Kant i zasnivanje moderne estetike

01.01.17

Arhe - br. 27/2017
Kao posebna oblast istraživanja, estetika je, u odnosu na druge filozofske discipline, nastala relativno kasno, tek u prvoj polovini osamnaestog veka. U poslednjih trista godina ona je pretrpela mnoge preobražaje, prateći trendove u filozofiji, ali i kulturi i posebno umetnosti, koja je njen osnovni predmet proučavanja. Ipak, glavne pretpostavke novovekovne estetičke misli i njenih formulacija su, uz izvesno uprošćavanje, sadržane u dve osnovne pozicije koje potiču od klasika moderne filozofije i nemačkog idealizma: Kanta i Hegela.
Na tragu prosvetiteljstva i filozofije subjektivnosti Kantova pozicija pružila je uvid u prirodu estetskog osećanja, prosuđivanja lepog (ukusa) i njegova načela. Time je doprinela kalističkom aspektu estetike, što je poslužilo kao polazište za kasnije formalističke pristupe, ali i za novija shvatanja neokantovaca, fenomenologa, pshihologista, a čak i estetičara jezičkoanalitičkog usmerenja; Hegelova je doprinela istorijskom razumevanju umetnosti, pa je postavila osnov za njeno sadržinsko razumevanje, ali je, što je važnije, umetnost shvatila i kao način čovekovog samorazumevanja u kulturi, čime je potvrdila njen u osnovi humanistički karakter. Utoliko je bila uzorna za novije filozofije umetnosti, primera radi, za hermeneutiku i neomarksizam. Čak i nakon pojave i ekspanzije lingvističke filozofije, ove pozicije su prilagodile i zadržale svoju ulogu, pa se razumevanje estetskog i umetnosti u naše vreme može osloniti na njihovo poznavanje, uprkos pokušajima potiskivanja spekulativne misli u korist nauke i redukcije umetnosti na tržišni proizvod od nevelikog značaja za ljudski život u komercijalnoj kulturi.
Gruborovo delo Kant i zasnivanje moderne estetike izlazi u susret zahtevu da se u literaturi na srpskom jeziku filozofski ekspliciraju osnovne postavke Kantove estetike i teorije ukusa, što je uslov razumevanja novovekovne estetike uopšte, njenih pretpostavki, pojmova i teorija. Utoliko ona neizbežno pretpostavlja Kantovu aktuelnost u našem vremenu.
Knjiga je organizovana u dva glavna dela. Svaki sadrži tri glave sa po dva poglavlja. U prvom delu autor se, nakon neophodnih metodoloških ukazivanja o prirodi filozofske estetike i upućivanja na merodavne izvore u literaturi na koje će se prevashodno oslanjati (H. Šnedelbah, M. Rajher), bavi položajem Kantove estetike u okviru tzv. mentalističke paradigme u modernoj filozofiji (u formulaciji Šnedelbaha) i značajem ove estetike u vezi sa odgovorom na glavno pitanje: „Šta je čovek?“ U tom kontekstu se iznose argumenti u prilog iznesenog stava zašto Kanta treba smatrati centralnom figurom moderne estetike i kako se kod njega na primeru ukusa obrazlaže promena ontološkog statusa lepote i njeno subjektivisanje. U drugom delu knjige se pobliže razmatra Kantov estetički najrelevantniji spis Kritika moći suđenja iz 1790. godine, njen prvi deo „Kritika estetske moći suđenja“ i u okviru njega Analitika lepog. Grubor razjašnjava koji je glavni problem Kantove estetike u vezi sa mogućnošću estetskih sudova a priori, da bi pristupio pobližem razjašnjenju osnovnih pojmova i formulacija kojima Kant pokušava da izgradi svoje shvatanje lepote u „Momentima suda ukusa“ (pojmovi ukusa, oseta, osećanja zadovoljstva, refleksivnog estetskog suda/suđenja, dopadanja bez interesa, opšte saopštivosti sudova ukusa, saznanja uopšte, formalne svrhovitosti, igre razuma i uobrazilje i slični).
Knjiga Nebojše Grubora je prva integralna studija o Kantovoj estetici na srpskom jeziku. Pored Grubora, do sada su se ovom temomu svojim radovima bavili i drugi naši estetičari. Uz to, Kantova estetika je dugi niz godina jedna od osnovnih tema u univerzitetskoj nastavi estetike. Međutim, uprkos njenom dalekosežnom značaju, koji je prepoznat i kod nas, obimnijih dela koja su u celosti posvećena ovoj temi do sada nije bilo, iako literatura na drugim jezicima obiluje studijama o njoj. Gruborova studija je važan doprinos tumačenju Kanta i sekundarnoj estetičkoj literaturi o ovoj temi na našem jeziku.
Specifičnost ove studije najpre je dvostruka namera sa kojom je pisana: naučna i nastavna. Pretpostavka takvog cilja su jasnoća i preglednost u izlaganju, što u komentaru Kantove treće Kritike nije lak zadatak. Kantovo izlaganje i argumentacija su izuzetno zamršeni, koliko zbog same stvari – teškoće da se priroda estetskog fenomena nedvosmisleno pojmovno izrazi – toliko i zbog njegove sklonosti da veći značaj pridaje razjašnjenju određenog problema nego doslednoj upotrebi termina u različitim kontekstima izlaganja. Takav pristup od interpretatora zahteva dobro poznavanje Kantove terminologije i uvid u različite kontekste upotrebe termina kod ovog autora, kako u estetičkim spisima, tako i u drugim područjima, pre svega teoriji saznanja, logici i praktičnoj filozofiji. Knjiga Kant i zasnivanje moderne estetike je, s jedne strane, rezultat Gruborovog dugogodišnjeg iskustva u nastavnom radu i bavljenju Kantom, a sa druge i instruktivan studijski priručnik.
U tom smislu, Grubor daje više korisnih terminoloških razjašnjenja i preciziranja. To je razlikovanje između suda (Urteil) i rasuđivanja (Beurteilung), koje poentira razliku između propozicije i mentalne operacije koja vodi artikulaciji propozicije. Ta razlika je važna za određenje ukusa kao moći prosuđivanja onoga što je lepo, ali i za odgovor na ključno pitanje kritike ukusa (Kritika moći suđenja, § 9.) da li prosuđivanje predmeta prethodi osećanju zadovoljstva ili obratno. Sve to ukazuje na procesualni karakter estetskog iskustva i ukusa, ali posledično i na problem njihovog nedvosmislenog pojmovnog određenja, pa time i problem zasnivanja estetike kao nauke o lepom. Činjenica da Kanta interesuje složeni mehanizam suđenja, a ne samo sud kao propozicija, ovo postavljanje problema u širem smislu čini relevantnim ne samo za filozofiju i jezičku analizu, nego i za kognitivnu psihologiju.
Grubor skreće pažnju i na višestruke načine našeg senzitivnog reagovanja: opažaj, oset, osećaj, osećanje i afekt. Kantovom čitaocu ovi termini i njihove suptilne razlike mogu ostati umnogome nejasni. Svaki ima različitu funkciju u doživljavanju, saznanju i estetskom rasuđivanju, a za ovo poslednje nemaju svi podjednaku relevantnost. Najsloženiji je osećaj zadovoljstva, za kojeg autor s pravom ističe, nadovezujući se na Šnedelbaha, da je „emocija drugog reda”, „predstava načina na koji reagujem na neku predstavu”,ili „vrsta metasvesti u pogledu onoga što osećamo i doživljavamo.” Estetski osećaj koji stoji u osnovi ukusa nije čulan, već „intelektualan”, u smislu da je derivat odgovarajućih intelektualnih radnji moći saznanja, a ne oset koji prethodi rasuđivanju. To je ključna odlika u odnosu na druge načine senzitivnog reagovanja. Preciziranje smisla Kantovog shvatanja estetskog osećaja u vezi sa ključnim pitanjem kritike ukusa je jedna od glavnih vrednosti Gruborovih razmatranja.
Utvrđujući Kantovu poziciju kao „rafinirani oblik estetičkog idealizma” Grubor razjašnjava i jednu u literaturi prisutnu nedoumicu, naime oko težišta Kantovog shvatanja: između estetskog subjekta i estetskog predmeta, tj. navodnog zanemarivanja uloge predmeta u genezi estetskog suda. Naime, za Kanta se veruje da njegova pozicija afirmiše subjektivni formalizam nauštrb predmetnih estetskih kvaliteta koji pobuđuju subjektovu reakciju. Međutim, takvo shvatanje je jednostrano i Grubor u odeljku pod karakterističnim naslovom: „Kantova teorija estetskog predmeta” (kurziv – M. N.) nudi uravnoteženo rešenje pokazujući da Kantovo stanovište ne zanemaruje predmetno uporište i datost predmeta u osetu, „ali na jedan (rafiniran) način objašnjava kako predmet primamo u naše estetsko iskustvo tako što recepcija ujedno (u slučaju lepih predmeta) predstavlja buđenje i pokretanje naše spontanosti kao odgovor na složeni podsticaj lepog predmeta.” Kada doživljavamo i rasuđujemo o lepoti ne projektujemo arbitrarno lepotu na predmetnu stvarnost, već ta stvarnost sa odgovarajućim impulsima u nama pokreće mehanizam osećanja i suđenja.
Još jedan stav koji zaslužuje pažnju je shvatanje da je Kant utemeljivač filozofske estetike. To je stav koji na prvi pogled izgleda kontroverznije nego zapažanje da je Kant jedna od dve glavne figure moderne estetike. Ipak, ovde se ne radi o istorijskom smislu zasnivanja, koje svakako pripada Baumgartenu, nego o zasnivanju u smislu jasnog diferenciranja unutar pojmova estetike i estetskog, gde se kod Kanta iznosi shvatanje da je estetsko usmereno ne na bilo koju upotrebu čulnih moći saznanja i opažanja, nego na upotrebu koja je specifično usmerena na lepo. Uz to, Kantov dalekosežni doprinos razumevanju prirode ukusa bio je uvid u refleksivni karakter estetskog suda. Time je filozofski utvrđena autonomija lepote i estetskog rasuđivanja u odnosu na saznanje i moral, pa i estetike kao znanja orijentisanog na ovu oblast, u kojoj će svoje mesto dobiti i (lepa) umetnost.
Knjiga Kant i zasnivanje moderne estetike bavi se interpretacijom Kritike moći suđenja, teorijom ukusa i shvatanjem lepog, analizom estetskog načina reagovanja i rasuđivanja (ukusa), kao i opštošću i nužnošću sudova ukusa. To je razumljivo sa stanovišta interpretacije bazičnih momenata Kantove estetike, njenog klasičnog jezgra. Iz ugla zasnivanja estetike kao filozofije lepog, autorov izbor lepote kao glavnog predmeta razmatranja je opravdan. Međutim, sa stanovišta njene aktuelnosti pažnju čitaoca bi jednako trebalo usmeriti i na Kantovo shvatanje uzvišenog. U umetnosti dvadesetog veka do našeg vremena, posebno od Liotarovih predavanja o Analitici uzvišenog, ova kategorija dobija sve više na značaju. Uzvišeno kao oznaka beskonačnog, moćnog, strašnog, opasnog, ogromnog, veličanstvenog i tajanstvenog (što su sve kvaliteti iz kojih ovaj osećaj izvire) jeste sredstvo pobune protiv klasičnog, skladnog i svrhovitog, svega što inače simbolizuje lepota. Moderna umetnost, posebno avangarda, ovaj protest je izrazila na mnogo načina, pa je i njoj primerena estetika mnogo više bila estetika uzvišenog nego lepog. Kantovo shvatanje uzvišenog je jedno od nekolicine iz onoga vremena i može se zvati spekulativnofilozofskim, dok su pored toga postojala i psihološki (Hjum, Edison) ili čak fiziološki (Berk) usmerena shvatanja. Svako od ovih nalazi svoju relevantnost u diskusijama koje se danas vode u filozofskoj i psihološkoj (empirijskoj) estetici. Moderno filozofiranje je (a time i estetika), kako navodi i Grubor, vođeno sumnjom u pogledu harmonije mišljenja i bivstvovanja, inteligibilnog i čulnog, a taj rascep, nemogućnost njegovog premošćavanja i nepomirljivost upravo kod Kanta izražava iskustvo uzvišenog.
Osim toga, činjenica je da je Kant, pored uticaja savremenika koje je neminovno pretrpeo, svoju terminologiju najvećim delom preuzeo iz estetike i teorije umetnosti svoga vremena. Neka od njegovih ključnih estetičkih shvatanja iz poznog perioda – iz treće Kritike – osim što su dobila novo transcendentalno uporište i sistematsko mesto, mahom su prisutna već u tzv. prekritičkom razdoblju, što se vidi u Kantovim beleškama uz dela Baumgartena i Majera za svoja predavanja iz logike i antropologije, koje su objavljene u XV i XVI tomu Akademijinog izdanja Kantovih dela. Studiranjem ovih fragmenata može se pratiti nastanak i razvoj mnogih shvatanja kod Kanta, koja su u poznoj filozofiji gotovo samorazumljiva, ali današnjem čitaocu mogu biti zamršena (subjektivno opšte važenje, slobodna igra moći saznanja, društveni karakter ukusa, analognost između ukusa i moralnosti i slično). U interpretaciji estetike ovog klasika moderne, pažnju bi svakako trebalo posvetiti i ovom dragocenom izvoru estetičkih zapažanja.
I najzad, pregledom literature koju Grubor daje na kraju svoje studije, pored stranih izvora može se primetiti uzimanje u obzir i radova nedavno objavljenih u časopisima na srpskom jeziku, posebno mlađih autora zainteresovanih za ovu tematiku, kao i jedne nedavno odbranjene doktorske disertacije. To je svakako dobar pristup, jer na jednom mestu čitaoca upućuje na nekoliko skorašnjih izvora koji se bave istom problemskom oblašću, a koje bi takođe trebalo uzeti u obzir u cilju boljeg razumevanja autorovih tumačenja.
Najnovija studija Nebojše Grubora svakako će biti značajan podsticaj daljem izučavanju Kantovih estetičkih shvatanja kod nas, kao i preispitivanju postojećih uvida. Čitaocu će pružiti pregledan i jasan uvid u njihove osnovne probleme i razloge zbog kojih je Kant na izvestan način i danas aktuelan i stoji u središtu moderne estetičke misli. Osim toga, ova studija je i vredan prilog izučavanju Kantovog filozofskog sistema u našoj sredini, pored nekoliko prethodnih o njegovoj teorijskoj i praktičnoj filozofiji, koje su objavili drugi domaći autori. Pored teorijskog i praktičnog, i estetski um zauzima istaknuto mesto među osnovnim glasovima umnog subjekta kako ih vidi Kant. Time je u kontekstu komentara i interpretacija Kantovih shvatanja i filozofska estetika dobila na značaju i uvršćena je u oblasti koje su sve prepoznatljivije i prisutnije na domaćoj filozofskoj sceni.
Marko Novaković

01.01.17

Filozofija i društvo - br. 2/2017
Nedavno objavljena studija Nebojše Grubora, posvećena Kantovoj (Immanuel Kant) estetici, nesumnjivo predstavlja izvanredan događaj na našoj filozofskoj i uže estetičkoj sceni. Ova knjiga zapravo je prvo integralno estetičko istraživanje Kantove misli u našoj filozofiji: naime, iako su se mnogi naši značajni estetičari bavili Kantom i njegovim razmatranjima lepote i umetnosti, do sada ni jedno delo nije bilo u celini posvećeno isključivo Kantu. Za našu estetiku dragocene interpretacije Kanta, koje su, između ostalih, ponudili Mirko Zurovac, Milan Damnjanović, Sreten Petrović, Danko Grlić i drugi, uglavnom su razmatranja iz Kritike moći suđenja situirali u širi kontekst problema i istorije estetike.1 Studija Nebojše Grubora, međutim, samu Kantovu estetičku misao uzima za svoju temu, te u skladu sa tim predstavlja od sad nezaobilaznu referentnu tačku za bilo kog budućeg istraživača Kantove filozofije.
Prethodna konstatacija, sama po sebi, dovoljna je 399 da studiju Nebojše Grubora preporuči svim čitaocima. Uprkos kompleksnosti svoje teme, ova knjiga napisana je jasno i jednostavno, uvažavajući svog čitaoca, te ona stoga može biti relevantno štivo za bilo kog estetičara, ali jednako i za bilo koga ko bi želeo da se uvede u osnove Kantove estetičke misli budući da, kako tvrdi i sam autor, ona nema samo naučnofilozofsku, već i pedagošku svrhu (str. 7). Prema svedočenju autora, delo je nastalo i kao odgovor na podsticaje pri komunikaciji sa studentima tokom dugogodišnjeg predavačkog rada na Odelenju za filozofiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu (str. 7); takvo poreklo i svrha ovog dela istovremeno, prema našem mišljenju, predstavljaju i njegovu posebnu vrednost.
Delo Kant i zasnivanje moderne estetike, međutim, neobično je koncipirano. Za razliku od uobičajenih pristupa Kantovoj estetici kod nas, ono ne pretenduje na opsežno predstavljanje svih aspekata i detalja Kantove misli. Umesto toga, Nebojša Grubor odlučio se za naučno zahtevniji, ali i fokusiraniji pristup: njegova studija ima za cilj da iznese na videlo unutrašnji karakter Kantovih razmatranja o lepom i umetnosti, a to čini izdvajanjem jedne, po mišljenju autora, centralne teme ? veze osećanja i prosuđivanja lepote, odnosno obrazloženja uslova mogućnosti i konstitutivnih elemenata estetskog iskustva lepog. Odabrana ogledna tema ujedno predstavlja i ključni problem Kritike moći suđenja, obrađen u njenom devetom paragrafu, o čemu svedoči i sam Kant.
Drugim rečima, Nebojša Grubor odlučio se za interpretaciju Kantove misli koja ima za cilj predstavljanje njenog konstitutivnog smisla, te u konačnom rezultuje studijom koja Kantovu estetiku vizira iz osobenog ugla. Ovaj ugao interpretacije istovremeno organizuje ovu studiju u celovit poduhvat, jer njegovo predstavljanje i legitimacija odabira upravo ove perspektive tumačenja istovremeno podrazumeva i kompleksno umrežavanje različitih problema kako Kantove estetike, tako i njegovog kritičkog projekta u celini. Pred čitaocem se, stoga, nalazi balansirano delo, koje sa jedne strane zastupa jasno diferenciranu autorsku poentu, dok istovremeno, sa druge strane, nudi precizno i pažljivo obrazloženje osnovnih Kantovih pojmova i ideja, kao i njihovih međusobnih veza. Na taj način autor i sprovodi svoj proklamovani dvostruki cilj ? pedagošku i uže filozofskonaučnu funkciju studije.
Iznova, za razliku od dosada objavljivanih dela posvećenih Kantovoj estetici, studija Nebojše Grubora ovakvom svojom koncepcijom izbegava primat istorijskofilozofskog pozicioniranja Kantove misli, iako isto uvažava i uključuje u horizont dela. Naime, kao što se može videti iz prethodno rečenog, ova knjiga nije zamišljena kao delo koje bi trebalo prosto da predstavi mesto i značaj Kanta za razvoj estetike, već ona ima i naglašno istraživački i interpretativni cilj. Sa druge strane, međutim, kontekst istorije estetike nije zbog toga zanemaren, već je na drugačiji način uveden u ponuđena razmatranja.
Naime, kako sam autor tvrdi, Kant i zasnivanje moderne estetike predstavlja delo koje se uklapa u širi projekat predstavljanja osnovnih estetičkih koncepcija. Prateći Herberta Šnedelbaha (Herbert Schnädelbach), koji je istoriju filozofije predstavio preko tri njene vodeće paradigme (ontološke, mentalističke i lingvističke), Grubor je želeo da na sličan način predstavi kretanja u istoriji estetike (str. 8). Ovaj projekat profesor Grubor započeo je knjigom Lepo, nadahnuće i umetnost podražavanja (objavio Plato, u Beogradu 2012. godine), koja je posvećena Platonovoj estetici i odgovara ontološkoj paradigmi. Slično tome, studija posvećena Kantu odgovara mentalističkoj paradigmi i ima za cilj da Kantovu misao o onom estetskom predstavi kao odlikovani primer mentalističkog pristupa estetičkoj problematici.
Situiranje Kantove estetike u horizont istorije estetike, međutim, nije ovim ni okončano ni napušteno. Naime, moglo bi se reći da studija profesora Grubora kao jednu od svojih osnovnih teza izvodi upravo jedan stav istorijskofilozofskog karaktera. Kako se to tvrdi i u naslovu knjige, ovde se Kantova estetika vidi u svetlu zasnivanja estetike kao discipline, pa čak i kao ključno mesto tog zasnivanja; navedena teza više je puta eksplicirana u knjizi. Ipak, iako ova teza, prema našem mišljenju, predstavlja možda i najzanimljiviji aspekt Gruborove studije, čini se da ona nije toliko bila nit vodilja sprovedenih istraživanja, koliko njihova posledica i rezultat.
Reći da je Kantova estetika istinsko mesto zasnivanja estetike kao discipline se, bar na prvi pogled, čini netačnim i neobičnim. Naime, uprkos tome što zasnivanje estetike samo po sebi ima neobičnu sudbinu, te o estetici kao zasebnoj filozofskoj disciplini govorimo tek sa Baumgartenom (Alexander G. Baumgarten) u XVIII veku, tvrđenje da se ono nije desilo sa Baumgartenom, već sa Kantom, dodatno izaziva zabunu. Ipak, reč je o vrlo odmerenom tvrđenju, koje je u samoj knjizi potkrepljeno konkretnim obrazloženjima i preciziranjima.
Profesor Grubor, naime, ne poriče značaj i ulogu Baumgartena u ovom pogledu; naprotiv, moglo bi se reći da je on naglašava. Osnovna teza autora bi, tako, bila ta da zasnivanje estetike, onakvo kakvo je u konkretnom i sprovedeno, sa Baumgartenom nije u celosti i dovršeno, te da tek Kantova misao u ovom pogledu istinski domišlja sve posledice Baumgartenovog projekta i kritički ih preispituje. Ovim bi se zapravo tvrdilo da je estetika kao zasebna filozofska disciplina bila svojevrstan problem i izazov za mislioce Baumgartenovog doba i njihove naslednike: o tome nam svedoči i sam Kant, koji sam termin „estetika” rezerviše za posve drugačiju oblast istraživanja nego Baumgarten, a slično razmišlja i Hegel, kada tvrdi da je primereniji naziv za ovu oblast filozofija umetnosti.
Štaviše, Grubor u horizont razmatranja zasnivanja estetike uključuje ne samo Baumgartena i Kanta, već i Hjuma, kao filozofa u čijoj je misli najpre formulisan kantovski problem pomirenja subjektivne osnove prosuđivanja o lepom i pretenzije da takva prosuđivanja imaju opšte važenje. Prema Gruborovom razumevanju, istraživanju zasnivanja estetike pripadaju ne samo Kant i Baumgarten, već i Hjum: svaki od ovih mislilaca može biti uzet kao začetnik ili preteča zasnivanja estetike, budući da svaki od njih, na sebi svojstven način, tematizuje problem koji je za našeg autora očigledno ključni problem ne prosto estetike, već upravo njenog zasnivanja kao discipline. Time se na samo zasnivanje estetike, tako često zanemareno i previđeno u estetičkoj javnosti, baca sasvim novo svetlo: uzeti činjenicu njenog zasnivanja sa Baumgartenom i kao njegovo dovršenje prema Gruboru očigledno nije ispravno. Umesto toga, potrebno je ispitati imanentni smisao procesa koji su doveli do toga da danas možemo govoriti o (modernoj) estetici, a to znači ispitati unutrašnje goruće pitanje koje ove procese provocira i razvija.
Odgovor na pitanje zasnivanja estetike Nebojša Grubor daje unapred, samim naslovom svoje studije: kako čitamo, Kant je odlučujući mislilac koji za dalji razvoj filozofije obezbeđuje područje estetike, a pitanje koje provocira nastanak discipline nije saznajni status opažanja, već mogućnost da subjektivno zasnovani sudovi važe opšte i nužno. Povrh toga, ovo centralno pitanje uže je orijentisano na problem odnosa osećanja i estetskog prosuđivanja, što povratno jednako baca novo interpretativno svetlo kako na Hjuma i Baumgartena, tako i na celinu tendencija koje u modernoj misli vode zasnivanju estetike.
Studija Nebojše Grubora, da zaključimo, štivo je koje zahteva slojevito čitanje. Baš kao što ova stu dija jednako može poslužiti za uvođenje u Kantovu estetičku misao i za ozbiljnije filozofsko preispitivanje njenih karakteristika, ona svojom strukturom nudi nekoliko jednako važnih problemskih niti koje, s obzirom na inovativnost njihovog postavljanja, vredi dalje teorijski pratiti. Čitalac se, tako, nalazi pred filozofskom avanturom: ukoliko želi, on ovo delo može razumeti kao sasvim školski postavljen i neambiciozan tekst. Međutim, ukoliko je voljan, čitalac jednako u ovoj studiji može pronaći primer izgrađenog estetičkog štiva i, kao posledicu toga, inspiraciju za sasvim novo razumevanje tradicionalnih problema estetike.
Una Popović