Leto moga jezika

28.04.04

Boško Tomašević, književni teoretičar i pisac, poslednjih godina živi i stvara u Nansiju, Frajburgu, Beču, Berlinu, Erlangenu i Insbruku, a predaje na nekoliko evropskih univerziteta. Dobitnik je nagrade Albert Švajcer, koju dodeljuje Fondacija Hajnrih Bel za pesništvo, ali i za političko delovanje u okvirima internacionalizacije duhovnih resursa.

Jedini je savremeni jugoslovenski pesnik zastupljen u kembričkoj Enciklopediji pesnika i pesništva.

Član je Evropske Akademije nauka, umetnosti i književnosti, njujorške Akademije nauka, Društva pisaca Francuske, član je francuskog PEN centra, saradnik međunarodnog Instituta za geopoetička istraživanja (Pariz), Društva za empirijska izučavanja književnosti, kao i Međunarodne asocijacije književnih kritičara. Većina njegovih pesničkih knjiga objavljena je izvan srpskih kulturnih centara

Bavite se književnom teorijom, književnom kritikom, pišete poeziju, a nedavno ste u Austriji objavili roman. Šta Vam je najbliže?

- Ja sam po obrazovanju književni teoretičar, pišem poeziju, iskušao sam se u prozi. Književna kritika je greška počinjena u mladosti. Književnu kritiku prezirem. Ja sam, možda je pretenciozno reći pesnik, ali sam svakako onaj koji je objavio nešto više od dvadeset knjiga poezije. Ovdašnja književna javnost vidi me, međutim, kao književnog teoretičara, što je, na kraju, svejedno. Pesništvo, književna teorija, esejistika, sa stanovišta postmodernih poetika, jeste literatura, to je čin pisanja, jedno apodiktičko i istovremeno metafizičko iskustvo pisanja. Ono seže mnogo dalje od institucije literature.

Otvorenost sveta

Recepcija Vaših knjiga u Srbiji nije velika...

- Ona ne da nije velika nego je, gotovo, ravna nuli. Ne sećam se da sam ikada u nekom časopisu video da je srpska književna kritika obratila pažnju na jednu od trideset i više mojih objavljenih knjiga. Između te kritike i mene postoji jedna razumna mera nipodaštavanja. Uostalom, ja sam nisam preterano komunikativan čovek, niti u javnom, niti u privatnom životu. Pišem - ukoliko reći tako nešto nije contradictio in adiecto - ni za koga. To je prilično udobna pozicija: sadrži dovoljno hrabrosti da se sa pisanjem nastavi dalje. S druge strane, razloge za rečeno stanje recepcije mojih knjiga vidim i u tome da srpska književnost nikada nije imala sluha za razmeđe književnosti i filosofije, za brisanje granica između tih dvaju delatnosti. Budući da književnost i filosofija u svome osnovnom nagnuću misle pre svega Biće, a upravo to leži u osnovi moje pesničke i filosofske poetike, ja, kao pojava u srpskoj književnosti, nisam imao šanse spram onih pisaca koji su tokom minule decenije mislili i pevali svoj nacion i u tome pesmovanju videli svoj sveti, „nebeski” zadatak. Stoga, ja danas više pripadam Evropi i njenom kulturnom miljeu, nego što pripadam književnosti jezika na kome pišem. I ja u tome ne vidim ništa žalosno.

Kažete da su poezija i književna teorija znaci otvorenosti sveta. U čemu se ogleda ta otvorenost i kako prema njoj odrediti misiju pesnika?

- Književnost kao takva, pisanje samo, nalazi se na razmeđi ontologije i egzistencije. Književnost, koliko i filosofija, znaci su najveće otvorenosti sveta (za razliku od politike koja uvek zadražava svoj palanački horizont probitačnosti, koristi i manipulacije). Gledano sa stanovišta postmoderne, pesmovanje i književna teorija jesu tekst koji govori o tome šta svet jeste.

Često u Vašim radovima spominjete Helderlina, Rilkea, Hajdegera, Deridu, Borhesa, Pasternaka, Blejka, Celana, Gadamera... Zašto baš ove pesnike i mislioce?

- Helderlin i Rilke mi govore kako i danas valja pevati; Blejk me upućuje mistici pesmovanja; Borhes mi drži slovo o svetskoj (ne samo domaćoj) biblioteci; Hajdeger i Gadamer mi kazuju šta i kako valja misliti, na šta se vraćati i šta u stvarima pevanja i mišljenja ni u kom slučaju ne treba napuštati; Derida mi to ponavlja; Pasternak mi predlaže načine otpora establišmentu, (mada ima i boljih primera od njega); Celan me uči o bivanju u (dobrovoljnom?) egzilu, ne samo u smislu boravka izvan otečestva. Zajednička crta ovih duhova je da misle otpor unutar kulture, politike, univerziteta, da daju otpor resantimanu, najkonzervativnijim snagama jednog društva.

Srpska književna laž

Tokom poslednje dve-tri godine radite na knjizi koja ima pomalo neobičan naslov: „Samointerpretacije”. Ima li stvaralac pravo da samog sebe interpretira?

- Ako mi je već dozvoljeno da pišem ni za koga zašto ne bih sebi dao pravo da tumačim svoj sopstveni tekst. Stotinama godina uvrežilo se mišljenje kako autor ne treba samog sebe da tumači. Ne razumem: zašto ne?! Ako autor i nije Bog, on je bog na svom posedu. Ono šta bi, eventualno, mislila književna kritika o mome radu, to me, rekao sam, malo interesuje. A šta bi ona, uostalom, i mogla da kaže osim onoga što piše o drugima: da su ti i ti autori najbolji u srpskoj književnosti, da im je svaka knjiga najbolja od najbolje - taj nemušti jezik licemerja i kukavičluka gradi danas, hteo ne hteo, srpsku književnu laž. I bez te književne kritike, pukim radom i stvaranjem unutar duhovne situacije vremena, lagano i neprimetno se dolazi do novog srpskog književnog kanona.

Čini se da u Vašoj poeziji misaono ima prevagu, nad istorijskim?

- Istina je da me u pisanju ne vode nikakve istorijske reference, već duhovna problematika ljudskog bića. Istina je da sebe ne bih mogao da zamislim u ulozi nekoga ko piše nekakav rad pod naslovom „Boj na Kosovu”. Možete li da zamislite Malarmea ili Valerija koji pišu o bici kod Vaterloa? Taj talas novog romantizma koji je vladao unutar jednog krila srpskog pesništva (da li da kažem, po vrednosti onoga najsumnjivijeg) poslednje decenije proteklog veka pretio je da vrati savremenu srpsku književnost počecima devetnaestog veka. Pesništvo - tako bi bar trebalo da bude - nema ničega zajedničkog sa istorijom i politikom. U svome temelju pesništvo je ontologija.

Marina Vulićević