Sitničarnica "Kod srećne ruke"

Natalija Dimitrijevićeva je umrla u utorak izjutra, na terasi-vidikovcu kuće Anastasa Branice. Nije više mogla da se seti nijedne jedine reči, poćutala je oko četvrt časa, uporno gledajući horizont, prividni spoj zemlje i neba. A onda je od čekanja odustala, predeo je još neko vreme ostao u njenim otvorenim, spokojnozelenim očima...

Bilo je to onog jutra kada je Sreten Pokimica uzabrao buket kasnih, tragičnorumenih ružinih pupoljaka, spremajući se da joj prizna ko je zapravo on, spremajući se da zatraži oproštaj, da joj kaže kako je sve radio iz najbolje namere, iz ljubavi, zbog nje. Namesto svega je samo pružio ruku i sklopio Natalijine kapke, pritvorivši sve što se u njima još odražavalo, francuski park, obrise račvastih staza, krošnje stoletnih hrastova, daleko jato ptica, čitavo to područje, pa i sopstveni pogruženi lik, samoga sebe. Potom je iznova sišao među leje, spustio se na kolena i pokajnički nastavio da se stara oko vrtnog rasada...

Porodica sa senkom se nikada više nije pojavila među stranicama romana Anastasa Branice. Kako se nije saznalo odakle je prispela, tako se nije doznalo ni gde je nestala. Možda su Leleci izbegli u neku drugu pukotinu svakidašnjice, zaklonivši se od svog nesretnog života.

Postrance običaja, vlasnici primerka povezanog u hladnu kožu zvanu safijan, navratili su tog istog jutra u kuhinju, odatle se čula vika, samo dva časa kasnije dobra domaćica Zlatana se obrela na jednoj od beogradskih raskrsnica, bez ikakvih dokumenata. Posle pedesetak godina izbivanja iz stvarnosti nije znala kuda bi zapravo krenula, naveče su je priveli u najbližu stanicu milicije i kako nisu znali šta bi sa njom, iste noći je smeštena u odgovarajuću ustanovu za nezbrinuta lica.

- Koliko vas je samo?! Je li to ni vas neće nijedna priča?! - jednako je preglasno zapitkivala prolaznike, kao i beskućnike u spavaonici doma.

U međuvremenu, onaj par je otišao do staklenog paviljona, gde je čekalo svakako neprijatno iznenađenje. Poprsje od stamenog porfira ne samo da nije ličilo na ženu naručioca posla, već je bilo izvajano kao na priliku one devojke, Jelene. Kada se dvoje uputilo da sve raspravi sa Adamom, zatekli su vrata garsonjere u ulici Milovana Milovanovića otvorena, a u stančiću izvesnog Mojsilovića.

- Dao sam mu otkaz, jutros se odselio. Zadržao sam sve njegove knjige, dok ne izmiri kiriju koju duguje - objasnio je.

- Ova je naša - pokazao je čovek prstom i sa jedne hrpe kraj kreveta podigao naslov ukoričen u safijan.

- Nemam ništa protiv, uzmite je, ionako ne znam šta bih sa svim tim... - slegnuo je ramenima stanodavac.

- Možeš misliti, ništa nije uradio, nigde nema nijedne ispravke, čak je sve vratio kako je i bilo, ni imena nam nije ostavio... - listala je žena stranice, dok su svi troje silazili niza stepenice.

- Oprostite, žurim... Imam važan posao u Palmotićevoj, preminula je jedna od mojih štićenica... - pozdravio se Mojsilović na ulici i poletno zamakao prema Balkanskoj.

Žena i muškarac su i dalje stajali, sučelice gostionici "Naše more", ona je prva primetila:

- Ako se ne varam, samo je kraj nešto drugačiji. Ovde piše: "Adam i Jelena su na obali reke odvezali čamac, izvezli ga sred matice i zaplovili. Mladić je veslao, dok mu je devojka čitala iz sveščice položene na kolena..."

Suprug se nadneo poviše završnih listova i rekao:

- Kasno je da nešto preduzmemo... Već su prošli liniju horizonta...

17.09.10

Ko otvori novi roman Gorana Petrovića “Ispod tavanice koja se ljuspa”, koji će se u izdanju Kompanije “Novosti” i u tiražu od 20.000 pojaviti u utorak, neće ga ostaviti dok ga ne završi. Kritičari će, naravno, reći svoje, ali je izvesno da je jedan od najistaknutijih savremenih srpskih pisaca napisao svoju najpitkiju knjigu. Stranice izuzetno dinamične proze prosto se lepe za prste: čitalac sa uživanjem i slatkim nestrpljenjem prati neobične sudbine malih, običnih ljudi čije živote na dramatičan način obeležavaju krupni istorijski događaji. Kroki-priče o njima polako se sklapaju u jedinstven mozaik prohujalog vremena od gotovo sto godina. Samo vrhunski majstor koji zna da duboko promišlja, sa književnim zanatom u malom prstu, mogao je tako lako i superiorno da oslika vreme burnih promena gde se svako snalazio kako je znao i umeo.
Svoje protagoniste, njih tridesetak, pisac je smestio u kraljevački bioskop u kome se, u jednom trenutku, prekida projekcija na vest o Titovoj smrti. Šta se posle ali i pre toga događalo sa njima i nekim drugim ličnostima, od početka 20. do početka 21. veka, ispričaće nam pisac na izuzetno uverljiv i neobično prisan način uz finu dozu humora i ironije. A među njima su: dobrodušni skromni razvodnik Simonović, “ražalovani” SK funkcioner Avramović, gimnazijski profesor Đorđević koji sopstvenom životu daje ocenu: “nedovoljan 1!”, i gradski pijanac Bodo, veseli beskućnik Vejka. Tu su i lokalni siledžija, budući biznismen Krle, advokat Momirovac koji čvrsto veruje da je svako od rođenja do smrti na izdržavanju uslovne kazne, ekstravagantna Tršutka koja će od hobija stvoriti nesvakidašnju karijeru modne kreatorke; Čekanjac kome je omiljena zabava da posmatra zaljubljene parove, umetnik koji to još nije (a biće) Eraković, musavi gradski mangupi Ž. i Z., kinooperater Švabić, Caca kapetanka, “profesionalno orijentisana” ka vojsci... U priči su i oni koji se nisu zatekli u bioskopu, kao što su prvoborac “odmetnut” od svojih ratnih drugova Cuger, žalosni krojač Marko i njegova vesela Desa, tetkica zadužena za toalet Madam Pipi, kuvarica iz obližnjeg hotela. A u centru zbivanja je Čeh Rudi Prohaska čiji je deda prikazivao filmove i turskom sultanu, a unuk, nasledivši ljubav prema filmu i zagledavši se u lepu Kraljevčanku, ostao u toj varoši i osnovao bioskop.
* Na početku knjige stoji napomena: “Neki junaci su izmišljeni, a neki događaji stvarni. I obrnuto.” Šta je autentično?
- Zašto su pisci oni koji moraju da obrazlažu odnos stvarnog i izmišljenog, a drugi ni povodom važnijih stvari od značajnijeg ili čak presudnog uticaja na naše živote nemaju tu obavezu? Književnost nikada nije potpuna istina, kao što nikada nije potpuna izmišljotina. To je sasvim dovoljno. Uostalom, književnost, pripovedanje, umetnost... i opstajavaju toliko hiljada godina zato što nikada nisu samo jedno od ovoga dvoje. Realno i domaštano su u osnovi svake priče, svakog umetničkog dela, ali je taj odnos uvek neponovljiv.
* Svaki vaš junak je profilisan, a svi zajedno predstavljaju u malom “model” našeg društva i mentaliteta.
- Istina je da su junaci “profilisani”. Moglo bi se to tumačiti i kao jedan pomalo zastareli pristup književnosti. Mi smo, međutim, danas obasuti “šarenilom” u punom i u metaforičkom značenju te reči, tako da polako gubimo osećaj za razaznavanje pojedinačnih boja, čak i za crnu i belu boju... Drugačije rečeno, mi smo postali daltonisti za osnovne ljudske principe, sve se može i ovako i onako, sve se prelama kroz ove ili one državne, društvene, nacionalne, a nadasve pojedinačne prizme, sve se to bućka i meša i peni u kantici koju nekada zovemo televizija, nekada je imenujemo Skupština, nekada je zovemo Ujedinjene nacije... Naivno razmišljam da bi književnost mogla da bude sočivo, da se pripovedanjem mogu uvećati pojedinosti, raščlaniti boje... Što je možda i greška, jer jedan junak divnog pripovedača Danila Nikolića otprilike kaže: “Ma, narod voli kada je u boji.”
* Većina vaših protagonista se teško snalazi pod udarcima dramatičnih istorijskih i društvenih promena.
- Pa, zar naša istorija nije istorija snalaženja? Nas svake godine zatekne i januarski sneg, kamoli kakva katastrofa. Znate, imate zemlje u kojima vam se ništa naročito neprijatno, ali i ništa naročito prijatno ne može dogoditi, gde nema iznenađenja, gde je društveni sistem profilisan tako da ublaži ili sasvim anulira moguće krajnosti. Dabome, kod nas nije tako. Ovde vas od malih nogu uče da se snađete...
* Da li su blagi humor i ironija kojom je protkan ovaj roman moguća odbrana od nevolja svakodnevnog življenja?
- Da, to je odbrana. U nedostatku bolje... Na jednom mestu u knjizi se opisuju jezici, nemački, francuski, češki... svaki od njih ima neki epitet, neku karakteristiku, a srpski jezik je označen kao odličan jezik da se o nečemu govori do mile volje, ali samo kada je sve završeno, kada više ništa ne može da se učini. Ovo je, dabome, i autoironičan iskaz i iskaz koji ironizuje ulogu književnosti.
* Radite li dugo nad rukopisom i, uopšte, kako izgleda vaš radni ritam?
- Nad rukopisom radim veoma dugo. Nekada sam rado govorio i kako. Ali, sada, u eri onoga što pesnikinja Radmila Lazić precizno naziva “terorom javnog”, sada sam izgubio volju da o tome pričam. Molim vas da to ne shvatite kao nadobudnost ili mrzovoljnost. Već kao pokušaj da sačuvam intimnost.
* Jedan od važnih “junaka” romana je papagaj zvani Demokratija koji tek na poslednjim stranicama progovori. Demokratija u Srbiji, posle decenije od promene režima, i još sriče prva slova?
- Čovek nije osmislio bolje društveno uređenje od onog demokratskog. Opet, demokratija nije nešto izvan nas, nešto što se kupuje, nalazi ili uvozi. Demokratija će se oglasiti onako kako smo je i naučili. Ne može se očekivati da demokratija progovori sama od sebe... A i kada zbilja progovori, ne bih rekao da je najvažnije da svašta govori. Kao što znamo, sloboda govora nije isto što i sloboda. U to možete da se uverite svaki dan - kada uključite televizor, kada se “prošetate” ineternet prostorom...
* Običan svet teško prihvata diktat takozvanog biznisa. Ne čini li vam se da insistiranje na zaradi i novcu, po svaku cenu, ostavlja iza sebe pustoš?
- Ma, ne. To apsolutno nije tačno. Ostaće bilbordi. Njih ništa ne može da sruši. Bilbordi su zadužbine i putokazi našeg doba. Dizajn, papir i mnogo lepka... A na zaradi se insistira isključivo zbog potrošnje. Sada je mnogo važnije proizvesti protrošača nego sam proizvod. Kada bih hteo da fabularim pomišljam da se zapravo prvo prozvodi potrošač, a tek onda proizvod. A potrošač se proizvodi tako što mu prvo zamračite svest o stvarnim ljudskim potrebama, tako što ga smestite u fotelju, tako što u njemu raščeprkate najniže strasti i potom tako što mu pružate lažan osećaj da izborom ove ili one marke bilo čega on nešto suštinski bira. To je pustoš. Insistiranje na potrošnji kao jadnoj zameni za svaki drugi suštinski izbor. Kao što je insistiranje na izboru fudbalskog kluba za koji navijate ili osobe u “rijaliti emisijama” svuda u svetu jadna zamena za pravi izbor ličnosti koje ovaj svet vode. Novac, sam po sebi, nije problem. Pokažite mi čoveka koji ne voli da u džepu ima makar dinar više.
* Mnoge vrednosti su poremećene što je vidljivo i u kulturi. Već duže vremena kao da nema ko da, recimo knjigu zaštiti od besomučnosti tržišta?
- Sve što se prodaje jeste roba. Tako da je i knjiga u krajnjoj liniji roba. Problem nastaje kada se knjiga tretira kao i svaka roba široke potrošnje. Knjiga, ipak, nije prašak za veš. I knjiga ne može da se pravi samo u nekoliko svetskih centara, te da se odatle distribuira širom sveta. Inače bi se dogodilo da svi mi na godišnjem nivou čitamo dva, tri ili četiri ista naslova. Ali, kako odavde izgleda nije daleko dan kada će svi izlozi knjižara u svetu biti isti, kao što su isti izlozi prodavnica patika, parfema, tehničke robe... Još samo nedostaje da knjige na poleđini imaju uputstvo tipa: “Čestitamo vam što ste izabrali naš proizvod! Štampanu stvar uzmite u levu ruku, a desnom listajte stranice...” A što se tiče zaštite, primeren odgovor bi bio vapaj, kao u onom dobro poznatom vicu: “Molim te, nemoj više da me braniš!”
* Osim dara, talenta i mašte, pisanje zahteva i dobro poznavanje književnog zanata. Od kojih majstora i iz kojih knjiga ste učili?
- Da ste pre nekoliko godina ili pre jedne decnije pitali da li bih voleo da moja proza bude na tragu traga najvišeg ranga jednog Andrića, Crnjanskog, Kiša, Pavića... odgovorio bih da to jeste moja želja. Ni sada tu poetičku vodilju ne bih napustio, ali bih je dopunio prezimenima koja glase Sterija Popović, Lazarević, Domanović, Nušić... Zato što mi se čini da smo ih zaboravili ili sasvim preskočili. I da im se valja vratiti. Ko je ikada pročitao, ko se seća “Pokondirene tikve”, priče “Sve će to narod pozlatiti”, “Dange” ili “Stradije”, “Gospođe ministarke” ili “Sumnjivog lica”, i ko pogleda oko sebe, zna zašto ta dela navodim. Neki put mi se čini da mi nismo stasali za jednu “Prokletu avliju”, za “Seobe”, za “Grobnicu za Borisa Davidoviča” ili “Hazarski rečnik”... Ko ponavlja greške, mora da ponavlja godinu, mora da se vrati u prethodne, “niže” razrede. U nekoliko navrata sam u šali predlagao da svako ko se kandiduje za javne funkcije mora da dokaže da je čitao dela koja sam pobrojao. Ama, sve mi se čini, mogao sam to i malo ozbiljnije da predlažem.
* Ovaj roman se dosta razlikuje od vaših prethodnih knjiga. Kakvu reakciju očekujete kod kritičara?
- Pisanje ove knjige mi je donelo mnogo zadovoljstva. To je sve što umem da vam kažem. I, što se makar mene tiče, to je sasvim dovoljno.

Dragan BOGUTOVIĆ

01.01.00

Politika
12.11.2000.
Paralelni svet literature: Goran Petrović
Pogre?ne ljubavi
"Učinilo mi se da je za Srbe čitavo stoleće na izmaku jedan neprekidan, ulančan niz uglavnom zaludnih ljubavi, niz neuzvraćenih ulaganja, često preko mere koju sebi mogu da dopuste i veći narodi", ističe Goran Petrović
Ovih dana iz ?tampe je iza?la nova knjiga poznatog pisca srednje generacije Gorana Petrovića. Reč je o romanu "Sitničarnica ,Kod srećne ruke?", u izdanju "Narodne knjige" iz Beograda. Razgovarali smo sa Goranom Petrovićem o njegovoj novoj knjizi i drugim aktuelnim temama.
? Kakva je to knjiga "Sitničarnica ,Kod srećne ruke?", ?ta je potka ovog romana?
- Pre svega, "Sitničarnica ,Kod srećne ruke?" je roman posvećen fenomenu čitanja, kao o jednoj od onih retkih intimnih delatnosti koja nam je preostala. Nadalje, on "razmatra" navodnu mogućnost takozvanog naporednog čitanja, onog koje dopu?ta da se dvoje ili vi?e čitalaca, ?to slučajno ili namerno istovremeno otvaraju istu knjigu, bez obzira na prostornu udaljenost, mogu naći i prepoznati u paralelnom svetu literature. U oba slučaja, međutim, u romanu je reč o knji?evnosti kao o izdvojenom i koliko-toliko za?tićenom zajedničkom području dobrovoljnog izbegli?tva, emigracije, ishodi?tu novih seoba... Naime, usled nemogućnosti da opstanu u sve zatvorenijem svetu, ovom sve u?em svetu, sve zagu?enijem i zbijenijem brojnim realijama, junaci romana, nadam se i svaki novi čitalac, tragaju, pronalaze i postvaruju novo prostranstvo, vreme u vremenu, makar za nekoliko časova produ?avajući svoj opstanak.
Dodvoravanje zabludama
? U romanu govorite i o pogre?nim ljubavima Srba, ličnim i nacionalnim.
- S druge strane, radnja romana se pomiče tragom usuda ove nacije, na neki način uhodeći njenu neveselu sudbinu tokom poslednjeg veka milenijuma. Zapravo, učinilo mi se da je za Srbe čitavo stoleće na izmaku jedan neprekidan, ulančan niz uglavnom zaludnih ljubavi, niz neuzvraćenog ulaganja, često i preko mere koju sebi mogu da dopuste i veći narodi, koloplet ideala u kojem smo se istro?ili i najzad sasvim zamrsili. Nema te domaće diktature u koju mi nismo ulo?ili i znatno odobravanje, tog autoritarnog vođe i re?ima kojem nismo prilo?ili obo?avanja i vi?e no ?to je zahtevao, rata u kojem nismo rasipnički polo?ili ?rtve, nema te vajne budućnosti za koju nismo zalo?ili svoju pro?lost i sada?njost, nema te svetske strane kojoj nismo bili spremni da se naivno predajemo, čak nema ni tog neverstva koje nismo olako zaboravili...
? Koliko je za to, pored politike, "kriva" i knji?evnost?
- Knji?evnost je već poodavno "zastarela" disciplina i njeno dejstvo prilikom posredovanja ideja je neuporedivo slabije od savremenih medija. Ipak, knji?evnost se povremeno dodvoravala zabludama i interesima dnevne politike, a ne tako retko je znala da iznedri pregr?ti javnih "ljubavnih pisama" jo? jednoj od na?ih velikih strasti - na?oj samozaljubljenosti. Istoričari knji?evnosti svakako imaju bolji uvid, ali bih rekao da ti udvorički poku?aji u nas nisu nikada zadu?e ili ozbiljnije za?iveli. Ba? kao ?to se uzdam da u nas nikada neće ozbiljnije za?iveti ni ona knji?evnost koja se hrani drugom krajnosti - reklamerskim potiranjem vrednosti sopstvene nacije, oduzimajući joj, recimo, pravo na predanje, samo zbog nekolicine onih ?to su se okoristili o mitomaniju.
? ?ta mislite o aktuelnom stanju u oblasti kulture u Srbiji?
Verujem da kultura pripada onim malobrojnim delatnostima kojima se mo?emo podičiti pred svetom. Otvaranje zemlje će pru?iti mogućnost poređenja, mogućnost koja je u prethodnom periodu delimično bila uskraćena. Nadam se da će se tom prilikom naći ona prava mera kojom se i odlikuju sve ozbiljne kulture - ona mera koja ne dopu?ta da nacionalno zadobija odlike kiča, isto tako i ona mera koja ne dopu?ta petparačko podila?enje globalnim manirima. I nadam se da će mesta odgovornih za reprezentovanje takve kulture pripasti ljudima koji imaju osećaj za takvu meru.
Knjiga ?alosnih sudbina
? Kako komentari?ete trenutnu političku situaciju?
- Poslu?iću se metaforom bliskom onome čime se i bavim, Srbija upravo dočitava poslednje stranice jedne knjige koja je trajala vi?e od deset godina. Knjige u kojoj je upisano desetine i stotine hiljada ?alosnih sudbina, u kojoj smo svi mi bili ovakvi ili onakvi junaci, najče?će sporedni, bledi likovi. Knjige koja sadr?i besprimerno odnarođavanje jedne tobo?e narodne, samo?ive vlasti, vi?edecenijskom demagogijom i patetičnim stilom pometene vrednosti jednog naroda, te neprimeren nastup ekskatedra, zapravo ogre?enje onoga ?to nazivamo svetskom zajednicom prema tom istom narodu.
Srbija, dakle, dočitava poslednje stranice jedne lo?e knjige, nadam se i poslednjeg toma u nizu nesretnih tomova ovog stoleća. Valja jo? mirno sklopiti korice i razmisliti o svemu ?to u toj knjizi stoji, a onda je odlo?iti u imaginarne police kolektivnog pamćenja, jer se ni one najlo?ije knjige ne bacaju, već uvek moraju biti nadohvat ruke, ne bi li mogli uvek da se podsetimo ?ta sve ne smemo da sebi dopustimo, a za nauk dolazećim generacijama napomenama i da dopunimo brojne nepoznanice.
Ujedno, kako tu knjigu dočitavamo, započinjemo da ispisujemo i narednu, uzdam se svesni koliko je svaki početak va?an, uzdam se i uz određen plan kako će se ta srpska povest ubuduće odvijati - da neće biti "isto to, samo malo drugačije". Posle toliko mnogo oma?ki, posle toliko tomova istorijskih "stilskih ve?bi", posle toliko bespotrebnih ponavljanja, hiperbola, "lo?ih dijaloga" i obilja sumnjivih karaktera, valjda smo kadri da iznedrimo iole bolju priču za sve nas.
M. Dugalić


Politika
21.10.2000.
Kod srećne ruke
Autor: Goran Petrović; izdavač "Narodna knjiga", Beograd
Najnovije prozno delo Gorana Petrovića, "Sitničarnica ?Kod srećne ruke?", vrlo je opsežno: ima više od tri stotine stranica. Izdavač, "Narodna knjiga", reklamira ovaj roman pisca koji je već stekao slavu prethodnim delima ("Atlas opisan nebom" i "Opsada crkve Svetog Spasa") kao njegovo, do sada, najbolje i vrlo čitljivo delo.
"Sitničarnica ?Kod srećne ruke?" je avantura iščitavanja smisla istorije na Balkanu, i Srbije. Kroz izrazito intimnu priču o nekoliko ukrštenih ljubavi, Petrović nam iznosi priču, kaže Vasa Pavković, urednik knjige, o srpskoj istoriji, počev od ubistva Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin pa do ovih, aktuelnih, vremena. Ono što je kod Petrovića presudno, to je njegovo osećanje romaneskne forme i njegova sposobnost da jezičkim sredstvima dočara različita vremena, različite segmente naše istorije i ljudskih sudbina koje je ta istorija oblikovala.
Najnoviji roman Gorana Petrovića poručuje čitaocu da je umetnost, a književnost pre svega, ono što čuva jedan narod i njegov opstanak, počev od bilo kog pojedinca, bio on toga svestan ili ne, do društvenih slojeva i celine samog naroda. "Sitničarnica..". je izrazito beogradska knjiga a priča, koja je vrlo složena, čita se kao zagonetka koja se polako otvara pred onim koji ovo najnovije delo mladog pisca drži u rukama.
Dnevnik
26.01.2003.

GORAN PETROVIĆ, KNJIŽEVNIK
Vreme kao deo tela

Vaših novih devet priča okupljenih pod naslovom ?Bližnji? imaju tematsko jedinstvo i isti problem - vreme. U nekom slobodnijem viđenju i čitanju ?Bližnji? je roman o vremenu sadašnjem. Kakvo vreme vas posebno zanima? Ima li i drugačijih hronopija od onih Kortasarovih koje posebno potencirate?
- Da, na neki način je tako. Ako su ?Opsada crkve Svetog Spasa? ili ?Sitničarnica? nešto veći, oni javni hronometri koji prate protok vekova, uhode doba, razglašavaju smene epoha, objavljuju povodnje i suše, upozoravaju na naviranje ratova i boleština, otkucavaju rađanje i zamiranje zabluda, onda je ?Bližnji? knjiga koja pokušava da zabeleži one najsitnije damare, ono ubrzano ili usporeno pulsiranje, koje je neki put jedini dokaz smo živi, a od kojeg je vreme jedino i sastavljeno. To je odsečak vremena koje me zanima u ovoj, novoj knjizi. Vreme (koje) je deo tela, da citiram jednog od junaka tih priča. Vreme koje je amputirano, vreme koje je odstranjeno i zamenjeno protezama, milionima pomagala koje nazivamo časovnicima. Bilo bližnjeg, sopstveno bilo, bilo rođaka ili sugrađanina, koje bi inače čuli kada bi se utišali, kada bi bili uviđavniji, kada bi jednostavno imali volje da primetimo ili kada se ne bi sasvim prepustili odmeravanju vremena koje nam diktiraju veliki i komplikovani mehanizmi.

Gotovo svaka generacija pisaca stoji pred spisateljskom dilemom: ne šta nego kako. Kakva je današnja situacija priče / romana?
- Mogu da govorim samo iz ugla sopstvenog iskustva. Osim što je, naravno, veoma važno kako ispričati priču, za mene je još važnije šta ispričati pričom. Otuda veoma pažljivo biram tematske krugove, pojačavam ih ako su u ranijim knjigama ovlašno opisani i pokušavam da ih proširim. Lagano, veoma lagano, trudeći se da uvidim šta sve ti pomaci obuhvataju, šta pokreću ili diraju i gde gube snagu, gde se utapaju u površinu. Postoje, međutim, teme koje zaobilazim, čak ignorišem, zato što ih ne smatram vrednim, zato što su odviše jednodimenzionalne, toliko jednodimenzionalne da se svode na podilaženje. Što se tiče načina pripovedanja - trudim se da o starom, već poznatom u književnosti, progovorim na nov, moderan način, a pak o novim, savremenim motivima, na stari, klasičan način.

Ignorisanje jednodimenzionalnog

Istorija još ostaje velika tema naše književnosti. I sami ste ispričali nekoliko važnih ?srpskih priča?. Kako vi svemu prilazite i koliko poetika / strategija utiče na oblikovanje istorije / priče?
- Istoriju doživljavam kao nešto što je suprotstavljeno književnosti. Vidim je kao plimu koja rušilački navire, besno peni, skriva hridi i sprudove, otkriva ostrva i kontinente, lomi krhke ljudske brodice i podmuklo valja sudbine. Književnost, umetnost uopšte, jeste oseka, pribiranje daha, razmrsivanje vlati morskih trava, prebrojavanje školjki i osušenih meduza, presabiranje preživelih i iverja od brodoloma. Prema tome, ne mislim da je spoj istorije i književnosti neka naša, naročita posebnost. Radi se samo o suprotnostima koje se privlače, koje u peni proizvode jedna drugu, koje govore o dualnosti naše i svekolike prirode, o životu koji začinje smrt i smrti koja porađa život. Osim ako sve nije ?regulisano? preciznim odbrambenim nasipima, promišljeno osigurano tonama armature i betona, osim ako nije sve učinjeno da se delovanje istorije, ali i umetnosti, svede na najmanju moguću meru.
Vaše stvaralaštvo nastalo je u duhu aktuelnog postmodernističkog pisma. Ipak, vi zadržavate i nešto od standardnih sredstava tradicionalne proze. Može li se, u vašem slučaju, govoriti o nekom srednjem putu?
?Bližnji? su knjiga koja pokušava da zabeleži najsitnije damare, ono ubrzano ili usporeno pulsiranje, koje je neki put jedini dokaz da smo živi. Istoriju doživljavam kao nešto suprotstavljeno književnosti ...

Deset novih proznih tekstova Gorana Petrovića (Kraljevo, 1961) objedinjenih pod naslovom ?Bližnji?, izdavač Narodna knjiga iz Beograda, potvrdili su pisca koji zna da ispriča priču. Pripovedačko sočivo ovoga puta usmereno je onima iz najbliže okoline naratora: od suseda, oca, do sugrađanina ?prijatelja?. To je knjiga izuzetnih priča o vremenu, nestajanju, slikarstvu, muzici, čitaocu, putovanju, propasti, sudbini.
Ulazeći u književnost, najpre na Pavićevom tragu, Petrović je napisao nekoliko važnih knjiga i ubrzo osvojio i više najcenjenijih nagrada među kojima su: NIN-ova, Vitalova, Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 2001. i druge. Poznati su njegovi naslovi: ?Saveti za lakši život?, ?Atlas opisan nebom?, ?Ostrvo i okolne priče?, ?Opsada crkve Svetog Spasa?, ?Sitničarnica Kod srećne ruke?. Neke od ovih knjiga doživele su više izdanja, a Goran Petrović, sasvim sigurno, već danas je najznačajnije ime naše književnosti koje se izdvojilo iz postmodernističkog jata.
- Kao što sam već u nekoliko navrata govorio pokušavam da iskoristim prednosti svakog poznatog načina pripovedanja. I da ih toliko saobrazim predmetu pripovedanja da čine jedno. Drugačije rečeno, u duhu vašeg pitanja, biram onakav put koji najmanje narušava prirodu, strpljivo krivuda i prati živopisne udoline i uzvišenja, putniku pruža sva uživanja u okolini, zna da ga odmori, ali i preznoji, ume da ga izbavi i zavede, paradoksalno produžava dan ili noć, a krati čas.

Briga za čitaoca je vidno prisutna u vašim dosadašnjim delima. Autor ste i najčitanije knjige u Srbiji za 2001. (?Sitničarnica Kod srećne ruke?). Ko je za vas čitalac i zašto je ?čitanje nekada obuhvatnije od pisanja? kako ste izjavili prilikom prijema nagrade.
- ?Sitničarnica Kod srećne ruke? je dobrim delom nastala iz fascinacije svime onime što su čitaoci pronašli u mojim prethodnim knjigama, pre svega u ?Opsadi crkve Svetog Spasa?. Svim onim što su otkrili, a da sam pisac nekada nije bio svestan. Dakle, za mene je čitalac onaj koji voli višeznačnost, koji se ne zadovoljava ?primećivanjem?, već stupa u rekaciju, samim tim dozvoljavajući da bude menjan od štiva i da menja štivo.

Hrabra dramatizacija romana

?Opsada crkve Svetog Spasa?, jedna je od vaših važnih knjiga, doživela je dramatizaciju i uspešno se igra, posebno u Vojvodini / Somboru. Kako vam to izgleda sa stanovišta autora, ali i mogućnosti prenošenja proze u drugi medij?
- Veoma sam zadovoljan dramatizacijom, a potom i režijom Kokana Mladenovića, smatram da se on hrabro poduhvatio jednog posla sa ne toliko izvesnim ishodom, a da je na kraju uspeo da iz tog književnog zasićenja iznova kristalizuje so ove knjige. Upravo onakvu so kakva, nadam se, i čini ?Opsadu?. So kojom se može zamesiti hleb, ali i so koja u dodiru sa ranom zna da podseti i opomene. Veoma sam obradovan i na neki način ponosan što je roman poslužio za razigravanje dara svih saradnika na ovoj predstavi, od kompozitora do majstora svetla, od scenografa do glumaca, od kostimografa do majstora posebnih efekata. A posebno sam dirnut pažnjom domaćina i ukućana Narodnog pozorišta u Somboru koji su mi omogućili da vidim kako jedna predstava probija opnu između zamisli i ostvarenja.

Živite u Kraljevu, na neki način udaljeni od epicentra književnih zbivanja. U kojoj meri pratite našu aktuelnu umetničku scenu? Šta vas ohrabruje, a šta, pak, uznemirava?
- Za onaj neposredni čin pisanja nije važno mesto življenja. Književni život je nešto sasvim drugo, i on se, kao i mnoge druge delatnosti, prelama u našoj prestonici. Književna zbivanja pratim u onoj meri u kojoj mi to dozvoljava samo stvaranje. Nekada podrobnije. Nekada sasvim ovlašno, jer me određeni rukopis sasvim okupira. Ohrabren sam uvek kada prepoznam potrebu da se neko izrazi kroz književnost, a uznemiren uvek kada prepoznam potrebu da se neko odrazi, uzvisi preko književnosti.
Milan Živanović