Aleksandar Hemon je rođen u Sarajevu 1964. godine. Posle studija književnosti na Sarajevskom univerzitetu, 1992. godine odlazi u Čikago. 1995. godine počinje da piše na engleskom jeziku, a njegova prva zbirka priča pod nazivom Question of Bruno (Pitanje Bruna) izlazi 2000. godine. Ova knjiga uvrštena je u liste najboljih knjiga te godine u magazinima Njujork Tajms, Eskvajer, Vilidž Vojs, Vašington post, a časopis Los Anđeles Tajms proglašava je knjigom godine
Njegova druga knjiga, roman Nowhere Man, koja dokazuje da uspeh njegovog književnog debija nije bio slučajnost, izlazi 2002. godine. Zbog uspeha koji je postigao pišući na engleskom jeziku, Hemona često porede s Džozefom Konradom i Vladimirom Nabokovim.
KAKO SAM POSATO PROFESIONALNI PISAC
Aleksandar Hemon
E ovako je bilo: Krajem januara 1992, oti sao sam u Ameriku na tromjesecno puto vanje, po pozivu Americkog kulturnog centra, zbog mog knjizevno-novinarskog rada. Te sam ja putovao po Americi i Kanadi, da bi dosao u Chicago da posjetim jarana kojeg sam upoznao prethodne godine u Ukrajini. Trebao sam letjeti nazad u Sarajevo 1. maja 1992. i nikad nisam odletio. Vrlo brzo sam shvatio da cu ovdje morati ostati dugo, ako ne i zauvijek, i da ako hocu da pisem, moram da se osposobim da pisem na engleskom. Te sam sebi dao rok od pet godina da budem u stanju da napisem pricu koja se moze objaviti ovdje. Prihvatio manijackog citanja i listanja rijeci za kojima sam onda tragao po rjecniku, da bih ih sutradan zaboravio, i onda sve ispocetka.
Odluka da promijenim jezik nije bila laka, posto sam ja odrastao s uvjerenjem da je pisceva sudbina njegov jezik - da se pisac rodi, zivi i umre u svom maternjem jeziku - pri cemu je jezik, naravno, apsolutni izraz maternje kulture i naroda koji se u toj kulturi prepoznaje. Pisac je tako knjizevnik: zaduzen za proizvodnju nacionalne kulture i knjizevnosti, za ocuvanje cistoce jezika te tako nacionalnog bica koje taj jezik direktno izrazava. Otud knjizevnici imaju privilegovani polozaj u nacionalnoj kulturi - jednom knjizevnik, vazda knjizevnik i cesto clan akademije - koji ne zavisi od citalastva ili trzista. Knjizevnici su odgovorni jedino svojoj nacionalnoj knjizevnosti, koja se sastoji od panteona knjizevnika ciju tradiciju on (skoro nikad ona, posto je nacija muska rabota) svjesno i savjesno nastavlja. Da li je knjizevnik dovoljno vrijedan da pripada nacionalnoj kulturi (nakon sto ispuni biolosko-genetske uslove) odlucuje porota koja se sastoji od kriticara, a cesto i politicara, koji nekako imaju mandat svog naroda da odluce sta valja a sta ne valja. Tako je knjizevnik funkcija u specificnom kulturnom sistemu, cak i ako je disident. U Titino doba, knjizevnici su imali vrlo slicnu funkciju, s tim sto su nacionalne kulture bile pod kisobranom "jugoslovenske" kulture. Sistem nagradjivanja i kaznjavanja bio je prakticno isti. Dobrica Cosic je dobar primjer pisca koji je glatko presao iz jednog u drugi sistem.
Moja nevolja je bila to sto mi je bilo tesko zamisliti bilo kakav drugaciji oblik knjizevnog postojanja osim nacionalnog, utemeljenog u maternjem jeziku. Ali onda se taj kulturni model poceo raspadati u mojoj glavi, kako zbog cinjenice da je moje iskustvo ovdje bilo usko vezano za engleski jezik, tako i zbog cinjenice da je za mene pripadanje bilo kakvoj nacionalnoj knjizevnosti sa ratom postalo potpuno eticki i etnicki nemoguce. Trebalo mi je tri godine da napisem prvu pricu na engleskom i to je bila prica The Sorge Spy Ring (Sorgeov spijunski krug), koju su Dani objavili kao separat u decembru 1995.
Zatim sam napisao seriju prica, sve na engleskom, koje su bile objavljivane u manjim, ali relativno uglednim casopisima, da bih nakon objavljivanja price Islands (Mljet) dobio poziv od agentice Nicole Aragi, koja je htjela da me predstavlja. Vecina agenata ne zeli da devera sa kratkim pricama - svi se furaju na romane - pa sam ja bio sumnjicav prema Nicole. Ali ona predstavlja nekoliko uspjesnih pisaca kratkih prica i uopste je odlicna osoba, te sam ja postao njen klijent. U tom trenutku sam imao samo dvije trecine knjige (sedam prica), pa smo odlucili da sacekamo da kompletiram knjigu, prije nego sto se knjiga ponudi izdavacima. Zadnju pricu sam kompletirao u augustu ove godine, nakon cega je tu pricu - u vrlo skracenom i pojednostavljenom obliku - objavio New Yorker. Istovremeno, rukopis knjige - pod naslovom The Question of Bruno (Pitanje Bruna) - poslan je izdavacima u Americi i Evropi, i njihov interes je bio spektakularan, pri cemu nije odmoglo ni to sto je moja prica Islands uvrstena u antologiju najboljih americkih prica 1999.
Krajnji rezultat je vrlo povoljan: knjiga The Question of Bruno ce biti objavljena u Americi, Engleskoj, Holandiji, Francuskoj, Njemackoj, Italiji, Svedskoj, Norveskoj, Finskoj, Danskoj, Spaniji (na spanskom i katalonskom), Portugalu, Brazilu i Grckoj. Predujmi od ovih ugovora - nakon sto se odbiju procenti agentici (15-20%) i porezi, i nakon sto se otplate dugovi - ucinice zivot moj i moje supruge na barem neko vrijeme vrlo udobnim, ali daleko od bogataskog. Ja sam zapravo dobio posao koji sam uvijek zelio, sa godisnjim prihodom mladog pametnog inzinjera, i sa obavezama koje nisu obaveze nacionalnog knjizevnika nego profesionalnog pisca: moram aktivno da ucestvujem u promociji knjige koja se za citalastvo nadmece sa ostalim knjigama, imam rok do kojeg moram da napisem drugu knjigu i ta knjiga mora biti prihvacena od strane izdavaca. Nakon dvije knjige, svi ugovori se moraju ponovo ispregovarati, tako da objavljivanje vise od dvije knjige nije nicim garantovano i ocigledno zavisi od uspjeha prve dvije. Buduci da nemam nikakvu funkciju u americkoj, a bogami ni bosanskoj, nacionalnoj knjizevnosti - zato sto pisem na nematernjem jeziku, te sam, misle neki, stranac u obje kulture - necu imati privilegije nacionalno priznatog pisca, nekoga ko izrazava americka osjecanja ili bosansku dusu, nece me pozivati na partijske kongrese, necu biti savjetnik predsjedniku, necu ucestvovati u pisanju pravopisa naseg jezika, necu se opijati u Udruzenju pisaca i halucinirati o buducnosti "nase" kulture, necu svako malo ici u ruralne krajeve da se napijem na izvoru narodne mudrosti.
Moja pozicija, tako, nije definisana nacionalnim kulturnim sistemima, koji vole da imaju cvrste i nepremostive granice. Ja sam izmedju kultura, sto nije prazan prostor, nego prostor preklapanja, gdje se desavaju cudne i nepredvidive stvari, gdje se mijesaju udaljena iskustva i stvaraju novi, fluidniji identiteti. Moja odgovornost nije odgovornost nacionalnog knjizevnika, nego odgovornost javne licnosti koja ucestvuje u demokratskoj, nehijerarhijskoj razmjeni misljenja i informacija. Prostor te razmjene je globalan i ukljucuje kako bosansku tako i americku javnost. Kao profesionalni pisac mogu biti most izmedju razlicitih kultura, dok bi kao nacionalni knjizevnik bio samo taraba.
16.06.14
Odbrana lične zone
ALEKSANDAR HEMON
U Srbiji ili Hrvatskoj, lični identitet inferioran je u odnosu na nacionalni identitet. Glasa se za liste, a ne za pojedince
Gost prve večeri ovogodišnjeg festivala „Krokodil”, šestog po redu, bio je Aleksandar Hemon, bosanskohercegovački pisac koji živi u Americi. Hemon je čitao prozni esej iz svog novog dela ispovedne proze „Knjiga mojih života”, koja je objavljena u BiH, a uskoro će biti štampana i u Srbiji. Aleksandar Hemon odrastao je u Sarajevu, koje je napustio januara 1992. godine. Njegov roman „Projekat Lazarus” ušao je u uži izbor za najvišu nacionalnu američku književnu nagradu, kao i priznanje kritike. Hemon je bio dobitnik Gugenhajmove stipendije, a dobio je nagradu „Hartlend”, koju dodeljuje „Čikago tribjun”. Kolumne objavljuje u „Njujork tajmsu”, „Njujorkeru”, „Eskvajeru”, sarajevskom magazinu „BH dani”.
Kada ste počeli da pišete na engleskom jeziku da li je to bio i trenutak prevrednovanja vašeg dotadašnjeg iskustva?
Bilo je to više vezano za činjenicu da ću ostati da živim u Americi. Počeo sam da pišem na engleskom u doba rata u Bosni i Hercegovini i tada mi se činilo da ću morati da izaberem između maternjeg jezika i engleskog. Međutim, nastavio sam da pišem na oba jezika. Prevrednovanje je bilo ostvareno u jeziku, ali je bilo vezano i za veliku traumu koja je zadesila Bosnu. Ta trauma nas je primorala da iznova vrednujemo mnoge stvari, počev od prijateljstava, preko odnosa prema književnosti, do vlastite odgovornosti.
Na Balkanu su jezik i identitet stvar etničke pripadnosti, stari povod za sukobe?
Deljenje srpskohrvatskog ili hrvatskosrpskog posledica je političkog raskola. Taj jezik bio je instrument građenja zajedništva, bratstva i jedinstva, ali svi mi koji smo ga učili u školama govorili smo srpskohrvatski i lokalne dijalekte. U dijaspori, ako upoznam nekoga za koga ne znam koji su mu ideološki ili politički stavovi, ili kako je preživeo ratove na tlu bivše Jugoslavije, obično kažem – naš jezik, da bismo ostvarili komunikaciju. Višejezičnost ne umanjuje autentičnost identiteta.
Kako proširiti granice shvatanja ljudskog identiteta tamo gde postoje stereotipi?
Obrazovanjem koje nije zasnovano na principu nacionalnog, već ličnog suvereniteta. U Srbiji ili Hrvatskoj, lični identitet inferioran je u odnosu na nacionalni identitet. Međutim, demokratija je zasnovana na principu ličnog suvereniteta. Ovde se glasa za liste, a ne za pojedince, nema pojedinačnih političkih programa.
Jedno od ključnih pitanja vaše proze, kao i kolumni koje pišete, jeste moralni kontinuitet, problem sećanja?
Stabilno društvo, u kojem se vrednuje lični suverenitet, omogućava nam da svoj život organizujemo oko nečega što je možda iluzija, ali što može da postane stvarnost. To je iluzija moralnog, etičkog i psihološkog kontinuiteta. Generacija mojih roditelja je jugonostalgična, ne zbog ideologije, već zbog toga što su živeli nekih pedesetak godina u situaciji između ratova, u kojoj je takav kontinuitet bio moguć. Tada se smatralo da kada nešto gradiš – postaješ ljudsko biće. Onda je takav kontinuitet od nekoliko decenija bio razbijen ratom, što je dovelo do toga da neki pošteni i dobri ljudi postanu zločinci. Moja je ideja da budu izbegnute okolnosti koje omogućavaju ljudima da se preokrenu. Ako smo dobri ljudi sada, da nastavimo da budemo dobri dokle god možemo. Da sam bio u ratu, ne znam šta bih radio, volim da mislim da bih bio dobar.
Odbrana lične zone u odnosu na kolektivno je, takođe, vaša tema?
Volim da mislim da delujem u tradiciji književnosti kojoj je pripadao i Danilo Kiš, tradiciji svetske književnosti koja omogućava pričanje pripovesti o drugim ljudima.
O ratnom stradanju Sarajeva slušali ste iz Čikaga. Kako sada vidite svoj rodni grad?
U Sarajevu je uvek bolja situacija nego u drugim delovima Bosne i Hercegovine. Tako je bilo i pre poplava. U Sarajevo se ne vraćam da bih se susreo sa prvom mladošću, to sam prevazišao, već da bih video realni grad u kojem ima i ružnih stvari. Zanima me šta će biti sa svim tim, iz lične, moralne i ljudske odgovornosti. I zbog činjenice što sam dobrim delom formiran kao čovek i kao pisac u kontekstu Sarajeva i Bosne i Hercegovine.
Pišete i o etičkom jazu između ljudi koji su na vlasti i običnih ljudi u BiH. Da li to može da se kaže i vašu drugu domovinu, za Ameriku?
Mislim da ljudi imaju dobre i loše potencijale kada se rode. U stabilnom društvu, koje se brine o svojim građanima, ustaljuju se te dobre ljudske osobine. Moje iskustvo sa Bosnom i Hercegovinom govori o tome da uprkos ratu ima puno dobrih ljudi koji nikako da ostvare potencijale svoje dobrote. U Americi su raskoli više klasni, a ne etno-nacionalni. Ono što u Americi postoji delom je propaganda, a delom neophodna utopija, zamišljanje države kao prostora u kojem svi imaju pravo da ostvare svoje mogućnosti. Realno to nije uvek tako. Ali postoji ideja kojoj možemo da se okrenemo.
Izneli ste i paradoks da ti dobri ljudi u Bosni glasaju za zločince kako bi sačuvali sopstvenu dobrotu?
To je paradoks ograničenog društva: ljudi štite svoje autonomne zone. Moji prijatelji u Sarajevu, koji se bave kreativnim poslovima operišu u ograđenim zonama. Izvan toga se pribojavaju. To je vrlo različito od situacije u nekoj demokratiji gde je kompletno društvo jedna zona. Gde postoji kompromis, i gde se uprkos političkim razlikama gradi zajednički interes. Društvo koje funkcioniše na osnovu autonomnih zona, gubi javni prostor, u njemu opada kvalitet štampe, uobičajene su svađe i govor mržnje.
Igrate fudbal, pišete o fudbalu kao o nečemu što je i više od igre, za koga ćete navijati na ovom Svetskom prvenstvu?
I fudbal može da se definiše kao javni prostor. Uđemo u njega i poštujemo druge lične suverenitete, delujemo ka zajedničkom interesu. Igramo da bismo se družili i da bismo se opet vratili na teren. To se uklapa u način na koji razmišljam o svim stvarima koje volim. Navijaću za BiH, mada mi je draga i reprezentacija Urugvaja.
----------------------------------------------
Princip je bio komplikovana ličnost
Ličnost Gavrila Principa je „lakmus papir” za sve koji razmišljaju o Prvom svetskom ratu. Kako ga vi vidite?
Svestan sam simboličke vrednosti Principa, pregovora i sukoba vezanih za njegovo ime. Gavrilo Princip bio je komplikovana ličnost, mladić koji je imao pozitivni, revolucionarni, zanos. Ali to ne znači da istovremeno nije bio i ubica. Mislim da je delimično bio tako motivisan, a delom manipulacijama tajnih službi. Nije bio u situaciji da donosi ispravne etičke, političke i istorijske odluke. Sa ove distance vidimo ga kao simbol. U kontekstu ove naše priče, njegov je lični suverenitet eliminisan. Meni je kao piscu mnogo zanimljivija ta zbunjena i složena ličnost mladića koji nije znao tačno šta radi. Ne moram da zaključim šta je on to bio, zanimljivije mi je da razmišljam šta je mogao da bude.
Marina Vulićević
15.07.12 Blic
Pitanje Bruna - Aleksandar Hemon
OVO JE ZBIRKA PRIČA bez sumnje najuspešnijeg pisca sa ovih prostora koji je, usled više sile, maternji jezik zamenio engleskim i postigao toliki književni uspeh u Americi da ga čak porede sa Konradom i Nabokovim. Odmah po objavljivanju, 2000. godine, magazini poput "Njujork Tajmsa" i "Vašington posta" su zbirku uvrstili na top liste, ne štedeći hvalsopeve, štaviše, "Los Anđeles Tajms" ju je čak proglasio za knjigu godine. Kolekciju čini osam kratkih priča, od kojih je jedino "Slepi Jozef Pronek i Mrtve duše" po obimu bliža noveli ili zametku romana. Priče "Mljet", "Život i delo Alfonsa Kudersa", "Zorgeova špijunska mreža", "Harmonika", "Vođenje prijatnih razgovora", "Novčić" i "Imitacija života", svaka u drugačijem ključu, od postmodernističkih eksperimenata do surovog naturalizma, govore o pitanjima otuđenosti ili besmisla, tragediji ili ironiji života Balkanca koji pokušava da se snađe u novom svetu. U izbegličkom koferu, Hemonov alter-ego Jozef Pronek je u Čikago doneo nepoderive uspomene na SFRJ, olimpijsko i ratom razoreno Sarajevo, rusofilstvo, komunističko istorijsko nasleđe, kao i krvave sudbine austrougarskog nadvojvode i njegovog atentatora.
TIPIČAN ODLOMAK: "Pa šta se dešava u Čehoslovačkoj?", upitala je Andreina majka. "Jugoslaviji, mama, Jugoslaviji", rekla je Andrea. "Čitao sam nešto o tome. Trudio sam se da shvatim, ali jednostavno ne mogu", rekao je Andrein otac. "Hiljadugodišnja mržnja, izgleda".
PRVA REČENICA GLASI: "Ustali smo u zoru ne hajući za sunce nalik žumancetu, natovarili tamnoplavi "ostin" koferima i povezli se pravo prema obali, a stali smo samo na izlazu iz Sarajeva da piškim."
POSLEDNJA REČENICA GLASI: "Spustili su čoveka koji je visio iznad mene, a on je okrenuo glavu, prvo levo pa desno, protegao je ruke kao da imitira avion koji uzleće, a onda se izgubio u mnoštvu."
KADA BI OVA KNJIGA IMALA MIRIS: mirisala bi na aerodromske čekaonice i restorane brze hrane.
PREPORUKA ZA ČITANJE: Pročitati i druge knjige ovog autora: "Nowhere Man", "Čovjek bez prošlosti" i "Projekat Lazarus".
Autor: Srđan V. Tešin
