Ostrvo i okolne priče

01.01.00

Rec
septembar 1996.

KRUzNO PUTOVANJE, DANAS?

Govoreci o Ostrvu i okolnim pricama, trecoj proznoj knjizi Gorana Petrovica, mislim da nema potrebe ponavljati u kritici vec izrecene komplimente pre svega darovitosti ovoga pisca, zreloj domisljenosti njegovog stila, bogatstvu leksike, obuhvatnosti osnovne zamisli knjige, te doslednosti i vestini sa kojima toj zamisli podredjuje raznoliku pripovednu "gradju". Medjutim, ako Petroviceva proza ima i neki problem, mislim da cemo ga naci upravo tu - na nivou celovite, osnovne zamisli knjige, odnosno jednog obrasca na kojem ta zamisao pociva. Taj vid ove knjige cini mi se u presudnoj meri vaznim za razumevanje njene celine, kao i za razmisljanje o pripovedackom umecu Gorana Petrovica inace.

Jedna od temeljnih osobenosti "sveta" docaranog u Ostrvu i okolnim pricama jeste njegova podvojenost, duboka, posvemasnja podeljenost na dva dela koji se nalaze na suprotnim krajevima lestvice vrednosti, a ti delovi ce na pocetku knjige (price "Sest listova smilja", "Trska") biti oznaceni kao "selo", na pozitivnom kraju pomenute lestvice, i "grad", na negativnom. Ne radi se, naravno, ni o kakvom doslovnom sukobu seoske i gradske kulture, vec je to nacin koji Petrovic izabira da svog citaoca suoci sa samim sobom, da ga podseti na ono sto vec ima u nekom dubokom kutku svesti ili secanja - naime, na mitsku, arhetipsku sliku izvornog, cistog postojanja u punom skladu sa nacelima koja vladaju u stvorenom svetu, na jednostavnost, dobru volju i radost sa kojima bi trebalo da primamo cinjenicu da zajedno, jedni pored drugih zivimo u svetu koji je prvobitno bio ispunjen lepotom i mirom. Citaoca je na sve ovo potrebno podsetiti, razume se, zato sto je taj nacin postojanja jos ko zna kad preseljen u secanje, pa onda u zaborav, i danasnji ljudi su skloni da zdravo za gotovo prihvate svet koji je daleko odmakao na putu ka sopstvenoj propasti. U mogucnosti su da ga tako prihvataju zato sto su prilagodjeni, upravo zato sto su sami, svojim delovanjem, degradaciju svoga sveta izazvali, i ne prestaju da je izazivaju. Da bi savremenog citaoca ucinio (ponovo) svesnim svega ovoga, u seoski svet koji konstruise Petrovic projektuje svojevrsnu idealnu neprilagodjenost, i zatim posmatra sta proizlazi iz neminovnog sudara. Jaz koji dva sveta deli zaista je predubok: ne samo sto baka u prvoj prici ne poznaje predmet koji im dosljak iz drugog sveta nudi (plan za izgradnju kuce), vec ga naziva cudovisnim, jasno predosecajuci njegovu pogubnost. Lukavstvom i slatkorecivoscu, stranac postepeno ipak ostvaruje svoj naum: trguje sa stanovnicima sela, namecuci im jedan po jedan proizvod sopstvenog sveta, a uzimajuci ono sto za njega u tom drugom svetu ima vrednosti: sare sa rukom izradjenih predmeta, sto je jasan i znacenjima bogat simbol. Vazno je zapaziti da ono sto stranac u zamenu ostavlja nisu prosto stvari, vec nekakva oblikotvorna nacela, zapravo sredstva kojima ce seljani preurediti svoj svet, uciniti ga slicnim svetu iz kojega nepoznati dolazi, i time ga pokvariti i osiromasiti. Da li i nepovratno pokvariti i osiromasiti? Odgovor na ovo pitanje deo je pomenute osnovne zamisli celine knjige; prva prica se zavrsava pokusajem ponovnog zadobijanja izgubljenih vrednosti, i to, nimalo slucajno, ne otimanjem ili kupovanjem iz sveta u koji su prodate, vec umnozavanjem tih vrednosti na osnovu ono malo sto ih je, nekim cudom, ostalo u nekada "dobrom" svetu sela. Buduci da je i sama prica rezultat tog umnozavanja, moze se zakljuciti da je povratak na staro ipak moguc - na odredjeni nacin.

Sledeci sudar dvaju svetova nije zasnovan na koristoljublju, poput prvog: porodica, koja je predstavljala celovitu jedinicu sa kojom je predstavnik drugog sveta opstio, sada je i sama podeljena na dva sveta, sto je znak daljeg propadanja. Kontakt koji se ostvaruje prilikom posete dece i unuka iz grada starima na selu obelezen je udaljenoscu i nerazumevanjem. Deda svoje potomstvo naziva utopljenicima sviklim na javu (opoziciji selo - grad pridruzuje se, dakle, i opozicija san - java), a otac, svojim nacinom zivota iskvaren, nesposoban je da shvati dedine reci, i naziva ih metaforom. (Buduci da Petroviceva proza I inace obiluje realizovanim, postvarenim metaforama, vera u recima posredovano znacenje bice merilo prema kojem ce I citaoci prepoznati u kojem svetu zive: nazivanje neprihvatljive istine metaforom jasan je znak degradiranosti.) Samo unuk, najmladji clan porodice (sa svim konotacijama koje pojam "mladosti" obicno ima - cistota, neiskvarenost, ... - i koje ga cine bliskim svetu koji deda otelovljuje), sposoban je da shvati dedin nacin vidjenja stvari, pa tako i da sagleda kako drumom u selo stize bujica jave, ili da kuce koje su tom bujicom vec poplavljene nazove krticnjacima; postojanje svake komunikacije sa iskvarenim svetom (drum) pomaze unistenju, dakle, a ljudi koji budu primorani da u tako propalom svetu i dalje zive ("Istina, I to je zivot, i tako moze da se zivucka!", kaze deda), budu liseni cula vida (opet jasan simbol, i bogat znacenjima) - postaju kao krtice. Prica "Iz hronika tajnog drustva" vec se u celosti desava u gradskom ambijentu; njeni likovi, dakle, "zivuckaju", ali se pritom bore da izgubljenu cistotu, radost i neposrednost egzistencijalnog dozivljaja ako ne ponovo zadobiju, a ono makar povrate nakratko, nacas osete, kako bi skupili snage i hrabrosti za dalje (neminovno) bivstvovanje u degradiranom svetu. Zamisao celine knjige sada nam se lagano ukazuje: sredstvo kojim junaci ove price uspevaju da na trenutak borave u "dobrom" svetu jeste - umetnicko stvaranje. Paranoja kojom su obuzeti, sve ono sto preduzimaju da od okoline prikriju svoju delatnost ("Ali, violinu skriti, muka je u danasnje doba /.../") svedoci o nedozvoljenosti tako neceg, odnosno ekscesnoj prirodi umetnickog stvaralastva, koja je sustinski saglasna onom mitskom, prvobitnom, dobrom svetu, a sada je samo nezeljeni zaostatak koji iz drustva treba odstraniti.

Posebno o upotrebi reci u svrhe stvaranja govori prica "Reci", a takodje i o njihovoj zloupotrebi: dobri i losi svet ne razlikuju se po sadrzaju, vec po upotrebi; ljudska delatnost je ta koja odredjuje prirodu stvari, a stvaralacka upotreba reci dovodi do neke vrste virtualnog postojanja stvari, kojima se nesrece stanovnika sadasnjeg sveta mogu ublaziti.Takva upotreba reci I njome uslovljeni dozivljaj sveta i stav prema njemu, medjutim, nisu lako dostupni: u prici "zena koja peva" stari gospodin Pavle, koji je ceo zivot proveo sasvim prilagodjen stanju stvari, kao penzioner sa svoje terase istrazuje nebeski svod i bica koja ga nastanjuju, ali je beznadezno udaljen od njih, pa i ne pokusava da istinski ucestvuje u tom svetu - on po tom svodu peca, ali bez udice. Nedostatak istinske povezanosti sa tom visom sferom postaje do suza bolan tek kada se svet gradskih solitera u kojem zivi pokaze kao nesnosljiv, a jaz koji solitere deli - nepremostiv. zenu koja se naginje sa terase na suprotnoj zgradi, placuci u ocajanju, on nece razumeti: kôd komunikacije nije samo fizicki narusen Pavlovom starackom nagluvoscu (opet jasan simbol, u suprotnosti sa mladoscu kao preduslovom za razumevanje onog drugog, dobrog sveta; prethodnima se, dakle, pridruzuje i opozicija mladost - starost) - i kada mu mladi par sa susedne terase objasni o cemu se radi, on nece biti sposoban da u tudjoj patnji iskreno i spontano saucestvuje, pa ce i samo saznanje o njenom postojanju odgurnuti od sebe. Grimasu placa te zene on ce pokusati da protumaci kao grimasu radosti, pesme, a kada u tome konacno ne uspe, ispraznice je od svakog znacenja: "U svakom slucaju - otvarala je usta." Po tom otvaranju usta ona podseca na ribu, ali Pavle, pored toga sto na svojoj struni nema udice, i ne peca tamo gde ima ribe: dakle, cak i kada se ukaze kakva god mogucnost za premoscavanje jaza koji pojedinca odeljuje od drugih, pojedinac nece ni pokusati da je iskoristi - sto je znak svesti o dubokoj degradaciji, i pomirenosti sa time. Pad je potpun.

Naslovna prica, "Ostrvo", donosi nuzni zavrsetak, u skladu sa osnovnom zamislju knjige - beg iz sveta jave, iz gradskog postojanja, u nedirnuti svet prirode, koji ipak nigde nije cekao da bude pronadjen, vec su ga begunci morali sami stvoriti - od svojih snova; ovim se do kraja izrice osnovna matrica knjige, lako prepoznatljivi obrazac koji govori o kruznom putovanju, o idealno srecnom i dobrom stanju u kojem je covek nekada postojao, o degradaciji tog stanja i padu coveka - svojom krivicom, o mogucem iskupljenju i ponovnom zadobijanju takvog nacina postojanja - putem umetnickog stvaranja. Moc stvaranja, koju covek, dakle, ipak jos uvek ima, u stanju je da sagradi svet nalik onome mitskom, koji je covek nekad unistio i pretvorio u ovaj sada, ali samo na malom prostoru, samo za odabrane. Ovaj obrazac spada u romanticarski repertoar, i ne samo da je neobicno sto ga primenjuje jedan savremeni, pri tom i veoma dobar pisac, vec je to nuzno i problem - ako ga primenjuje bez dovoljne distance, bez osetnog ironijskog odmaka. Ako se slozimo u tome da je dodatni i veoma vazan kvalitet nekog knjizevnog dela ako uspe da na relevantan nacin progovori o sebi savremenom ljudskom stanju, da svojim savremenicima ponudi jedno moguce tumacenje njihovog polozaja, situiranosti u svetu, onda cemo se sloziti i u tome da je odricanje od samog pokusaja da se o tome progovori - nedostatak dela. Naizgled, Goran Petrovic ne samo sto se tog pokusaja ne odrice, vec ni o cemu drugom i ne pise, ali direktna primena romanticarskog obrasca na sadasnje ljudsko stanje taj pokusaj donekle diskredituje. Dobro je, medjutim, sto Petrovic stvari ipak ne izrice jednoznacno: pomenutim cinom stvaranja nije ukinut svet iz kojega su junaci otisli i njegovi ce odabrani predstavnici konacno ipak naci put do "naseg Ostrva" i izgovoriti pretnju ponovnog unistenja, pripajanja tog malog, cistog sveta degradiranoj celini koja ga okruzuje. Ima li, u krajnjem ishodu, izgleda da prezivi svet stvoren ljudskim, umetnickim naporima? Je li njegova korektivna vrednost dovoljno velika? Mozemo shvatiti da je ovime celovitost preuzete romanticarske sheme ipak dovedena u pitanje; iako se, posle toga, ne nudi vise nikakav odgovor, imamo barem jedno dobro postavljeno pitanje. Petrovic nas ostavlja tu gde jesmo, sa svim neizvesnostima koje imamo - ali jos jednom suocene sa samima sobom, jos jednom upozorene.
Ivan Radosavljevic

01.01.00

Dnevnik
26.01.2003.

GORAN PETROVIĆ, KNJIŽEVNIK
Vreme kao deo tela

Vaših novih devet priča okupljenih pod naslovom ?Bližnji? imaju tematsko jedinstvo i isti problem - vreme. U nekom slobodnijem viđenju i čitanju ?Bližnji? je roman o vremenu sadašnjem. Kakvo vreme vas posebno zanima? Ima li i drugačijih hronopija od onih Kortasarovih koje posebno potencirate?
- Da, na neki način je tako. Ako su ?Opsada crkve Svetog Spasa? ili ?Sitničarnica? nešto veći, oni javni hronometri koji prate protok vekova, uhode doba, razglašavaju smene epoha, objavljuju povodnje i suše, upozoravaju na naviranje ratova i boleština, otkucavaju rađanje i zamiranje zabluda, onda je ?Bližnji? knjiga koja pokušava da zabeleži one najsitnije damare, ono ubrzano ili usporeno pulsiranje, koje je neki put jedini dokaz smo živi, a od kojeg je vreme jedino i sastavljeno. To je odsečak vremena koje me zanima u ovoj, novoj knjizi. Vreme (koje) je deo tela, da citiram jednog od junaka tih priča. Vreme koje je amputirano, vreme koje je odstranjeno i zamenjeno protezama, milionima pomagala koje nazivamo časovnicima. Bilo bližnjeg, sopstveno bilo, bilo rođaka ili sugrađanina, koje bi inače čuli kada bi se utišali, kada bi bili uviđavniji, kada bi jednostavno imali volje da primetimo ili kada se ne bi sasvim prepustili odmeravanju vremena koje nam diktiraju veliki i komplikovani mehanizmi.

Gotovo svaka generacija pisaca stoji pred spisateljskom dilemom: ne šta nego kako. Kakva je današnja situacija priče / romana?
- Mogu da govorim samo iz ugla sopstvenog iskustva. Osim što je, naravno, veoma važno kako ispričati priču, za mene je još važnije šta ispričati pričom. Otuda veoma pažljivo biram tematske krugove, pojačavam ih ako su u ranijim knjigama ovlašno opisani i pokušavam da ih proširim. Lagano, veoma lagano, trudeći se da uvidim šta sve ti pomaci obuhvataju, šta pokreću ili diraju i gde gube snagu, gde se utapaju u površinu. Postoje, međutim, teme koje zaobilazim, čak ignorišem, zato što ih ne smatram vrednim, zato što su odviše jednodimenzionalne, toliko jednodimenzionalne da se svode na podilaženje. Što se tiče načina pripovedanja - trudim se da o starom, već poznatom u književnosti, progovorim na nov, moderan način, a pak o novim, savremenim motivima, na stari, klasičan način.

Ignorisanje jednodimenzionalnog

Istorija još ostaje velika tema naše književnosti. I sami ste ispričali nekoliko važnih ?srpskih priča?. Kako vi svemu prilazite i koliko poetika / strategija utiče na oblikovanje istorije / priče?
- Istoriju doživljavam kao nešto što je suprotstavljeno književnosti. Vidim je kao plimu koja rušilački navire, besno peni, skriva hridi i sprudove, otkriva ostrva i kontinente, lomi krhke ljudske brodice i podmuklo valja sudbine. Književnost, umetnost uopšte, jeste oseka, pribiranje daha, razmrsivanje vlati morskih trava, prebrojavanje školjki i osušenih meduza, presabiranje preživelih i iverja od brodoloma. Prema tome, ne mislim da je spoj istorije i književnosti neka naša, naročita posebnost. Radi se samo o suprotnostima koje se privlače, koje u peni proizvode jedna drugu, koje govore o dualnosti naše i svekolike prirode, o životu koji začinje smrt i smrti koja porađa život. Osim ako sve nije ?regulisano? preciznim odbrambenim nasipima, promišljeno osigurano tonama armature i betona, osim ako nije sve učinjeno da se delovanje istorije, ali i umetnosti, svede na najmanju moguću meru.
Vaše stvaralaštvo nastalo je u duhu aktuelnog postmodernističkog pisma. Ipak, vi zadržavate i nešto od standardnih sredstava tradicionalne proze. Može li se, u vašem slučaju, govoriti o nekom srednjem putu?
?Bližnji? su knjiga koja pokušava da zabeleži najsitnije damare, ono ubrzano ili usporeno pulsiranje, koje je neki put jedini dokaz da smo živi. Istoriju doživljavam kao nešto suprotstavljeno književnosti ...

Deset novih proznih tekstova Gorana Petrovića (Kraljevo, 1961) objedinjenih pod naslovom ?Bližnji?, izdavač Narodna knjiga iz Beograda, potvrdili su pisca koji zna da ispriča priču. Pripovedačko sočivo ovoga puta usmereno je onima iz najbliže okoline naratora: od suseda, oca, do sugrađanina ?prijatelja?. To je knjiga izuzetnih priča o vremenu, nestajanju, slikarstvu, muzici, čitaocu, putovanju, propasti, sudbini.
Ulazeći u književnost, najpre na Pavićevom tragu, Petrović je napisao nekoliko važnih knjiga i ubrzo osvojio i više najcenjenijih nagrada među kojima su: NIN-ova, Vitalova, Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 2001. i druge. Poznati su njegovi naslovi: ?Saveti za lakši život?, ?Atlas opisan nebom?, ?Ostrvo i okolne priče?, ?Opsada crkve Svetog Spasa?, ?Sitničarnica Kod srećne ruke?. Neke od ovih knjiga doživele su više izdanja, a Goran Petrović, sasvim sigurno, već danas je najznačajnije ime naše književnosti koje se izdvojilo iz postmodernističkog jata.
- Kao što sam već u nekoliko navrata govorio pokušavam da iskoristim prednosti svakog poznatog načina pripovedanja. I da ih toliko saobrazim predmetu pripovedanja da čine jedno. Drugačije rečeno, u duhu vašeg pitanja, biram onakav put koji najmanje narušava prirodu, strpljivo krivuda i prati živopisne udoline i uzvišenja, putniku pruža sva uživanja u okolini, zna da ga odmori, ali i preznoji, ume da ga izbavi i zavede, paradoksalno produžava dan ili noć, a krati čas.

Briga za čitaoca je vidno prisutna u vašim dosadašnjim delima. Autor ste i najčitanije knjige u Srbiji za 2001. (?Sitničarnica Kod srećne ruke?). Ko je za vas čitalac i zašto je ?čitanje nekada obuhvatnije od pisanja? kako ste izjavili prilikom prijema nagrade.
- ?Sitničarnica Kod srećne ruke? je dobrim delom nastala iz fascinacije svime onime što su čitaoci pronašli u mojim prethodnim knjigama, pre svega u ?Opsadi crkve Svetog Spasa?. Svim onim što su otkrili, a da sam pisac nekada nije bio svestan. Dakle, za mene je čitalac onaj koji voli višeznačnost, koji se ne zadovoljava ?primećivanjem?, već stupa u rekaciju, samim tim dozvoljavajući da bude menjan od štiva i da menja štivo.

Hrabra dramatizacija romana

?Opsada crkve Svetog Spasa?, jedna je od vaših važnih knjiga, doživela je dramatizaciju i uspešno se igra, posebno u Vojvodini / Somboru. Kako vam to izgleda sa stanovišta autora, ali i mogućnosti prenošenja proze u drugi medij?
- Veoma sam zadovoljan dramatizacijom, a potom i režijom Kokana Mladenovića, smatram da se on hrabro poduhvatio jednog posla sa ne toliko izvesnim ishodom, a da je na kraju uspeo da iz tog književnog zasićenja iznova kristalizuje so ove knjige. Upravo onakvu so kakva, nadam se, i čini ?Opsadu?. So kojom se može zamesiti hleb, ali i so koja u dodiru sa ranom zna da podseti i opomene. Veoma sam obradovan i na neki način ponosan što je roman poslužio za razigravanje dara svih saradnika na ovoj predstavi, od kompozitora do majstora svetla, od scenografa do glumaca, od kostimografa do majstora posebnih efekata. A posebno sam dirnut pažnjom domaćina i ukućana Narodnog pozorišta u Somboru koji su mi omogućili da vidim kako jedna predstava probija opnu između zamisli i ostvarenja.

Živite u Kraljevu, na neki način udaljeni od epicentra književnih zbivanja. U kojoj meri pratite našu aktuelnu umetničku scenu? Šta vas ohrabruje, a šta, pak, uznemirava?
- Za onaj neposredni čin pisanja nije važno mesto življenja. Književni život je nešto sasvim drugo, i on se, kao i mnoge druge delatnosti, prelama u našoj prestonici. Književna zbivanja pratim u onoj meri u kojoj mi to dozvoljava samo stvaranje. Nekada podrobnije. Nekada sasvim ovlašno, jer me određeni rukopis sasvim okupira. Ohrabren sam uvek kada prepoznam potrebu da se neko izrazi kroz književnost, a uznemiren uvek kada prepoznam potrebu da se neko odrazi, uzvisi preko književnosti.
Milan Živanović