Goran Petrović (Kraljevo, 1961) objavio je knjigu kratke proze Saveti za lakši život (1989), roman Atlas opisan nebom (1993), zbirku pripovedaka Ostrvo i okolne priče (1996), roman Opsada crkve Svetog Spasa (1997), roman Sitničarnica „Kod srećne ruke“ (2000), zbirku pripovedaka Bližnji (2002), knjigu izabrane kratke proze Sve što znam o vremenu (2003), dramski tekst Skela (2004), zbirku pripovedaka Razlike (2006), knjigu zapisa Pretraživač (2007), novelu Ispod tavanice koja se ljuspa (2010) i dramski tekst Matica (2011). Petrovićevi romani i priče objavljeni su u preko sto izdanja, od čega pedeset u prevodu na francuski, ruski, španski, nemački, italijanski, bugarski, slovenački, poljski, ukrajinski, makedonski, engleski, mađarski, češki, slovački, grčki, holandski i persijski jezik.
Dvadesetak njegovih priča je zastupljeno u antologijama srpske priče u zemlji i inostranstvu. Neka od Petrovićevih dela su adaptirana za pozorište, televiziju i radio: Opsada crkve Svetog Spasa (dramatizacija i režija Kokan Mladenović), Narodno pozorište Sombor, 2002; Skela (po sopstvenom tekstu, produkcija Narodno pozorište u Beogradu, režija Kokan Mladenović), Orašac, 2004; radio-drama Bogorodica i druga viđenja (dramatizacija Sanja Milić, režija Nađa Janjetović), Dramski program Radio Beograda, 2007; televizijski film Bližnji (po sopstvenom scenariju, režija Miško Milojević), Dramski program RTS-a, 2008; radio-drama Iznad pet trošnih saksija (dramatizacija i režija Strahinja Mlađenović), Dramski program Radija Novi Sad, 2011; Matica (po sopstvenom dramskom tekstu, režija Rahim Burhan), Atelje 212, 2011.
Dobitnik je više književnih priznanja, među kojima su književna stipendija Fonda Borislava Pekića, nagrada „Meša Selimović“, Ninova nagrada za roman godine, „Vitalova“ nagrada, „Račanska povelja“, nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, nagrade „Borisav Stanković“, „Svetozar Ćorović“, „Ivo Andrić“, „Laza Kostić“ i dr. Član je Srpskog književnog društva i Srpskog PEN centra. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1. novembra 2012. godine.
22.01.11
Reč postaje luksuz
Goran Petrović
Knjige će biti dok u čoveku ne nestane potreba da nekome nešto ispriča ili dok ne nestane potreba da čovek nekoga sasluša: Goran Petrović
Pisac, dobitnik Ninove nagrade (2000) Goran Petrović povodom akcije "Knjiga za sve", koju Ministarstvo za kulturu sprovodi u saradnji sa Danasom, B92 i Narodnom bibliotekom Srbije
Reč postaje luksuz
Razvojem tehnologija menja se jezik i raste potreba da nađemo načine da se izrazimo. Ipak, da li to podrazumeva obogaćivanje vokabulara, pa makar i tuđicama ili se upotrebom elektronskih medija i sprava, ustvari vraćamo u kameno doba i jezik znakova? Da li je Internet izvor ili smetlište informacija i lažni utisak da nešto biramo? Zašto ne/čitamo i kako?
- Sintagma "skretanje pažnje" javnosti na stanje u kojem su jezik i knjiga zvuči nekako previše marketinški. Voleo bih da vidim neki suštinski potez. Jezik i čitanje nisu kategorije koje se reklamiraju. To su kategorije koje se štite. O zaštiti ćirilice mnogo je govoreno. Sve države i sva društva štite svoja pisma. Ali, recimo, i tu ću možda iznenaditi nekog, valja zaštiti i latinicu. Svedoci smo kako sve češće imamo priliku da "čitamo" latinicu koja je "ošišana", pa bi kraj ove rečenice zapravo glasio - "sve češće imamo priliku da čitamo latinicu koja je ošišana". Možda nije daleko dan kada ćemo početi tako i da govorimo. I nije tu reč samo o knjizi, pogledajte titlove filmova koje iznajmljujemo u video-klubovima. Na stranu to što je veoma čest slučaj da prevodilac preskače delove dijaloga koji su iole složeniji, tu često nema ni elementarne pismenosti. A sada uzmite u obzir broj mladih gledalaca koji stiču "znanja" uz jedan takav "hit". Inače su svi jezici ugroženi. Kompanije mobilne telefonije svuda u svetu uče nas kako da se "izražavamo" znacima: :-), ;-) i tome slično. Ovi me znaci neodoljiivo podsećaju na doba pre pismenosti, na crte i reze, na oznake vlasništva, na raboš... Reč postaje luksuz - smatra Goran Petrović.
- Ipak, knjige će - smatra sagovornik "Danasa" - biti dok u čoveku ne nestane potreba da nekome nešto ispriča ili dok ne nestane potreba da čovek nekoga sasluša.
- Pre nekoliko godina ili čitave decenije, možda se i činilo da knjiga može da bude otklon od obilja svakojakih informacija na Internetu. Sada mi se čini da nema tih knjiga koje mogu biti filteri za tako veliki sistem. Nažalost, ako već nije, Internet polako postaje manipulativno sredstvo, jedno grandizno odlagalište svega i svačega, ono korisno i dobro se već jedva nazire ispod dnevnih frustracija, recikliranih "istina", epohalnih neistina. Internet je postao ili će vrlo brzo postati tužno mesto lažne nade i lažnog osećaja da nešto biramo, među sto miliona odgovora... da smo nešto naučili... da smo imali hrabrosti da nekome nešto kažemo... da smo nekoga upoznali... Kao što kupovinom određenog proizvoda sve češće kupujemo lažan osećaj da biramo, osećaj čistote, ljubavi, sreće, samopoštovanja... govori Petrović.
Sagovornik "Danasa" smatra da je jedina nada za opstanak knjige da ona ne bude oblik zabave i dokonice.
- Film je bio na ivici katrastrofe kada mu je dodata reč "indsutrija" ili je televizija postala zabavna kutija. Kakva je razlika između hrčka u kavezu i deset ljudi koji se 24 sata dnevno premeštaju s kauča na kauč? Knjiga nije ili nije samo "format" zabave. Ako je to imperativ da bi opstala, onda je bolje da odmah nestane. Eto, širom sveta, mesta za nove poslovne prostore, umesto knjižara. A biblioteke su, kao veći objekti, idelni za nova studija - upozorava Petrović.
- Razumem šta je cilj akcije "Knjiga za sve", ali ne razumem zašto o tome obaveštavamo sami sebe. Primera radi, sasvim sam siguran da svi učesnici ove akcije, kao i čitaoci vaših novina, odlično znaju koliko je knjiga dostupna ili bolje reći potisnuta. Knjiga može biti jefitinija, navike se stiču ako se sistematski radi na njima... Ali, u tom slučaju imamo nešto "zahtevnije" čitaoce, one kojima nije dovoljna samo poruka sa bilborda - reči su sagovornika "Danasa".
Čitanje je istraživanje
- Ne mislim da je ovo prilika da "kao u izlogu" ponudim neki popis imena ili naslova. Mislim da je ovo prilika da potsetim kako je smisao čitanja nekada i u otkrivanju - smatra Goran Petrović.
Autor: Aleksandra V. Malušev
29.01.98
Nasa Borba
cetvrtak, 29. januar 1998.
Istorija bez poslednje reci
"Moderna forma fantastike jeste erudicija", receno je povodom Borhesa, receno je i povodom Kisa. Povodom romana Gorana Petrovica mozemo reci kako moderna forma razumevanja istorije jeste, mozda pre svega, fantastika. Ako je u romanu "Atlas opisan nebom" Petrovic stvarao "prostor za citanje", unutar koga je svaki citalac postojao nehoticni i samovlasni sastavljac Atlasa iz niza zemljeopisanija, u romanu "Opsada crkve Sv. Spasa", kako je to vec najavljeno u "Ostrvu i okolnim pricama", pripovedanje postaje jedini prostor u kome opstojava neka izvorna vrednost. U prici "Ostrvo" postavljeno je dramaticno pitanje "sta kada svuda bude nepregledna pucina Okeana istorije, kada ne bude ni pedlja kopna, ni najmanje stope pripovedanja". U "Opsadi crkve Sv. Spasa" ovo pitanje proistice iz drame koju otvara susret price i istorije. Svet koji se nasao na ivici - i u prozi Gorana Petrovica i u stvarnosti cijom se dekonstrukcijom ova proza bavi - mora da se suoci sa pripovedanjem koje je, takodje, na ivici medijski promovisane stvarnosti, mimo velikih sistema, prica, istina i dogadjaja. Istorija je zavladala svetom tako da saznanje o njemu vise nije mgouce samo kao posledica kartografskih poduhvata. Atlas mora biti zamenjen pripovedanjem o istoriji.
Demistifikujuci obmane istorije, pripovedanje Gorana Petrovica pokazuje kako je istorijski totalitet najcesce fantasticki oblik. U Petrovicevom romanu istorija i fantastika se suocavaju i u samoj cvorisnoj tacki pripovedanja, u slici zicke crkve koja lebdi nad stvarnim opsadnicima, ali je ovaj susret posebno znacajan u trenucima u kojima se podaci iz istorije ne mogu razlikovati od detalja fantasticne maste. Ovo pokazuje i neku korist od istorije, makar se ta korist obicno predvidjala. Ako postoji toliko istorije da se njeno prisustvo fizicki oseca, a pri tome se istorija ne moze uvek razlikovati od fantastike, onda nema boljeg dokaza da fantastiku valja dozivljavati kao jednu od mnogih stvarnosti. Pripovedanje u "Opsadi crkve Sv. Spasa" zasniva se na ovom temeljnom iskustvu, po kojem prepoznajemo piscev postmoderni senzibilitet. Jer, razumevanje da je stvarnost mnogolika i razumevanje da se istorija moze dekonstruisati pomocu fantastike jesu postmoderna razumevanja, sto ne treba da skrene pogled sa slozenosti pisceve strategije koja u ovom romanu nije u svakom trenutku postmoderna ili nije samo postmoderna.
Pripovedajuci istoriju kroz vekove, ali i kulturoloske modele i njihova suocavanja, roman "Opsada crkve Sv. Spasa" podrazumeva kretanje pripovednog klatna od krstaskog osvajanja Konstantinopolja do rata u Bosni, od obmana istorije do obmana ideologije i stvarnosti. U Petrovicevom romanu ispripovedano je ogromno vreme, jos je obuhvatnije ono sto se podrazumevau tihom i postepenom radu i sadejstvu kulturoloskih aluzija. Kulturoloske aluzije u ovom romanu odnose se na susrete razlicitih civilizacijskih svetova koliko i na pitanje price i znanja, fantastike i prosvetiteljske racionalnosti, sveznanja i pripovedanja, poezije i istine. One su posvecene kritici elektronske civilizacije koja guta pricu ili simulira stvarnost, ali prate i kako se, vremenom, prica povlaci pred istorijom, dok se zivot "sve manje sastojao od pripovedanja". Pripovedanje u Petrovicevom romanu predstavlja dekonstrukciju nekoliko velikih prica, od kojih poseban znacaj imaju istorija, stvarnost i razumevanje. Njima se suprotstavljaju tri entiteta koja, makar u pripovedanju, imaju vrednosni karakter. Nasuprot istoriji stoji prica, nasuprot stvarnosti san, dok su konvencionalnom razumevanju protivteza lirski, u nekim trenucima pravi pesnicki jezik i misao o vremenu kao kontinuiranoj trolikoj pojavnosti (proslost-sadasnjost-buducnost). Istorija o kojoj je rec u ovom romanu jeste istorija koja se nikada nije sazivela sa smislom. Ako je u pitanju stvarnost, onda je to stvarnost u kojoj su falsifikovani vidici, u kojoj nema razumevanja i u kojoj je vreme svedeno samo na trenutnost, pa tako ostavljeno bez kulturoloske dubine ili misli o buducnosti. Iako umereno insistira na vrednostima, Petrovic ne pripoveda vrednujuci, vec vrednosti proisticu iz smisla njegovog pripovedanja. Humanisticka senka, nikako stabilna, mine katkad Petrovicevim pripovedanjem koje se odlicno razume u postmoderni epohalni kontekst. To citaoca ne treba da iznenadi. Pokrecuci pitanje od statusa price do smisla istorije, od saznajne perspektive do egzistencijalne situacije, od duboke proslosti do bliske istorije i savremenosti, od jezika do znanja, ovaj roman kao neka velika, gotovo enciklopedijska retorta miri u sebi fragmentarnost i cari jezickog posredovanja, postmodernu svest dekonstruktora i poneku humanisticku vrednost.
Pripovedanje je odavno prestalo da nas zabavlja, nesto docnije je prestalo i da nas poducava. Zato ono, kada je vec rastereceno, moze da zadobije egzistencijalni i metafizicki smisao. Do takvog smisla dolazi i takvom smislu tezi pripovedanje u romanu "Opsada crkve Sv. Spasa". U ovom romanu sve se odvija u ukrstanju drame istorije i drame snolike maste, jezicke drame i drame pripovedanja. Pripovedanje za kakvo se zalaze ovaj roman postaje vazno zato sto cuva simbolicke korene i kreativnu mastu jedne zajednice. Ono se javlja kao nuzan uslov opstanka zajednice. Pripovedanje je jedina oblast sveta u kojoj istorija, cak i kada je prisutna, nema prvu i poslednju rec. "Nista na ovome Svetu nije postojalo, niti ce ikada ozbiljno postojati, a da prethodno nije podrobno ispripovedano", kaze se na jednom mestu u Petrovicevom romanu. raj price, one koju nam kazuje pisac, jos vise one koja bi mogla nastati iz reci jednog jezika, moze da bude i kraj egzistencije. Ako se vise nema sta pripovedati, onda nema ni postojanja koje bi se moglo saobraziti pripovedanju. Pokazuje se, tako, da knjizevnost nije iscrpljena koliko je, posle mnostva obmana i mistifikacija, iscrpljena stvarnost. Otuda proistice i kompenzaciona logika ovog romana. Siroko zasnovan, ovaj roman, kako je i red, dobija ubrzanje kako se odmice kraju, sve dok od price ne ostanu izvori, a od pripovedanja poeticka napomena: "Od svega nije ostalo nista, ni da se pripoveda." Trenutak u kojem od svega ili od sveta, sad svejedno, ne ostaje ni da se pripoveda jeste trenutak u kome se istorijski tekst, deo srednjovekovnog zitija i novinski tekst pokazuju kao tlocrtna rezultanta tri fabulativna toka. Kada se prica okonca, onda se vidi sav njen znacaj, ali se vidi i da se izvori odnose prema pripovedanju kao sto se istorija odnosi prema prici. Sve sto istorija pokazuje o proslosti, zitija o slavnim i ugodnim delima, a mediji o savremenosti jeste nepouzdano. Smisao "rascovecene povesti" moze se nazreti kada se, uz pomoc jezika i maste, dodje do price o pohodu krstasa, do price o opsadi Zice ili do price o Bogdanu ili o srpskoj savremenosti kraja 20. veka u kojoj mozemo prepoznavati dogadjaje, cak i likove. U ovom romanu jezik prati ispripovedane epohe. Ostvarujuci visok stepen uverljivosti u ovom pogledu, pisac je uspesno preduzeo leksicku rekonstrukciju epoha, dve srednjovekovne i jedne savremene. Jezik ne samo da prethodi predmetu i da ga realizuje vec bez njega kao da ne bi bilo ni dogadjaja. Da bi pripovedanje istorije uopste bilo moguce, Petrovicev roman uspostavlja nekoliko faktora neutralizacije istorijskog totaliteta, od kojih su najvazniji prica, jezik, snolika masta i koncepcija vremena. U ovom romanu postoje, u isti mah, tri vremena. Od srpske srednjovekovne proslosti roman se krece ka jos starijem srednjovekovlju, a potom prema vremenu sadasnjem i onom sto pripovedanje koje je ispunjeno kulturoloskom dubinom moze da nazre u vremenu buducem. Vid je u ovom romanu drugo ime razumevanja. Da bi se bilo sta videlo, valja sagledati proslosti i buducnost, pricu i istoriju, legendu i savremenost ili se okrenuti ka geoloskim dubinama neke reci.
Zato se u Petrovicevoj prozi price iz jednog vremenog obnavljaju u narednim, pa se pokazuje da nekoliko osnovnih prica gradi sudbinu citavih naroda i drzava, vremena i oblasti. Zabavljen smislom i znacajem price, pisac, zapravo, neprestano govori citaocu kako pronaci odgovarajucu pricu znaci uciniti dobar izbor u istoriji. Takvu pricu pronasao je Goran Petrovic u romanu "Opsada crkve Sv. Spasa".
Gojko Bozovic
