Hemona, tako i teme njegove književnosti. Nacionalni identitet se, pre svega ispoljava u jeziku i odluka da se od njega odustane i prihvati novi jezički identitet, za pisca je jedna od gotovo nepremostivih prepreka i retki su oni koji se odlučuju na takav korak. Ali istovremeno, to je i jedan od razloga zbog kojih Hemon, stičući u jeziku novi identitet, a suštinski ne napuštajući onaj oličen u sopstvenoj biografiji Sarajlije-emigranta, biva gotovo momentalno poredjen sa Konradom i Nabokovim i doživljava izuzetan uspeh na američkom, ali i na književnom tržištu širom sveta. Preveden na, preko dvadeset svetskih jezika uključujući tu i srpski, Hemon doživljava da sa samo dve knjige, zbirka priča Pitanje Bruna (The Question of Bruno) i roman Nowhere man, bude jedan od retkih pisaca čije ime spominju vodeći američki, ali i svetski književni kritičari. Korektan prevod Srbislava Jeličića, ipak, ne može da nam dočara sve prednosti Hemona koji piše na engleskom. Takodje, on ni ne pokušava da se približi mogućoj verziji romana koji podrazumeva sarajevsku ijekavicu i i tipičan sleng iako je čitalac gotovo nesvesno učitava. Zato je Čovek niotkuda možda, svojom temom isuviše blizak domaćem čitaocu koji se i sam neprekidno sudara sa sopstvenim problemima identiteta, a istovremeno dalek u temi gubljenja predjašnjeg nacionalnog identita savršeno oličenog u jezički neodredjenom i suvom prevodu kome su oduzeti sve osobenosti i koloriti lokalnog prepoznavanja. Tipičan lokalni izraz „izdušena lopta“, na engleskom postaje „lopta bez duše“ izraz bremenit značenjima, a na ekavskom srpskom, samo banalno – „izduvana lopta“. Očigledno, dok su američki čitaoci na dobitku, domaći su na gubitku.
Uprkos tome, Aleksandar Hemon je pisac na koga se jednostavno mora skrenuti pažnja ovdašnjoj kulturi, i to ne samo stoga što nas se njegove knjige i te kako tiču, već i zato što je naš kulturni model često sklon da zanemaruje i potcenjuje objektivne uspehe stvaralaca poteklih sa ovih prostora. A to je nešto što sebi, kao suštinski mala kultura, nikako ne smemo da dopustimo.

Jasmina Vrbavac

05.04.07 NIN

Ima, zaista, nečega simptomatičnog u činjenici da je prvi roman sarajevskog Amerikanca, ili američkog Sarajlije, Aleksandra Hemona na srpski preveden s engleskoga jezika, na kojem je i napisan, budući da je ovaj prozaista, veoma cenjen s druge strane Velike bare, u međuvremenu s maternjeg prešao na jezik nove domovine kao podesno oruđe za svoj spisateljski dar.
Sintagma “u međuvremenu” odnosi se, pri tom, na interval od 1992. godine naovamo, obeležen početkom bosanskog rata i autorove kulturno-iseljeničke pustolovine koja, zahvaljujući meteorskom uspehu prve pripovedne zbirke (Question od Bruno, 2000) i ove knjige, već pomalo počinje da podseća na ostvarenje famoznog američkog sna. Tako je, blagom ironijom sudbine, moglo bi se reći, romanopisac u izvesnom smislu profitirao na račun nevesele sudbine svojih junaka, u nekim važnim tačkama neodoljivo slične onome što bi i njemu samome jednim delom moglo da se upiše u životni saldo. Otuda je priča o Hemonovom romanu neizbežno i priča o svojevrsnom paradoksu savremene kulture, gotovo uvek “slabe” na umetnikov lični dosije u spoju sa sindromom kolektivnih političkih drama i po pravilu kadre da od toga napravi kulturni proizvod prve vrste.
Aleksandar Hemon u potpunosti je, čini se, bio svestan ovog fenomena, pa je svoju višestruko ukrštenu povest o gubljenju, preispitivanju i ponovnom oblikovanju personalnih i kolektivnih identiteta, u hronološkom razmaku od celog stoleća i globalnom prostornom rasponu od Bosne i Ukrajine, preko Šangaja i Japana, pa sve do SAD, ispisao kao naraciju koja zapravo ne problematizuje, već uglavnom inventivno i živopisno aktuelizuje neka opšta mesta savremene beletristike s istom tematikom u osnovi. Obeležen raspoznatljivom postistorijskom samosvešću o nestabilnosti ideoloških konstrukcija, opsesivno ponavljajućim predačkim sećanjima i autodestruktivnim sindromom ličnosti bez čvrstog postojanja, njegov središnji junak Jozef Pronek stoga pre liči na nekog polurođaka ovovremenskih Kunderinih ili Velikićevih junaka nego, recimo, na Muzilovog sofistikovanog ranomodernističkog čoveka bez svojstava, povijenog pod težinom sopstvenog osobenjaštva i intelektualne složenosti.
I Hemonov “čovek niodakle”, doduše, stalno ponavlja mantru o svojoj “komplikovanosti”, ali ona služi skoro isključivo kao dosetka za brzo objašnjenje etničko-nacionalne pomešanosti u površno obaveštenom socijalnom miljeu Novog sveta. U istu svrhu napravljena je, po svoj prilici, i naslovna asocijacija na poznatu numeru slavnih “Buba iz Liverpula”, koja svoju komunikativnu “prozirnost” i upotrebljivost zadržava čak i nakon relativizujućeg komentara o “tugaljivosti” kulturnog sadržaja koji nude njihovi tekstovi. Pre transparentan nego kompleksan u značenju konceptualne nesvodivosti, Jozef Pronek je, dakle, u stvari uzoran i simbolički višestruko upotrebljiv (anti)junak našeg doba, svojom unutrašnjom rastočenošću i nesabirljivošću kao stvoren za efektno-utopijsku želju da postane neko drugi, odnosno da bude “više osoba odjednom”, što roman na izvestan način i realizuje, empatijski umnožavajući autoprojektivna stanja, ali i junake problematičnih identiteta, sve zajedno međusobno povezane s nekoliko tipskih pripovednih kopči.
Dve najučestalije od njih, označive kao “uljez koji rije u grudima” i “sve ovo je možda samo san”, odnosno “život je negde drugde”, isuviše su kulturološki raspoznatljive da ne bi bile čitljive na način koji fragmentarizovanim životnim pričama i ispričanim životima, po svemu sudeći, treba da donese sugestiju istovetnosti i makar provizorne celovitosti. Zato se Nowhere Man u krajnjoj liniji može pratiti i kao roman koji se temi stranstvovanja opire čežnjom za prisnošću kao sveprisutnom figurom spisateljskog angažmana. Po svemu sudeći, to znači da je autor bio nešto popustljiviji prema sopstvenoj nostalgičnoj želji nego prema svojim zamišljenim junacima, dopuštajući joj da se ispolji baš u simboličkom ogledanju i ulančavanju njihovih beznadežno usamljenih i nepopravljivo promašenih egzistencija. Odgovor na pitanje jesu li time svoje zadovoljenje dobili i čitaoci ovog sasvim aktuelnog romana zavisi od toga šta im je zaista važno u činu čitanja – želja da osete (sve)ljudsko razumevanje i bar malo utažujuće topline oko srca ili pak potreba da književnost doživljavaju kao povlašćeni, brisani prostor na kojem trezvenost i uteha obično nemaju istu težinu i značenje kao i u životu.

Tihomir Brajović