Nemezis : jedan čovek i bitka za Rio

10.07.17

stanjestvari.com.
Lari Rohter: Miša Gleni o ratu favela u Riju
Prikaz knjige „Nemesis: One Man and the Battle for Rio“ Miše Glenija (u Britaniji izdavač Bodley Head, septembar 2015; u SAD objavio Knopf februara 2016)
Iako posetioci željni sunca, surfovanja, sambe i fudbala to možda ne primećuju, Rio de Žaneiro su zapravo dva različita grada. Nekih pet miliona ljudi žive do mora ili u njegovoj blizini u onome što Brazilci nazivaju asfaltom i raspolažu svim uobičajenim javnim dobrima: metroom, električnom energijom, gradskom čistoćom i makar prividom vladavine prava. Ali još jedan milion ili više Karioka, kako stanovnici Rija nazivaju sami sebe, bačeni su na brdoviti teren, svet divljih naselja poznatih kao favele, od kojih su mnoge zaista na brdima, gde su mnoge normalne urbane pogodnosti retke i gde vlada začuđujuće drugačiji sistem zakona, vrednosti i načina ophođenja.
Miša Gleni je u svojoj novoj knjizi Nemesis: One Man and the Battle for Rio nastojao da prikaže kako izgleda život u ovim favelama koje su, iako postoje na obodima svakog brazilskog velegrada, posebno vidljive i važne u Riju, gde ih ima više od hiljadu i sa kojih se gleda na Ipenamu, Kopakabanu i druge elegantne krajeve. Ova knjiga dolazi u pravi čas: kako će se Letnje olimpijske igre održati u Riju u avgustu, svetska pažnja je koncentrisana na grad i pa je brazilski uspeh ili neuspeh u nošenju sa onim što se vidi kao najveći izazov javnoj bezbednosti, opasnost od nasilja u favelama, relevantan ne samo za 200 miliona stanovnika u ovoj zemlji koja se već nosi sa virusom Zika i najvećim korupcionaškim skandalom[1] u brazilskoj istoriji, već i za hiljade turista, sportista i novinara koji će se sjatiti u Rio za vreme trajanja Igara.
Ljudi sa strane su skloni da misle kako su favele mesta bezakonja, ali to zapravo nije tačno. U knjizi City of God (1997), romanu Paula Linsa o odrastanju u nasilnom naselju koje je podignuto za stanovnike favele koje su vlasti Rija nasilno raselile, Lins je opisao društvo zasnovano na consideraçao – što doslovno znači obzir. Na jeziku favele reč je tačnije razumeti kao poštovanje ili uvažavanje. U favelama se ne nudi čak ni pretvaranje da su svi muškarci stvoreni jednaki, još manje žene. Umesto toga postoji jasno zasnovana hijerarhija, na čijem je čelu kriminalni don čije su reči i kaprici zakon, koji se strogo sprovodi. Neki od ovih chefoes, ili velikih gazda, su relativno dobronamerni ili racionalni, i u tim slučajevima život za siromašne pripadnike radničke klase koji čine veći deo stanovnika svake favele je podnošljiv. Međutim, ostali su nasilni, paranoični i, iako prepredeni, ne naročito inteligentni, što život običnog favelada može da učini mizernim.
Ovo nije nov fenomen za Rio: skoro pre sto godina, pisac i satiričar iz ovog grada, Banžamen Kosteljat (Benjamim Costallat) je primetio da je favela grad u gradu, potpuno drugačiji i apsolutno nezavisan. Ali kako su favele rasle i metastazirale, izgledalo je da one postaju sve svojeglavije, što je stavilo na ispit sposobnost države da upravlja. Rio ima policiju, zapravo dve policije, vojnu i civilnu, ali su one istorijski posmatrano češće bile suprotstavljene jedna drugoj nego što su radile zajedno, i uopšte uzev bile su nevoljne ili nesposobne – a često i jedno i drugo – da idu u favele. Korupcija je široko rasprostranjena, i kada policija napravi upad u favelu, to čini uz prasak oružja, pucajući bez razlike na sve što im se učini sumnjivim.
Pored njih, postoje i milicije oficira koji nisu na dužnosti i penzionisanih policajaca, čije poreklo seže sve do odreda smrti koji su bili aktivni tokom vojne diktature koja je upravljala Brazilom između 1964. i 1985. godine. Oni ne prezaju od toga da ubijaju i krupne i sitne ribe među dilerima drogom, ali njihove namere najčešće nisu čiste, pošto su neke od ovih grupa i same preuzele kontrolu nad lukretivnim kriminalnim poslovima koje kontrolišu bosovi koje eliminišu. Ponekad se čak sukobljavaju sa policajcima na dužnosti.
I na kraju, tu su tri velike i međusobno suprotstavljene asocijacije narko-bosova, još jedno nasleđe iz vremena diktature. Najmoćnija od njih, Crvena komanda, nastala je kada je dozvoljeno da se obični kriminalci mešaju sa levičarskim političkim zatvorenicima, koji su ovima preneli organizacione tehnike i osećaj discipline. Druge dve grupe, Prijatelji prijatelja i Treća čista komanda, rezultat su naknadnih podela.
Kako bi ispričao ovu neizmerno složenu pripovest, Gleni, britanski novinar među čijim je prethodnim knjigama McMafia: A Journey Through the Global Criminal Underworld (2008) – koncentrisao se na Antonija Franciska Bonfima Lopeza, čije je nadimak Nem, koji je više godina bio narko-bos u Rokinji (Rocinha), najvećoj faveli u Riju koja ima 150.000 stanovnika. Lopezovo lično ime je skraćenica u slengu za reč koja znači malo dete, ali koja takođe može da ima omalovažavajuće značenje u smislu bez, ni to ili nikada – i to je pozicija na kojoj počinje život. Rođen u Rokinji 1976. godine, ostao je bez oca, barmena koji je ustreljen na poslu, još dok je bio dete, pa je morao da trpi majku koja je bila teški pijanac. Delovalo je da su mu perspektive prilično tamne.
Glenijev pristup ima i prednosti i mane. Zbog neobične geografije Rija, sklještenog između planina u južnog dela Atlantskog okeana, svaka od gradskih favela ima različitu dinamiku, populaciju i vođstvo, pa su bilo kakve generalizacije opasne; ali koncentrisanje na najveću među njima nudi veći, raznovrsniji opseg ličnosti. Povrh svega, Nem počinje kao simpatična ličnost: kada ga autor uvodi u priču on je tek unapređen u nadzornika u kompaniji koja se bavi distribucijom TV programa. Ali pošto se njegova ćerka razbolela on nije imao dovoljno novca potrebnog za bolničko lečenje i iz očaja je pitao narko-bosa u Rokinji da mu da zajam. Time je uključen u trgovinu drogom, prvo kao obični vojnik na ulici, potom kao knjigovođa, penjući se na merdevinama kao što bi to činio u bilo kojoj drugoj kompaniji, na putanji tipičnoj za narko-bosove u favelama.
Gleni spominje Fernandinja Beiru-Mara, najstrašnijeg i najmoćnijeg narko bosa u Riju tokom najvećeg dela perioda kojim se bavi Nemezis, opisujući ga kao predstavnika nove generacije dinamičnih i odlučnih komandanata. Kao vodeći čovek u Crvenoj komandi, Fernandinjo Beira-Mar – Mali Fredi sa obale mora bio bi direktni prevod njegovog imena – ne može da se zanemari. On je uspostavio oružje-za-drogu barter aranžman sa kolumbijskom gerilskom grupom FARK, organizovao je minobacačke napade na policijske stanice, naređivao da prodavnice širom grada budu zatvorene kako bi istakao svoj autoritet i nastavio je da čak i nakon što je strpan u zatvor vodi svoje poslove i usaglašava napade na rivale zahvaljujući tome što su mu dostupni mobilni telefoni prokrijumčareni u zatvorsku ćeliju. Njegova priča bi verovatno bila interesantnija – i sigurno značajnija – od Nemove, samo kada bi bio raspoložen da govori.
Život u favelama nikada nije bio idiličan kako se prikazuje u filmu Crni Orfej iz 1959. godine, koji je dobio i Oskara i Zlatnu palmu u Kanu i koji je prvi privukao pažnju svetske javnosti na favele Rija. Niti je bio živopisno boemski kakvim bi se mogao učiniti zbog stihova kompozitora sambe Kartole, Noela Roša, Nelsona Sarženta i Karlosa Kakače. Ali kao što je zabeleženo u knjizi Dženis Perlman The Myth of Marginality: Urban Poverty and Politics in Rio de Janeiro (1976) – koja sa njenom novijom knjigom Favela: Four Decades of Living on the Edge in Rio de Janeiro (2010) i dalje ostaje najopširnija akademska studija gradskih favela dostupna na engleskom jeziku – sve negde po polovine 1970-ih godina, u vreme kada je Nem rođen, stanovnici favela su mogli da uživaju u životu bogatom društvenim iskustvom, uobičajeno ispunjenim prijateljstvom i duhom saradnje, i relativno slobodnim od kriminala i interpersonalnog nasilja. Policija se koncentrisala na bavljenje onim što Brazilci nazivaju contravençao – prekršaja poput vođenja jogo do bicho, ilegalne tombole zasnovane na pogađanju kombinacija dvadeset pet životinja. Osećala sam se sigurnije šetajući oko favela noću, i živeći u njima, nego ikada u Kembridžu ili Njujorku, dodala je Perlman.
Ono što je donelo nagle promene bio je dolazak kokaina, što se vremenski podudarilo sa brazilskom tranzicijom od vojne diktature ka nemirnoj demokraciji – i samim tim sa slabljenje policijske i političke represije. Gleni je kao datum eksplozivne kokainske ekspanzije u Riju naveo 1984. godinu, poslednju godinu diktature, ali bi sigurnije taj proces bilo šire smestiti u 1980-e godine. U julu te godine, kao posledica vojnog puča u susednoj Boliviji, koji je poznat kao Kokainski puč zato što ga je podržavao i delimično finansirao vodeći narko kartel u zemlji, general Luis Garsia Meza postao je bolivijski narko-diktator. On je postavio pukovnika Luisa Arče Gomeza za ministra unutrašnjih poslova, predajući u ruke svirepom oficiru političku represiju i koordinaciju sa glavnim narkokartelom u Santa Kruz de la Sijeri u istočnoj Boliviji.
Gotovo istog trena Rio je bio preplavljen kokainom bolivijskog porekla, i organizatori tombola koji su kontrolisali favele, i koji su se samo sporadično bavili prodajom marihuane, bili su skrajnuti, često vrlo brutalno. Gleni je spomenuo jednu zaobilaznu rutu za prenos droge od severne Bolivije duž brazilskog Amazona a potom preko kopna do brazilskih gradskih centara, ali je pored nje postojala još jedna podjednako značajna, ili čak značajnija ruta. Pošto kolumbijski karteli još uvek nisu učvrstili svoju kontrolu nad trgovinom kokainom niti su premestili proizvodnju u svoju domovinu, druga je takođe mogla da se prenosi putem ili železnicom direktno iz Santa Kruza, kroz poroznu granicu a zatim do Sao Paola ili Rija; druga važna putanja šlepala se na tradicionalnu rutu korišćenu da krijumčarenje tehničkih aparata iz Paragvaja u Brazil.
Gleni je u pravu kada 1980-e i potonji period zamišlja kao pravu bitku za Rio i on očito simpatiše opsednute stanovnike favela uklještene između narko bandi i policije. Takođe daje portrete, upotpunjene sitnim humanizujućim detaljima, policajaca koji su pokušali da ispregovaraju Nemovu predaju pre nego što je bio uhapšen. Jedan istražitelj je budista koji citira Mišela Fukoa i veruje da je neka vrsta vojne kontrole u sirotinjskim krajevima uspostavljena od vladajuće klasa kako bi osigurala da njihovi stanovnici ne razviju političke ili revolucionarne aspiracije. U slobodno vreme, drugi istražitelj je glavni vokal u hevi metal bendu koji nastupa pod engleskim imenom Unmasked Brains.
Policijski zvaničnik koji je pobrao najviše simpatija u Glenijevom prikazu događaja je pre svih Hose Marijano Beltrame, sekretar za javnu bezbednost države Rio de Žaneiro od 2007. godine. U sopstvenim memoarima koji čekaju prevod na engleski jezik, Todo Dia É Segunda-Feira (Svaki dan je ponedeljak), Beltrame daje verziju Nemovog uspona i pada koji se umnogome razlikuje od Glenijevog. Ipak Beltrame nevoljno priznaje Nema kao oštroumnog protivnika koji je bio opasniji od drugih zato što je bio dovoljno inteligentan i preduzimljiv ne samo da prodaje kokain u Rokinji već i da ga tamo prerađuje što je povećalo stopu prihoda i omogućilo mu da efikasnije podmićuje policiju. Beltrame piše da je Nem imao specifični modus operandi koji opisuje na sledeći način:
Dok je Crvena komanda nametala sebe kroz nasilje i snagu sopstvenog oružja, [Nemovi] Prijatelji prijatelja, kako i njihovo ime sugeriše, imali su strategiju masovne potrošnje novca na korumpiranje policajaca. Oni su bili frakcija koja se više koncentrisala na prevenciju. Pošto su imali manje ‘vojnika’ i oružja, ulazili su u sukobe samo kada bi bili napadnuti. Zahvaljujući dosluhu i podršci prljavih agenata, bili su sposobni da stave čvrst oklop na svoje teritorije i da ih učine teškim za napadanje.
Perverznost sistema se jasno vidi u anegdoti koju je Nem ispričao Gleniju. On je naredio svojim ljudima da odvedu jednog silovatelja u vojnu policiju – u mnogim favelama narko-bosovi uzimaju pravdu u sopstvene ruke i podvrgavaju prestupnike mikrotalasnoj gde se kriminalac smešta na gomilu guma koje se poliju gorivom i pale – samo da bi mu rekli da policija neće da dejstvuje sve dok ne primi mito u iznosu od 10.000 reala što je bilo nekih 6.000 američkih dolara:
„Ne“, rekao je Nem koji se već bio razbesneo, „Ne želimo da oslobodimo momka. Idi natrag i objasni im da želimo da ga uhapse!“ Potom su momci objasnili da policajci traže 10.000 reala da uhapse silovatelja. U kakvom to svetu živimo, zapitao se Nem… očajnički, kada moramo da plaćamo policajce da uhapse kriminalce?
Ipak Gleni vrlo malo objašnjava kako sukob između različitih policijskih snaga i narkofrakcija vidi većina populacije u Riju. Srednja klasa je uglavnom odsutna iz njegovog prikaza bitke za Rio i kada se njeni pripadnici pojavljuju, reč je uglavnom o razmaženoj omladini koja se penje na brda kako bi kupila drogu ili njihovim imućnim roditeljima koji unajmljuju stanovnike favela da rade kao kućne pomoćnice, dadilje, kuvari, šoferi ili baštovani, dok su istovremeno uglavnom indiferentni prema poteškoćama njihovih zaposlenih. Provodeći dosta vremena na brdima, Gleni je izgleda usvojio gledišta njihovih stanovnika. Ne možete da steknete utisak da gaji slične simpatije za ljude na asfaltiranim ulicama ispod brda, koji osećaju da su pod stalnom opsadom.
Na različitim mestima u knjizi, na primer, spominju se kofi šopovi gde se droga nabavlja i konzumira. Ali ne možemo da steknemo uvid u to šta se dešava sa onima koji razviju zavisnost od droge i nemaju novca da plate ono što im je potrebno. Oni moraju da se okrenu kriminalu da bi isplatili ono što duguju, a pošto većina narko-bosova, uključujući Nema, kažnjavaju sitne prestupe koje zavisnici mogu da počine protiv drugih stanovnika favele – onda oni kojima je potreban novac silaze sa brda do asfalta i potom pribegavaju pojedinačnim napadima i masovnim naletima na plaže ili tunele poznate kao arrastoes ili ribarske mreže, tokom kojih lutajuće bande koriste svoju brojnost da ukradu bilo šta što im se nađe na putu.
Za gledište srednje klase, čitalac će morati da traga drugde, na primer u nedavno objavljenoj knjizi Žulijane Barbase Dancing with the Devil in the City of God: Rio de Janeiro on the Brink (2015). Rođena u Brazilu, ali uglavnom nastanjena na Bliskom istoku, Barbasa je 2010. prihvatila mesto šefa Asošiejted presa u Riju zbog izazova koji je predstavljao povratak u grad koji je smatrala za nešto slomljeno, napušteno, čiji je raspad tragičniji zbog onoga što je obećavao. Pošto se ustalila u gradu, postala je akutno svesna čitavog asortimana bezbednosnih procedura ne zato što su neobične već zato što su toliko uobičajene. Ove mere opreza, piše ona, upijane su gotovo automatski od stanovnika asfalta kao deo života u gradu podjednako sa kipot Hrista na vrhu brda Korkovadu. Prisećajući se procesa kojim je život u Riju postao prepun ograničenja piše:
Zaboravila sam ove zapovesti tokom mog odsustva i zato sam gunđala kad sam se vratila: ne razgovaraj mobilnim telefonom na javnom mestu, ne nosi taj sat, ne nosi taj prsten, ne idi sama u to i to vreme, ne otvaraj prozor, ne staj na svetlu, ne zaboravi da zaključaš vrata. Ideš autobusom, da li si normalna?… Jednom me je izgrdio taksista zato što sam ušla u njegova kola a nisam proverila njegovo lice i registraciju. Ne zovi taksi na ulici, rekao mi je, zovi telefonom.
Gleni takođe pojednostavljuje važnost medija u oblikovanju debate u Riju o tome kako treba postupati sa favelama i njihovim stanovnicima. Istina je da glavne gradske novine O Globo, i nacionalna televizijska mreža povezana sa njima imaju neslavnu istoriju u širenju straha. Gleni je samo naslutio, ali Kružado Sao Sebaštijao, kaljavi deo otmenog kraja Leblon kojim je Nem nastojao da dominira, nastao je 1950-ih godina u sred kampanje koju je štampa vodila da se razore niske favele što su priželjkivali građevinski preduzimači koji su bili među glavnim oglašivačima u novinama. Jednom razorene, favele su pretvorene u skupe nekretnine i ekskluzivni klub.
Međutim, svirepi narko-bosovi, uključujući i one po zatvorima, naučili su da koriste štampu u sopstvenu korist, pa neke novine, posebno one namenjene nižim klasama, prikazuju bosove sa više nijansi. Isto se može reći za filmove Elite Squad u dva nastavka Žozea Padilja i njegov dokumentarac Bus 174, koji su podjednako kritični prema policijskim nepočinstvima kao i onima koje su počinili narko-lordovi. Slike koje emituju masovni mediji su dovoljno pluralističke, izdiferencirane i čak divergentne, pored toga što je uvišestručen broj učesnika u javnoj debati, navodi Alba Žaruar u delu Um Século de Favela (Vek favela) verovatno najopširnijem radu o favelama na portugalskom jeziku, da se ne mogu redukovati na jedno unapred zadato gledište nekog sloja stanovništva.
U stvari, zbog svoje strukture i stila, Glenijev Nemezis se često čita kao verzija na engleskom jeziku istinite kriminalne priče koje su dugo bile popularne u Brazilu. Gleni je spomenuo odmetnika Lampijaa, figuru poput Robin Huda, koji je bio aktivan između 1919. i 1938. u severnom Brazilu i koji je i dalje omiljeni lik brošura koji se čitaju i prepričavaju u ovoj regiji i u favelama. Pored toga, ima u izobilju i modernijih primera koncentrisanih na favele i njihove narko-bosove. Žoze Lužeiro i njegov Lúcio Flávio, o Passageiro da Agonia koji je Hektor Babenso ekranizovao 1977. godine je jedna preteča ovakvih priča, dok je Linsov City of God koji je uz filmsku verziju značajno doprineo slici Rija u međunarodnoj javnosti, drugi. Još noviji primer, još uvek nije preveden na engleski, jeste knjiga Kakoa Baršelosa zarazni Abusado, koja se poput Nemezisa fokusira na bosa jedne favele u Riju, Santa Marte. Bez obzira što se odigrava u Sao Paolu, knjiga Draužia Varele Estaçao Carandiru, koju je takođe ekranizovao Babenso, podjednako je rasvetljujuća.
Gleni je takođe mogao jasnije da prikaže da favele nisu samo sirotinjski krajevi već i divlja naselja čiji stanovnici nemaju svojinska prava – činjenica koju je na više mesta istakao Ben Penglejz (Ben Penglase) u svom uzbudljivom prikazu svog života na brdima, Living With Insecurity in a Brazilian Favela: Urban Violence and Daily Life (2014). Rio de Žaneiro i drugi veliki brazilski gradovi puni su četvrti koje su siromašne ali čiji stanovnici poseduju svoje kuće. Ovo tradicionalno nije slučaj u favelama, i kada Gleni piše o kućama koje se kupuju ili prodaju ne spominje da do nedavno ove transakcije nisu bile validne pred brazilskim zakonima. Posledica toga je što stanovnici favela žive u stanju stalne nesigurnosti: država može, što često i čini – kao prilikom priprema za Olimpijske igre ili Svetski šampionat u fudbalu 2014. godine – da ih nasilno ukloni iz njihovih kuća.
Nemezis je koristan i pouzdan uvod u fenomen favela, posebno jer dolazi od pisca koji je ukazao da se trudio da nauči portugalski sleng na brdima dok je istraživao i izveštavao. Ali u knjizi su se tu i tamo potkrale manje činjeničke greške, greške u transkripciji i geografiji. Na primer, Brazil se sastoji od država, ne provincija, i Fortaleza je grad, ne država. Rio ima desetak profesionalnih fudbalskih klubova, ne četiri, i bosa nova je prvi put stekla popularnost izvan Brazila 1960-ih, a ne 70-ih godina 20. veka.
Najvažnija nedavna inicijativa koja za cilj ima slamanje moći narko-lordova i povratak državne kontrole u favelama je program UPP, koji je Beltram pokrenuo 2010. godine, sa namerom da postigne ove ciljeve do vremena početka Olimpijskih igara ove godine. Gleni je detaljno prikazao stvaranje i delanje ovih Policijskih jedinica za pacifikaciju i kako su one promenile odnos snaga u Rokinji i drugim velikim favelama. Specijalno regrutovani, obučeni i odvojeni od regularne policije, UPP jedinice pojačane su snagama i opremom brazilske vojske i mornarice u predstavi koju je nazvao, bez namerne ironije, šok i strahopoštovanje.
To je dovelo do neke vrste renesanse, ili barem predaha od nasilja u favelama koje su pacifikovane. Moro da Babilonja, gde je snimljen najveći deo Crnog Orfeja, postala je prvih godina ovog stoleća snažno uporište Treće komande, koja je pored toga što kontroliše trgovinu drogom takođe monopolizovala ključne resurse kao što je plin za kuvanje. Nakon što je Treća komanda proterana, otvorene su pešačke staze, kao i restorani, barovi, hosteli, i druge turističke atrakcije, od kojih svi imaju koristi od novouspostavljenog mira, kao i od privilegovanog pogleda koji se sa Babilonje pruža na Kopakabanu i Atlantski okean.
Ali, kako se bliže Olimpijske igre, čini se da program UPP gubi na zamahu. Grad i država jednostavno nisu kadri da uvežbaju dovoljno jedinica specijalnih snaga koje bi uspostavile stalno prisustvo u svakoj faveli. Kao rezultat, kampanja se pretvorila u igru skrivanja i potrage: kada ove snage dođu u Kantagaljo, i vođe Crvene komande se premeštaju odatle u Borel, ili obratno. A u nekim favelama izgleda da su UPP snage skliznule u loše ponašanje tipično i za druge policijske snage: podmitljivost, seksualno iskorišćavanje i nasilje protiv stanovništva.
Bos Nem, međutim, nije u blizini da iz prve ruke posvedoči o ovim dešavanjima, a neće ni ići ni na jedan olimpijski događaj. Iako je u julu oslobođen optužbi za dela počinjena u vezi sa Kružada Sao Sebaštijao, osuđen je na skoro pedeset godina zatvora u vezi za druga dela i sada se nalazi daleko od Rija u zatvoru sa maksimalnim stepenom obezbeđenja gde ga je Gleni intervjuisao. U međuvremenu, u Rokinji, pojavljuju se aspiranti na njegov upražnjeni tron, koji doprinose uverljivosti žalopojke jednog policijskog zvaničnika Žulijani Barbasi: Ubijete jednog, pojavi se drugi umesto njega, i što je još gore, njegov nećak vas sada mrzi, njegovi prijatelji vas mrze… Tome se ne nazire kraj.
Gleni u svojoj knjizi prihvata ovu istinu i zaključuje u ubedljivom skeptičnom beleškom. Pacifikacija ostaje jedan od najhrabrijih eksperimenata u urbanoj bezbednosti, piše, sa implikacijama koje su zainteresovale čak i Pentagon. Ali fundamentalna pitanja povezana sa oružjem, zabranama i siromaštvom sigurno će se nastaviti i u godinama koje dolaze.