05.12.04 Dnevnik - Novine i časopisi
Ključevi epike
Kosovo, Maksimilijan Braun
Kosovo je i danas najskuplja srpska reč, a Kosovska bitka 1389. još uvek istorijska misterija o kojoj se prepliće dokumentarno i mitsko, stvarno i moguće, hladan zapis i emotivan stih. Ono što je za Srbe bio najkrupniji događaj u celom postojanju nacije, za Turke je bila samo jedna od bitaka. Jedni su osetili carstvo nebesko, poraz pobede, drugi su pustili da pobeda poraza učini svoje.
Do sudara dve ogromne vojske i nečuvenog krvoprolića moralo je doći i on je planski pripreman kao biti ili ne biti, naročito na srpskoj strani. U grandioznom boju poginuo je knez Lazar sa cvetom svojih vitezova i ratnika, ali i turski državnik i osvajač Murat I. Za prve je to značio kraj slobode i države, za druge prodor na Zapad, ulazak u Evropu. No ubistvo vođe i za tako veliku i snažnu Tursku nije bilo bez šoka i privremenih posledica. Obilićevo junaštvo zaustavilo je prekaljene osvajače u gonjenju potučenog protivnika i oni su se brzo povukli u Jedrene. Zemlja je prepuštena da se raspadne sama, a završni udarac zadat je tek nakon više od stotine godine.Sve je to manje-više znana i neznana krupna istorija, koja je naročito kod Srba izrasla u kosovski mit, postala nerazlučivi deo nacionalne i političke ideologije, konačno bila izvor bogatog epskog pesništva i tzv. kosovskog ciklusa, vrlo cenjenog, proučavanog i kod nas, ali i širom sveta, posebno na slavističkim katedrama.
A upravo ta veza pesništva i istorije posebno je zanimala čuvenog nemačkog slavistu Maksimilijana Brauna (1903-1984), profesora Univerziteta u Getingenu koji je svojim brojnim radovima doprineo razvoju nemačke jugoslavistike, posebno na području našeg narodnog stvaralaštva. Baveći se Kosovskom bitkom, pasionirano, obavešteno i istraživački, kao retko koji naš stručnjak tog profila, Braun je još 1937. godine u Lajpcigu objavio knjigu «”Kosovo»”, sa podnaslovom – Bitka na Kosovopolju u istorijskom i epskom predanju.Profesora Baumana su zanimala, pre svega, dva pitanja: kako epsko pesništvo počinje da obrađuje istorijski izveštaj i kako se najstarija epska obrada, koja se istorijski da utvrditi, odnosi prema istorijskim činjenicama. U tu svrhu on najpre izlaže sve izvore koji na bilo koji način govore/svedoče o boju. Čine ih dve velike grupe: hrišćanski i turski. U prve se uključuju srpski, bugarski, vizantijski, ali i izvori pisani u Dalmaciji, Bosni i Zapadnoj Evropi.
U svima su najdominantnije tri, četiri tačke: pogibija Lazara i Murata, lukavstvo/podvig Miloša Obilića/Kobilića, broj ratnika, silina sukoba i gotovo ništa više. Turski izvori su dosta škrti i oni imaju samo kraću verziju, dok kod ostalih naroda, hroničara i istraživača ona ima dužu, (ne)pouzdaniju formu. Oko glavnog jedinstveni su i jedni i drugi. Niko ne skriva niti mistifikuje najveće gubitke, ali su viđenja oko onog «kako» vrlo podeljena i različita. Posebno su zanimljivi odgovori na (ne)postavljeno pitanje- zašto. Po njima Murat je prosto čeznuo da pogine i zato lakomisleno pustio Obilića da mu poljubi ruku u kojoj je bio smrtonosni nož. Nije hteo da se vraća kući sa oreolom ratnika iz Pirove pobede... Kod Srba je cela stvar, od početka, imala snažan prizvuk pesničkih sloboda i mašte...
O tome govori ova jedinstvena knjiga koja se i ranije spominjala u našoj kosovskoj priči i nauci, ali je sada, zaslugom i trudom profesora dr Tomislava Bekića, imamo prevedenu u celini i sa prigodnim kolor ilustracijama. Tako je i Maksimilijan Braun, pored Gerharda Gezemana i Alojza Šmausa, da pomenemo najpoznatije nemačke slaviste, dobio još jednu knjigu u zemlji kojom se toliko bavio. Ove godine izdato je, opet u prevodu Tomislava Bekića i Baumanovo kapitalno delo – “Srpskohrvatska junačka pesma”. Izdavači su bili: Zavod za izdavanje udžbenika, Vukova zadužbina, Matica srpska.
M. Živanović
