Ana Jergensdoter rođena je 1973. u Sandvikenu, gradu srednje veličine u koji se nedavno vratila posle nekoliko godina. Pored pisanja ona takođe radi i kao jedan od urednika magazina za kulturu Serum. Debi Jergensdoterove kao pisca bio je 2002. sa romanom Tata Pralin. Tata Pralin uvodi čitaoca u život mlade Andree - život pun samodestrukcije, strasti, tableta i Dejvida Bouvija. Sledeći roman, kojim se broj njenih čitalaca uvećao, zbirka je pesama pod nazivom Homecomingqueen. Pesme opisuju nesigurne korake jedne tinejdžerke kroz društvene predele čiji deo ona pokušava da postane. Ana Jergensdoter je jedna od vodećih švedskih pesnika, a poznata je i po učestvovanjima u čitanjima poezije.
10.10.05 Danas
Homecomingqueen, Ana Jergensdoter
Švedska poezija. Znam, reći ćete, o čemu ovaj govori, ma kakva švedska poezija.
Ali čujte sad ovo: francuska (nekada velika pesnička zemlja!) poezija skoro i da ne postoji, engleska, ne računajući Hornbija, potpuno se predala prozi i romanu, a američka egzistira zahvaljujući poamerikanizovanim pesnicima. Sve u svemu "velike sile" nemaju baš mnogo čime da se podiče.
Poljska, Kanada, Švedska, to su zemlje koje su poeziji pružile ruku.
Ili obrnuto, kako se već kaže.
Ana Jergensdoter (1973, na slici desno), je studirala kreativno pisanje i filozofiju, kažu da je slam pesnikinja, znate ono, emotivni performansi, mikrofon u ruci i rok-bend kao muzička podrška.
Rekao bih, savremeni kabare.
...Ali ipak moraš da osećaš ono što osećaš zar ne... kaže Ana. I većina njenih pesama samo su izvrnuti i izokrenuti oblici ovog stih-osećanja. Nemojte pomisliti da je Ana ljubavna pesnikinja ili tako nešto, to bi bila jeres, radije bih rekao da njena poezija ljubav stavlja kao posledicu, kao nešto što stoji na kraju. Kao totalno osećanje!
Osećanje posle osećanja (ovo sam baš lepo sročio!)
A likovi Anine poezije nije neko ili nešto, pazite sad ovo, more, njen rodni Sandviken, čips, klupe u parku, Džon Bon Džovi i još sijaset rok i pop zvezda uključujući i Nik Kejva.
...U svetu ima žena koje se pesmom bore protiv samoće... e ovo je ludilo, mislim, pozitivno. Kao da čujem Radmilu Lazić. I verujte, nema tu nimalo feminizma, a ako mislite da ima to je već vaš problem.Kažem, vaš problem.
Jednostavne i slikovite pesme. Bez preterivanja i oveštale patetike. To! Nema filozofiranja. Konkretno i koncizno.
Pretpostavljam da su različiti utisci kad čitate Anine pesme nego kad ih slušate govorom u mikrofon. Voleo bih da mogu da uporedim. A da vidite tek omot korica. Sećate se starih singlica, znate one male, prikladne za svaki džep. U stvari, sve je to jedna velika aluzija na svetsko-nacionalno švedsko muzičko čudo sedamdestih.Aba. Aba-Ana. Što da ne.
Ma nije u Švedskoj tako hladno!
