Knjiga o nedostajanju

08.11.04

Pesnikinja Marija Knežević ovih dana putuje u Beč. Dobitnica je dvomesečne stipendije za boravak u tom gradu, a u poznatoj „Edition Zwei” biće joj objavljen, u 3.500 primeraka, izbor iz prošle godine štampane zbirke eseja pod naslovom „Knjiga o nedostajanju” (Nezavisna izdanja Slobodana Mašića). Reč je o učešću u projektu koji ostvaruje KulturKontakt, jedna od najpoznatijih ne samo austrijskih već i evropskih organizacija za kulturu. Projekat traje, evo, treću godinu i u okviru njega odaberu se troje pisaca, po jedan iz „zemalja regiona”, i onda im se kod izuzetno poznatog i cenjenog izdavača „Vizera” štampa knjiga, dvojezično.
Mariji Knežević pripala je čast da svojim bogatim književnim opusom bude ove godine predstavljena na gala promociji u Biblioteci grada u Beču; pored nje, organizator je izabrao još i jednog pesnika iz Rumunije i prozaistu iz Bugarske.
Marija Knežević autorka je pet zbirki poezije: „Elegijski saveti Juliji”, „Stvari za ličnu upotrebu”, „Doba Salome”, „Moje drugo ti” i „Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna”, koja je ocenjena kao jedna od najboljih u prošloj godini. Šestu knjigu stihova pod naslovom „In Tactum” privodi kraju, a roman „Ekaterini” trebalo bi da skoro bude objavljen, takođe u Nezavisnim izdanjima Slobodana Mašića). Autor je i brojnih eseja, a sačinila je izbor i na srpski jezik prevela poeziju Čarlsa Simića.
Ovih dana „Knjiga o nedostajanju” Marije Knežević prevodi se na poljski jezik. Naša sagovornica se bavi kreativnim pisanjem koje je predavala tri godine na Mičigen Stejt Juniversiti, gde je i magistrirala na Grupi za komparativnu književnost. U Kulturno-obrazovnom centru Čukarica, pak, u Beogradu, kreativno pisanje predavala je samo jedan semestar! O njenim predavanjima najbolje, međutim, svedoče (objavljeni) radovi polaznika...

Zašto ste se za predstavljanje u Beču odlučili baš za izbor iz „Knjige o nedostajanju”?
-U pitanju je takoreći prvi kontakt sa austrijskim odnosno čitaocima nemačkog govornog područja. Bila sam gost Beča 2001. godine u, tada prvi put održanim „Danima Beograda u Beču” kojima su prethodili „Dani Beča u Beogradu”. I tada sam čitala poeziju. Konkretno, pesme iz knjige „Moje drugo ti”. Bez nepotrebne skromnosti rečeno, bila sam iznenađena reakcijom publike, tim tako pažljivim slušanjem, poniranjem u stihove, pravim učestvovanjem, budući da to nisu „ćutološke” književne večeri.
Za ovu priliku, propozicije su zahtevale sto stranica izvornog teksta, pošto je izdanje dvojezično.

Ministarstvo, nezvanično

-Mislim da izbor iz ove knjige eseja predstavlja celinu. Pet do sada objavljenih knjiga poezije vidim kao petoknjižje i nisam u stanju da napravim izbor iz tih knjiga. Uostalom, u ovoj knjizi eseja pokušavam da objasnim tezu, ili, ako hoćete, osećanje po kojem je sve što se danas piše u suštini - esej. Ili, pak, ima taj „esejistički gest”, kako sam ga nazvala. Tako da sam, mislim, kako god okrenete, ponovo odabrala poeziju.

Predavali ste kreativno pisanje u Americi, i jednu godinu u Beogradu, u KO Centru Čukarica. Centar je ukinut. Šta je sa kreativnim pisanjem kod nas?
- Centar nije ukinut. Moja predavanja jesu, iz „finansijskih razloga”. Kreativno pisanje kao neophodna nastava kod nas ne postoji. Postoji jedan takav predmet na Filološkom fakultetu, ali čitava zamisao u vezi sa prenošenjem zanata pisanja jeste da to čini više od jedne osobe. Kod nas se ne shvata, ili ne postoji volja da se shvati, da je pisanje na prvom mestu zanat, potom talenat i sve ostalo. Nekada je postojala takva škola (škola Miodraga Pavlovića u Domu omladine), sada ne. Ministarstvo kulture Republike Srbije je dobilo moj projekat u junu, a u kojem u poglavlju „budžet” piše da mi je potrebno pet hiljada dinara mesečno da bih vodila tu školu. Zvaničnog odgovora nema. Nezvanični glasi „ne”.

Sada Vam izlazi roman, a dovršavate i knjigu pesama. Jeste li i Vi, kao pesnik, pokleknuli pred prozom?
- Ja ne znam ko je to podelio ljude na „prozne” i „pesničke” u smislu da jedni dugima ne bi trebalo da upadaju u teritoriju. Sve i da nemamo nikakvo znanje iz teorije književnosti, da ne znamo da je stihovni zapis prvi zapis uopšte, potom da je poezija konstitutivni element svakog pisanja, takvo jedno uverenje o „strogoj podeli” predstavlja opasnu glupost. Istina je da sadržaj bira formu, ili bi trebalo. Pisac treba da sledi svoj sluh, samo to, nikakvu modu, izmišljene zabrane ili naručene forme.

Sramotna laž

- Dogodio mi se taj roman „Ekaterini” i nadam se da će se u skoroj budućnosti dogoditi da ga objavi Slobodan Mašić. Roman se inače već prevodi u Poljskoj. Malo čudan put, ali u našoj današnjoj izdavačkoj i uopšte situaciji ništa više ne može da čudi. Knjigu pesama „In Tactum” završavam sa strahom. Kom izdavaču da je ponudim, a da ga pri tom ne iznerviram? Poezija se navodno prodaje lošije od proze. I to je laž. Prvo, knjige se sve manje kupuju, bar ovde. Drugo, knjigu prodaje autor, a ne žanr ili izdavač.

Kako izgleda pisanje na „dva koloseka”?
- Uvek samo na jednom - svom.

Ne učestvujete, vidim, u obnovljenim polemikama o ženskom pismu. Smatrate ih zastarelim, agresivnim, besplodnim ili neznalačkim? Ili, prosto izmišljenim? Drugim rečima, gde je naša literatura u odnosu na svet?
- Učestvovala sam, pa sam se umorila. Borba za opstanak je jedno veliko preduzeće, a ja u njemu već dugo prinudno radim. Veliko je i u smislu „broja zaposlenih”. Jedan glumac je pre neki dan na televiziji izjavio da u Srbiji nema gladi. Sramotna laž. Onoliko je ima, pa i među umetnicima. A o tome ne bi trebalo debatovati već nešto učiniti. Ja to vidim kao prioritet. Sada i ovde. U siromaštvu spontano nestaje i ta polna podela. I to spominjem negde u „Knjizi o nedostajanju”. Žensko pismo je jedna validna ideja čija interpretacija ponovo zavisi samo od autora. Pratim i te polemike u kojima ne učestvujem i dopada mi se, recimo, stav Tanje Rosić. Ali kod nas je o drugim nepodopštima reč. Mi i dalje živimo u onom retro-vremenu „podobnih” i „nepodobnih”, samo što se to danas zove „ugledan” i onaj ili ona koji to nije. Na to zlo se nadovezuje klanovski usud i, konačno, opšte neprilike. Kad i ako to prevaziđemo, i svet će nas bolje upoznati. Za sada, ono što se po mom saznanju od naše književnosti realno ceni van granica ove zemlje jeste poezija, potom klasici poput Andrića, Crnjanskog, Kiša, Pekića... i od novije literature David Albahari. Imamo mi toga još, ali krijemo.
Anđelka Cvijić

16.12.04 NIN

Poznata pesnikinja (autor šest zbirki poezije) i prevodilac poezije, Marija Knežević dodaje, evo, svojoj bibliografiji i esejističku jedinicu. Unekoliko novi vid svoje spisateljske prakse ona u uvodnom tekstu objašnjava uverenjem da je u toku vreme esejističkog načina mišljenja i izražavanja - ako hoćemo: “esejističkog senzibiliteta” - vreme čitalačke i autorske potrebe za komentarom koju ova forma optimalno zadovoljava. U ovom se kontekstu gotovo podrazumevaju, a u tekstovima i elaboriraju, “potreba za samoiskazom” odnosno “lična perspektiva”, odupiranje žanrovskim razgraničenjima, povlađivanje “diktatu odlomaka” iliti fragmentaran pristup temi... Reč je, sva je prilika, o pristajanju uz pokušaje obnavljanja vajkadašnje (“izvorne”) esejističke forme - fleksibilne i adaptabilne, pa stoga pogodne za raspravljanje raznovrsnih, opštih koliko i dnevnih, pa i parternih tema. (Disciplinarni eseji su, u istorijskom poimanju vremena, novijeg datuma.)

U Knjigu o nedostajanju Marija Knežević je složila petnaestak mozaičkih (iz odlomaka) komponovanih esejističkih tekstova nastajalih tokom završnice prošlog i početkom ovog veka. Mada se navode, “godine nisu važne” - kaže spisateljica imajući u vidu vreme obuhvaćeno knjigom - “jer svaka je ionako godina rata”. Nisu, uostalom, presudne ni zato što je hronologija nastajanja eseja podređena tematskom grupisanju odlomaka u veće celine. Doba, događaje i pojave o kojima je pisala sagledavala je iz neposredne blizine i sa prekookeanske distance (za vreme studijskog izbivanja u Americi), a prosuđivala o njima oslobođena opterećenja države, nacije, istorije. Saglasno merilima kreativno zrelog pisca i moralno ispravnog intelektualca. U knjigu svrstane eseje najčešće je, veli, pokretala nostalgija shvaćena kao “osećaj nedostajanja, apstraktne ili sasvim konkretne uskraćenosti, osećanje progresivnog lišavanja”, kadgod i kao “izgovor za čežnju”. A čežnja, opet, objedinjuje maltene sve: od naroda koji i te kako ume da bude “proizvođač” čežnje do poezije u kojoj je neizbežno sadržana.

Da bi ovakvi, na prvi pogled patch-work tekstovi bili višestruko relevantni (što im je u ovom slučaju i namenjeno), piscu su neophodne odista nestandardne vrline i veštine. Komentarišući, u okviru obuhvatnijih tema, i poneku knjigu sebi srodnih pisaca, Marija Knežević je (reklo bi se autopoetički) naglasila neke od njih: sposobnost “posmatranja i imenovanja” činjenica koje na poseban način markiraju stvarnost, “kreativno mišljenje” svojstveno retkoj vrsti celovitih spisateljskih ličnosti, svestrano obrazovanje i “talenat za povezivanje činjenica”.

Zahvaljujući upravo ovakvim autorskim odlikama u ove se eseje izvanredno integrišu fragmenti pisani na tzv. velike teme, komentari prividno efemernih pojava, autobiografski pasaži. O raspadu države i ratu, na svoj način uverljivo mogu da govore muzički festivali, savremena medicina i industrija kozmetike; o naciji i veri i ovdašnjim ličnim i porodičnim dramama - američka autorkina iskustva; o socijalnim prilikama (“godine polutki”) - intimni tonovi epistolarne komunikacije itd. Bilo koja da je, startna tema će pouzdano biti ilustrovana i argumentovana grananjem rasprave samo nalik asocijativnoj improvizaciji. Celina se uvek konstituiše, socijalno-psihološka, duhovna i moralna klima vremena biva na autentičan način “uslikana”.

Književne teme u ovim esejima nemaju prioritet ili, tačnije, po tretmanu su ravnopravne sa drugim temama. U biti, stvari ipak stoje drugačije. Marija Knežević diferencira književnost, danas često izjednačenu sa megaprodukcijom knjiga, i pisanje koje je za nju najautentičniji vid postojanja, bez obzira na trenutne učinke. Poeziju, u tom smislu, vidi kao oživotvorenu autonomnost, a probrane pisce i probrane knjige kao potvrdu da ovaj isečak našeg vremena nije lišen smisla.

Knjigu o nepostojanju brojimo u takva dela.

Bogdan A. Popović