01.01.00
NIN
10.11.2000.
Desimir Tošić
U čeljusti života
"Išli smo pogrešnim putem, kažnjavani smo i kad treba i kad ne treba. Nadajmo se da je sa 5. oktobrom okrenut novi list u našoj istoriji"
Kao što je bio netipičan emigrant, Desimir Tošić je i, kako je to negde lepo rečeno, izuzetna pojava na političkom nebu Srbije i bivše Jugoslavije. Takvog ga poznajemo iz njegovih javnih nastupa, a još bolje vidimo u knjigama objavljivanim poslednjih godina koje su bile povod intervjuu za NIN.
Pre nego što počnemo razgovor o vašim knjigama, sačinjenim od tekstova pisanih u emigraciji i u Beogradu, recite nam kako ste doživeli sadašnje demokratske promene za koje ste se borili više decenija i rečju i perom?
- To je istorijski dan, 5. oktobar. Više od prevrata, manje od revolucije. Nije reč samo o padu jedne monstruozne vladavine, o padu troglave hijene - JUL, SRS, SPS - već je reč o jednom novom pokušaju demokratizacije zemlje. U pogledu demokratije, u našoj istoriji bilo je pokušaja vrednih pažnje, ali mi nismo imali jednu kontinuiranu demokratiju. U osamdesetim godinama prošlog XIX veka bio je prvi pokušaj pod Obrenovićima, ali se to završilo autoritativnom antidemokratskom vladavinom poslednjeg Obrenovića. Drugi pokušaj se proteže od 1903. do 1929. To je bio nestabilan parlamentarni režim sa mnogo ograničenja. Dakle, jedva tri decenije razvoja demokratije, s tim što se to nije ni završilo niti uobličilo. Kralj Aleksandar je januara 1929. zaveo diktaturu potpunog političkog zamračivanja, pa je posle skoro tri godine izigravao parlamentarni režim koji se završio prevratom 27. marta 1941.
A od te ratne 1941. godine, pa sve do 5. oktobra 2000. ređali su se ratovi, okupacije, građanski ratovi, takozvana revolucionarna represija, potom jednopartijska policijska država koja je počela pedesetih godina da se bogato šminka; te radnički saveti, te dekolektivizacija poljoprivrede, te nesvrstanost. Sve te režime posle stotinak godina nasledio je režim beznađa, rastura države, bombardovanja Sarajeva i rušenja Vukovara, etnička čišćenja; Miloševićev režim je bio idejno najispražnjeniji režim u našoj istoriji: skup političkih pigmeja na čelu s jednim komandirom milicije iz Požarevca... I to je bilo izglasano od jednog poremećenog društva. Ali, posle svega, došlo je do izvesnih promena u strukturi društva. Posle lokalnih izbora 1996. do 2000. godine stasale su četiri mlade generacije a u isto vreme smanjila se brojnost nekadašnjeg Saveza boraca, i vladine organizacije uništavanih penzionera...
Pre nekoliko godina objavili ste zbirku članaka i eseja o nacionalnom pitanju - "Stvarnost protiv zabluda". Vaše shvatanje nacije, jasno distancirano i od kumunističkog i od nacionalističkog ekstrema, uvek je bilo suprotno preovlađujućem. Kako biste ga, ukratko, opisali i kakve vam je to nevolje donosilo, u egzilu i ovde?
- Nije bilo nekih osobitih nevolja, ali su naša preovlađujuća nacionalna shvatanja bila u neku ruku komična. U egzilu je vladao velikosrpski primitivni nacionalizam, a u zemlji je vladalo "jugoslovenstvo" i posle 1918. i posle 1945. godine. Krajem XIX veka naš srpski nacionalizam je napredovao u svome razvoju dosta ravnomerno. Međutim, 1918. priredila nam je poremećaj. Mi smo površno i "hegemonistički" prihvatili jugoslovenstvo, i to masovno. Slična euforija zavladala je i 1945, sve do Ustava 1974. godine. Nije bio problem u jugoslovenskoj državi, nego je naša teškoća bila u tome što smo mi, Srbi, uviđajući po starim lingvističkim teorijama jednojezičnost Srba, Hrvata, Bošnjaka, počeli lako i uporno da verujemo u političku teoriju jednog jedinstvenog naroda. U stvari, jugoslovenska država učinila nam je veliku istorijsku uslugu, jer je okupila "sve Srbe u jednoj državi" koju je valjalo politički i pametno čuvati.
Ako je reč o naciji, reč je o složenom i fluidnom fenomenu, ako tako može da se kaže. Postoji nemački model shvatanja nacije kao "bića", zajednice "tla i krvi". To treba odbaciti kao što su to shvatanje odbacili takoreći svi evropski narodi. Nacija je istorijska pojava, činilac koji identifikuje jedno društvo, ohrabruje njegove pozitivne ali i negativne energije. Da ne idemo dalje u ovoj prilici.
Sabirajući plodove svog spisateljskog rada, sklopili ste i knjigu koja je lucidna i nemilosrdna analiza jugoslovenskog društva pre 1990 - "Snaga i nemoć - Naš komunizam 1945-1990". Zašto se zajednička država, na kraju, pokazala kao utopija i zašto su je jedino Srbi želeli očuvati, makar i silom?
- Ne verujem da je Jugoslavija bila utopija 1918. i 1945. godine. Srbi su je branili i silom zbog toga što, iako nisu javno priznavali, podsvesno su shvatali, kao što sam rekao, da je to jedina država u kojoj se nalaze "svi Srbi". Bitno je bilo to što smo mi iz jedne jednostavne državne strukture, Srbije - svi Srbi, svi seljaci, svi pravoslavci - ušli u pluralističku zajednicu, i nacionalno, i kulturno, i verski. Prvo to nismo shvatali, da je to "nova država", a potom nismo pokazali umeće da vladamo jednom složenom višenacionalnom državom. Naravno, nisu bili bolji ni Hrvati, iako nisu bili neuspešniji, ali se od nas mnogo više očekivalo. Jugoslavija je bila velika ideja, a njeni narodi su bili mali...
Rasprava o ovim temama i problemima nastavlja se na neki način i u portretima znamenitih ličnosti u knjizi pod naslovom "O ljudima". Kako su nastajali ti tekstovi?
Ti tekstovi moji, skice portreta, nastajali su iz više razloga. Najpre kao portreti istorijskih ličnosti koji treba da nam pomognu u nalaženju orijentacije i pravca, recimo Ruvarac, Cvijić, Skerlić. Druga grupa bile su ličnosti koje sam delimično poznavao izbliza, razgovarao s njima, kao što su bili Slobodan Jovanović, Crnjanski, i bio sam dužan da to zabeležim. Ima tu ondašnjih političkih vođa koji su davali primer, kao što su bili Davidović, Grol, Dragoljub Jovanović. Najzad, bile su izuzetne ličnosti koje su gradile tu skromnu, ali izuzetnu po rezultatima, organizaciju i delatnost oko Oslobođenja i časopisa Naša reč u Parizu i Londonu.
Vaš pogled na ličnost Milovana Đilasa suprotstavljen je mnogim ovde uvreženim ocenama i predrasudama o njemu. Zašto se pojavljuju tolike razlike u odmeravanju njegovih grehova i vrlina?
- Mislim da taj raskorak dolazi iz dva razloga. Mi nismo u pravom smislu društvo sa opšteusvojenim shvatanjima o ljudima. Mi smo nerazvijeno društvo s teškim poremećajima u istoriji. S druge strane, mi kao mlad i mali narod, i kako dodajem cinično - i narod "sa slabim nervnim sistemom" - mi smo izgubili sposobnost osećanja i viđenja istorijskih dimenzija ljudi i događaja. Mi se usredsredimo na marginalno ili delimično. Nemamo sposobnosti da vidimo celinu i značaj izuzetnih ljudi kakav je bio revolucionar Milovan, revolucionar u komunizmu i u partizaneriji, i revolucionar u borbi za promene. To što naši ljudi guslaju ovih naših devedesetih godina kao samoproklamovani disidenti i opozicionari, sve je to učinio Đilas pedesetih godina i bio kažnjen za tu svoju rabotu s devet godina robije.
Razbili ste neke stereotipe o Slobodanu Jovanoviću, ali se kod nas još misli da je on, budući briljantan intelektualac i pisac, morao biti takav i političar. Kako vi ocenjujete njegov učinak?
- U stvarnosti, stereotip o Slobodanu je razbio sa mnogo smelosti Milan Grol u svome Dnevniku londonskih emigrantskih godina. Ta je knjiga ovde objavljena 1990. godine. I za mene je Slobodan bio džin - naučni, kulturni i nacionalni, ali ja nisam pripadao jednoumnim strankama, nisam čovek te civilizacije. Čoveka, koga volimo i cenimo, možemo videti i u spletu nedostataka i grešaka. Kod nas je nažalost sve u euforiji, u propagandi, u jednopartijstvu. Slobodana je htela da iskoristi nacionalistička euforija devedesetih godina. Ali taj način jednostranog posmatranja, koje treba da posluži našim trenutnim prohtevima ili koristi, stvara izvesne podvale u našem javnom mnjenju.
Tako je činjeno sa Milošem Crnjanskim koji je, u korist trenutne potrebe komunističkog režima, proglašen mučenikom i borcem protiv emigracije. To je bila dvostruka neistina.
Tako se sada čini s Jovanom Dučićem. Jedan veliki pesnik, za mnoge najveći naš pesnik, proglašen je nacionalnim velikanom. Zašto? Zato što odgovara našoj trenutnoj nacionalističkoj i klerikalnoj euforiji koja se iscrpela u dosadašnjim neuspesima i porazima, i sada traži ma koga.
Dučić je bio jedan od vođa histeričnog velikosrpskog nacionalizma u Sjedinjenim Državama četrdesetih godina. Niko se ne pita kakav je to bio naš veliki diplomata, kako je napustio Madrid kao ambasador u toku Drugog svetskog rata!? Jedno je slaviti velikog ili najvećeg pesnika, a drugo je predstaviti ljude kao nacionalne velikane, što nisu bili. Naravno, Slobodan Jovanović je bio džin prema ovoj dvojici, i Slobodanu nije ništa slično priređeno, izuzev jednog ozbiljnog zbornika Akademije nauka i još ozbiljnije kritičke analize na Pravnom fakultetu 1991. godine. Ni Crnjanski ni Dučić nisu preživeli kritičke analize, iako su daleko manji od Slobodana...
Slobodanov neuspeh u politici ne treba ceniti strogo iz prostog razloga što je on u taj posao istorijski "upao" nepripremljen. On nije imao političkih ambicija, bar prema onome što bih ja video.
Vaši prijatelji i poštovaoci u zemlji i u inostranstvu učinili su izuzetno lep gest obeležavajući jednom knjigom sećanja vaša dva jubileja: osamdeset godina života i šest i po decenija društvenog rada. Slavljenicima se u takvim slučajevima obično postavlja jedno stereotipno pitanje, kakvo i mi upućujemo vama: da ste u prilici da birate, da li biste ponovo išli istim putem?
- Vratio bih se na Karlajla, Škotlanđanina sa teorijom o ličnostima u životu i istoriji. Iz moga slučaja vidi se da mi često ne biramo sami već nas biraju uslovi, događaji i ljudi. Ja sam se kao mladić kretao ka književnosti, istoriji, pozorištu, a studirao sam pravo, političke i socijalno-ekonomske nauke. Ondašnji događaji u Evropi uticali su i na moje drugove i na mene da krenemo u takozvanu politiku. Na mene je posebno uticao Frankov državni udar u Španiji, borba protiv Republike. Od tada ne mogu "da vidim" generale. Tu su se pojavili i nacizam i fašizam. Na moju generaciju je sve to imalo izuzetno dejstvo, nezavisno od toga što su neki otišli u komuniste, a drugi se borili protiv nacizma i fašizma, a nisu postajali komunisti, ili su čak bili protiv komunista, antikomunisti. Nisam želeo da idem, odnosno da ostanem u emigraciji. Nisam bio ksenofobičan, ali sam bežao od "inostranstva". Život me je ubacio u svoju čeljust, proveo sam veći deo veka u inostranstvu, u Francuskoj i Velikoj Britaniji. Od svega nisam pravio dramu. Bio sam vezan za ideje ali vezan i za ljude. Žao mi je što u knjizi Dve godišnjice nije više poklonjena pažnja idejama. Nezavisno od časopisa Naša reč (i organizacije iza časopisa) i Oslobođenje, učestvovao sam u organizacijama Evropskog pokreta još od 1956, potom učestvovao sam u izradi dva plana, jednog koji se zvao Demokratska alternativa a drugi Demokratska evolucija.
Ta dva plana, ta dva nacrta, trebalo je da pomognu našim ljudima da se izbegne međuetnički rat, čak i ako se Jugoslavija raspadne, jer ljudi oko ove alternative nisu verovali da će Jugoslavija neokrnjeno živeti "još hiljadu godina". Drugi nacrt odnosio se na ideju kako da se prevaziđe sukob komunista iz osamdesetih godina sa opozicijom. Trebalo je naći konsenzus između komunista, koji žele autentične promene, i opozicije koja nije ekstremistička, "antikomunistička" i nacionalistička. Naći konsenzus između ove dve grupe! Nažalost, Savez komunista Jugoslavije nama je ostavio Miloševića, a u međunarodnoj zajednici došle su mlade neiskusne generacije koje nisu mnogo znale o mnogim malim narodima. Nastali su nerazumevanje, protivurečnosti, lutanja, ničim opravdani udari na našu zemlju kao što je bombardovanje Srbije. Ali tom prilikom ne sme se zaboraviti trogodišnje - ne sedamdeset i nekoliko dana - bombardovanje Sarajeva i rušenje Vukovara... Išli smo pogrešnim putem, kažnjavani smo i kad treba i kad ne treba. Nadajmo se da je sa 5. oktobrom okrenut nov list u našoj istoriji.
SAVA DAUTOVIĆ
01.01.00
Vikend Danas
16.02.2002.
Suocavanje s istorijom
Desimir Tosic: "O ljudima", eseji, zapisi, secanja. Drugo izdanje: "Nova", Slobodan Masic, 2001.
Istorijska lomljava ucinila je zanimljivom gotovo svaku godinu dvadesetog veka. U tom, istoricarima sadrzajnom, a ljudima koji u to vreme zive uglavnom tragicnom periodu, cesto su zaboravljani i iz anala nepravedno izuzeti neki znacajni ljudi koji nisu bili primarni ucesnici dogadjaja, ali su na njih uticali odobravanjem, protivljenjem, ili nekom vrstom interakcije.
Desimir Tosic, publicista i politicar, u svojoj knjizi "O ljudima" pise upravo o tim ljudima koji su, po njegovom sudu, na svojevrstan nacin zaduzili pokoljenja i obelezili deo srpske istorije, ali ne tendenciozno, ne magalomanski, ne sudbinski. Oni su zaduzili svoj narod oduzujuci mu se svojim patriotizmom, skromnoscu, istrajnoscu svojih ideja i ideologija, i svojom smrtnoscu, obicnoscu, konstatacijom da je ipak rec o ljudima ili "O ljudima" sa ljudskim slabostima.
Uredjujuci casopis Nasa rec u emigraciji, Tosic je slikao ljude, pisao eseje, belezio razgovore, nekad osvrte, skice i secanja na politicare, naucnike, pisce, disidente... Osecao je potrebu da prijatelje i saborce, ali i politicke protivnike, sacuva od zaborava. Sa vestinom i vrlinom, uspeo je da objektivno progovori i o protivnicima i o prijateljima. O onima sa kojima je godinama u prijatnom razgovoru ispijao popodnevni caj i o onima kojima je zestoko upucivao politicke primedbe, argumentovano i prekorno.
Pred citaocima se nalaze slike ostrih i jasnih linija, upecatljivo naznacenih karaktera, nijansiranog kolorita i obilja dosad nepoznatih cinjenica. Bilo da pise o Slobodanu Jovanovicu, Crnjanskom, Adamu Pribicevicu, Skerlicu ili Kosti S. Pavlovicu, Evgeniju Jurisicu ili Ivanu Pajicu, pero Desimira Tosica odise analitickom smirenoscu.
Pisuci, kako sam kaze "ni biografije ni portrete", Desimir Tosic nije vrsio "inspekciju dusa", vec se, kao filantrop usredsredjivao na ideje i ljude. Napisao je obilje takvih skica, ali je u ovoj knjizi objavljeno sedamdesetak, po izboru istoricarke umetnosti Borke Bozovic. Imajuci u vidu tadasnje, ali i sadasnje izdavacke finansijske muke, moramo konstatovati da bi objavljivanjem celokupnog rukopisa bila otklonjena nepravda ne samo prema onima koji nisu mogli da se nadju u ovoj knjizi, nego i prema svima onima koje istorija interesuje i koji se njome bave.
Tosiceva knjiga "O ljudima" neizostavni je prirucnik istoricarima. U njoj se ne mogu naci umiveni i nasminkani detalji koji bi kakvu revolucionarnu figuru velicali dajuci joj atribute viseg bica. Tu su uokvireni strahovi, strepnje, istrajnosti i cvrstina licnosti, ali i beskicmenost i druge lose osobine ljudskih karaktera. Desimir pri tom ne pribegava kvalifikacijama, ne pise ruzno o ljudima, ali u njegovom tekstu i zarezi govore, bez prejakih reci i prebrzo donesenih sudova. Belezio je dogadjaje, ponasanja, reagovanja.
O Slobodanu Jovanovicu, Desimir Tosic kaze: "Od Save Nemanjica razdvajaju nas vreme i problemi. Dositej je vise simbol nase nacionalne renesanse nego neposredni proizvodjac ili rukovodilac. Vuk nas je uveo u svet knjizevnosti srednje Evrope. Cvijic nas je uveo u evropsku nauku. Skerlic je metode evropske nauke prenosio kod nas, dajuci joj nacionalni pecat planinske zilavosti i hitrine. Oko Tesle bismo se sporili sa Amerikancima, mozda sa pokojnom Austro-Ugarskom, pa cak i sa nekim Hrvatima. Niko, medjutim, u toj meri - izuzev Njegosa - nije tako dugotrajno uticao na prosvecivanje Srba kao Slobodan (Jovanovic). Ali, dok je Njegos uticao na psihu i podsvest, Slobodan je uticao na intelekt i razum. Zato mu nije bilo mesta u komunistickom totalitarizmu."
Knjiga "O ljudima" sama je sebi preporuka. Kad je jednom procitate, uvek ce vam se nalaziti pod rukom. Iako bi valjalo da je procita svako ko drzi do svog duha, ona ce ipak od najvece pomoci biti istoricarima, koji ce napokon morati da napisu istinske udzbenike. Bez potpunog rasvetljavanja istorije ne moze se graditi stabilno drustvo. "O ljudima" je korak ka tom rasvetljavanju i on je dostojanstven. Mozda bi bilo pretenciozno da kazem da je nase suocavanje sa novijom prosloscu pocelo ovom knjigom, ali je ona zasigurno suocavanje sa istorijom.
Slavko Zivanov
