Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna

18.10.03 Politika

Jedna zbirka pesama je zbunila ovih dana prodavce u "Radovim" knjižarama u centru Beograda. Potražnja čitalaca je, naime, bila veća od zaliha, što se u današnje vreme, moramo priznati, ne dešava često. Reč je o novim pesmama Marije Knežević objavljenim pod naslovom "Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna". Nije nemoguće da je neke čitaoce privukao naslov, koji je, najblaže rečeno, prezasićen ljubavlju, ali onima koji poznaju poeziju Marije Knežević jasno je da se iza njega ne krije sentimentalnost već pre neka vrsta provokacije. Ozbiljna, obrazovana i nadasve ironična pesnikinja, u intertekstualnom dijalogu s Pablom Nerudom, očigledno njemu u čast, ali isto tako pomalo i "u inat" i "u prkos" njegovom očajanju, objavljuje dvadeset pesama o ljubavi i jednu – ljubavnu.

Predstave ljubavi ciničnog i dekadentnog postmodernog doba mogle bi se najbolje opisati ciničnom opaskom jednog davnašnjeg dekadenta Fransoa Larošfukoa: "S pravom ljubavlju je kao sa pojavom duhova: ceo svet govori o njoj, ali je malo onih koji su je zaista videli". Odavno se o ljubavi više ne govori kao o misteriji, kakvom su je smatrali antički pesnici i filozofi, hrišćanski sveti oci, muslimanski teolozi i pesnici, provansalski trubaduri, Dante, renesansni neoplatoničari.

Vendersova poruka

Odavno se ljubav više ne shvata ni kao ona "istinska ironija" za koju je Fridrih Šlegel svojevremeno, u epohi romantizma, kazao da "nastaje iz osećanja konačnosti i sopstvene ograničenosti i iz prividnog protivrečja tog osećanja sa idejom nečeg beskrajnog, koja je sadržana u svakoj istinskoj ljubavi". Bojati se da ljubav koja se predstavlja u virtuelnom svetu reklama, komercijalne pop-kulture, ali i sofisticirane postmoderne konceptualne umetnosti, odavno nije ni ona jedina, čedna – iako za malograđanske nazore svoga vremena šokantna i skandalozna – nasušna, ispunjavajuća, potreba "dece cveća" i "Bitlsa" koji su pevali "All You Need is Love". Retki su umetnici postmodernog doba koji se, kao na primer Vim Venders, odvaže da kažu: "Moja poruka je jednostavna – ljubav". Skepsa i cinizam obrazovanih, s jedne strane, a patetika i kič neobrazovanih, s druge, razdvojili su poiesis i eros.

Marija Knežević nas podseća, da li i opominje, na to da bismo ih možda ipak mogli pronaći spojene i u saglasju. U svetu oskudice, ispraznosti i apsurda, njeno "lirsko ja" uspeva da – voli. Ono se svetu daje, prožima se sa njim, preobražava sebe i svet – stvara. U Rilkeovim "Devinskim elegijama" ljubavnici su ti koji znaju tajne postojanja. "Ljubavnici, ja vas, utoljene jedno drugim,/ pitam o nama". ("Druga elegija") Marija Knežević kao da nama, o nama, u pesmi "Tebi", onoj dvadeset prvoj, ljubavnoj, daje odgovor na to Rilkeovo pitanje. Odgovor se, između ostalog, sastoji i u tome da "...priču ne napisanu/ već jezikom upijenu, naslovimo Gozba". Pesma "Tebi", veliko finale zbirke, komplementarna je još jednom Rilkeovom stihu, ovoga puta iz "Devete elegije", jer pokazuje "da se u osećanju onih koji se vole/stvari sve do jedne u zanos preobraze".

Dijalog sa Rilkeom, koji od anđela traži da pokaže "koliko stvar može biti srećna i nevina i naša", nalazimo u pesmi "Početak kartografije". Pesnikinja pokušava da pronikne u tajnu bivstva stvari, ali ne svake, već one nesvrhovite – "bez upotrebne vrednosti", jer samo takva, kao predmet bezinteresnog dopadanja, može biti "srećna i nevina i naša".

I rečita i nemušta

Ljubavni zanos, usled kojeg se, po Rilkeu, ne smanjuje ni detinjstvo ni budućnost, Marija Knežević je uobličila u pesmi "Tanja". Tu je alhemija ljubavi na delu. Vreme se pretvara u večnost, temporalnost u ekstratemporalnost, prolaznost u trajanje. Preobražaji su u ovim pesmama samo biće ljubavi. Ljubav se ukazuje kao moć duše koja, preobražena iskustvom iskazivim isključivo u protivrečnostima, uspeva da prigrli svet u njegovoj najboljoj mogućnosti. Kao što je duša, "voljena", kod sv. Jovana od Krsta, recimo, preobražena u Hristu, "voljenome", "amada en el amado transformada", tako se i u ovoj ljubavi voljena bića preobražavaju jedno u drugome.

Pesma "Mit", posvećena Dušanu Puvačiću, podjednako je, čini se, posvećena i sv. Pavlu. U njoj je duhovito izvedeno prizivanje ritma čuvene "Himne ljubavi" iz "Prve poslanice Korinćanima" i zvuči kao jedan savremeni, ironični sv. Pavle. "Apokalipsa po Orfeju" predstavlja mitskog umetnika koji je s jedne strane zabrinut zbog mogućeg nestanka pesme, a s druge zbog mogućeg smaka donjeg sveta. Nestanak pesme je kod Marije Knežević, čini se, stalno moguć. Ljubav je, međutim, podjednako u jeziku i izvan njega. Ali, i pre njega, reči "volim te" pojavljuju se kao – "starije od jezika".

Ljubav je, dakle, paradoksalno, i rečita i nemušta. Otuda, čini se, i promišljeno oscilovanje između raskošno elokventnih pasaža i izraza do te mere svedenih da izgledaju kao da su na granici zapitanosti da li se misterija ljubavi uopšte može pretvoriti u jezički oblik. Odmah posle nemuštosti, tu je i nesavršenost. Ljubav iz ovih pesama u nesavršenosti prepoznaje i njenu i svoju najbolju mogućnost, najbolju mogućnost nesavršenosti – da bude voljena, i najbolju mogućnost ljubavi – da voli nesavršenost: "Nađite mi ploču koja pucketa./Volim da volim u šumovima". A posle nesavršenosti, tu je i uvek otvorena mogućnost preobražaja, ono što Lu Andreas Salome smatra odlikom najboljih ljubavnih pesama, osećanje "da voljeni nije on sam, već i list koji drhturi na drvetu, zrak koji na vodi zasija preobražen u sve stvari i preobrazitelj svih stvari: slika suspregnuta u beskonačnost vasione tako da ma kuda hodili na svome smo tlu".

Zorica BEĆANOVIĆ-NIKOLIĆ

02.10.03 Danas

Izdavačka kuća Rad juče je u Biblioteci grada Beograda predstavila nova izdanja autora srednje-mlađe generacije: dve knjige poezije i jedna sa esejima. Dejan Ilić (1961) objavio je četvrtu knjigu poezije "Duvanski put", Marija Knežević (1963) nakon brojnih naslova objavila je zbirku "Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna", a Saša Radojčić (1963) koji je dosad pisao poeziju, kritiku i eseje, oglasio se knjigom eseja o savremenoj srpskoj poeziji "Proviđenje. Jovica Aćin pozabavio se knjigom Marije Knežević, objašnjavajući kako su "te pesme od retkih koje su kod mene uzrokovale jedan intenzivan odnos. Ne mogu da ih hvalim jer su počele da me iznutra pogađaju. Sa ovim pesmama počeo sam verujem da postojim. Sam naslov podseća da je tu dvadeset poetskih meditacija o ljubavi i jedna zaista ljubavna. Nemojte da čitate te pesme ukoliko niste spremni da se bar malo promenite". O knjizi "Duvanski put" govorio je Vasa Pavković koji je primetio da je kuća Rad jedan od retkih domaćih izdavača koji obraća pažnju na domaće pisce omogućujući našoj književnosti da postoji. "Ova knjiga više nego prethodne tri predstavlja Ilića kao autora pojedinačnih pesama... U ovoj knjizi koja je vrh dosadašnjeg Dejanovog bavljenja poezijom on je spojio svoja razna interesovanja a posebno interesovanja za putovanjima, promenom, brzinom...
Kritičar Gojko Božović se osvrnuo na knjigu eseja "Proviđenje" Saše Radojčića. "Radojčić već dugo godina piše o srpskoj poeziji, ali ovo je prva knjiga eseja o istoj. Mislim da je ova knjiga značajna svim čitaocima savremene srpske poezije. To je čist i precizan izbor pesnika srpske poezije. Radojčić je otvoren prema različitim pesničkim iskustvima. Tu su eseji o različitim pesnicima koji pripadaju različitim generacijama i poetikama. Zajednička im je vezanost za modernizam", rekao je, između ostalog, Božović.

J. S. Jovanović