Dragan Aleksić - likovne kritike

01.01.20 Književna istorija

Knjiga Jasne Jovanov Dragan Aleksić. Likovne kritike poduhvat je vredan pažnje, tim pre što mnogo sličnih nije bilo ranije, ako izuzmemo knjigu Vladimira Rozića Likovna kritika u Beogradu između dva svetska rata iz 1983. godine. O Draganu Aleksiću, našem vehementnom dadaisti, pisano je prilično, i to pozitivno, poslednjih decenija, kad se promenio odnos prema „manje vrednim“ srpskim avangardnim pokretima – kurs koji su dugo posle Drugog svetskog rata diktirali srpski nadrealisti, na čelu s Markom Ristićem, zasevši na presto s novim komunističkim vlastima, kojima su udvorički služili. Prokažen i odstranjen iz naše kulture, istorije književnosti i umetnosti, Dragan – Dada Aleksić se tek trudom istraživača poput Radomira Konstantinovića, Gojka Tešića, Radovana Vučkovića, Jasne Jovanov i autora ovog teksta, počev od kraja šezdesetih godina pa do danas, „vratio“ u okrilje srpske književnosti, gde mu je oduvek i bilo mesto.
Srž ove knjige su sabrane Aleksićeve likovne kritike, objavljivane u dnevnim novinama Vreme, u periodu od 1927. do 1938. godine. Aleksić je za Vreme pisao od prelaska u Beograd krajem 1922, pa sve do početka rata. Bio je vrstan i svestran novinar i reporter, koga su veoma cenili kolege novinari poput Predraga Milojevića i Lole Dimitrijevića. Osim reportaža i likovnih kritika, pisao je književnu, filmsku i pozorišnu kritiku. Impozantan broj od osamdeset i šest kritika govori o njegovom zanimanju za likovne umetnosti. Ono što ne spada u likovne kritike, ali je ipak uvršteno u ovu knjigu, jesu Aleksićevi tekstovi nastajali u godinama njegove dadaističke aktivnosti. Tvrdnja da ovakvi tekstovi spadaju u likovne kritike ničim nije utemeljena, a pozivanje Jasne Jovanov na rad Zorice Lojpur Bogdanovske, koja je „svojim tekstom o njegovom dadaističkom likovno-kritičkom radu pomerila Aleksićeve kritičarske početke sa 1923. godine“ (37) je manjkavo jer se nigde ne navodi koji je to rad, niti na koji je način Zorica Lojpur Bogdanovska to uradila! To su žanrovski hibridne tvorevine, tipično dadaističke, između eseja, proznih igrarija, dadaističkog novogovora, poezije, objavljivane 1921. i 1922. u Zenitu, Dada-Tanku i Dada Džezu. Reč je o tekstovima „Kurt Šviters Dada“, „Tatlin HP/s + Čovek“, „Arhitektura“ i „Arhipenko“. Tekst naslovljen „Arhitektura“ zapravo je samo fragment dužeg Aleksićevog teksta „Kako bi da vam ne reknem da je DADA“, objavljenog u Dada-Tanku, na stranama 2–5, u kome je reč i o drami, muzici, poeziji, slikarstvu, i koji je i inače fragmentarno raspoređen, s pasusima međusobno odvojenim drugim tekstovima, proznim ili poetskim, kao još jedna vrsta dadaističke vizuelno-tipografske igrarije. Svi ovi tekstovi objašnjavaju Aleksićevu novousvojenu poetiku dadaizma, a izbor Švitersa, Tatlina i Arhipenka samo kazuje o njegovim fascinacijama tim vrhunskim umetnicima. Negde na sredokraći između ove dve skupine tekstova, teorijsko-umetničkih i kritičkih prikaza, smeštena su dva teksta iz 1923, koja Aleksić piše po dolasku u Beograd. Oba su objavljena u časopisu Misao („Evropa u znaku crnačke umetnosti“ i „Konstruktivno slikarstvo“) i pre spadaju u domen eseja nego likovne kritike. Prvi je omaž osvajanju Evrope tih godina „primitivnom“ umetnošću. To nije bila samo afrička već i okeanijska, azijska i južnoamerička umetnost, koja je fascinirala mahom umetnike likovne avangarde. Iz Amerike stiže džez, tipična forma „crnačke umetnosti“, koja je preplavila noćne klubove, radio-programe, mjuzik-holove, pa ne čudi što je Dragan Aleksić svoju drugu dadaističku reviju, iz više razloga, naslovio Dada Džez. Džez će, takođe, poput „primitivne“ likovne umetnosti i filma, prihvatiti brojni umetnici avangarde – Dragan Aleksić, braća Micić, Boško Tokin – koji će biti njegovi propagatori u srpskoj avangardi. Aleksić spominje i crnačko slikarstvo, skulpturu, čak i poeziju: kubisti, dadaisti, ekspresionisti su bili oduševljeni tim otkrićima, koja su uticala na slikarstvo i poeziju avangarde.
Drugi tekst posvećen je modernom slikarstvu, koje pojavnost pretvara u apstrakciju, još od pojave Sezana. Aleksić eksplicitno imenuje Braka i Pikasa kao predstavnike analitičkog kubizma i nagoveštava buduću dominaciju apstrakcije koja će sintetizovati slikarstvo, pre svega konstruktivističko.
Jasna Jovanov nas uvodi u knjigu tekstom „Likovni kritičar Dragan Aleksić (1901 – 1958)“. Osim poznatih detalja iz Aleksićeve biografije, autorka se najviše bavi njegovim likovnim kritikama objavljivanim u Vremenu. Ona u ovom delu uvoda iznosi i jednu proizvoljnu konstataciju – da je Aleksić po prelasku u Beograd 1922. izvršio „snažan uticaj na mlade srpske pesnike-nadrealiste: Moni de Bulija, Rista Ratkovića, Radeta Drainca i druge“ (11). Ovo može biti tačno samo za Bulija, koji je 1924, u neposrednom susretu s nadrealistima u Parizu, bio primljen u njihov krug, potpuno nezavisno od grupe „beogradskih nadrealista“ i pre svih njih. Takođe, bio je autor i prvog našeg automatski napisanog teksta, što i jeste bila neka vrsta ispita za ulazak u pokret. Što se tiče Ratkovića, on jeste neko vreme smatrao sebe nadrealistom, ali nikad se nije priključio onoj famoznoj beogradskoj skupini bogataških tatinih sinova. Međutim, njegov pesnički prosede je pre svega ekspresionistički, a zahvaljujući Aleksiću (baš kao i Buli) bio je pre pod uticajem dadaizma nego nadrealizma. Konačno, obojica su pojedinim svojim radovima uvršteni u našu Antologiju srpskog dadaizma. Drainac ni u kom slučaju ne spada u nadrealiste. Naprotiv, on je svojim javno iskazivanim prezirom prema pripadnicima tog pokreta kod nas „zaradio“ batine: na ulici ga je presrela i „junački“ prebila skupina nadrealista, pa se još i hvalila tim nepočinstvom! I Ratković i Drainac su u pojedinim tekstovima otvoreno kritikovali nadrealizam, navukavši na sebe njihovu omrazu. Isto to je radio i Ljubomir Micić u Zenitu. Time su oni zapečatili svoje poratne sudbine, tako da su dugo bili odstranjeni iz naše kulture i književnosti. No, nije sporno da je Dragan Aleksić izvršio znatan uticaj na tu skupinu mladih beogradskih pisaca.
I nekoliko reči o transkripciji stranih imena. Nažalost, u labavim formama srpskog jezika često se javljaju dubleti i u nečemu gde bi trebalo da postoji jasno utvrđena norma. Tako se u ovoj knjizi spominju Tatljin, Puni, Moholj-Nađ, Huan Gri, Teo Van Dezburg, Survaž, iako je danas njihova češća transkripcija Tatlin, Punji, Moholi-Nađ, Huan Gris, Teo van Dusburg i Sirvaž.
Zanimljiv je Aleksićev izbor izložbi o kojima piše. Među slikarima i vajarima su: Milena Pavlović-Barili, Đura Jakšić, Mihailo Petrov, Branko Ve Poljanski, Petar Palavičini, Jovan Bijelić, Petar Konjović, Milo Milunović, Petar Dobrović, Ivan Tabaković, Nedeljko Gvozdenović, Stojan Aralica, Toma Rosandić.
Dragan Aleksić piše i o grupnim i o „jesenjim“ i „prolećnim“ izložbama, izložbama arhitekture grupa „Oblik“, „Zoograf“ i „Zemlja“, društva „Lada“, o francuskoj savremenoj umetnosti, o ruskim slikarima i vajarima, o bugarskim i poljskim slikarima, o srednjovekovnoj umetnosti. Samo ovo letimično navođenje izabranih umetnika i grupa svedoči o Aleksićevom širokom rasponu zanimanja za likovnu umetnost. „S druge strane“, primećuje Jasna Jovanov (2017: 25), „nije se libio ni da zađe u ateljea afirmisanih veličina srpske umetnosti devetnaestog i početka dvadesetog veka, kao što su Uroš Predić, Đoka Jovanović ili Toma Rosandić, ili da, na sebi svojstven način, biranim rečnikom, prokomentariše zaboravljeno slikarstvo Đure Jakšića kao i njegov karakter.“

Jasna Jovanov skreće pažnju i na još jedan aspekt Aleksićevog rada kao likovnog kritičara – njegovo uporno traganje za mladim talentima i pokušaj da u njihovom radu „pronađe onu iskru beskompromisnosti, lucidnosti i hrabrosti koju je, tokom kratke mladalačke dadaističke epizode, i sam pokazao“ (Jovanov 2017: 25). Imena pobrojanih umetnika jasno govore o takvom Aleksićevom interesovanju. Između modernizma u srpskom slikarstvu, od onih koji su menjali kanone, sve do naših avangardnih likovnih umetnika, Aleksić je nedvosmisleno i stalno ispoljavao zanimanje za nove pojave u likovnosti. I na takav način on je u svom novinarskom poslu ostao dosledno na strani novog i, često, avangardnog. Izražavajući se afirmativno, na primer, o Mihailu Petrovu i Poljanskom, pa i Jovanu Bijeliću, svojim saborcima i saradnicima iz perioda avangardnog delovanja, kako u časopisima tako i u javnim nastupima, Aleksić i kao novinar ostaje na poziciji borca za odbranu modernog izraza.
Pored uvodnog teksta, Aleksićevih likovnih kritika, ova knjiga sadrži i registar imena, kao i reprodukcije slika pojedinih naših slikara nastalih u periodu između dva rata, kad je Aleksić i pisao o većini njih. Uz spisak kritika, dat na kraju knjige po godinama objavljivanja i uz navođenje njihovih izvora, ono što nedostaje jeste njihova paginacija u Sadržaju na samom početku knjige. Time bi se znatno olakšalo njihovo traženje u knjizi. Ipak, uprkos ponekom nedostatku, ova knjiga Jasne Jovanov posvećena Draganu Aleksiću kao likovnom kritičaru dragocen je doprinos našoj kulturi. Ona pokazuje i neke druge odlike Aleksićevog delovanja u srpskoj kulturi, osim već poznate dimenzije njegovog dadaističkog angažmana.
Predrag Todorović